Владимир Димитријевић

О ТЕОЛОГИЈИ ЕПИСКОПА ИГЊАТИЈА

(питања једног лаика)

УВОДНА РЕЧ

Разматрања која потписник ових редова нуди србској православној јавности су непосредна реакција на његове ставове исказане у богословском годишњаку „Саборност” (2/2008), који издаје Епархија браничевска. Ти ставови појавили су се у интервјуу “Црква - Сабор: икона светројичног сапостојања једног и многих”, датог ђакону Златку Матићу. Чини нам се да су у овом интервју присутне све кључне идеје епископа Игњатија, па је ово својеврсни одговор на погледе у њему изложене.

Наравно, било је и других извора на које смо се позивали тумачећи мисао епископа Игњатија. Није занемарена веза те мисли с мишљу митрополита Јована (Зизјуласа). Читалац ће видети зашто.

У овом тексту нема оптужби да је епископ Игњатије „јеретик” (што не дао Бог!). Има само постављања питања за која очекујемо да ће он на њих одговорити, да би своју мисао појаснио и да нас, обичне верне Христове, више не би збуњивала својим дубинама и висинама (или, можда, својим недореченостима.) Зато ово није текст ПРОТИВ епископа Игњатија, него ЗА њега: она га позива на дијалог у Христу, дијалог Љубави Која је Истина. Надамо се да ће он, који има довољно времена и воље за дијалог с организацијом која је канонизовала Алојзија Степинца и Пија XII (Елунда на Криту, јесен 2008, и Кипар, јесен 2009, а о Равени, у јесен 2007, да и не говоримо), имати времена и воље да прочита текст и укаже му своју критичко - дијалошку пажњу.

Као и већина текстова, које потписује аутор ових редова, она коју читалац држи у рукама састављена је углавном од преписивања и препричавања мисли других, мудријих и ученијих од аутора. Потписнику ових редова припада став и одговорност за изложено.

П. С.

Поставља се питање зашто сам се бавио овом темом. „Ко ме је вукао за језик?“

По ко зна који пут, наговорен сам. Многи и многи православни Срби, па и студенти теологије, жалили су се на то да им теологија епископа Игњатија није блиска, и да би о њој требало проговорити. Морам признати – списатељски стил епископа браничевског (као и његовог учитеља митрополита Јована Зизјуласа) увек ми је деловао суво и схоластички (у односу на богомољачку проповед Св. Николаја Жичког и песничку богонадахнутост Св. Јустина Ћелијског). Па тако, приморао сам себе да читам. И ова питања упућена епископу Игњатију, резултат су тог читања.

                                                           *** 

ЦРКВА - САБОР: ИКОНА СВЕТРОЈИЧНОГ САПОСТАЈАЊА ЈЕДНОГ И МНОГИХ

Разговор са Његовим преосвештенством, епископом пожаревачко-браничевским, г. Игнатијем

Редакција: Ваше Преосвештенство, након две деценије Вашег активног богословског и пастирског присуства и утицаја у животу и мисли наше, Православне српске Цркве, још увек наилазимо на недовољно разумевање Ваших основних теолошких поставки и њихових примена у литургијском животу Цркве. Поједине примедбе се десетак година понављају, без обзира на појашњења која сте давали, док се неке нове недоумице намећу као доминантне. Захваљујући Вам што сте одвојили своје време и посветили га читаоцима Саборности, желимо да искористимо ову ексклузивну прилику и отворено поразговарамо са Вама о неколико богословских тема и дилема: о неким старим, још увек актуелним питањима, о садашњим изазовима који стоје пред Црквом на нашим просторима, али и у свету, као и о темама које наслућујемо и које већ сада идентификујемо као водеће у веку пред нама. Најпре нешто из архива старих недоумица. Након краћег периода затишја, поново је по теолошким листовима и часописима, као и по разним интернет-форумима, оживела тема онтолошког статуса упокојених личности, питање које се, најчешће, сирово редукује на тему смртности или бесмртности душе. . Можете ли нам, Ваше Преосвештенство, појаснити предањски став Цркве о есхатологији личности и заједнице, не заобилазећи ни поменута питања смрти, душе, раја, пакла, митарстава...?

Епископ Игњатије: Есхатологија касног јудаизма, коју наслећују и први хришћани, описује се као долазак Месије, „Сина човечијег” и као сабрање свега народа око  њега (Мт 25, 31-32). За касније св. оце као што је нпр. св. Максим Исповедник, есхатон је истина постојања, док је историја, односно Црква икона есхатона, икона истине. То значи да се истинско постојање створених бића огледа у њиховом личном заједништву са Месијом, тј. са Господом Исусом Христом. Стање будућег века, дакле, јесте вечни живот творевине, који почиње сад и овде у историји, а завршиће се укидањем смрти за целокупну творевину.

Онтологија личности је хришћанско учење засновано на откривењу Бога као Свете Тројице. На основу објашњења које су нам оставили у наслеђе кападокијски оци, Личност Бога Оца је узрок постојања Свете Тројице. Отац вечно, пре свакога времена, слободно рађа Сина и исходи Светог Духа. За разлику од класичних грчких философа, који су видели безличну суштину као основ свих бића, кападокијски оци су учили  да је ипостас, тј. личност, носилац постојања природе. Истовремено су  постојање личности као конкретног пуног бића повезали са заједницом личности, тј. једна конкретна личност постоји једино у заједници слободе, љубави са другом личношћу. Тако личност Бога Оца указује на везу, на однос (σχέσις) слободе са Сином, као што и личност Сина указује на везу  са Оцем. Ова светоотачка онтологија, заснована на објашњењу постојања Свете Тројице, указује на то да је Божије биће израз слободе личности  Оца, која се пројављује као вечна љубав према другом, према Сину и Духу, за разлику од античке грчке онтологије која је утемељена на детерминизму природе. Ова онтологија личности показује и зашто је есхатон као заједништво слободе створених бића са вечном личношћу Бога Логоса који је постао човек, истина њиховог постојања.

Што се тиче тварних бића она су створена ни из чега и зато њихово почетно постојање није израз њихове слободе. Створеним бићима је биће дато од Бога, тј. од другог, а нису она сама себи узрок постојања као што  је то случај с Богом. Она су зато по стварању позвана да своје постојање уподобе Божијем, тако што ће слободно остварити личну заједницу с Богом. Док се то не оствари, створена бића остају потенцијално смртна, јер , су створена ни из чега.

Евидентно је на основу читаве људске историје, као и на основу хришћанског предања, да је смрт основни проблем, како човека, тако и целе творевине. Ово је кључни проблем и за хришћане и на њега би хришћани требало да указују и данас, када говоре о спасењу, као што су то чинили и оци Цркве пре нас. Јер, спасење за творевину значи спасење од смрти, превазилажење смрти за свако биће понаособ. Но, да бисмо то могли да радимо, потребно је најпре да констатујемо да су сва бића која су створена ни из чега, смртна по себи. Наш проблем, међутим, јесте у томе што ми данас не констатујемо смрт као чињеницу и као највећег и „последњег непријатеља” творевини, да се послужимо речима ап. Павла, кога ће на крају уништити Господ. Ми се понашамо као да смрт уопште не постоји и то чинимо, или тврдећи да је суштина вечна, односно да је људска врста вечна, или да је људска душа бесмртна по природи. То је свакако последица помањкања искрене љубави према људима и осталим бићима. Јер само из искуства љубави откривамо и смрт као највећу трагедију. Отуда за многе хришћане спасење није више избављење сваког конкретног бића и сваког човека као посебне личности од смрти, већ задбвољење „моралних принципа и закона јер природа као општа ни у ком случају не умире.

Друго питање које је такоће врло важно јесте, откуд смрт у природи. Једино ако знамо узрок смрти, можемо правилно одредити начин на који можемо да се спасемо од смрти. Зато бих хтео укратко да се осврнем на ово друго питање: одакле смрт у природи, да бисмо онда могли да говоримо и о томе на који начин се смрт може превазићи.

Бог је створио свет ни из чега. Није га створио ни из какве вечне, претпостојеће природе, већ ни из чега. То има за последицу да се свет не може поуздати у своју природу како би постојао вечно. Другим речима, створена бића су смртна зато што су створена ни из чега. По учењу св. отаца, колико сам ја то могао да разумем, Бог је једини бесмртан по природи зато што је нестворен. Све друго је створено од Бога ни из чега и није бесмртно по природи. Било да се ради о духовним, било о материјалним бићима. Св. Максим  је изричит да је Бог, зато што је нестворен по природи, бесмртан, непокретан, јер нема потребе за другим у свом постојању, док све оно што је створено ни из чега нема постојање по себи и у себи и зато се креће ка неком другом изван себе, ка своме узроку постојања, тј. - ка Богу, у коме једино кад достигне, престаће да се креће, јер ће достићи бесмртност. Тежња створених бића за Богом као другим у односу на себе је пре свега, тежња за вечним постојањем, које створена бића могу да остваре једино у заједници с Богом. Да би створена бића могла да постоје потребно је да се ослоне, да се утемеље на нечему што је вечно, што је нестворено. Другим речима, да би створена бића постојала, упркос томе што су створена и самим тим смртна, потребно је да остваре заједницу с Богом. Јер једино је Бог вечан, нестворен.

Свети оци говоре и о томе да је смрт  у природи последица греха. Ово учење може, на први поглед, да збуни и да произведе закључак код људи да је природа створена бесмртном, али да је постала смртна онда кад је  човек погрешио. Међутим, ако се дубље анализира њихово учење о греху, онда ће се доћи до закључка да је створена природа смртна зато што  је одвојена од нестворене природе, тј. од Бога. Дакле исто оно што смо  претходно рекли о смртности створене природе, а то је да она, као створена, не може да постоји сама по себи, без заједнице с Богом. Грех за св.  Максима и за друге источне оце није преступ Божије заповести као принципа, за којим следи Божија казна у виду смрти, већ одбијање човека да  слободно прихвати заједницу с Богом како би и он и целокупна природа превазишли смрт и постојали, како би живели вечно. Без заједнице с Богом у Христу тварна бића не могу да постоје. Зато је грех, као одбијање , заједнице с Богом, једнак смрти, једнак ништавилу.

Бог је, међутим, створио природу и човека да буду, тј. да постану бесмртни и то у заједници с Њим кроз његовог Сина. Није их, дакле, створио бесмртним по природи, тј. по себи, независно од заједнице с Богом, јер то просто није могуће, него да у заједници с Њим, односно у личности Сина Божијег постоје бесмртно. Отуда ап. Павле говори да је све створено кроз Христа, за Христа и у Христу. „У Њему живимо, крећемо се и јесмо”. Јер Христос је Син Божији, који својим оваплоћењем возглављује читаву творевину у својој личности и на тај начин је чини да постоји, тј. да буде причасник вечног Божијег живота. Ова Тајна Христова, по ап. Павлу, али и на основу учења св. Максима Исповедника, је преџамишљена и пре стварања створених бића и човека, а откривена нам је у последње време кроз оваплоћење Бога Логоса. Учење св. Максима о „логосима твари” јасно говори да је Бог сва бића преџамислио у свом Логосу, тј. у Сину, пре него што их је створио. Једино на овај начин, у личности Сина, тварна бића могу да постоје, јер су кроз њега у заједници са нествореним Богом.  Логоси твари нису исто што и твари, већ су то жеље Божије о тварним бићима да она, кад буду створена постоје у заједници са Богом Логосом зато што и она то желе. Ово је почело да се остварује најпре стварањем бића кроз Логос Божји, затим кроз стварање човека као слободног бића који је позван да се слободно сједини с Богом и да на тај начин и он и природа кроз њега постоје вечно, тј. да превазићу смрт. Спасење створених бића, дакле, има своју историју и треба да прође историју да би се остварило.

Наравно, Бог је хтео да створена бића постоје возглављена у Богу Логосу тако што ће и она то слободно да желе. Зато је, приликом стварања бића, на крају свега створеног, створио човека као слободно биће, са циљем да кроз њега и његов слободни пристанак сва бића слободно учествују вечном Божијем животу кроз возллављење у личности Бога Сина. То нам је откривено кроз оваплоћење Логоса, који је постао човек, и кроз Цркву. Јер Тајна Христова је  утемељена на слободи и слободном пристанку, како Бога Логоса, тако и човека. Кључ за разумевање Тајне Цркве је такође слобода, како Бога тако и човека, који на овај начин граде заједницу, Цркву као једини лек против смрти створених бића. Но, слобода је веома сложен и дубок проблем и овде се не можемо њиме бавити у појединостима. Можемо нагласити само то, да утемељити своје постојање на природи, одосно на бесмртности душе по себи, а не на слободној личној заједници с Богом, у најмању руку значи не веровати у хришћанског Бога, који је слободна личност, тачније који је Света Тројица.

