Др Миодраг Петровић

       ЗАЧЕЦИ ПОРЕМЕЋАЈА БОГОСЛУЖБЕНОГ И ЦРКВЕНОГ ПОРЕТКА

У ЖИЧКОЈ ЕПАРХИЈИ

(Беседа изговорена на Вазнесење Господње 2009. године у манастиру Вазнесењу у Овчару)

           Ми се данас налазимо у једном стању у Српској православној цркви, које је заиста забрињавајуће. Подела има много, али две су најизразитије: На једној страни су они који предања која су им од Отаца предата хоће да одрже, да наставе и потомцима их предају. Други су они који хоће да пресеку та предања и да умују на свој начин; хоће да своју неку нову науку наметну верном српском православном народу. Дакле, приближио сам се правим зачецима одакле и како настају те поделе.  Јеванђелист Лука изричито каже Теофилу: ,,Да познаш темељ оних ријечи којима си научен“ ( Лк 1,4 ), нагласивши претходно да преноси „као што нам предадоше“ (Лк 1, 2 ). Апостол Павле такође наглашава неколико пута у посланицама коринћанима да оно што је примио, то предаје ученицима својим. На Васељенским и Помесним саборима Оци увек наглашавају да држе оно што им је предато. Не прекидају и не преиначавају оно што им је предато; не уносе новотарије и забуне у верујући народ. Од свих њих: од јеванђелиста, апостола, црквених отаца и учитеља наследио је и Свети Сава оно што нам је предао као највећу светињу, а од њега су наставили, јер им је то била обавеза и света дужност, потомци до наших, тако рећи, дана да нам исто предају.

Ови који нам уносе новотарије, до јуче су поштовали као закон oно што је од ранијих предато  и преношено на следеће генерације. Умују, дакле, на свој начин и уносе нову науку, а та нека њихова нова умовања само раздор сеју. И ко од нас није размишљао зашто толике поделе у српском народу, а у последње време посебно када се ради о пoретку у приношењу Свете Литургије?

Дотакох се, и то са разлогом, јеванђелиста Луке, апостола Павла, црквених отаца и Светога Саве, јер науку што примише и нама предадоше, утемељише на истини и поткрепише јеванђелским речима. Данас ова страна која хоће да ремети оно што нам је од црквених отаца  предато, кад се неко позива на Јеванђеље, обично каже: „То је цитатоманија“. Кад се неко позива на Светога Саву, онда или прећуте или кажу: „Превазиђен је Свети Сава“. За такве је превазиђена данас, на жалост, и Догматика  архимандрита Јустина Поповића, и Литургика Лазара Мирковића. Све се то ниподаштава у име некаквих реформи, новотарија. И управо те новотарије су изазивале раздоре у верујућем народу српском.

            Нека се жесте колико год хоће они који кидају предања. Не свиђа им се кад се говори о Светом Сави као узору, а видите, свака је стопа српске земље обележена његовим именом. Има напретек назива изведених од  имена Сава:  Савинац, Савово, Савин лаз, Савина стопа, Савин извор, Савина вода, Савино брдо, Савин крст, Савин дуб и многи други. Душа ове земље сва је натопљена Светим Савом. И сад неко покушава да то ишчупа из наших душа. То би, отприлике, било као кад би се дрзнуо неко да каже: Ма, не свиђа ми се оно што у Јеванђељу пише: „Царство Божије је унутра у вама“(Лк 17, 21). Може ли то неко да забрани? Може ли неко да иде тако далеко да каже: „Не може да говори тај и тај, зато што му ја то не дозвољавам.“ Или: „Не може да фототографише тај и тај, зато што му ја то не дозвољавам“. Па, где ће бити крај свему томе? Стићићемо дотле да каже: „Забранићу му и да размишља!“ А то не може.

