|
 … Пишеш како си га слао на трговачке школе, да би постао ученији и бољи од тебе. Он је постао ученији али – много гори од тебе. И свој и твој углед у вароши упропастио је за краће време него што је теби требало да дођеш до калфенског права. Школујући га на страни ти си штедео не само на свом телу, него и на Богу и на души својој. Престао си био ходити у Цркву – кошта; треба свећу запалити и дати грош на тас! Престао си био и крсну славу славити – кошта: колач, па гости, па свештеник!
Све си то напустио, само да би се он оспособио у Бечу и Паризу. И заиста постао је у неким стварима способнији од тебе: зна боље заводне и разводне књиге, и дупло књиговодство. Али муштерије се некако одбиле од твога дућана. Каменио си се од чуда. Како то, питао си сам себе, овај мој син зна језике и вештине и валуте и билансе целе Европе, па к мени простаку долазио народ, а к њему вештаку нико, па нико? Јадни човече, ти заборављаш једну маленкост, од које зависи и успех у трговини и победа у рату. Народ хоће човека, а ти му нудиш вештака. Народ се боји да има посла са вештаком нечовеком. Зато твоје раније муштерије оборене главе мимоходе твој дућан и завирују у друге трговине. Крупним благом си купио нечовека, пропасника. Твој син неће да зна ни за што од свега онога што се у народу и вашем граду поштује. Бог, душа, молитва, слава, милосрђе, човечност, снисходљивост – све су то за њега бајке вас старих трговаца простака. Он је у радњи увек нервозан и љутит; само је у кафани весео. Кафана му је у ствари кућа, а дом и дућан – излетишта. Но кога кафана благосиља, кућа га проклиње. Најзад те преварио тако вешто, да си се сад потпуно уверио, да је заиста способнији од тебе. Објаснио ти, да је за успех и модернизовање радње нужно да се твоје име скине а његово испише. Ти си незлобиво пристао на његов предлог, а он, вештак дуплог књиговодства, спровео је то код судова. Ти ниси ни слутио, шта је то све значило, док он једнога дана, љутит после ноћног пијанчења, није отворено рекао, да си ти обичан просјак са улице, без игде ичега свога. Посрћући ти си отишао у суд, па адвокатима, па пријатељима. Но сви они, разбравши ствар, рекли су ти једно: да те је син вешто и потпуно искључио из имовине твоје. И много ми још пишеш о узалудним покушајима да повратиш оно што си знојем и поштењем кроз цео век стицао и стекао. Па најзад у очајању питаш, да ли је грешно, да убијеш сина – нечовека? Што ћеш убијати мртвога? Није ли сваки нечовек лешина, која се распада на очиглед света? Не убијај, дакле, свога сина, него апелуј на Онога, који једини може и твога сина оживети и тебе спасти. Боље буди просјак са душом него злочинац без душе. Ти си још увек богатији од сина твога. И ти њему можеш више помоћи него он теби. Врати се на оно што си био напустио ради сина. Врати се Богу, цркви, крсној слави; души својој врати се. Па ако немаш свеће ни колача ни грошева, Бог види, ти принеси место тога уздахе, и сузе, и молитве. Ако баш мораднеш просити, ти говори на туђим праговима: уделите што за хлеб и за свећу – хлеб мени старцу за храну, а свећу сину моме за спасење! Тако реци и на прагу бившег твог дућана, нека и он чује. А кад са стидом испросиш, то је као да си зарадио. Онда отиђи и запали свећу у Цркви Божијој. Тиме ћеш свевидећа небеса потрести, и она ће ти помоћи. Боље ћеш расправити ствар свећом него секиром.
Бог нека ти је на помоћ. Извор: Свети Владика Николај, Мисионарска писма, 111. писмо.
|