Свети оци, дакле, кад говоре да је створена природа бесмртна, не мисле да је она бесмртна по природи, без обзира о којој се природи ради, већ по благодати. Благодат Божију, међутим, оци на Истоку схватају као слободно, лично заједништво створене природе с Богом у Христу, која своју пуноћу достиже у оваплоћењу Сина Божијег, а не, како су то учили поједини западни богослови, да је Бог створиосвет бесмртним по природи и на тај начин су благодат схватили као створену (gratia creata). Они који схватају да је створена природа бесмртна по природи, на оваплоћење Христово и јединство створених бића с њим гледају као на догађај који није неопходан за постојање творевине. Оно се схвата у етичком смислу, а не у онтолошком. Оваплођење Сина Божијег је код многих богослова схваћено тако, као да се не би десило да човек није погрешио. Св. Максим, који је најдубље проникао у Тајну Христову, тврди супротно.

Тврдња да се Син Божији оваплотио зато што је човек погрешио, такође је тачна, али она по св. ап. Павлу и св. Максиму, као и по мишљењу других источних отаца, не искључује то да би се Тајна Христова догодила и, да човек није погрешио. Због тога што без овог догађаја, тј. без сједињења свега створеног с Богом кроз возглављење у Христу Сину Божијем, творевина једноставно не може да постоји. Оваплоћење Сина Божијег, међутим, садржи и одговор на грех човека. У ком односу стоје човеков пад и догађај очовечења Сина Божијег? Како ово треба разумети? Бог није хтео да створена природа постоји у заједници с Богом Логосом мимо њене воље и зато је на крају свега створио човека слободним. Стварање човека се догодило управо зато што је Бог хтео да створена бића слободно учествују у Његовом вечном животу а не да то буде на силу, без пристанка створених бића. Бог је хтео да вечно живи сва природа, и духовна и материјална, али њиховим слободним прихватањем те Божије жеље. Тај задатак је требало човек да испуни. Зато је Бог на крају створио човека који је својом природом био у јединству и са духовниом и са материјалном природом, и створио га је слободног.  Преко човека је требало да дође спасење целокупној природи, зато што је човек једино слободно биће које у својој природи остварује јединство са читавом природом. Ту слободну заједницу с Богом требало је да пројави човек. Први човек је одбио да прихвати заједницу с Богом. Зло, тј. смрт је последица погрешно употребљене слободе од стране човека, али тиме он није натерао Бога да одустане од свог првобитног плана да створена природа вечно постоји у заједници с Њим и то вољом и пристанком човека. Ту слободну вољу да створена бића постоје у заједници са Богом, а која је у складу и са Божијом, тј. која је у складу са Божијим планом о творевини, пројавила је Пресвета Богородица, слободно приставши да роди Бога Логоса као човека, а Исус Христос је, поставши човек, такође слободно сјединио сву створену природу с Богом и то „преко смрти, смрти крсне” и на тај начин је испунио Божију жељу о творевини. Исус Христос је, дакле, учинио оно што је први човек Адам одбио да учини. На основу тога што је Син Божији постао човек и на основу његовог жпвота као човека, јасно је да је улога човека у творевини била та, да сједини, да принесе створену природу Богу, и то слободно. На овај начин створена природа је почела да постоји не само зато што то Бог жели, него зато што и сама то жели, слободно се саображавајући Божијој вољи о свом постојању. Захваљујући слободи  како Бога Логоса, тако и човека, односно захваљујући њиховој слободној, личној заједници, човек се обожује и постоји вечно, али не само он, него преко њега и остала створена природа. Зато је Син Божији постао човек, да преко њега створена природа слободно прихвати Божију жељу о свом вечном постојању Христос је постао човек, а не анђео, да би и материјалну природу спасао од смрти. У овоме се састоји одговор који оваплоћење Сина Божијег даје на грех првог човека. Иначе, и да човек није погрешио, опет би се остварила Тајна Христова. План Божији, тј. Тајна Христова као заједница човека с Богом у личности Спна Божијег, десила би се у сваком случају. Зато што је Тајна Христова, тј. заједница створених бића и човека с Богом у личности Сина, од онтолошког значаја за човека и творевину, а не од етичког. Без овог догађаја створена бића једноставно не могу да постоје. Син Божији је, поставши човек, учинио оно што је први човек одбио: остварио је слободно заједницу с Богом као човек и то кроз смрт, зато што је то био човек после пада - смрт, и на тај начин је спасао творевину од смрти. Човек је после одбијања заједнице с Богом (п)остао смртан, управо зато што без заједнице с Богом не може да постоји.

Пад човека је, по св. Максиму, само променио начин остварења овог плана Божијег о творевини, али не и сам план. Промењен је τρόπος τής φύσεως  а не λόγος τής φύσεως,. Та промена се огледа у томе што је Христос морао да умре да би се остварио преџамишљени план Божији о творевини, што се иначе не би десило да први човек није одбио да оствари заједницу с Богом. Међутим, Тајна Христова би се свакако десила, јер је Тајна Христова нераздељиво и несливено сједињење Бога и човека. Без тог сједињења, тј. без Тајне Христове, створена бића не могу да постоје вечно, зато што су створена ни из чега.

Слобода, остварена као љубав према другом, кључни је, онтолошки, појам у хришћанству; како у односу на постојање Бога, тако и у односу на постојање човека. Јер човек је човек, тј. личност, икона Божија, управо зато што има слободу и што је позван да свој однос са Богом, који му даје постојање, заснује на слободи.У томе му много олакшава и сам Бог који се открива човеку на такав начин да му даје могућност да оствари са Њим слободну, личну заједницу, не укидајући му слободу. Апсолутно слободна заједница с Богом остварује се, ма колико ово парадоксално звучало, преко смрти, тј. кроз мучеништво, јер је смрт највећи изазов људској слободи, тј. вери у Бога. Због смрти многи људи не верују у Бога. Они, пак, који верују у Бога упркос постојању смрти, тачније умирући вољно, из љубави према Богу, то чине апсолутно слободно. Зато је превазилажење смрти за човека и осталу творевину плод слободне заједнице човека с Богом и остварује се на крају. Заједништво човека с Богом је ствар вере. А вера није ништа друго него слободна заједница човека с Богом. Јер по речима ап. Павла, „вера је основ (ύπόσταις) свега чему се надамо и тврдо убеђење да постоје ствари које не видимо (уп. Јев 11, 1). Међутим, многи људи нису у стању да буду слободни. То се, на жалост, односи данас и на многе хришћане. Већина хришћана не темељи своје постојање на односу слободе са Богом и са другим људима, већ на својој природи. Отуда је већина хришћана прихватила Платонову тезу према којој само материјална бића умиру, зато што су материјална, док су духовна бесмртна, тј. да су и људи бесмртни, зато што су људске душе бесмртне по себи, по својој природи. Будући да је човек састављен из материјалне и духовне природе, тј. из тела и душе, он  је као тело смртан, а као душа бесмртан. Човекова бесмртност се, дакле, за многе хришћане темељи на његовој бесмртној души, а не на слободном заједништву с Богом и на васкрсењу, при чему је људско тело постало непотребно за вечно постојање човека као конкретне личности. Отуда и спасење човека за многе него подразумева превазилажење смрти тела, што је резултирало тиме да је васкрсење мртвих постало неважан догађај, нити се оно темељи на слободном, личном заједништву са Богом, већ је спасење схваћено, пре свега, као бесмртно постојање душе и коначно остварење етичких принципа правде и једнакости итд. Међутим, ако желимо да будемо истински јеванђелисти, онда треба да указујемо људима на то да је смрт највећи проблем за човека и да ће она бити превазиђена васкрсењем тела, захваљујући слободном, личном заједништву човека с Богом у Христу, на шта нас упућује Христов живот на земљи, а посебно његова смрт и његово васкрсење, а не на основу бесмртности душе. За потврду овога става, интересантно је навести одговор ап. Павла, на питање Солуњана шта је са онима који су умрли. Он, дакле, не одговара и не теши Солуњане, тј. Јелине, тиме да смрт није ништа, зато што је душа бесмртна, а што би било апсолутно у складу са јелинским схватањем човека, већ их теши васкрсењем из мртвих. „Нећемо, пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте  туговали као они који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим” (1Сол 4, 13-14). Ап. Павле, дакле, јасно говори да од последњег догађаја, тј. од есхатона као васкрсења мртвих, зависи истина постојања човека и творевине. Јер, како каже он: „Ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше” (1 Кор 15, 16-18). Они који су уснули у Христу нису пропали, јер су уснули у Њему са надом на васкрсење и живот вечни.

Морамо, међутим, признати да је Платоново гледиште о бесмртности душе веома привлачно за људе који имају проблем смрти. Поготово за оне који се не удубљују у теолошка разматрања овог проблема, него њему површно приступају. Јер се на овај начин лако решава проблем смрти: тачније, смрт и не постоји за човека. Међутим, ово гледиште нису усвојили сви св. оци. Душа није цео човек и она не може да постоји без конкретног тела. Ако постоји душа, она постоји захваљујући томе што је Господ постао човек и узео је у заједницу са собом, што је урадио и са телом. Син Божији је постао човек, узевши наше тело и разумну душу у своју личност. Св. Максим Исповедник говори да су душа и тело делови једног целовитог човека, једне личности. Кад кажемо душа, пише св. Максим, ми увек мислимо на душу слуге Божијег тога и тога. Исто важи и за тело: и оно је тело конкретног слуге Божијег. Ни једно ни друго не могу постојати, осим у једној конкретној личности, тј. као једна конкретна личност. Оци посебно нису дозвољавали мог ућност да душа постоји пре тела и независно од тела, као ни тело од душе. Св. Максим користи ово јединство душе и тела да би показао једну дубљу истину, а то је јединство Бога и човека и немогућност постојања творевине без јединства с Богом. Зато он каже да оно што је душа за тело, мислећи при том да душа оживљава тела, то је Бог и за једно и за  друго (Уп. Св. Максим, 9. Амбигва). Оно у чему се огледа јединствени став св. отаца, и у чему се разликује библијски и светоотачки приступ овој теми од Платоновог, јесте чињеница да је једино Бог вечан, бесмртан по природи, зато што је нестворен. Све друго је створено од Бога, па и душа, и нема вечности у себи по својој природи. Постојање душе, као и свега што је створено, зависи од Бога и слободне заједнице човека с њим у Христу.

Што се тиче раја и пакла, можемо рећи следеће. Сва створена бића ће постојати бесмртно захваљујући оваплоћењу Бога Логоса. Хтела то тварна бића или не, она ипак постоје у заједници с Богом Логосом, јер су после његовог оваплоћења, у њему садржана по природи. Ако слободна тварна бића, као што су то људи и анђели, и сама слободно то прихвате, то ће за њих бити блаженство. Уколико, пак, не прихвате ову заједницу, то ће за њих бити мука. Али тиме што не желе заједницу с Богом, она неће моћи да учине да не постоје. Све што је Бог створио постојаће вечно, јер он неће порећи оно што је створио, нити ће створеним бићима укинути слободу. То је оно о чему говори св. Максим: бића ће постојати вечно у Богу Логосу, једна зато што то слободно желе, а друга мимо своје воље (једна у складу са Божијом жељом, тј. у складу са Логосом, κατα τόν λόγον, друга против Божије жеље, παρα τόν  λόγον).

Хришћанство, дакле, говори да се смрт може превазићи само у Христу и захваљујући Тајни Христовој. То значи да је спасење створене природе од смрти плод њеног јединства с Богом у Христу Дакле, јединство створене природе с Богом у Христу, које је почело да се остварује кроз само стварање творевине кроз Христа, тј. кроз Божански Логос, а које се наставља преко оваплоћења Логоса, тј. Сина Божијег и Цркве и које ће се завршити другим и славним Христовим доласком и васкрсењем мртвих, јесте извор бесмртности за сва створења, а не њихова природа. Зато су св. оци инсистирали на томе да је једино у Христу могуће превазићи смрт.

На питање шта је са умрлима до васкрсења, одговор треба тражити у Евхаристији. Све што је створено, и живи и умрли, сједињени су са Богом Логосом и присутни су у евхаристијском сабрању. Зато што је Евхаристија сам Господ, тј. заједница целе творевине с Богом у Христу И као што ми, присутни на Литургији, показујемо да смо у нераздељивом јединству с Богом у Христу, тако су на Литургији присутни и сви свети, тј. они који су се упокојили у Христу. Тамо где је Господ, тамо је и Тело његово, тј. Црква, јер Бог је Бог живих, а не мртвих.

Евхаристија нам, с друге стране, открива да је то јединство с Богом у Христу, и кроз њега остварење бесмртности за створена бића, иконијско. Још увек није у пуноћи, зато што је Евхаристија икона будућег Царства Божијег. Када Царство Божије дође у свој својој пуноћи, оно ће бити обележено свеопштим васкрсењем и коначним укидањем смрти у природи. Тада ће се свет јавити као једна „космичка литургија”, да се послужимо визијом св. Максима, возглављена у Господу нашем Исусу Христу. На Евхаристији не само да потврђујемо наше слободно јединство с Богом у Христу које је већ остварено, него стално молимо Господа да нас се сети када дође у Царству своме. То значи да Црква моли Господа да дође Царство његово, тј. моли га да он сам дође нама и да васкрсне све оне који су  се упокојили у њему, а да нас живе, такође, ослободи од смрти.

