Када је, оне страшне 1941. у току одмазде, немачки окупатор као таоца стрељао једног србског младића, његов отац је отишао свештенику да закаже опело. Опхрван болом, скоро сломљен, он је упитао свештеника: "А где је био Бог када су стрељали мога сина?" Свештеник га је узео за руку, одвео у олтар и показао Распеће, па рекао: "Тамо је био Бог када су стрељали твога сина". Свештеник је указао на само суштину православне вере: на Бога Распетога и Васкрслога, Бога Живога и Истинитога јер је Бог Патник и Страдалник, вечни Сапатник и Састрадалник многонамученог рода људског.           

Кад питате Христа: "Како Ти волиш човека?", Он показује Своје прободене руке, ноге и ребра и каже: "До смрти на крсту". Није нас оставио саме и кукавне, у нашој немоћи и болу, него је, будући нашим Богом, постао наш састрадални Брат. Не имајући ниједног греха, узео је, као невино јагње, грехе читавог људског рода на Себе и омогућио људима који се кају да надиђу сопствену грешност и врате се свом Оцу који је на небесима. Јер, сваки грех је отуђење од Бога Живога; сваки грех је корак ка смрти и ђаволу. Али, за покајнике, нема тог греха који неће бити опроштен, јер је Христос Својом Крвљу очистио све грехе од постања света до последњег тренутка историје.           

О СТРАСНОЈ СЕДМИЦИ                    

Читава седмица уочи Васкрса посвећена је жртвеној љубави богочовека Исуса Христа, Спаситеља свих људи. Она се назива Великом, јер су се у току ње десили најважнији догађаји у историји човечанства. Назива се и Страсном (страсти су, на старословенском језику, страдања), јер је недеља страдања Господњег. Она се најстроже пости у њој би човек најусрдније требало да се моли, следећи Господа на путу ка Голготи и спремајући се за најрадоснији празник Цркве: светло Васкрсење. У току те седмице Црква опомиње своје верне и пева: "Ево женик (Христос) долази у поноћ, и благо слуги кога нађе будним; недостојан је онај кога нађе немарним. Пази, дакле, душо моја, да те сан не надвлада, да не будеш предана смрти и да се пред тобом не затвори царство, него се прени кличући: Свети, Свети, Свети јеси Боже, молитвама Богородице помилуј нас!"      

На Велики Понедељак помиње се старозаветни праотац Јосиф, који је невин страдао, продан у ропство од своје браће, али касније богом уздигнут. Тако је и Христос невин страдао на крсту, издан од народа Коме је дошао, али је васкрсао и победио смрт. Помиње се и неплодна смоква, коју је Господ осудио да се осуши јер на њој није било рода. Она подсећа сваког човека да је дужан да роди род достојан покајања, да не би био избачен из Царства Небеског.  

На Велики Уторак Христос је био у старозаветном храму у Јерусалиму, где је много поучавао. Говорио је о последњим временима и опомињао народ да буде будан, творећи дела милосрђа и стичући благодат Духа Светога. Такође, говорио је против лицемерја јеврејских старешина и фарисеја, чија су срца била толико охладнела да су Христа, Бога и Месију омрзнули, тобож као кршиоца старозаветног закона (као да им га он, Син Божји, није, са Оцем и Духом Светим, преко пророка Мојсија дао на гори Синају). У својој мржњи ишли су тако далеко да су Богочовека осуђивали зато што је људе лечио суботом, празничним и даном Старог Завета.                                

Пошто је много народа ишло за Христом, а Христос им је проповедао да Царство Божје неће бити земаљско, уживање и моћ, него царство чистих срца и душа, фарисеји су решили да Христа убију, јер су они желели земаљског месију, који ће им дати власт над целим светом, протеравши претходно Римљане из Палестине.      

Велика Среда је дан када је Јуда издао Христа (зато се тај дан, осим трапавих седмица, целе године пости; петак се пости због Распећа.) Један од апостола, коме је богочовек дао да чини чуда и проповеда као и остали апостоли, отишао је код јудејских старешина и тражио паре да би издао свога учитеља. Обећали су му тридесет сребрника.Црква нас подсећа на страшну опасност од љубави према новцу и материјалном богатству, због кога су људи у историји често чинили свако зло и наносили патњу ближњима. Сваком љубитељу новца показује се Јуда као пример куда среброљубље води (Јуда се обесио). Такође, помиње се и жена блудница, која се на Велику Среду показала пред Христом, изливши на Њега многоцено миро, оправши Му ноге сузама и обрисавши их својом косом. За њу је Христос рекао да јој се много опрашта, јер је показала велику љубав према Богу и искрено се обратила. Дакле, на једној страни апостол – издајник, на другој блудница – покајница! Зато свако треба да се чува и да испитује своје срце – да ли у њему живи Јуда или покајник.                               

