ЛИЧНО, САСВИМ ЛИЧНО

Да не верујем у Васкрслог Христа давно бих полудео. Јер, ако је иста судбина Светог Саве и Хитлера, онда овај живот нема никаквог смисла. Али, наравно, није тако: Бог Који је постао човек је, Својим васкрсењем, смрт заувек сатро и даровао нам живот вечни. И Он, Који јесте Љубав, судом Својим ће проверити сваког од нас, и Смисао ће нам бити Судија.

ВАСКРСЕЊЕ И МИ

Угледни руски проповедник, свештеник Олег Стењајев, у свом тумачењу Откровења Јовановог (књига је преведена и на србски) каже за Христа Васкрслога: “Он је био мртав, али је Његова смрт била почетак нашег васкрсења. Када је Он умро на Крсту, умртвио је силу греха. /…/ Он Сам је говорио о Себи: И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човечији (Јн. 3; 14). Када је Мојсије подигао змију у пустињи? Када се појавило много змија и кад су почеле да уједају људе, кад су људи почели да умиру од ових уједа, Бог је тада заповедио Мојсију да начини бакарни стуб и изображење бакарне змије. Шта је бакарна змија? То је окована змија. Змија која је помоћу метала, бакра, лишена кретања. Сваки Јудејац, који би био уједен, погледао би на овај бакарни стуб и исцелио би се. Исто тако, када је Исус Христос на Голготском Крсту рекао: Сврши се (Јн. 19; 30), извршила се потпуна победа над влашћу греха и ђавола. Он је оковао твој и мој грех. Он је оковао грехе чак и оних људи који се још нису ни родили, који ће се тек родити. Он је оковао чак и оне грехе које још нисмо починили а које ћемо, нажалост, тек починити. 

Према томе, у Његовој смрти је почетак живота, због чега је речено: беше мртав и оживе. Он умире ради нас – „ради нас људи и ради нашег спасења”. Његово Васкрсење је Васкрсење Првенца, а после Њега ћемо и ми имати могућност васкрсења.“

И ми живимо том надом. Као што каже руски философ Владимир Варава, читава руска религиозна философија је „етика неприхватања смрти“. Али, и Србски Завет је то – етика неприхватања смрти. Зато је Свети ђакон Авакум и откликтао:“Срб је Христов, радује се смрти“. Јер то није смрт, него капија у живот вечни.

ВЛАДИМИР ВАРАВА О РУСИМА И СРБИМА

Осетила је дубока руска душа шта нас повезује. Варава у свом тексту „Србија и Русија – византинизација против вестернизације“ спаја Русе и Србе вером у васкрсење Христово, која не дозвољава тријумф западне метафизике смртобожја: “Збиља, „фетишистичка метафизика европске културе“ (преп. Јустин), распаливши своје политичке амбиције за господарењем светом, набасала је на непознати јој древно-тајанствени светоназор који се стамено држи у живом разумевању Истине и Правде. Народи „Трећег Рима“, „Белог Орла“ и „Белог Анђела“ сачували су ту дивну „херувимску суштину човечијег бића“ (преп. Јустин), која је просто непојмљива савременом цивилизованом технократи духа. Ето због чега су балкански сукоб сáми Американци именовали као „судар Вол Стрита са Византијом“. Цела ствар је у византизму, који је страшило за цивилизовани Запад, а котва спасења за словенске народе. Нимало случајно Валентин Распутин својом духовно-списатељском интуицијом југословенски сукоб 90-их разматра као покушај искорењивања православља из тог региона. Духовно значење руско-српског савеза је у супротстављању окрутном притиску савремене вестернизације, која свету прети уништавањем националних култура уопште кроз ширење једног техно-хедонистичког начина живота. О томе је много и талентовано писао недавно преминули руски философ Александар Панарин. На „Свакога ко се упути Савиним траговима“ (Матија Бећковић) кидишу силе зла и смрти, јер св. Сава и јесте велики символ, чак не символ, већ, као и сваки светитељ, стварни победитељ непобедивог – смрти. Овим смртоборачким настројем блиска су срца Срба и Руса. Духовни савез крепи се схватањем о коренској општости језика, мишљења, религијских светиња, заједничкој историјској мисији. А главно је – у општости философске представе света православних Словена, радикално различитих како од вестернизованих хришћана Запада, тако и нехристијанизованих Азијата Истока. Заједничка ћириличка духовна пра-матрица руског и српског језика јесте лингво-метафизичка перспектива саборног живота наших култура, које могу постати надетничким супстратом Словенства, изразитељем његових коренских етичких, естетичких, религиозних, политичких интереса.“(1)

И Варава нам поручује: “Развијајући основне мисли и слутње Достојевског, преп. Јустин овако схвата историософску мисију словенства: „Само освећено и просвећено Христом, Словенство добија свој непролазни значај у историји света и кроз Свесловенство води Свечовечанству“. „Просвећено Христом Словенство“ и јесте тражени идеал Леонтјева, идеал византизма, који је тачно формулисао српски светитељ. Тако српски светитељ уклања извесну напету недоумицу између Достојевског и Леонтјева, који је првог оптуживао за „ружичасто хришћанство“.

Мисија словенства је – подронити хришћанским братољубљем усконационалистичке оквире, образоване западноевропском геополитиком. Уместо безличног „глобалног човечанства“ – многолико, јер Христолико, свечовечанско. Или мртво-једнообразни глобализам, заснован на дехристијанизованим, тачније, антиправославним, постмодернистичким антропологемама, или живо братско свечовечанство, засновано на бескрајној шароликости националних култура.