У погледу бесмртности душе, дакле, закључак би био следећи: ништа од онога што је створено ни из чега није по себи, по својој природи, нити бесмртно, нити добро, нити пак зло. Једини је Бог по природи бесмртан. Све што је створено, постоји захваљујући заједници с Богом у Христу, а не на основу своје природе и све се одређује у односу на заједницу с Богом у Христу. То значи да се ни добро ни зло не одређују по себи и на основу своје природе, нити, пак, на основу идеја и различитих принципа, већ у односу на заједницу с Богом у Христу.

Што се пак тиче присуства упокојених међу нама, њих треба сагледавати у иконијском светлу, тј. у Евхаристији. У Евхаристији присуствује сам Господ Исус Христос Духом Светим, а тамо где је он, тамо је и све што је он створио и што је сјединио са собом, а посебно су тамо они који су то јединство са Христом и вољно, тј. слободно потврдили. Ова тема присуства упокојених и после смрти до коначног васкрсења и дефинитивног уништења смрти за сву творевину је врло деликатна и опширна, и ја сам на њу указао у својој најновијој студији Биће као есхатолошка заједница.

Редакција: Од хиротоније за епископа браничевског, Ви сте, Преосвећени, своју пастирску активност усмерили ка обнови литургијског живота у повереној Вам епархији, позивајући народ Божији на активно учествовање у Литургији, што је подразумевало и причешћивање присутних на Евхаристији. Зачудо, то је био повод најжешћих напада и оспоравања Вашег пастирског рада. Можете ли нам, још једном, објаснити Ваш епископски, пастирски поглед на оно што се данас назива обновом литургијске заједнице, обновом активног литургијског живота?

Епископ Игнатије: Виђење стварања и постојања бића у Христу, која су изнета у одговору на претходно питање, уводе нас у тему еклисиологије која је кључна за разумевање онога што је речено о постојању човека и читаве творевине у заједници с Богом у Христу.

Свето писмо и св. оци су Цркву поистоветили са Телом Христовим. Они су Христа и његово тело видели као Евхаристију, као конкретну евхаристијску заједницу многих у Христу. Христос нам се открива као заједница, као Евхаристија, као Црква, и то посебно после свога васкрсења из мртвих. Сведочанства о васкрслом Христу, која бележе јеванђелисти, говоре о томе да се он објављује својим ученицима у евхаристијском сабрању. После свог вазнесења на небо, Христос Духом Светим и даље остаје са нама у Евхаристији. Евхаристија је, по Светом писму и св. оцима Истока, сабрање свих верних једнога места као око  Христа. То значи да је Христос истовремено један и многи. Чланови Цркве своју црквеност и христоликост, тј. свој хришћански идентитет, остварују и изражавају, пре свега, у Евхаристији. У Евхаристији је њихово биће неодвојиво од заједнице са Христом и другим човеком. По св. Максиму, људи испуњавају логос Божији о њима, тј. вољу Божију коју Бог има о сваком бићу пре стварања, не толико својим индивидуалним подвигом, већ тиме што постају чланови Евхаристије, тј. што постају Тело Христово. По речима овог оца, Бог нас је створио из небића да будемо чланови, судеоници Бога Логоса, тј. да будемо Тело Христово (види д. Амбигву). Чланови Евхаристије су, према св. Максиму, ти који су свој логос, жељу Божију о њима да постоје у заједници са Христом као Тело његово, поистоветили са својом вољом и жељом. Ово добровољно потчињавање чланова Цркве вољи Божијој кроз чланство у Евхаристији чини их, не само вечним по природи, него и непоновљнвим личностима у заједници љубави с Богом и с другим људима у Христу. То није случај са онима који нису чланови Евхаристије, иако се можда и подвизавају, а који ће такође постојати у Христу, иако се не слажу са тим, али на основу своје природе. Они своје неслагање са Христом изражавају управо тиме што не остварују  личну заједницу с њим, тј. што не постају чланови Евхаристије и зато Бога и не признају као конкретну личност, већ, ако га признају и верују у њега,  признају га као принцип, као вишу силу, а не као једну конкретну личност,  као Бога и Оца Господа нашег Исуса Христа из Назарета.

Остварење заједнице са Христом ради вечног живота, подразумева, дакле, улазак у Евхаристију и остварење заједнице са свим њеним члановима. То подразумева и причешћивање. Јер причешће је најприсније сједињење са Господом и његовим Телом, што значи сједињење са свима који су остварили заједницу с Њим.  Причешћивање, дакле, није нешто што може, али и не мора да се остварје. Не причестити се значи не  имати заједницу с Христом. Онај који је одлучен од причешћа, одлучен је из евхаристијске заједнице, односно одлучен је од Христа. А ако је одлучен од Христа, онда је мртав као личност. По речима св. Јована Златоуста, ако се Тело Христово и једног тренутка одвоји од своје главе, од Христа, мртво је.

У схоластичком виђењу Цркве, она се не поистовећује нити са Христом, нити, пак, са конкретном литургијском заједницом. Христос је, као глава, Цркве, одвојен од ње. Западни богослови су Цркву видели као институцију, а хришћане као многе индивидуе расејане по свету. Они су одвојени од Христа зато што Христос, после свог вазнесења на небо, није више присутан на земљи. Оно што је присутно на земљи јесу само Христове заповести и правила, на основу којих они треба да се управљају у свом животу. Ту су свакако и св. Тајне као средства спасења. Чланови Цркве нису сједињени са Христом, него последују Христу ка Царству Божијем и то последовање изражавају индивидуалним испуњењем његових заповести, за шта као награду или, пак, као потпоруза напредовање у врлини, добијају св. Причешће. Овде је Причешће средство, односно ако је оно поистовећено са Христом, ствар, а не жива Личност са којом хришћани остварују личну  заједницу. Евхаристија је виђена као једна од светих тајни, која служи да произведе Тело Христово као ствар, као објекат, који се касније даје верницима. Тако је Евхаристија схваћена као једно од средстава за спасење људи. Отуда хришћани не престају да буду чланови Цркве, иако не долазе на Литургију и не причешћују се. У оваквом виђењу ствари, Црква је институција у којој припадност њених чланова извире из њиховог индивидуалног испуњавања етичких норми и божанских закона, или из њиховог социјалног ангажмана, а не из заједнице са Христом као живом личношћу која присуствује у Евхаристији Духом Светим кроз чланове Евхаристије. Овакво виђење Цркве, међутим, није било присутно у православљу све до новијег времена, док и оно није пало у „вавилонско ропство” (речи о. Георгија Флоровског). Основни недостатак оваквог схватања Цркве јесте у томе што се на овај начин човек не остварује као непоновљива личност  у заједници са живим Богом као живом личношћу, него се остварује као индивидуа, испуњавајући норме и идеале. Ово, међутим, не одговара учењу св. отаца Истока о личности, која је то само у заједници са другом личношћу, што се темељи на откривењу Бога који је Света Тројица. Овде је личност индивидуа која нема потребе за другим да би била личност. Наш задатак, наша служба епископа и пастира Цркве састоји се у томе да поново вратимо свест код људи да је Црква евхаристијска заједница. Свети оци су посматрали Литургију као догађај сједињења створених бића с Богом у Христу, без чега нема спасења за створена бића, нити пак може бити речи о остварењу човека као личности. Можемо испуњавати закон и бити у томе савршени, али без личне заједнице с Богом у Христу, без, дакле, литургијске заједнице, нећемо имати живот вечни, нити ћемо постати непоновљиве личности. Дух Свети својом делатношћу управо кон-ституише Литургију као заједницу људи с Богом у Христу, чинећи их, на тај начин, вечним и непоновљивим личностима. Наравно, Дух то чини од оних људи који ту заједницу слободно желе и у њој слободно остају. Отуда се намеће потреба да се догађај литургијског сабрања поново врати у центар нашег живота.

То такође значи да Евхаристија треба да буде и мерило хришћанског живота. Јер је Евхаристија икона Царства Божијег и њени чланови треба да постоје и да живе сад и овде онако како ће живети у будућем Царству Божијем. Ово подразумева, пре свега, љубав и заједницу са Господом у Евхаристији, као заједницу са свим члановима евхаристијске заједнице.

Закључујемо да однос њених  чланова према првом у тој заједници, као и међу собом, треба да буде онакав какав ће бити у Царству Божијем.

Припадност литургијској заједници као икони Царства Божијег подразумева и учешће свих њених чланова у свим сегментима Литургије, а пре свега у причешћу. Зато што је причешће у једном хлебу и једној чаши пројава сједињења с Христом и са свима људима. На овај начин се превазилази смрт, која није ништа друго него разједињење, распадање бића.

Редакција: Шта у истом контексту представља позив на осмишљавање свих светих Тајни Евхаристијом и да ли је данас литургијски изводљиво, практично применљиво и могуће запечатити сваку Тајну Евхаристијом?

Епископ Игнатије: Чињеница је да се већ дуже време, а под утицајем Западног богословља и праксе, и у православљу гледа на Литургију као на једну од седам светих тајни, а не као на пројаву Цркве, тј. Евхаристија се схвата као средство спасења, а не циљ. Не постоји Црква без Литургије. Евхаристија није средство спасења, једно од многих у низу. Схватање Евхаристије као средства је плод јуридичког, тј. етичког схватања спасења, које је и данас доминантно у Западном богословљу. Јуридичко схватање спасења на св. тајне, па и на Литургију, гледа као на допунска средства спасења. Главно је испуњавати заповести, тј. етички закон, док су св. тајне средства којим се даје благодат Светог Духа за напредовање у врлинама.

 Ако се Литургија поново доживи као сједињење људи и природе Духом Светим с Богом у Христу, без кога нема вечног живота, онда, не само да је могуће да читава делатност Цркве буде везана за Литургију као њен циљ, као што је то био случај и у прошлости, већ је то и неопходно. У прошлости је све оно што је Црква чинила, Крштење, Миропомазање, Рукоположење, Исповест, Брак и др., било везано за Литургију. О томе нам сведоче многобројни писани документи. Зато што је последњи циљ нашег постојања сједињење с Богом у Христу, које се остварује једино уласком у евхаристијску заједницу. Без тог сједињења нема нам живо-та. А ако немамо вечног живота, онда је све што чинимо бесмислено. Јер Крштење је крштење за покајање, и ако не сиђе на нас Дух Свети, који нас сједињује са Христом, онда нам покајање не вреди ништа, како каже ап. Павле. Дух Свети, пак, сједињује с Христом, тј. гради Литургију као Тело Христово. То се најбоље види у Рукоположењу. Рукоположење се врши у склопу Литургије и конституише Литургију. Миропомазање је такође рукоположење, рукоположење за лаика. Зато је оно спојено са Крштењем, које представља наше вољно одрицање од сатане и сједињење са Христом и треба и оно да се врши у склопу Литургије, као што је то некад било. Такође и тајна Брака треба да буде везана за Литургију. Ако се женимо и  удајемо, а не везујемо се за Господа, у коме је једини извор живота, какве користи имамо од тога? Боље је да једемо, пијемо и веселимо се, јер ћемо сутра умрети, како каже ап. Павле.

Дакле, онтолошки је апсолутно потребно, а практично је то и изводљиво,  да све свете Тајне буду поново неодвојиви део Литургије и да буду везане за Литургију, као што је то некад и било.

Редакција: Сведоци смо живе и отворене дискусије о литургијској реформи, посебно о питању „правилног” и „неправилног служења” свете Литургије, које није заобишло ни заседања Сабора СПЦ. Реците нам, Владико, о чему се, заправо, ради? Која су то суштинска питања реформе богослужења, шта се може или сме мењати, а шта не и ко је одговоран за начин служења Литургије у нашој Цркви? Били бисмо Вам, такође, захвални ако бисте могли да нам прокоментаришете став о потреби реформисања нашег Типика, о чему се, такође, говорило током расправа о поменутом питању богослужбене реформе.

Епископ Игнатије: Одавно се појавила потреба у православној Цркви за исправкама у вези са служењем св. Литургије. О томе сведочи и покрет такозваних „коливара”, на Светој Гори у 19. веку. Ово, међутим, не значи реформу Литургије у класичном смислу ове речи, онако како је она изведена у другим хришћанским заједницама, већ значи исправку појединих грешака које су унете у Литургију током последњих векова, а које не изражавају њену суштину. Литургија је живо присуство Христа, који се моли у име целе Цркве Богу Оцу за нас и приводи нас Оцу, и као таква, икона је будућег Царства Божијег. Зато, све што се у њој ради, треба да одсликава то Царство. Дакле, Царство Божије је мерило како треба да се служи Литургија. Тако је то било од почетка хришћанства. Зато се Литургија кроз векове развијала и то у контексту будућег Царства Божијег чија верна икона треба и да буде.