Ако је Царство Божије у нама, како Спаситељ сведочи и ако смо, а јесмо на крштењу добили изобиље дарова Духа Светога, што је потврђено речима приликом миросања светим Миром:,, Печат дара Дуга Светога“, ко је тај што мисли да све то може да брише?! У Јеванђељу се верници називају царским свештенством. Верници нису за потцењивање. Ако епископ није са народом, него негде даље од народа или вишље од народа, на чему ће се заснивати његово архипастирство. И сваки епископ и сваки верник морају имати на уму неописиву жртву Светога Саве да своје Отачаство подигне високо до Небеса. Отуда и они називи изведени од имена Сава. Отуда књиге и поуке које нам је оставио, не престајући да се позива на Свето писмо. Зар се то може сматрати ,,цитатоманијом“?! А самим својим животом је највише потврђивао своју посвећеност Богу.

Студеница није манастир само Жичке епархије, већ читаве Српске Православне Цркве и читавог Православља. Она је јединствена управо по томе што је њен први архимандрит био Свети Сава. И са тим достојанством он је у самој Студеници основао прво језгро самосталне Српске цркве оснивањем тзв. Студеничке архимандритије. Као студеничи архимандрит и игуман, на основу Студеничког типика, он је игуман свих игумана. Студеница је узор ономе што је Свети Сава увео у црквену праксу за све остале манастире и цркве у српском отачаству. Је ли Студеница данас то што је Свети Сава оставио као освештану праксу. Обично кажу: ,,Било је то у оно време, а данас живимо у новом времену, кад треба извршити одређене реформе“. Хоће да разводне оно што је вредно и по чему се Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква Христова препознаје, а што је освештано и дато као непромењиво.

Морам ово да кажем: бивши епископ Атанасије Јевтић у Загребу, негде 1987. године (ако се не варам, то је објављено у часопису римокатоличке цркве „Кршћанска садашњост“), изјавио је: „Нека извини Свети Сава…“ Тај исти, који је био у жичкој епархији 2002/03. год. као „помоћник“ епископа жичког Стефана и посејао велико зло, преводи Псалтир тако што каже: „Потрпех Те, Господе…“ У његовом преводу Псалтира, видећемо то на многим местима (нпр. Пс 24, 5 и 21; 39, 2; 29, 5 ),човек потрпео Господа! Уздигао се изнад Господа! – Није разумео језик. Није реч о трпљењу и не треба тако да се преведе, него: „Чезнем, Господе…“, „Очекујем те, Господе…“ Али тај преводилац је сам дао себи ту слободу и зато не мирује, већ иде, критикује и даље сеје раздор у СПЦ. То морам да кажем јер је био у овој светој епархији где је трон Светога Саве и где је Студеница била узор за све друге манастире. Данас се новорукоположени шаљу у Студеницу на преваспитавање, да по новом неком начину служе Службу Божију. И онај исти епископ који, преводећи псалме, каже „потрпех Те, Господе“, преводи из Законоправила Светога Саве једно поглавље које гласи: ,,Тачно знање о томе како треба да буде божаствено приношење на светој служби. О хлебу и о чаши приношења; и о просфори и о вину“. Такву проскомидију коју нам преноси Свети Сава, бивши Епископ Атанасије Јефтић назива ,,простом“ и ,,почетном“, домишљајући се и сматрајући да је њу Свети Сава саставио, или нашао и унео готову“ ( Божанствена ( читај: Божаствена ) литургија, 3, Београд – Трбиње 2008, стр. 373 ). Свети Сава није импровизовао; није одступао од праксе и предања што је примио. Њему није била својствена дрскост бившег епископа Атанасија Јевтића. Свети Сава је строго водио рачуна да нама пренесе оно што је примио од претходних отаца и учитеља Цркве. Постоји, дакле, грчки изворник вршења Проскомидије, који је користио Свети Сава. Он нам је тај образац савршено превео на српскословенски језик, а данас га имамо у преводу на савремени српски језик. Постоји и тај превод који је урадио бивши епископ Атанасије Јевтић, али постоји и други превод. Дакле, Атанасије омаловажава нешто што нам је предао Свети Сава, и нарушава  дух и праксу коју нам је оставио. Можда ће и за то да каже: ,,Нека извини Свети Сава“!