Свесловенски идеал јесте једноставно хришћанска проповед, обраћена свим народима свих времена и епоха. „Служити сваком човеку и свима људима ради Христа – радост је над радостима за словенског свечовечанског трудбеника“ – вели преподобни. И стога тако одређено сажима своје мисли свети философ: „У суштини, проблематика словенског свечовека исцрпљује се православљем“.

Јединство људи може бити реално само у Христу, све остало је утопија; сједињења људи не може бити ни у каквој идеји, па макар најхуманијој и најузвишенијој. Сједињење у хуманистичкој идеји довело је до супротног – ужасне дехуманизације. А уколико се деси сједињење у глобалистичкој идеји – човек ће сасвим нестати.“(1)

О, брате Владимире Вараво, речи твоје целивам и потписујем. Још сат времена остаје до поноћи и Пасхе, и ја, пишући овај текст, знам да смо и ви и ми на истом Путу, Који је Истина и Живот човека и света, Руса и Срба. Тешко је као на Голготи, али светло је као у Живоносном Гробу из кога Тридневни устаје.

ЧИМЕ СМО ЖИВЕЛИ

У књизи „Нада српске Голготе“, у којој су, још пре Другог светског рата, објављени одломци из писмених задатака наших дечака и девојчица који пређоше Албанију 1915. године и наставише школовање у Француској, јасно се видело колико Срби верују у васкрсење. Ти дечаци, те девојчице прешли су голготски пут, пршли кроз смрт у нови живот, гледајући толико смрти и патње око себе, само зато што су имали веру у Бога и љубав према Србији. Они су, као Александар Костић, гимназијалац шестог разреда, говорили: “Ја волим свој народ, јер је патио више него икоји други, а никад није изгубио присуство духа“. Или као његова вршњакиња, Милица Саковић: “Требало је изгубити Отаџбину да бисмо научили да је волимо. Ја сам уверена да ништа од нас није могло створити боље Србе него ове садашње прилике“.

Мала Радмила Николић, дванаестогодишња девојчица, имала је свест велике Србкиње: “Острво Корзика је лепо, али је наша Србија много лепша. Код нас је све много лепше. Тамо ми је сахрањена наја, тамо је у гробу и стари мој деда. Све нам је тамо. И радост и жалост. Зато и дању и ноћу Бога молим да ослободи Отаџбину нашу из ропства и да нас живе и здраве у њу врати. Лепо нам је и овде, али је још лепша земља наша, лепа и мила Србија“.

И сви су, заветно, понављали: “Турци су набијали на коље наше претке; усијаним клештима кидали су груди наших матера; клали су децу српску, да би Србина затрли, али никада нису могли убити Дух Српски. Србија је ипак ускрснула. На згариштима, а из пепела наших дедова – јунака и мученика, и наших матера-  изникнула је моја Србија – моја Отаџбина. Тако ће исто бити и сада!

Може Виљем бити колико хоће силан са својим топовима, и имати колико хоће пријатеља, као што су издајници Бугари и некултурни Турци. Иако сви они удружени убијају сада тело српско, дух наш, Дух Српски неће и не могу никад убити!“(2)

И тако смо пролазили кроз историју и хитали у вечност. Као и наша света браћа Руси.

О ТАЈНИ ВАСКРСА И ТАЈНИ ЛИТУРГИЈЕ

Време мора бити надиђено вечношћу. Не мирисмо се са смрћу Блажени владика Данило Будимски говорио је о томе како наша Света Црква литургијски надилази време: “Ми сажмемо тридесет три године Христовог живота у једну годину црквених празника. Па онда у једну недељу, по црквеним гласовима, где је сваки петак, велики петак, а свака недеља васкрсење, па онда у један дан. Свако вече је умирање Христово, а свако јутро је васкрсење. Тако наш попа мора да зна да синхронизује (уклопи) три врсте књига, једну по годишњим датумима, једну по недељним гласовима и једну по дневном часослову. А ми онда скратимо Литургију у сат и по, или два, а у њој је све оно од Великог четвртка до Васкрсења у недељу ујутро. А то се може једино у Цркви, пошто је Бог Христос, што се каже латински, субсумирао у Себе, упио са Собом свих тридесет три године у вечност, ван космоса, ван времена, и има тамо за сву вечност цео Свој живот. И кад васкрснемо, ми ћемо моћи да видимо, не као филм, него као реалност, сваки тренутак Христовог живота. Зато ми можемо да певамо на Божић: Данас се Он рађа у Витлејему, зато певамо на Васкрс: Данас је Он васкрсао, јер је Он вечно данас, оно Ја јесам, са Својом историјом у вечности.“

Срби и Руси, браћа вечна у Прворођеном међу многом браћом, у Господу Христу, у Светој Литургији сазиру вечност Јагњета закланог за наше спасење, коме о Васкрсу певамо, скупа, сложно и побожно, знајући да нас нико неће раздвојити од љубави Господње: “Пасха прекрасна, Пасха, Господња Пасха! Свечасна Пасха нам данас засија! Пасха! Радосно загрлимо једни друге! О, Пасхо – избављење од туге, јер из гроба данас Христос засија као из ложнице, а жене радошћу испуни, говорећи: реците апостолима! Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и свагда и у векове векова. Амин. Васкрсења дан је, и просветлимо се празником, и један другог загрлимо, рецимо „Браћо“ и онима који нас мрзе, и све опростимо васкрсењем, и тако запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!“(3) 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ, ХРИСТОС ВАСКРСЕ, ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

 УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено на Велику суботу 2019.):ж

1. https://vidovdan.org/i

2. Како се прелази из смрти у живот/ Умирање несветих и светих, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско – карловачке, Београд, 2015, стр. 292

3. http://borbazaveru.info/content/view/8191/1/