У будућем Царству Христос је први, он је глава читаве заједнице, целе творевине која је сједињена с њим и коју он приводи посредством и садејством Светог Духа Богу Оцу. У Царству Божијем ће владати заједништво и љубав између Бога и људи, као и између људи међусобно и са природом и у том Царству неће бити смрти. Следствено овом, тј. гледајући на Царство Божије, суштински елементи Литургије треба да буду, као што су вазда и били у православној Цркви, следећи: сабрање свих верних једног места око једног првог (епископа), окренути ка Богу Оцу коме изражавају благогодарност за све оно што је учинио и што ће још учинити за нас и за наш вечни живот; јединство чланова Литургије са првим у Литургији (епископом и међу собом, као са Христом, које се изражава пре свега кроз причешће од једног хлеба и једне чаше; као и да целокупна атмосфера на Литургији подсећа на будуће Царство Божије. Сви ови елементи су онтолошки и зато су они сама суштина Литургије. Православна Литургија се у суштинским сегментпма мање-више очувала онаквом каква она и треба да буде. То не значи, међутим, да се током векова нису увукле и неке погрешке у Литургију, које треба исправити. И управо на те погрешке су указали и указују многи епископи и богослови широм православне Цркве, па наравно и код нас (у вези са овим треба видети најновије вишетомно дело епископа Атанасија Јевтића о Литургији).

Њихово исправљање је, међутим, изазвало бурну реакцију код неких епископа и богослова који, углавном, не гледају на Литургију као на икону будућег Царства Божијег и зато они и не разумеју зашто би ово требало исправљати. Можда од њих не треба оспорити добронамерност и ревност за веру, али то у Цркви није довољно да би се сачувала њена истинска суштина. Потребно је, пре свега, добро познавање православног богословља да би се то урадило. Посебно је потребно схватити критеријум који су користили велики св. оци и учитељи у Цркви, по коме су мерили и епископе и кроз институцију Сабора чине да је Црква једна и јединствена, а самим тим и истинита, без обзира на то што постоје многе епископије као пуне Цркве. Јер, ако Црква није једна, онда се аутоматски поставља питање њене истинитости. Ако постоје многе помесне Цркве које нису у јединству, онда и оне саме губе своју истинитост, јер истина је само једна.

Сабор као институција, као Сабор многих епископа, тј. као Сабор Цркава - епископија, нераздељиво је повезан са институцијом епископа, односно епископије као месне Цркве. Та повезаност извире из евхаристијске заједнице којој председава епископ као њена глава. Литургијска заједница, а самим тим и њен епископ, је истовремено локална и васељенска Црква. У каквом односу треба да стоје месни епископ и Сабор епископа? О томе  сведочи канонско устројство православне Цркве. На основу 5. канона 1. Васељенског Сабора, који каже да, ако неко буде искључен од једног епископа из литургијске заједнице, не треба да буде приман од других, закључујемо да искључење из Литургије једне локалне Цркве, аутоматски подразумева искључење из свих литургијских заједница, што јасно указује на нераскидиву повезаност локалне и васељенске Цркве, тј. између месног епископа и Сабора епископа. Такође, ове речи наведених канона нам стављају до знања да је епископ једне Цркве неприкосновени ауторитет јер његова одлука важи за све епископе. 

Истовремено, међутим, будући да се одлука о искључењу из Евхаристије неког од чланова од стране једног епископа тиче свих епископа (јер нико од епископа не сме да прими искљученог у своју епископију), сви епископи су позвани да у тој одлуци учествују. Зато овај исти канон наставља и каже да, што се тиче одлучених од заједнице, треба да се саберу сви епископи најмање два пута годишње и да размотре да ли је одлука о одлучењу некога од Причешћа, коју је донео месни епископ, исправна и оправдана, или је донета можда због малодушности истог. (Иако се из овог канона јасно види да се Сабор пре свега састаје да би расправљао о одлученима од причешћа, јер управо то ремети јединство месне Цркве, Сабор наше Цркве никад није нашао за потребно да разговара о хиљадама одлучених од Причешћа без икаквог суда, али зато расправља да ли да се литургијске молитве читају тихо или наглас, и да ли да се царске двери током Литургије отварају или затварају и на основу тога суди о валидности Литургије?) Овај канон, с друге стране, дакле, јасно говори и о власти Сабора над месним епископом. Јер Сабор има последњу реч о томе да ли је неко с разлогом одлучен од Причешћа или није. Имамо, дакле, на делу две институције: месну Цркву и њеног епископа, и Сабор као заједницу многих епископа, односно Цркава. Ове две институције не потиру једна другу, већ сапостоје нераздељиво и несливено, утврђујући и чувајући једна другу кроз обезбеђење литургијског јединства. Речју, епископ као институција, нераскидиво је повезан са Сабором и обрнуто. На то указује и сам избор и хиротонија једног епископа. Епископа бира Сабор епископа и хиротонише га Сабор. Уколико, пак, то није могуће, то да сви епископи присуствују хиротонији, онда долазе најмање двојица или тројица, што такође изражава Сабор. Сви остали треба да дају писмену сагласност на то. Дакле, приликом самог конституисања епископа као институције, улази Сабор. Истовремено, пак, Сабор сачињавају, конституишу епископи.

Да би постојао, Сабор се мора конституисати. Како се конституише Сабор и како он делује? 34. Апостолско правило налаже да епископи једног региона треба да изаберу између себе првога, без кога неће чинити ништа, нити ће први чинити ишта без сагласности свих осталих епископа. Дакле, реч је о конституисању институције Сабора епископа кроз избор првог међу епископима. Без првог не постоји Сабор. Овај канон јасно указује на узајамну повезаност првог међу епископа и многих епископа, тј. између патријарха и чланова Сабора. Дакле, као што смо видели на основу 34. Апостолског правила, Сабор не може да постоји без првог у њему, нити пак први, тј. патријарх, може постојати без заједнице многих. Улога првог у Сабору тј. архиепископа или патријарха се огледа, пре свега, у томе да је он гарант јединства Цркве на васељенском плану. Но, јединство које остварује први у Сабору није нимало лака служба. Патријарх треба да чува нераздељиво и несливено јединство између месног епископа и Сабора епископа, између пуне и аутокефалности месне Цркве и њеног епископа и пуноће васељенске, коју пзражава Сабор, што морамо признати, није лака служба. Она подразумева познавање Предања Цркве и јасно разликовање онога што је суштинско у том предању, тј. онога што је заједничко свим Црквама и што је основ јединства свих месних Цркава и као такво спада у надлежност Сабора, од онога што спада искључиво у надлежност месног епископа. Први је искључиво одговоран да не дође до поништавања јединке од стране многих, тј. аутокефалности и пуноће месне Цркве од стране Сабора, као ни поништавања многих од стране јединке, односно Сабора и јединства Цркве на васељенском нивоу од  стране месне Цркве.

Одлуке које доноси Сабор у контексту остварења јединства Црквена васељенском нивоу, тичу се, пре свега, литургијског јединства, тј. одлучења од Литургије или причастија Литургији и свега онога што је повезано са питањем литургијског устројства и јерархијског поретка. Све остале одлуке доноси месни епископ сам за своју епископију. То су, на пример, рукоположење клирика, уређење црквеног живота, а у старо време епископ је имао искључиво право да за своју Цркву саставља и литургијске молитве. Отуда све Литургије носе име појединих епископа, Василија, Јована, а не Сабора, јер су их састављали епископи, а не Сабори. Ова пракса је напуштена појавом јереси, али она није укинула право епископа да буде врховна власт у стварима која се тичу вере, живота и богослужења у својој Цркви.

Одлуке које доноси Сабор, а које треба да буду примењене у целој, Цркви, нису продукт већине у том случају Сабор као већина укида епископа као јединку, већ су продукт једномислија, тј. сагласја свих епископа изграђеног на све укупном Црквеном Предању. Одлуке Сабора  нису ствар личног и субјективног нахођења епископа, већ су утемељене  у духу православља, које управо подразумева ово што смо навели, а то је  пуноћа и литургијско јединство месне Цркве и интегритет њеног епископа и јединство Цркве на васељенском плану, утемељеног на светим канонима и целокупном предању Цркве, и зато оне подразумевају сагласност свих епископа и проверу од целокупне Цркве. У противном, ако се одлуке које доноси Сабор тичу саме суштине Цркве и у сагласности су са њеним целокупним предањем, а неки епископ их не прихвата, онда тај  епископ мора бити свргнут и на његово место Сабор поставља другог. Не може, дакле, постојати јединство Цркве ни на месном, тј. локалном нивоу, ако не постоји на васељенском, нити пак на васељенском нивоу, ако  не постоји на локалном.

Одлуке које доноси Сабор по другим питањима, које се не тичу директно одлучених од Литургије, и које се не тичу литургијског јединства месних Цркава - епископија, могу бити израз већине, али оне као такве немају тежину и обавезност за све епископије, као што имају одлуке које се тичу литургијског јединства.

Сабор, дакле, доноси своје одлуке које се тичу свих епископија, и које су  изграђене на свеукупном предању Цркве једногласно, а не по већинском систему. То нам у осталом показује историја Цркве и историја Сабора. Јер већина не значи аутоматски и истину, као што ни јединка не мора да  је у праву. Сабор епископа као институција нема никакве везе са такозваним демократским институцијама, у којима одлучује већина. Параметар на основу кога  Црква мери шта је истинито, а шта не, јесте будуће Царство Божије као заједница љубави, слободе, у којој јединка постоји захваљујући заједници, а заједница захваљујући јединкама, односно параметар је литургијска структура, која је икона Царства Божијег.

Што се тиче одлука које је донео Сабор наше Цркве у погледу литургијских питања, оне нису нити суштинске, нити су утемељене на свеукупном предању Цркве. На самом Сабору постављено је питање од стране неколицине архијереја, да ли се смеју читати литургијске молитве гласно или не. Такође, постављено је питање да ли треба читати тропар трећег часа на Литургији или не, као и друга овим слична. Ова питања су постављена у контексту јединства Цркве, тачније, постављено је питање: да ли ми можемо рећи да смо једна Црква, ако међу нама постоје овакве разлике? На Сабору је указано на то да та питања нису суштинска нити за валидност Литургије, нити за јединство Цркве. Јер, историја богослужења православне Цркве недвосмислено то казује да су се литургијске молитве читале и гласно и тајно, како кад (в 19. правило Лаодикијског сабора), као и да је тропар трећег часа релатавно скоро уведен у Литургију и то већином у пракси словенских Цркава. Посебно, кад је реч о тропару трећег часа, његово увођење у Литургију је погрешно и из теолошких разлога. Наиме, све литургијске молитве које су обухваћене каноном Евхаристије, упућене су пре свега Богу Оцу. То значи да онај који се на Литургији моли и приноси дарове јесте Син Божији, Исус Христос. То уосталом показује и молитва пре канона Евхаристије „Нико није достојан...”. Ако би се унео тропар трећег часа, који је упућен Господу Христу, онда би то значило да се Господ моли самом себи. Такође је указано и на то, да потенцирање да се молитве обавезно морају читати тајно као и тропар трећег часа, може пре да доведе у питање јединство наше Цркве, него што ће га учврстити једном апсолутном унификацијом њеног живота. Једна струја архијереја  је остала тврда у свом ставу, не уважавајући никакву научну нити теолошку аргументацију, која сведочи супротно у односу на њихов став  и  издејствовала је, сакупивши већину, да Сабор донесе одлуку да се по питању служења Литургије држимо вековног поретка. Ова одлука, будући да није јасно прецизирала ког поретка се треба држати, из ког века, јер је кроз векове било различитих пракси по овом питању, поред тога што је показала да овој групи архијереја не само да није најјасније која је то пракса исправна, него и да им није баш много до овога стало, створила је простора за манипулације сваке врсте у нашој Цркви и изазвала је  отварање низа питања, као што је отварање или затварање царских двери на Литургији, која су такође другостепена и небитна, како за правилност Литургије, тако и за јединство наше Цркве, и још више је допринела  стварању нереда у Цркви. Уз то, поједини арухиереји из ове групе почели су отворено да позивају свештенство и народ да откажу послушност архијерејима који се тобож не држе вековне праксе, позивајући се на одлуку Сабора, откривајући при том да стварни узрок оваквог деловања појединих епископа у нашој Цркви није брига за чистоту православља и  исправност богослужења, већ лична мржња према другим епископима; прикривена тиме да се они тобоже боре за исправност литургијског поретка и чистоту вере, док су други „издајници вере” и „папски шпијуни”. У ту сврху почели су да прете, не само разбијањем јединства Цркве, ако се не удовољи њиховом мишљењу, без обзира што су богословски и историјски аргументи против њиховог става, него и физичким разрачунавањем са појединим архијерејима. Јер, имајући у виду историјско предање Цркве, православна Црква никад није инсистирала на апсолутној унификацији, како богослужења, тј. Литургије, тако и свеукупног црквеног живота. На то указују чињенице, не само различитих литургијских пракси и обичаја међу месним Црквама, него и постојање више различитих Литургија, као и то да у Цркви постоје различити начини живота њених чланова. Примера ради, једни су монаси, други ожењени итд. Ове разлике нису сметале Цркви да буде једна и јединствена. На овај начин слутња неколицине архијереја изражена на Сабору да инсистирање на апсолутној унификацији богослужења кроз поменуту одлуку нема за циљ одбрану чистоте вере, већ да води разједињавању Цркве, као да почиње, на жалост, да се обистињује.

Да би се ови проблеми и њима слични решили, потребно је најпре поставити правилну „дијагнозу”, да се послужимо медицинским термином. Јер, без тачне дијагнозе, немогуће је предузети правилну терапију нити излечити болест. Шта је узрок болести која тренутно хара у нашој  помесној Цркви?