Велики Четвртак је дан Тајне вечере, када је Господ, уочи страдања, први пут причестио ученике Телом и Крвљу Својом и установио Свету Литургију као Тајну нашег спасења. Под видом хлеба и вина, он је ученицима дао Своје Тело и Крв. И ово чудо љубави Божје било је врхунац свих Његових чуда – људи, усмрћени грехом, добили су оно што Свети Игњатије Богоносац зове леком бесмртности. Како је Христу било могуће да нам да Своје Тело и Крв? А како ми сваки дан једемо сунчеву енергију под видом земаљске хране? И то је чудо велико и дивно. Знамо да је основна храна већине живих створења биљна. А шта ради биље? Путем фотосинтезе сунчеву енергију претварају у плодове. Биљкама се хране животиње – биљоједи, а животиње месоједи једу биљоједе. Човек једе и биљну и животињску храну, која сва, без изузетка, има свој корен у процесима фотосинтезе – то јест, претварања сунчеве енергије у храну. Као што под видом воћа и поврћа узимамо у свој организам Сунце, тако под видом Хлеба и Вина, освештаних на литургији Духом Светим, у себе примамо Христа.           

Одмах после Тајне Вечере, Бог је показао крајње Своје смирење: опрао је апостолима ноге, учећи их да се не горде, него да им слава и величина буду у служењу ближњима. Покушавао је да уразуми и Јуду, говорећи да ће Га један од ученика издати. Није вредело – Јуда је остао непокајан, иако је Христос чак и њему опрао ноге. После Тајне вечере, ученици су са Христом отишли у Гетсимански врт, где су сви заспали, иако их је Он молио да бдију с Њим, јер му је душа била "жалосна до смрти" (Мт. 26, 38). Није се Христос плашио смрти, него му је било страшно што ће Га људи, које је Он створио и којима је само добро чинио, распети. Зато је молио Свог Оца да Га мимоиђе таква чаша. Но, наравно, увек је Себе предавао Очевој вољи (Мт. 26, 39). У Гетсиманији, пред очима Христовим, прошли су сви греси свих људи од Адама до краја света и века. Напор Његове молитве био је толики да му је крвав зној капао на земљу.

Одмах после тога, стигле су слуге јеврејских првосвештеника, предвођене Јудом. Јуда је пољупцем издао Учитеља. (Дакле, највећа издаја у историји десила се путем лажног пољупца!) Христос Се предао добровољно, не дозволивши Светом Петру да Га оружјем штити и рекавши да би он могао да од Оца добије дванаест хиљада ангела да га бране, али да је страдање Јагњета Божјег предвиђено у Писму и да тако мора бити да би род људски био искупљен. Сви ученици су се уплашили и побегли, осим Светог Јована Богослова и Светог Петра. Апостол Петар се, међутим, уплашио касније, у дворишту првосвештеника где је Христос саслушаван, а три пута порекао да зна ко је тај Човек. Међутим, чим га је Христос погледао (а на Тајној Вечери му је већ предсказао троструко одречење), апостол Петар се покајао до дна душе, изашао напоље и горко заплакао, због чега је касније поново примио апостолско достојанство.                                                                  

Христу су судили јудејски првосвештеници Ана и Кајафа, који су нашли гомилу лажних сведока против Њега, Безгрешног и Пречистог. Њихове слуге су Га шамарале. Највише су Ана и Кајафа подивљали када су чули да Христос јасно потврђује да је он Сами Бог. Сматрајући то хулом, одмах су Га осудили на смрт, али, форме ради, решили су да га одведу римском намеснику Понтију Пилату да га и он, у име централне власти, осуди. На Велики Четвртак увече чита се дванаест Еванђеља о страдању Господњем и звона престају да звоне све до Велике Суботе. Уместо звона, удара се у клепало.                            

На Велики Петак Црква помиње оно што се тог дана десило: Христову мученичку смрт и погребење и Његов силазак у ад. Тада се читају Еванђеља о страдању, али и старозаветни текстови који страдање Христово пророкују. Стално се пева: "Слава дуготрпљењу Твоме, Господе!" Људи и ангели са дивљењем и страхом гледају Бога који трпи да Га муче и ругају Му се. Једна од црквених песама вели: "Данас виси на крсту онај који је земљу поставио на водама, трновим венцем се крунише Цар ангела, у хаљину поруге облачи Се Онај Који одева небо облацима, ударце прима искупитељ који је у Јордану ослободио клетве Адама, клиновима се прикива на крст Женик Цркве, копљем се пробада Син Дјеве. Клањам осе страдањима твојим, Христе, клањамо се страдањима Твојим, Христе, клањамо се страдањима Твојим Христе! Покажи нам и светло Твоје  васкрсење!"                