Импровизације Атанасија Јевтића наслеђује нови епископ жички Господин Хризостом. Када је овога питао архимандрит Стефан Хиландарац, не тако давно у Кареји, зашто је одобрио измењено богослужење, одговорио је да је то наследио од претходног епископа, тј. Атанасија. А видите и сами да је управо то новотарско и незаконито богослужење поделило народ, људе у породици, по парохијама, свештенике између себе, а и сами епископи када се нађу заједно питају се како ће да служе. Кад новотарце и реформаторе богослужења неко пита зашто служе „по новом“, обично одговарају контрапитањем:  „А шта је то ново?“ Тиме хоће да збуне вернике и оставе утисак да је све онако како је и било.

Народ верујући није бесловесно стадо, него словесно, логично стадо Божије. Из те Студенице која би требалo да буде узор једнообразног богослужења, како нам је Свети Сава оставио у наслеђе, слушамо сада о новој пракси која се спроводи, због чега сваког новорукоположеног свештеника Жичке епархије Г. Хризостом шаље тамо. Зашто то чини? У самој Жичи Свети Сава је имао узвишено место у храму, одакле је посматрао свештенослужитеље како служе Свету Литургију. Ови исти, који је данас мењају, до јуче су служили по оној општеприхваћеној пракси. Људи су се помоћу  ње, каква је и ова којој смо данас присуствовали, спасавали. Сада наједном, та Литургија је, тобоже, превазиђена и треба неку нову да нам наметну. А намећу ту нову, све више и више, само зато да би се приближили римокатоличкој миси. И зато је сада парола: Нећемо да говоримо о суштинским разликама, а оне су дубоке и многе, него ћемо да говоримо о ономе што нам је заједничко, па у склопу тог заједничког треба да се приближимо – римокатоличка миса са реформом коју је претрпела  и православна Литургија са овим променама које се УПОРНО намећу.

Када би нас данас Свети Сава походио питао би се: Је ли то она моја Жича у којој оставих десну руку Светог Јована Крститеља, појас Пресвете Богородице...? Је ли то она моја Студеница, коју оставих за узор у црквеном и богослужбеном поретку? Ко раскопа ово гробље монашко у Жичи? – А гробље је својеврсна књига, уџбеник, саставни део историје саме светиње односно манастира. Зашто сметају некоме свете мошти? То су монаси подвижници, сахрањени у том гробљу. Благодарећи њима, Жича је света, јер по учењу црквених отаца: ,,Не освећује место човека, него човек место у којем обитава“. И пропагира се неки нови начин сахрањивања монахиња, без обзира на оно „земља јеси и в земљу отидеши“ и без обзира на оно „чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“. Нека тело чека ту где га сахранише; где га је мајка земља примила. Имали смо, хвала Богу, и епископе који су другачије, у чисто хришћанском духу, смерно гледали на живот у гробу. Рашки епископ Григорије Други, на пример, овако се 1305. године потписао: ,,Грешни епископ рашки Григорије Други, коме је отаџбина-гроб, мајка-земља, а богатство-греси“. Ако нам је отаџбина гроб, а јесте, зашто и по ком праву нас пресељавају? По промислу Божијем смо се упокојили тамо где смо се упокојили, и по промислу Божијем су нас сахранили тамо где су нас сахранили. Куда ће самовоља да нас одведе? Имамо пример да су протестанти, разводњавајући и Свето писмо и све остало, стигли дотле да је сваки од њих, као појединац, ауторитет уместо цркве. А Црква нас је учила и послушности и саборности, али у ономе што је општеприхваћено, што је доказано као заиста освештано и корисно. Неко сада пренебрегава оно што је до јуче било свето, па устаје и против одлуке Светог архијерејског сабора која налаже да се богослужи онако како се  до сада богослужило. Кључно је, дакле, питање, ко је и зашто изазвао раздвајања и нетрпељивости? Вододелницу су направили управо они који су до јуче поштовали предато од црквених отаца, а  сада су то оставили и прешли на неку нову форму богослужења.