Болест са којом се тренутно суочава наша Црква, извире из поремећених односа самих архијереја и неразумевања односа месне Цркве, тј. епископије и Сабора.

Поремећају односа међу епископима је свакако допринела ранија мржња према тзв. „јустиновцима”, која је касније проширена на све такозване „грчке ћаке”, као и лансирано погрешно мишљење да се епископско достојанство темељи на људским силама и даровима које имају људи као појединци. Будући да су се око појединих пастира и епископа наше Цркве почели скупљати млади људи, то је код других епископа изазвало отворену мржњу према њима. Као последица тога, настало је у новије време у нашој Цркви мишљење да постоје мањи и већи епископи, они који су важни и они који нису. Ово је створило климу неповерења међу епископатом и тиху и притајену нетрпељивост. Почело је дељење епископа по свим основама, па чак и на основу година, на младе и старе у аксиолошком смислу. Изграђено је мишљење да они епископи који су ученији, или који су у подвигу ревноснији или који су старији, или пак они који имају веће и богатије епархије, имају и већег епископског достојанства, у односу на оне друге. Да би одбранили своје достојанство, они епископи који су се сматрали униженим, несмотрено су допустили да се у њима развије одбрамбени механизам, који је такође утемељен на људским слабостима, типа умањивања квалитета другог епископа, да би они постали велики. Појавила су се подозрења сваког типа, од сумње у моралност живота других, до сумње да други епископ погрешно исповеда веру. У тој и таквој клими створена је ситуација у којој су поједини епископи мислили да се јединство Цркве једино може остварити и одржати ако сви исто мислимо и радимо, тј. ако се укине свака врста различитости међу епископима. У ту сврху постоји покушај код појединих архијереја да натуре своје мишљење и своју праксу као једино исправне, тежећи да то буде изражено Сабором, не водећи рачуна  о свеукупном предању Цркве. Уколико се то не оствари одмах, настају оптуживања и деобе међу архијерејима.

Други елеменат који карактерише тренутну болест у нашој Цркви јесте неправилан однос месне Цркве и њеног епископа и Сабора епископа. Тај неправилни однос је створен на тежњи, или да месна Црква и њен епископ буду апсолутно независни у односу на Сабор, или да Сабор буде доминантан у односу на месног епископа по свим питањима, укидајући његову аутономност, што је, као што смо видели, у оба случаја погрешно.

Све ово наведено у контексту односа епископа и Сабора, није само ствар канонског уређења Цркве, већ је ово сама њена онтологија, која је основ за целокупно њено деловање и учење, тј. веру. Као што постоји месна Црква као литургијска заједница, чије јединство и постојање чини епископ, тако треба да постоји и јединство васељенске Цркве, које осигурава Сабор епископа, тј. први међу њима. То је учење које су нам св. оци Цркве оставили о Богу у Тројици у кога верујемо и чија је Црква верна икона. Бог је Један, али је један зато што је Света Тројица. Нити једност укида тројичност, нити тројичност укида једност. Тим пре, ако се има у виду да је хришћанство Црква, а не идеологија, и да Црква није про-сто једна институција, већ један нови начин постојања људи, подобан Божијем постојању. Сви смо ми иконе Божије и позвани смо да се уподобимо Божијем начину постојања.

Овај модел постојања кога православна Црква чува већ више од две хиљаде година, и то не без великих жртава и мука, позвани смо и ми да сачувамо и да га пренесемо свету у коме живимо. И то, пре свега, да га пренесемо и предочимо људима у државама у којима постојимо као Црква. Да бисмо то могли да учинимо, потребно је најпре да га ми епископи сами спроводимо у међусобним односима. Тиме ћемо помоћи своме народу као и народима који живе са нама (а који имају тенденцију да се све више деле, мислећи да ће на тај начин остварити свој независни идентитет), да живимо у заједници једно са другим, а да нико не изгуби свој национални и културни идентитет. Заједница не мора нужно да угрожава  идентитет јединке. Напротив, Црква нас учи да само у заједници слободе са другим тај идентитет се стиче и постоји, али уз пуно поштовање и  једног и другог: и јединке и заједнице.

Истовремено је потребно да овај модел постојања православне Цркве предочимо и другим људима, нашој инославној браћи, као основ нашега јединства, тј. јединства Свете Цркве. Зато је неопходан дијалог православне Цркве са инославним, дијалог у љубави и аргументован, утемељен на православној еклисиологији, која извире из самог начина постојања Бога у кога верујемо: Једнога Бога Оца и Сина и Светог Духа, који је Један и Тројичан захваљујући личној заједници љубави која постоји међу личностима Свете Тројице. Јер, очигледно је да већина несугласица међу људима и државним заједницама произлазе из сукоба једног и многих, из неправилног односа јединке и мноштва.Највећа одговорност је, дакле, на нама епископима и у погледу очувања Цркве и у погледу очувања целовитости друштва у коме живимо и делујемо у овом домену: да кроз Сабор осигурамо сапостојање једног и многих.

Очигледно је, на основу збивања и различитих дописа који се појављују у медијима, а који се тичу црквеног живота, да у нашој помесној Цркви постоје проблеми које треба хитно решавати. Свако одлагање њиховог решења прети да још више погорша нормалан живот Цркве и да доведе до разбијања њеног јединства. То може имати, ако се не дај Боже деси, катастрофалне последице, како по саму нашу помесну Цркву, тако и по свеукупни друштвени живот у нашој отаџбини. Јер, јединство Цркве је суштинска претпоставка за њено, не само правилно делање, већ за само њено постојање. Ако Црква није Једна и јединствена, онда се отвара проблем њеног истинског постојања. Јер, ако постоји више цркава које нису у јединству, онда се логично поставља питање, која је од њих права? Истовремено, раскол у Цркви неминовно повлачи и неку врсту раскола у друштву. Раскол те врсте, међутим, како нам показује историја наше Цркве, много је дубљи и трагичнији од свих других. Како до тога не би дошло, потребно нам је јединство Цркве. Јединство Цркве, како нам њена историја показује, не може се остварити и одржати без доприноса сваког архијереја и без Сабора. Да би Сабор могао да постоји и да доноси правоснажне одлуке, мора да има патријарха који њиме председава и који својим деловањем остварује јединство међу епископима.

Редакција: Ваше Преосвештенство, велики међународни богословски симпосион „Онтологија и етика”, одржан у Пожаревцу, октобра 2003. године, изазвао је читаву лавину прозивања, како због теме, тако и због закључака до којих сте тада, заједно са еминентним гостима, дошли. Да ли бисте могли да нам објасните идеју водиљу тог симпосиона, као и последице једног „новог” приступа етици на који Црква, као евхаристијска заједница, чини нам се, није никада ни престала да призива своје чланове?

Епископ Игнатије: Овај симпосион је одржан због потребе да се у центар хришћанског интересовања и живота поново врати онтологија, тј. проблем смрти и њеног превазилажења. Јер, уместо овог проблема, етика и кршење етичких закона је постао једини проблем, како за хришћане, тако и за људе који не верују у Бога. Етика не поставља проблем смрти, већ преко њега прелази као да је он решен, или као да он уопште не постоји. Као резултат тога имамо појаву да нам Црква и није потребна. Јер сваки човек и сам, без Цркве, зна шта је добро а шта зло и може то да чини или да не чини. Ако нам је Црква и потребна, тада се она не схвата као „лек за бесмртност”, као што  каже св. Игнатије Богоносац, него као институција која чува моралне законе и националну државу. Зато се многи људи данас питају, зашто им је Црква потребна, кадо ни могу да верују у Бога и да буду морални и мимо Цркве, и чему онда држава и државне структуре, ако Црква чува нацију? Људи који не верују у Бога, буући да се Црква декларише као она институција која је ту за очување моралних вредности, све више желе да истисну Цркву из друштвеног живота, указујући на моралне недостатке њених чланова, правећи од тога скандале.

С друге стране, ако се етика, а не онтологија, узме као мерило за тумачење Јеванђеља, онда не само да нам многе ствари и догађаји из Јеванђеља неће бити јасни, нпр. приче о Митару и фарисеју, о блудном сину, о радницима у винограду итд., него ће се и сама Црква показати неистинитом, јер је у њој пуно грешника. Међутим, изгледа да је мерило Јеванђеља и Цркве онтологија, а не етика.

Но, да би нам била јаснија разлика између онтологије и етике, треба видети шта заправо етички начин постојања значи, а шта је онтологија.

Етика се бави питањем људског понашања. тј. живота утемељеног на принципима. Етика је скуп начела и правила понашања, који је обрадила и дефинисала људска логика или сама по себи или као тумачење неког трансцендентног узрока (Кантовог моралног императива), прихваћеног од стране људске логике. (Занимљиво је да у православном предању етика као термин уопште не постоји све до новијег доба. Овај термин се скоро уопште не среће код отаца Цркве. А да не говоримо о томе да се није предавао ни у школама као предмет све до новијег доба. Ради се о Западном производу који је отуда дошао и код нас). Живот једног хришћанина, ако се утемељи на етици, тј. на људској логици, не само да постаје релативан, зато што зависи од људске логике која се мења, него такав човек нема потребе за заједницом са другим човеком и Богом као личношћу. Он постаје сам себи довољан, јер његов живот зависи од принципа, тј. од његове логике. Ово најбоље илуструје Спаситељ причом о Фарисеју и царинику Фарисеј је био савршен етички, по закону али он није имао никакву потребу за заједницом и другим. тј. са Богом. Јер, да би неко био моралан нема потребе за заједницом са другим. Када, пак, гради заједницу са другим на основу моралног и других закона, та заједница није лична заједница, јер други као личност није битан, већ је битан закон, начело кога сви поштују. У том случају човек чини у односу на другог човека и Бога оно што мора, што му налажу етички принципи, без обзира на другог човека као личност. Уколико други не поштује те исте норме и принципе, ми онда раскидамо заједницу с њим, што показује да нам није други битан као личност, већ принципи и етичке норме. Ту нема места за љубав према другом човеку као личности, понајмање за љубав према грешнику, који је управо то зато што крши моралне норме. Нема љубави ни према Богу као личности, ако се и он не понаша у складу са етичким нормама, тј. у складу са нашом логиком.

Онтологија указује на проблем смрти и на то да се он не може решити испуњењем моралних норми. Нити се морал, односно добро у етичком смислу, може постићи све дотле док постоји смрт и страх од смрти код људи. Смрт се може превазићи у заједници с Богом у Христу. Због тога онтологија нужно претпоставља постојање Цркве ради решења проблема смрти. Јер Црква је догађај заједништва људи међу собом и с Богом у Исусу Христу. Међутим, Цркву не треба схватати као апстрактну заједницу, или као институцију, већ као литургијски догађај заједништва људи с Богом и међу собом у Христу. Исус Христос је Син Божији који је постао човек и заједница човека с Богочовеком Христом гради једну посебну заједницу људи која је Црква. Та посебност Цркве се огледа у нарочитом односу који имају људи према Богу, тј. према Исусу Христу и према другим људима. Тај однос је заснован на вери у оваплоћење Сина Божијег као човека, с којим нас сједињује Дух Свети, градећи на тај начин евхаристијску заједницу и зато се сваки човек у Цркви доживљава као Син Божији, Христос, и тако се и односимо према њему.

Из ове последње констатације произлази закључак да онтологија не подразумева етички, већ однос љубави човека према другом човеку као према  Христу. Онтологија подразумева заједништво са другим човеком и са Христом, без чега нема ни постојања, ако се сложимо с тим да мимо заједнице с Христом нема спасења. Дакле, уместо етике, која нема потребе за постојањем Цркве да би се остварила, онтологија нужно претпоставља Цркву као заједницу да би се остварила, тј. да би човек и створена природа превазишли смрт. Истовремено, онтологија која се заснива на личној заједници човека с Богом у Христу, што значи на заједници човека с човеком, рађа један нови начин постојања који није етика, већ литургијска заједница као сплет односа међу људима који иконизују будуће Царство Божије. То будуће Царство у историју доноси, остварује, конституише Дух Свети, конституишући Литургију.

Дух Свети који конституише Евхаристију као ипостас сваког њеног члана, не чини то на основу етичких закона и принципа, већ на основу љубави Божије према људима и љубави људи према Богу. Такође, ни чланови Евхаристије не улазе у Евхаристију да би постали етички савршени људи, већ да би вечно постојали, да би се ослободили смрти. У тој заједници се остварује човек као личност и као светитељ, јер, „благодат Божија све оно што је немоћно исцељује и оно што недостаје допуњује”, зато што, захваљујући Евхаристији, једино и постоји. Мимо евхаристијске заједнице човек не постоји као личност. Истовремено, ни чланови Евхаристије не темеље свој живот на етичким принципима, већ на основу љубави према Господу и међусобне љубави. Не блудниче, не лажу једни друге, не зато што то закони налажу, него зато што у друго.м човеку виде самог Господа и извор свога постојања.