Јудејске су Христа довеле пред Пилата, који у почетку није желео да се меша у суд над Њим, јер је сматрао оптужбу за богохулство чисто унутрашњим јеврејским питањем.                                                  

Он је старешинама рекао да могу сами да му суде. Лукави, какви су били, они су желели да у свему учествује римска власт, па су Христа оклеветали како себе назива Царем и противи се владару Римске империје. Запретили су Пилату да ће га доставити као оног ко прикрива антидржавног бунтовника. Пилат је био човек слабог морала и равнодушан према истини, па, иако је видео да је Христос невин, уплашио се тих претњи и осудио Га на погубљење. Претходно је, поводом јеврејског празника пасхе, гомили окупљеној на тргу понудио да бира кога ће им пустити из тамнице: да ли кротког Исуса из Назарета или разбојника – устаника против римске власти Вараву (Барабу). Народ је, на Пилатовом референдуму, гласао за барабу, а, по наговору својих вођа, тражио да се Исус погуби.                                               

Пре него што је распет, Христос је претрпео разне муке: ругали су Му се стражари који су Га чували; био је шибан страшним римским бичем од узица, на врху којих су се налазиле оловне кугле; на главу му је стављена трнова круна. Господ је толико био измучен батинама да није сам могао да носи крст на Голготу, па су нашли неког Симеона Киринејца да то учни уместо Њега. Смрт распећем сматрала се најстрашнијом у то време, јер се умирало у дугим и тешким мукама. На такву смрт су осуђивали највеће злочинце. Христос је био распет између двојице разбојника, од којих се један, видевши муке Безгрешнога, покајао, молећи Господа да га помене у Свом Царству. Спаситељ му је обећао да ће истог тог дана са Њим бити у рају. И то је велика радост за све нас, грешне људе: први човек који је ушао у рај био је покајани разбојник. Покајање отвара врата раја.     

Испод крста Христовог на Голготи налазила се Пресвета Богородица са женама – мироносицама, следбеницама Господњим, као и са Светим Јованом Богословом. На Велики Петак у црквама се пева канон који се зове "Плач Пресвете Богородице", у коме Мајка оплакује Сина, молећи Га да што пре васкрсне.             

Господа су на Крсту појили сирћетом и жучи. Греси свих људи, сваког од нас, били су и јесу горчина којом појимо Христа; греси наши су оштри клинови којима су Његове руке и ноге биле приковане на Крсту. Сваки грех распиње Христа. Зато се против греха треба борити свим својим бићем, призивајући у помоћ благодат Распетога и Васкрслога. Када је Христос издахнуо на крсту, сунце се помрачило, завеса у храму се расцепила одозго надоле, камење се распало, а васкрсли су из гробова и многи мртви. Народ је, када је видео шта је урадио отишао са Голготе кукајући. Господ је свим злочинцима који су учествовали у Његовом страдању претходно опростио, молећи за то Свог Небеског Оца: "Оче, опрости им јер не знају шта раде". Касније ће многи од ових људи примити проповед апостола и постати Хришћани.                                

Јутрење Велике Суботе, има за садржај опело плаштанице, на којој је изображен Христос како Га полажу у гроб. Са Крста су Га скинула два богата и племенита човека, Јосиф и Никодим, а сахрањен је у Јосифовом новом гробу у Гетсиманији. Жене мироносице су Га припремиле за погреб и оплакале, скупа с Мајком Његовом. Пред плаштаницом се три пута обилази око цркве, у славу Свете Тројице и тридневног васкрсења Христовог.                  

Велика Субота је дан када Христос почива телом у гробу, али је душом у аду где проповеда Еванђеље свима који су умрли од постања света до тада. Из ада, царства смрти, он избавља покајане Адама и Еву и безброј душа старозаветних праведника. Сатана је мислио да је смрћу убио Бога, али је Бог сишао у његово царство као муња и разорио га до темеља, тако да је тада власт смрти над човеком укинута. Животодавац доноси живот и светлост свима. "У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају са разбојником, и на престолу са Оцем и Духом Светим био си, Христе, Који све испуњаваш, Неограничени!", пева Му Црква.                                               

А Васкрс? То је дан када Христос устаје из гроба, и Својим преображеним телом пролази кроз гробну плочу, док стражари који чувају гроб падају на земљу од страха и ужаса, схватајући да је победа на страни Распетога. Васкрсење Христово је васкрсење свих људи и целе творевине, над којом грех, смрт и ђаво више немају власт. Радосна вест о васкрсењу из мртвих је суштина Еванђеља. Тог дана Црква пева: "ХРИСТОС ВАСКРСЕ ИЗ МРТВИХ, СМРЋУ СМРТ УНИШТИ И СВИМА У ГРОБОВИМА ЖИВОТ ДАРОВА!".                    

Таквога Бога имамо: Распетога и Васкрслога, Страдалника и Животодавца. Није наш Бог "нешто" ("Има нешто!"), него Христос, Јагње Божје и Цар над царевима, кротки и свесилни, благи и свемоћни.

После Страсне седмице, долази Светла седмица, у којој се поздрављамо сверадосним ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!    

https://www.molitvenik.in.rs/akatisti/akatisti_Gospodu/akatist_Vaskrsenju_Gospodnjem.html