            Већи део верника је хвала Богу остао одан и сав душом посвећен ономе што је до сада била општа пракса у Цркви. А постоје свештеници који се утркују да покажу епископу како су веома послушни, нарушавајући ту праксу и примењујући нову форму богослужења. Нека буду послушни, али у добру, у истини, у очувању Светог предања. Лош је пример оног свештеника који је у време Часног поста, будући новотарац Жичке епархије, претио правоверним парохијанима, одбивши да им освети воду. Сећам се да сам још као дете, а после и као богослов, гледао савесне свештенике, свесне заклетве коју су положили, свесне обавезе коју имају пред Богом, пред Црквом, пред народом Божијим, како куцају на врата комуниста за које знају да их демонстративно одбијају док су још у дворишту, водећи рачуна да неко није видео да се на његовим вратима нашао свештеник. А овај ипак покушава да куца на врата и таквих, јер му је то дужност- да обави освећење воде. Данас имамо обрнуту појаву. Поједини свештеници супротно ономе што су Богу обећали полагањем заклетве, условљавају да изврше одређене свештенорадње; траже да се без поговора прихвати реформисано Богослужење; унапред одређују високу цену да би се одазвали на позив верника да обаве крштење, опело, парастос. Не хају што народ увелико коментарише о њиховим луксузним колима, становима, кућама...

           Док не будемо навикли да у очи кажемо један другоме истину, оздрављења нема. За мене само чудно може да буде то што се владика или свештеник издвајају од народа или што их чува полиција. На дан Рођења Светог Јована Претече, прошле године, на црквеној слави у мом родном селу Ратини, отпратио сам ту новотарску Литургију, а приредили су је тако, рачунајући да ћу се побунити и изазвати неку гужву. Први пут видим ту, пре Литургије, полицајце у униформи, па кажем: Хвала Богу! Јер до јуче је, тако рећи, било незамисливо да полицајац или официр у униформи учествује на Богослужењу. Ипак, било ми је чудно. Скоро ми рече један мештанин, факултетски образован човек: „Прошао сам у време Литургије поред храма. Када сам видео колико је полицијских кола било на главном путу, одустао сам да уђем. Одбила ме та полицијска атмосфера“.

На епископу је да ли ће се продубљивати немир или ће се васпоставити мир. Ко год је даље од народа, било да је епископ било да је владар земље, ако није са њим не може да рачуна на успех. Извориште сваке снаге, па и духовне, јесте у народу. У народу се и језик ствара. Не у Српској академији наука и уметности, него у народу. А САНУ или специјални институти за проучавање језика само користе оно што је народ створио у животу свом.

Не може а да се не размишља о узроцима који су изазвали постојеће поделе. Господ ће тражити да положимо рачуне сви, не само за оно што смо учинили него и за сваку реч коју смо изговорили. Али мора да се схвати да забрањивање човеку да говори, да мисли о Богу, јесте неразумно, несхватљиво, зато што се коси са оним што пише у Јеванђељу: „Царство Божије је унутра у вама“. Ко је овлашћен да узурпира право Божије и да чупа из душе човеку Царство Божије. Да ли онај свештеник што је одбио да свети  водицу? Да ли онај свештеник што каже: „Проклећу те!“ – и улива страх у људе, а Господ је дао да се рађамо слободни и да живимо као слободна бића? Прочитао сам у једном грчком рукопису у манастиру Свете Екатерине на Синају  како Свети Јован Златоуст, велики црквени учитељ, каже: „Проклет да је онај који проклиње верника.“

Толико за размишљање. Нека да Бог да се опет састанемо. Да, по ономе што рече прота Жарко, никога не мрзимо, али да говоримо. Да у очи свакоме кажемо онако како видимо, онако како јесте. А друга страна да се ослободи сваког оптерећења – било каквог, да ли мржње, да ли лукавства – и нека размисли шта треба у оваквим околностима учинити, а имати за узор Светога Саву.