У вези са овим хтео бих да кажем неколпко речи и о подвигу, јер ми се чини да се подвиг у Цркви све више поистовећује са етиком. Наравно, подвиг може да се схвати или етички, или онтолошки, тј. евхаристијски. Бојим се да се подвиг у Цркви све више схвата у контексту етике. Етички посматрано, подвиг је усавршавање човека, померање граница сопствене природе на основу вежбе: усавршавање човека као индивидуе на основу праксе да се живи по одређеним принципима. Ова врста подвига нема никакве везе са остварењем заједнице човека са другим, с Богом као конкретном личношћу и с другим човеком, који је такође конкретналичност, и зато нема везе са подвигом о коме нам говоре св. оци Цркве. Подвиг у Цркви је остварење заједнице човека с другим, љубав човека према Богу као личности и према другом човеку, која се крунише жртвом за другог.  Отуда истинско подвижништво карактеришу: одрицање од своје воље  да би се остварила воља другог, послушање према другом, љубав и према непријатељима, чак и смрт за другог да би се на тај начин остварила заједница с другим и да би се остало у тој заједници. Зато подвиг у Цркви утемељује и чува евхаристијску заједницу. Етички посматран, подвиг не само да не може да схвати жртву за другог, него тражи смрт другог уколико је он грешан да би се сачувао принцип добра.

Црква је, пре свега, евхаристијска заједница, а не скуп индивидуа које саме за себе испуњавају законе, и то заједница слободе, љубави Бога и људи у Христу. Љубав Бога према човеку и човека према другом човеку и према Богу, најпотпуније се пројављује у Цркви, у Евхаристији. Зато што се Црква, тј. Евхаристија, поистовећује са Христом у коме нас Бог љуби тако што има заједницу с нама и ми с Њим. Љубав Бога према човеку и човека према Богу и другом у Цркви, не извире из етичког „мора”, него из слободе. Нико не постаје члан  Цркве зато што мора, зато што му етика то налаже, нити у њој остаје на силу, већ зато што то слободно жели. Тамо где нема слободе, нема ни љубави. Човек у Цркви као заједници слободе, постоји као икона и подобије Божије. Бог у кога хришћани верују је Отац, Син и Свети Дух, заједница Личности, Света Тројица. Бог је заједница личности, тј. љубав Оца према Сину и Духу, не  зато што мора, зато што Му етика то налаже, него зато што Он тако постоји.

Разговор водио ђакон Златко Матић

новембар 2008. Пожаревац

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН ЗИЗЈУЛАС И ЊЕГОВ УЧЕНИК ИГЊАТИЈЕ (МИДИЋ)

 Увод

Епископ браничевски Игњатије (Мидић) је, у свему, ученик титуларног митрополита пергамског Јована (Зизјуласа), једног од сапреседавајућих Мешовите богословске комисије за дијалог православних и римокатолика. Он углавном понавља и препричава мисли свог учитеља, па је неопходно обратити пажњу на сродност у њиховим ставовима.

О снажној узајамности која влада између учитеља и ученика говори и текст о прослави десетогодишњице архијерејства епископа Игњатија, који је својевремено објављен на званичном сајту  Епархије браничевске и чији је аутор био ђакон Златко Матић:

>> У периоду од 24. до 27. септембра 2004. године, Епархија пожаревачко-браничевска је поводом јубилеја, десетогодишњице архијерејске службе свога епископа Игнатија, организовала међународни богословски Симпосион, чији су оквири, како по темама, тако и по местима одржавања предавања, превазилазили простор и границе Епархије - организатора. То никако није било случајно. Личност, чији нас је јубилеј окупио јесте, пре свега епископ једне помесне Цркве, Браничевске епархије, али је и професор Православног Богословског факултета Београдског универзитета, теолог који је својим радом директно повезан са највећим савременим православним богословима. Те елементе је организатор покушао да повеже у један доживљај избором гостију, предавача, тема и амбијента Симпосиона. Истовремено, требало је стално имати на уму да је један епископ, управо као и Онај кога он иконизује, саборна личност, да не постоји без своје епархије, сам за себе, као што ни Христос не постоји без свога светога Тела, Цркве. Ова основна православна истина упутила нас је на догађај најприснијег јединства епископа са својим верним народом. Зато смо потврду мисли и свих теолошких размишљања, изречених на предавањима, потражили на сабрањима на Светим Литургијама, у недељу 26. септембра у Пожаревцу и на Воздвижење Часног Крста, 27. септембра, у манастиру Манасија.

Све је почело у четвртак, 23. септембра, у вечерњим часовима. Звона пожаревачке Саборне Цркве огласила су долазак првог госта, митрополита пергамског Г. Јована Зизиуласа, а са њим и познатог православног теолога, др Ставроса Јагазоглуа, архимандрита Симеона из Драме и осталих чланова њихове пратње. Већ први, неформални разговори указивали су да ће свечани повод сабирања бити искоришћен за анализу стања помесних Православних Цркава, проблема који се намећу као заједнички и перспектива Православља, уопште.

Прослава јубилеја, свакако је започела у складу са начином живота који се водио у Епархији током периода који се обележавао. Ако је веома активан богослужбени живот и припрема за њега, био, у протеклих десет година, специфични елеменат живота Браничевске епархије и њеног Епископа, онда су сви учесници Симпосиона и сви наши гости то још једном потврдили у петак. 24. септембра, у Костолцу, где је епископ Игнатије освештао звона цркве Светог Максима Исповедника. Након самог чина освећења, госте и сав сабрани народ, поздравио је Епископ браничевски:

Хтео сам да вас све поздравим Божијим благословом и да у ваше име, као и у име наше, Пожаревачке Цркве, поздравим и наше госте, пре свега, митрополита пергамског, Господина Јована, који нам је учинио велику част дошавши да буде са нама ових дана. Осветили смо звона, која ће вас сабирати овде, у Цркви, коју зидамо у славу Великога Бога у Тројици, а у част и сећање на великог светитеља, Светог Максима Исповедника. Свети Максим Исповедник, као и сви Оци, али он посебно, јесте важан светитељ, чија је теологија веома битна за данашње време, када желимо да у овоме свету, овоме вихору у коме се налазимо, а који све меље пред собом, сачувамо ову лађу која се зове Црква, лађу која ће нас једина одвести тамо где треба - у живот вечни. Ми данас треба да понављамо и да се сећамо онога што је своме сину, Светом Сави, зидајући Студеницу, говорио Свети Симеон: „Синко, Црква је као велики корабљ, велика лађа. Све што у њу уђе допловиће до будућих времена, до циља. Тако ће и нас који се узидамо у њу, однети до будућих поколења, која ће нас помињати, тако да ће нас, кроз њих. споменути сам Господ”. Дакле, сведоци смо сви кроз историју да. све што се у живу Цркву, литургијску заједницу, узида, плови кроз време и сва поколења доноси тамо где, заиста, сви путујемо и где нас Господ води, а то је Царство Божије.

Желео бих да поздравим све наше госте, председника Општине и његове сараднике, драге Оце и све вас који сте данас дошли и да вас позовем да се данас мало радујемо и будемо учесници ове заједничке трпезе коју је припремио о. Александар са својим парохијанима, којима поручујем да остану са својим свештеником, јер он је ту у моје име и у име Господа. Дело које чинимо није лако оствариво, али ће нам Господ помоћи да израсте ова дивна Црква у овоме месту, која ће му и дати душу, личну карту, јер ће му бити стожер спасења. Нека сте сви благословени! На многе године!

 На свечаној трпези љубави, наш угледни гост, Митрополит пергамски, се бираним речима захвалио на гостопримству и, између осталог, рекао: Желим да изразим своју захвалност зато што сам још једном доживео љубав и гостопримство вашег Епископа, свештенства и свих вас, мени љубљеног и присног верног народа овог места. Између осталог што нам је наше православно предање подарило јесте господство, достојанство. Наша браћа на Западу, будући да се, пре свега, руководе логиком, заустављају своје срце и своја осећања, не дозвољавајући им да се излију, желећи да све држе под кочницом. Ми те кочнице не умемо да стављамо, некада претерујемо у љубави, као што је то и данас случај, за овом трпезом, на овом сабрању. Све је било тако лепо и богато зато што сте ово понудили срцем, које је пуно љубави. Захваљујем Епископу Игнатију, надлежном свештенику и свима вама који сте се потрудили и припремили све ово. Нека вас све Господ благослови и нека да да се увек састајемо овако: у љубави, здрављу и миру.

Истог дана увече, сви учесници Симносиона су били у Београду и у амфитеатру Православног Богословског Факултета БУ слушали предавање митрополита Зизиуласа, на тему „Онтологија и етика”. Након поздравне речи декана, о. Владана Перишића, имали смо прилике да се, слушајући Митрополитове речи, у преводу Епископа новосадско - бачког Г. Иринеја, још једном уверимо да поменута тема има животну важност за будућност Цркве и да није предмет стерилних академских расправа. Потврду ових наших речи налазимо и у изузетној заинтересованости свих присутних за предмет предавања, која се огледала у њиховим коментарима, озбиљним дискусијама и постављеним питањима.

Сви они који су на директан или индиректан начин били повезани са богословљем владике Игнатија, које је оваплоћено у литургијском животу Епархије браничсвске, нашли су се заједно у Пожаревцу у суботу 25. септембра. Поменути гости из Грчке, из Бугарске митрополит Варне Кирил, господа Владике СПЦ: митрополит велески Јован, епископи бачки Иринеј и врањски Пахомије; професори ПБФ БУ: о. Владан Перишић, о. Радован Биговић, о. Давид Перовић, о. Зоран Крстић, г. Ненад Милошевић, о. Владимир Вукашиновић, са својим студентима; професори и ученици Богословије Свети Јован Златоусти из Крагујевца; свештенство и монаштво Браничевске, али и многих других наших епархија. носиоци локалне власти нашег округа (пре свих, председник СО Пожаревац г. Душан Вујичић са највишим сарадницима), привредници, представници медија и мноштво народа Божијег - сви заједно су, сваки на свој начин, допринели да прослава јубилеја добије истински црквени карактер, што је и био једини циљ организатора.

Сажето, али искрено, Епископ Игнатије је поздравио све присутне у сали ЦО Пожаревац: Ваша Високопреосвештенства, господине Председниче Општине, драги Оци, драга браћо и сестре. Част ми је да у своје и у име Цркве Божије у Браничеву, поздравим све вас, најпре наше госте, Његово Високопреосвештенство, митрополита пергамског, Г. Јована, Његово Високопреосвештенство, митрополита Варне, Г. Кирила, Његово Високопреосвештенство, митрополита велеског Јована и све остале и да им захвалим на њиховој љубави што су дошли да буду са нама, да поделимо искуство вере и наде наше, а то је да ће нам Господ доћи и да ће нама и читавој творевини на крају дати живот вечни. У ово време искушења особито нам је потребно да се састајемо. размењујемо искуства и утврђујемо једни друге у вери на путу ка Царству Божијем. Још једном захваљујемо свима што сте дошли и поздрављам вас. Добро дошли и нека сте благословсни на многаја љета!

Модератор свих предавања и разговора, писац ових редова, започео је централни део Симпосиона следећим речима: Ваша Високопреосвештенства, Ваше Преосвештенство, часни Оци, високоучена господо професори, драги гости, драга браћо и сестре, Имам заиста особиту радост, част и задовољство да вас у име Епархије пожаревачко - браничевске, организатора ове свечаности, поздравим и пожелим добродошлицу. Симпосион који управо отварамо замишљен је и уприличен са циљем обележавања једног јубилеја - дестогодишњице архијерејске службе Епископа пожаревачко - браничевског, Г. Игнатија. Све време припрема, међутим, ми смо се руководили начелом црквеног начина прослављања јубилеја, уопште, па и овог нашег. То, укратко, значи да смо сматрали да Црква не прославља своје јубилеје зароњена у историју, у историјске чињенице и у све историјске околности које су довеле до једног свечаног дана као што је овај. Ако нас сви учитељи Цркве, па и овде присутни, поучавају истини да је Црква есхатолошка заједница, да је њена истина - будуће стање , онда је јасно да сваким својим делом и сваком прославом треба пројављивати управо ту чињеницу. Зато ми ову свечану прилику користимо да  кроз предавања присутних наших учитеља (а шта је друго предавање ако не преношење богословског -есхатолошког искуства Цркве Цркви, браће браћи) изнова испитамо себе, наш статус као Цркве Божије која странствује у свету и да сваки јубилеј сместимо у његов животни контекст.

О садржају деценијског рада и евхаристијског узрастања Цркве Божије чији је Пастироначалник Преосвећени епископ Игнатије (намерно подвлачимо да се ради о расту читаве Епархије, помесне Цркве Божије, јер је личност Епископа, наравно, неодвојива од црквене заједнице коју возглављује), говориће нам протојереј-ставрофор Радомир Милошевић, из Смедерева, доктор историјских наука, доскорашњи уредник нашег часописа Саборност и Гласника СПЦ и, оно што је још важније, дугогодишњи парохијски свештеник, који је годинама заузимао своје презвитерско место у сапрестољу и на тај начин сведочио иконично присуство Господа Исуса Христа у личносп и Епископа, началника евхаристијског сабрања. Исцрпним и свеобухватним предавањем, о. Радомир Милошевић је дао систематски приказ готово свих поља пастирског деловања Владике Игнатија. Након биографије, аутор нам представља избор и устоличење Владике, реорганизацију Епархије, увођење и свечане прославе славе Епархије, као и опис изградње епархијског двора. Посебну пажњу о. Радомир посвећује издавачкој делатности Епархије под руководством владике Игнатија, академијама, симпосионима и јубилејима, који су већ прослављани, али, наравно, централно место предавања представљала је обнова запуштеног литургијског живота Браничевске епархије.

Укратко анализирајући управо одслушано предавање, модератор је, између осталог рекао: Десет година јесте, очигледно, период који дозвољава широко и објективно разматрање живота и рада једне личности, конкретно, једног епископа и једне епархије. Предавање које смо чули схватамо у контексту архијерејске службе освећења личности, простора и времена, увођења све твари у Царство Божије служењем Литургије, што и јесте превасходна служба (дело) епископа, како нам и сведоче најстарије молитве хиротоније, што нам је својим делом епископ Игнатије показао, а на шта нас је прота Милошевић овако прецизно и подсетио. У наставку рада, позивамо нашег госта из Грчке, г. Ставроса Јагазоглуа, доктора богословских наука, познатог и признатог православног богослова, који ради и ствара у Грчкој, али чије дело превазилази националне оквире, па зато и јесте аутентично и православно, тако да је и нама познат путем својих чланака. Подсећамо се, наш часопис објавио је једну његову веома подстицајну студију о односу Христологије и Пневматологије у контесту Еклисиологије, теми која већ изазива реакције. Молим др Јагазоглуа да узме реч.

Предавање Ставроса Јагазоглуа, које је преводила г-ђа Јелена Касапис, аутор је насловио Отуђеност етоса од вере. Предавач је на самом почетку навео да се читаво његово обраћање мора посматрати у контексту излагања „заједничког учитеља многих присутних богослова”, Митрополита пергамског Јована, о односу онтологије и етике. Бритак богословски ум др Јагазоглуа проводио нас је кроз ходнике историјског посветовњачења Цркве на Западу. „секуларизације која се развијала у оквиру самих црквених структура”, а која узроке има у формирању једног специфичног етоса преко усиократског приступа Богу и човеку и јуридичке етике. Као и сваки искрени теолог, наставио је описом и проценом православног етоса, који се у многи сегментима формирао под западним утицајем, „што подрива истину Цркве”, али који није потпуно ишчезао благодарећи евхаристијској свести Цркве. Огварајући дискусију након два предавања. водитељ Симпосиона се, најпре, захвалио говорницима, а затим додао:

Нема веће награде организатору једног симпосиона од оне коју добија када види да је започета тема изазвала реакције, примедбе и нове предлоге.

У предавању др Јагазоглуа ослушкујемо ехо оних звукова које смо ми почели да производимо прошле године, организујући међународни богословски Симпосион па тему Онтологија и етика. Ми ову тему сматрамо животном, одлучујућом када је у питању постојање Цркве, па нас сваки нови допринос учвршћује у намери доследног откривања свих слојева односа онтологије и етике у Православној Цркви, а видимо да се, заиста, ради о свепрожимајућем односу. Дискусију након предавања обележило је размишљање митрополита Зизиуласа: Желео бих да се захвалим мом добром пријатељу Ставросу, на овом толико богатом излагању и на оштроумној критици западног предања и западног богословља, а у наставку и православног етоса. Желео бих да подвучем и да нагласим оно што је он рекао на почетку свог излагања, наиме то да када критикујемо западну традицију не треба да забораваљамо да оно што осуђујемо код западњака и ми у својој Цркви, нажалост, имамао. Хтео бих да посебно нагласим да они који су фанатично против Запада јесу, пре свега, под утицајима самог Запада и они први чине оно што чини Запад. Не схаватају да тиме, као што је подвукао професор на малопређашњем предавању подвлаче конфесионални дух и конфесионалну концепцију Цркве, коју су увели западњаци. Не постој православна теологија. Постоји теологија Цркве. Црква није нека идеологија, Црква је тело Свете Евхаристије која сабира читав свет. Мислим да је највећа недаћа која је захватила православље под утицајем Запада, схватање да смо ми само једна конфесија између многих других и тако пливамо заслепљени, боримо се, рвемо се против других конфесија и постајемо зилоти своје вере. Веру, пак, схватамо као идеју, као неке идеолошке предлоге.

У православље је ушао легализам и морализам и не гледамо на другога као на личност, већ као на индивидуу, битна су нам морална, етичка својства људи. Тако делимо људе на добре и лоше, и у односу на то где их ми поставимо, прихватамо их или одбацујемо. Мислим да је то велика рана на телу православља. Удаљили смо се о духа нашег предања, предања који су изражавали православни оци наше цркве и то подвижници, који су највећом врлином сматрали самопрекоревање. Према томе, не постоји ништа са чиме се не бих сложио у предавању. Ја би волео када бисмо се мало више позабавили детаљнијом анализом разовојног тока етоса на истоку, зато што то мене јако узнемирава и брине и зато бих захвалио професору Јагазоглу и надам се да све што нам је рекао постане храна наше самококритике. Ми православни, укоревајући иноверне, заборавили смо да треба мало и да корим себе. Толико за сада. Хвала.

Након свечаног ручка у Епархијском двору и вечерње службе у пожаревачкој Саборној Цркви, Симпосион настављен у Великој сали Центра за културу у Пожаревцу, која је једина била потребног капацитета. Киша која читав дан падала онемогућила је организатора да се сва предавања држе под ведрим небом - у порти Саборне Цркве, као што је било планирано, а велики број присутних наметао је потребу за салом, коју су нам пријатељи браћа из Центра за културу уступили, као и прошле године за Симпосион, на чему смо им и овог пута дубок захвални.

Једини, али довољно изазован и инспиративан предавач поподневног дела Симпосиона био је Високопреосвећени митрополит пергамски, Г. Јован (Зизиулас). Ни овог пута не бисмо желели рећи више него што смо рекли тада, на месту уводничара, у наставку рада: Питамо се да ли је уопште потребно нешто подробније говорити о Митрополиту Јовану, нашем вечерашњем предавачу. Имамо у виду, и то са поносом истичемо, да наша помеса Црква, мислим на СПЦ, предњачи у познавању и примени теологије Високопреосвећеног митрополита Јована. Број библиографских јединица, радова Митрополитових, који су преведени на српски језик, прелази цифру 50 чиме се, чини нам се, не може похвалити нити једна помесна православна Црква.

Митрополит пергамски је одржао предавање на тему Место и улога епископа у Светој Евхаристији, које смо још већим задовољством пратили захваљујући преводу Преосвећеног Епископа новосадско-бачког, Г. Иринеја. На самом почетку, поздрављајући присутне, Митрополит пергамски је рекао: Преосвећени свети Владико браничевски, пастиреначалниче ове богоспасаване Епархије, преосвећена браћо архијереји, учена господо професори, драги оци, браћо и сестре, Данас ова помесна Црква, а са њом заједно и укупна Васељенска Црква прославља десету годишњицу од хиротоније преосвећеног Владике браничевског у епископски чин. Дело које је току ових десет година извршио Преосвећени познато је вама овде боље него било коме другом и стога није потребно да у овом тренутку опширније или аналитички ја о њему говорим. Оно што бих ја вечерас овде хтео посебно да нагласим јесте чињеница оног значаја који је Преосвећени придао, у свом раду и у животу Цркве месту и положају Епископа у Светој Литургији. Узевши за повод овај допринос Преосвећенога Цркви, посебно литургијском животу Цркве, хтео бих да у овом свом вечерашњем скромном излагању предочим вама неколико богословских мисли, богословских размишљања, на тему места и улоге Епископа у Светој Евхаристији. Богословски прецизно, историјски потврђено и филозофски истанчано, митрополит Јован (Зизиулас) предочавао нам је онтолошку позицију Епископа у Литургији: Жеља ми је да у овом предавању развијем две тезе, две поставке. Прва, да покажем схватање Цркве о епископу као икони Господа Христа, и друга, да представим израз овог схватања у поретку вршења саме Светс Евхаристије. Обе посебно наглашавам у овом тренутку, управо због  чињенице што је Преосвештени Јерарх у чију смо част окупљени, сабрани, у свом епископском делању учинио толико много по питању начина служења Свете Литургије, да би и тако приказао истину о којој смо почели да говоримо. Уколико не схватимо значај који припада епископу као предстојатељу Божанствене Евхаристије, нећемо ни разумети зашто у нашем Предању, наш православни верни народ, иште благослов епископа за све што чини, чиме се бави. Онога часа када би наш народ, не дај, Боже, изгубио ту потребу, престао би да буде православан. Ово је веома озбиљна ствар. Православље поглавито зависи од ових, а не од других ствари и чињеница. У животу верника, у животу наше Цркве, Христос присуствује кроз (преко) епископа.

Елегантност закључка, који је сам предавач извео, и указивање на његове последице, потврђује зашто Митрополита Зизиуласа сматрамо „васељенским учитељем”. Постоји на Светој Литургији много значајних елемената везаних за епископа, који изображавају, иконизују, долазак и успостављање Царства Божијег посредством Свете Евхаристије. Ограничићемо се на само неколико од тих елемената. Прво, улазак епископа. У древним Литургијама улазак епископа се поистовећивао са оним што данас називамо Малим Входом. Пре тог уласка, входа епископ се није налазио у храму, облачио се у скевофилакиону, затим је улазио у храм, а тамо га је чекао народ да га прими и поздрави  као самога Христа. Отуда и појање песме „ходите, поклонимо се и припаднимо Христу”, за време входа, што је очигледно било пропраћено поклоњењем присутног народа архијереју, који иконички изображава Христа. Друго, седање епископа на горње место, трон. То је, као што смо видели, основна икона есхатолошког Христа на којој толико инсистирају свети оци тумачи Свете Литургије. Овде ваља приметити да само месни епископ седи на горњем месту јер је само он глава конкретне месне Цркве. Треће, проповед речи Божије, одмах после свештених читања из Светог Писма, јер, како нам објашњава Свети Максим, после тога све остало се врши у Царству Божијем где је проповед незамислива. Четврто, Велики вход доказује, такође, да је епископ икона Христова. Једино он, наиме, не узима учешће у Входу, тој свечаној поворци која носи Часне Дарове, него на Царским Дверима сачекује и прима Свете дарове од оних који их доносе. Као икона Христова он прима Дарове да би их узнео Богу и осветио. Овде је реч о једном христолошком акту по преимућству. Пето, молитву узношења (молитву свете Анафоре), која почиње речима „заблагодаримо Господу”, а завршава читањем диптиха, целокупну изговара предстојатељ сабрања, епископ, као јединствену и нераскидиву целину. Диптиси, који су некада сачињавали суштински елеменат Литургије, су двојаки: за покојне и за живе. Диптиси покојника имају на самом свом почетку помињање Пресвете Богородице, а диптиси живих помињање епископа („Најпре помени, Господе, преосвећеног епископа нашег...”). Ова чињеница показује да, без литургијско спомињања епископа, Литургија, у суштини, не постоји. Ту је реч о најважнијем елементу, који доказује да је Света Евхаристија епископоцентрични догађај у животу Цркве. Сви живи препознају епископа као своју главу и зато говоре „најпре номени, Господе, преосвећеног епископа нашег”.

Одлучујући значај за валидност Евхаристије, зато, има правилно спомињање, управо у овом тренутку, имена канонског, месног епископа, или, пак, онога којем је он дозволио началствовање Светом Евхаристијом, по речима Светог Игнатија. На овом месту, у тренутку произношења диптиха, треба забележити да то представља суштаствени елеменат Свете Евхаристије, јер има непосредну везу са Евхаристијом. као анамнезом, као сећањем и спомињањем пред Престолом Божијим у Царству Његовом. У томе страшноме часу Свете Анафоре, свештенослужитељ (литург) помиње све оне покојне и живе, које Црква жели да их се Бог сети у Царству Своме. Завршавајући своје предавање - беседу, уважени Митрополит није пропустио прилику да још једном истакне важност увођења у живот свих ових начела, као и да захвали онима који су, чак и по цену неразумевања на које наилазе код других, некада и људи који исту службу врше, све учинили да овакав приступ „буде „начин постојања” евхаристијских заједница које им је Бог поверио. У том духу разумемо завршне речи Митрополита Зизиуласа: Ове малобројне и скромне мисли желео сам вечерас да поделим са вама и да и лично захвалим преосвећеном владици Игнатију, јер све ово што сам ја вечерас говорио, он не само да прима са вером и учи друге томе, него, нешто што је данас права реткост, чак и међу православним епископима, то и примењује у својој епархији. Нека му Бог дарује благослов и укрепљење на том путу на многаја љета!

Речи захвалности Високопреосвећеном „анђелу Цркве у Пергаму”, као увод у дискусију након предавања. уводничар је овако срочио: Веома смо захвални Митрополиту пергамском на овом предавању, којим нас је још  једном подсетио на чињеницу да је наше спасење, као и спасење читаве твари, условљено учествовањем на Светој Евхаристији,  коју возглављује   епископ   као икона       долазећег Христа Цара. Упозоравајуће делују  Митрополитове речи да наш  приступ Литургији  има егзистенцијалне последице. Инсистирање на онтолошком садржају иконе уопште и, посебно, Литургије као иконе Царства будућег века опомиње нас колико је важно исправно служење Евхаристије. Упоређивање, пак, ове истине са тренутним стањем у свим Православним Црквама, па и у нашој помесној, отвара, засигурно, мноштво питања, па вас, зато, позивамо да сада започнемо дискусију и искористимо присуство митрополита Јована, који је спреман да нам посвети још мало времена и одговори на ваша питања. Изволите. Након овога, почела је веома интересантна и корисна дискусија, током  које је Митрополит Зизиулас одговарао на питања свештенства и  верног народа о началствовању Евхаристијом, заузимању Трона током „саслуживања”, о „саслуживању” свештеника, уопште, с иконичности Свете Тајне брака, о икони и иконичности, уопште говорећи, о онтологији иконе, подробније, итд. Ова заинтересованост за дубоку богословску проблематику, коју Православна Црква данас преживљава, а коју су показали сви присутни, улива наду у повратак „евхаристијског виђења света”, које је било и остало једино аутентично православно виђење живота, Цркве и Бога. Поново је пројављена свест да се ради о егзистенцијалним питањима и да смо сви као Црква призвани да се о њима запитамо и одговорно приступимо примени закључака у животу, тј. у Литургији.

У знак захвалности за спремност да дође у наш град и нашу Епархију и да са нама подели радост овог црквеног јубилеја, пред сам завршетак ове предивне духовне гозбе, модератор је, у име организатора, упутио речи захвалности, које су се односиле па предавача, митрополита Јована (Зизиуласа): Током друге половине прошлог века, у Италији се стварала Енциклопедија XX века. Планирајући одредницу Православље, уредници су се обратили за помоћ римокатоличким теолозима са питањем: „Коме од православних богослова поверити писање тог чланка?” Западни теолози су били једнодушни и одговарајући рекли да постоји један теолог о коме славни Ив Когнар пише на најузвишенији начин. Јасно је, надам се, свима да се ради(ло) о нашем уваженом вечерашњем предавачу, митрополиту пергамском Јовану. Ако се неко од нас, случајно, питао зашто је избор пао на њега (и у поменутом и у другим случајевима), после синоћњег предавања у Београду и вечерашњег у Пожаревцу то више неће моћи да ради.

На самом крају, пак, опет у име свих присутних, закључили смо: У једном свом интервјуу, митрополит Зизиулас врло упечатљиво је говорио о месту и улози православне теологије данас и тврдио да је богословље служење Цркви, да не постоји себе ради, већ да има припремну функцију, усмерава, дакле, према Литургији. Наше данашње окупљање је, адекватно томе, припрема за сутрашње литургијско сабрање у Саборној Цркви, када ће овај наш труд добити онтолошки, коначни, есхатолошки печат. Позивајући вас на сутрашњу Литургију, приводимо крају вечерашње окупљање. У име организатора, Епархије пожаревачко - браничевске, захваљујем предавачима, гостима и свима вама који сте овде, молећи се, заједнички са вама, Господу да подари дуг живот нашем епископу Игнатију, чија је десетогодишњица службе повод нашег сабрања, желећи и њему и нама да заједно и што пре дочекамо Господа Славе. НА МНОГАЈА ЉЕТА, ВЛАДИКО!!!

Литургија у Саборној Цркви у Пожаревцу заиста је представљала кулминацију и осмишљавање читаве прославе, која се полако приводила крају, који је, уједно, био прави разлог и циљ њеног вишедневног трајања. Началствовао је Митрополит пергамски, а саслуживали су епископ Игнатије, митрополит Кирил и епископ врањски Пахомије. Након Јеванђеља беседио је уважени гост из Бугарске, а на самом крају Литургије речи поздрава једни другима и сабраном верном народу упутили су сви епископи. Митрополит пергамски је, говорећи о улози епископа у Цркви, и о делу на које је, према потребама Цркве постављен, између осталог, рекао: Да би испунио ово дело, епископ од Господа добија посебну благодат, јер је људским силама немогуће извршити тако велико и тешко дело. Ових десет година архијерејске службе вашег владике, показале су да му је Господ дао изобилно благодат и силу, да би испунио све дужности у Господу. Ви сви знате његову љубав и бригу за ваше спасење. Ми остали знамо да је спископ Игнатије унапредио живот и велико дело не само ове Цркве, већ је у својој личности ујединио и представнике других православних Цркава. У овом духу заједништва свих православних, дошли смо и митрополит Варне, из Бугарске православне Цркве и ја из Васељенске патријаршије, да потврдимо да ваша љубав и заједништво са њим није само ваше, него да постојимо и ми други, који смо у љубави и заједништву са њим, такође.

Бог му је дао изобилно теолошко васпитање и образовање, да буде један од јерараха који ће пројављивати истину наше вере и Цркве. Ову мудрост као дар који је Владика добио од Господа желимо му да чува и узвисује на многе године, као и да унапређује заједницу и јединство Православне Цркве. Његова Светост Васељенски Патријарх, Господин Вартоломеј жели, преко мене, вашем Епископу да се још много година труди на њиви Господњој. Ја сам лично веома благодаран Господу што сам Владику Игнатија упознао док је још био лаик, што сам присуствовао на његовом монашењу, учествовао на његовим рукоположењима за јерођакона, јеромонаха и епископа. Данас осећам посебну радост и љубав и да бих их изразио, предајем Вам, Владико, овај скромни поклон и позивам Вас да примите ову панагију и овај крст. Молим Вас да, носећи их, сећате се и молитвено спомињете мене, као и да испуњавате поверено Вам дело. На многаја љета!

Захвалио се и митрополит Варне, Кирил, епископу Игнатију за све што је учинио, а посебно за његово богословље, које, као аутентично православно, почиње да живи и у другим деловима православне васељене. У знак захвалности и подршке у даљем раду, митрополит Кирил предао је епископу Игнатију икону Пресвете Богородице. После Литургије, сви гости су били на послужењу са окупљеним народом, након чега је почео свечани ручак, који је протекао, како и приличи хришћанским трпезама љубави, у радости и песми. У поподневним и вечерњим часовима испратили смо већи број гостију (они који су остали служили су за Крстовдан са владиком Игнатијем у манастиру Манасија), пожелевши, на растанку, да се и даље окупљамо на евхаристијским слављима, којима ћемо освећивати простор и време, све док то, једном за свагда, коначно, не учини долазећи Господ наш Исус Христос.<<

Тако отац Златко Матић.

Зато смо, као што рекосмо, дужни да подробније погледамо везе између богословља епископа Игњатија и митрополита Зизјуласа.

Кога су змије уједале

Епископ Игњатије се, у свом интервјуу „Саборности” (2/2008), упитао зашто неки злобно сумњиче њега и њему сличне као сараднике римокатолицизма, који не раде за интересе Православне Цркве. Заиста, такве сумње би могле бити неосноване, и ми хоћемо да верујемо у оданост епископа Игњатија Цркви од Истока, у коју га је увела његова честита мајка - богомољка. Но, ако се те сумње јављају, оне су засноване на страховима православних од „лукавих латина”, који су се вековима претварали да нам добро желе, а желели су само да нас поунијате и отуђе од Христа. Било је много епископа - издајника - од никејског митрополита Висариона и кијевског митрополита Исидора, који су примили Флорентинску унију и постали кардинали, преко украјинског Јуде, Јозафата Кунцевича и црногорског издајника, митрополита Мардарија, па до криптокатолика наших дана, за које је папа, почетком XX века, основао тзв. „источни обред”, а његови агенти роварили по бољшевичкој Русији, рудећи се да на престо московског патријарха доведу свог човека, који би поунијатио Русе. (Специјални изасланик папин у Москви, монсињор Д' Ербињи, као да је успео да нађе једног таквог - епископа Вартоломеја (Ремова)).

Православни се чуде и тајности у преговорима с римокатолицима - а епископ Игњатије, иако човек најбољих намера, као да не види то чуђење, па у Великој Плани, у јесен 2007, после Равене, организује скуп с папским теолозима, да се расправља о папином примату, и Срби о томе сазнају из НИН-а (а не из патријаршијских новина „Православље”.)

Или рецимо, епископ Игњатије оде да присуствује састанку Координационог комитета Међународне комисије за теолошки дијалог Православне и Римокатоличке цркве у месту Елунда на Кипру (27.IX-4. X 2008. године), и у Србији се о томе ништа не зна. А тамо сапреседавајући Комисије, кардинал Валтер Каспер и митрополит Јован (Зизјулас), који понављају оно речено још 1980. године: “Циљ дијалога између Римокатоличке и Православне цркве је васпостављање пуног заједничења наших цркава. Ово заједничење, засновано на јединству вере у складу са заједничким искуством и предањем ране Цркве, наћи ће свој израз у заједничком служењу Евхаристије. Било је ту много занимљивих лица: од цариградског митрополита Сасиме, Генадија (викар, без пастве), преко митрополита Петронија из Румуније, до митрополита Атанасија Ахајског (из Грчке). Руса и Бугара није било, али је ту био унијатски епископ из Атине, Димитрије Салахас, као и г. Зизјуласов пријатељ и тумач на Западу, професор Пол Мек Партлан.

Скуп се бавио улогом „епископа Рима” (наставак равенске тематике) у Цркви. Римокатолици су присуствовали православној Литургији у храму Успења Пресвете Богородице у Неаполису, а затим су служили мису за малену локалну римокатоличку заједницу у цркви Св. Николаја, који су им сестрински уступили православни.

Учесници су се лепо дружили с критским архијерејима, посетили острва Св. Фок и Сплалонгу, цркву Св. Мине у Хераклиону и Кносос. ( А све ово има на: http:// www.ec-patr.org/docdisplaz.php?lang=еn&id:”)

Нису сумњичави само извесни Срби. Такви су и православни Италијани, који у свом часопису ”Italia Ortodossa” постављају питање  - „да ли митрополит Јован Зизјулас сведочи Православље”. Да чујемо Италијане:

>>Морамо да се сасвим удаљимо и изразимо своје неприхватање „Православног” теолога Јована Зизијуласа. Након проучавања његове скорашње „теологије”, потпуно смо убеђени да његова мисао искривљује и не представља Православље. Ево и тачака које јасно говоре у прилог нашем ставу:

1. За Зизијуласа, истински „проблем екуменизма” је везан за питање структура и функција, као што су, на пример, папство. Чињеница да не постоји папство у Источном Хришћанству, наводи Зизијуласа да тражи замену, јер он претпоставља да је папство неоспорно прихватљиво и неопходни принцип на коме се заснивају сви темељи свих хришћанских цркава. Заправо, недостатак функције папства уопште не представља проблем у Православљу. Читавих хиљаду година, папа је био први међу Православним патријарсима, и нико није мислио да је такво нешто чудно и страно Православљу.

Истински проблем екуменизма је потпуно другачији: Православље не може ни у једној западној форми црквеног живота препознати православни начин живота. Уместо тога, Православље налази један менталитет западног црквеног живота који чини да сви облици хришћанске активности у западном хришћанству, буду далеко од православног начина живота. У таквом контексту, папство је заправо узрочник  недостатка Православног начина живота. Зизијулас изгледа да није у могућности да уочи ове јасне разлике.

2.Православни начин живота не подразумева једнообразност. Очевици смо легитимних разлика у обичајима међу Православним црквама. Православни начин живота ипак има своју заједничку основу: заједничку веру, заједнички живот у нествореној благодати Божјој, не на основу мудрости овог света, него на основу укуса и искуства у нествореној благодати Божјој који нуде истинско вођство у свим аспектима људског живота.

Све ово недостаје у западном хришћанству чак толико да они себе сматрају слободним да замене типичне људске сентименталности за нестворену благодат Божју. Ово објашњава зашто православни не могу а да не дефинишу западно хришћанство као „аријанско”.

3.Превиђајући овај озбиљан проблем, Зизијуласово виђење екуменизма постаје непоправљиво дефектно. Његова грешка је упоредива са неким ко покушава да у брак уведе човека и жену са карактерима толико различитим, да не могу уопште да трпе једно друго; ипак, он дискутује о организацији њиховог домаћинства и детаљима њиховог смештаја, као што је питање спаваће собе, итд. Такве дискусије су потпуно илузорне и апстрактне и намењене да преваре слушаоце. Такве дискусије чине да слушаоци верују да не постоји суштинска разлика између западног Хришћанства и Православља, и да никада није ни постојала! Шта би католици и протестанти мислили о Зизијуласу када открију да се његове тврдње састоје од академских теорија без икаквог стварног и конкретног темеља у историји?

4. Радећи тако, Зизијулас показује много већу љубав за самог себе него за католички свет, јер он очигледно покушава да задобије подршку и одобравање говорећи језиком који представља музику за католичке уши. Ако он заиста воли католички свет или реформисане „хришћане” (протестанте), он би требало да има храбрости да пред њима - демаскира лажну сигурност која их окружује. Једном давно, пророци с урадили исто Израиљцима који нису ходили Божјим путевима, него се повиновали људској мудрости.<<

Ако је то тако, онда се не треба чудити забринутости православних због теологије митрополита Зизјуласа и његових следбеника.

         Наставиће се...

         Из студије Владимира Димитријевића „О теологији епископа Игњатија  (питања једног лаика)“, која ће ускоро изаћи из штампе.