Јесу ли Срби свесни суштинског избора, важнијег од свих политичких бирања некад и данас? Изгледа да нису. Они мисле да ће се извући пуком земном политиком. Али неће

Избори у Јерусалиму

Гледано из перспективе земне политике, Господ наш Исус Христос је изгубио на изборима.  Наиме, народ Његов, Коме је дошао, очекивао је другог и другачијег Месију, политичког вођу који  ће ослободити Израиљ римске окупације и подвластити му човечанство; а Христос је јасно рекао да Царство Његово није царство земно, него небеско, и да не почива на револуционарним стремљењима и борби за власт, него на очишћењу срца и примању Духа Светога. То је погодило чекаче земног царства месијанског, и они су, уместо Христа, изабрали Вараву.[1]

Владика Николај о оним изборима

О томе Свети владика Николај пише у „Речима српском народу кроз тамнички прозор“:„Има догађаја у историји рода људског, који као велико звоно сваки дан звоне на уши неглувима и позивају њихову савест на узбуну. Један такав догађај који већ хиљаде година узбуђује савест људску, то је ужи избор између Исуса Христа и Вараве или Барабе, – како то западни јеретици изговарају. Предлагач и председник избора био је Понтије Пилат, римски многобожац, бирачи су били Јевреји, једнобошци. Пилат покушаваше све да ослободи Исуса, јер не могаше наћи никакве кривице код њега. Његов последњи покушај то је било стављање Јеврејима на избор: или Исуса или Барабу. Рачунао је логично: Ни једна оптужба против Исуса није доказана, међутим све оп тужбе противу Барабе доказане су и очигледне су. Бараба је заслужио смрт као бунтовник и као крвопија. Надао се Пилат, да савест код јеврејских старешина није баш са свим сагорела, и да ће они бити у стању да се узвисе над личном злобом и пакошћу, и да једнога праведника претпоставе једном злочинцу. Мислио је Пилат насигурно, да ће избор пасти на Исуса још и због највећих празника, уочи кога се овај избор имао и завршити. Јер нашто је велики празник, него да очисти и освети савест човечију? Народ једнобожан, празник Пасхе, праведник Исус! Пилат је држао да ће кроз неколико минута ослобођењем праведнога Исуса зарадовати и своју жену Клаудију, која га је молила да не улази у крв овога праведника. Па повика многобожац Пилат једнобошцима Јеврејима: Кога хоћете да вам пустим: Барабу или Исуса? Али на превелико изненађење многобошца Пилата повикаше у глас једнобожни Јевреји: Барабу, Барабу! Блед и збуњен од оваквог избора Пилат је поставио још једно питање тој бесловесној и несавесној руљи сатанској, многобожац једнобошцима: А шта ћу учинити са Исусом? На то једнобошци залајаше као гладни шакали: Распни га! Распни га! И многобожац Пилат опра руке од крви праведника. А шакали у људској кожи опет бесно залајаше: Крв његова на нас и на децу нашу! Што се и догоди и што се догађа до данашњег дана. Бараба би ослобођен, а Син Божји, Месија и Спаситељ света, изгуран на Голготу и распет на крст. И док је највећи праведник под сунцем и над сунцем у мукама издисао на крсту, Бараба је по пивницама јерусалимским чашћавао своје бираче. Бирање између Бога и сатане. Бирање између добротвора и злотвора. Бирање између Исуса и Барабе. То је заиста велико звоно које сваки дан узбуњује са вест човечанства. Свак се пита, како се то могло догодити? А ми се питамо: како се то може и дан данас догодити? Зар не видите, браћо, да и дан данас на избору добија Бараба а губи Исус? Узрок мрачне трагике западног човечанства може се објаснити једном речју. Јер су изабрали Барабу, место Христа. И јер су постали барабе место да буду хришћани. Барабски су им и циљеви, барабски и методи. Циљ им је уздићи себе и свој народ до небеса а све друге људе и народе погазити као блато; а методи су им исти као и оном првом Бараби: тајна завера, лаж, буна и крв. Шта је узрок најновијих мрачних чинова српске трагике? То исто. То исто што је и узрок европске мрачне трагике. Господа српска дала су свој глас за Барабу против Христа. Српски народ требао је скочити против ове грозоте и срамоте, али није скочио./…/ Бирајте, Срби, живот или смрт; част или срамоту; светлост или таму; правду или неправду; Бога или ђавола, бирајте! Бирајте или Христа или Барабу. Од тога избора зависила вам је сва ваша прошлост. Од тога зависиће и сва ваша будућност. Амин.“[2]

Како бирају Срби?

Јесу ли Срби свесни суштинског избора, важнијег од свих политичких бирања некад и данас?

Или нису?

Изгледа да нису. Они мисле да ће се извући пуком земном политиком. Али неће.

Ево како је потписнику ових редова својевремено писао старац Тадеј Витовнички: „Господу Омиљена Племенита Душо, у нашем народу нема покајања. Скоро половина Срба некрштено, а и они који су крштени, непрекидно својим псовкама доказују да су непријатељи и мрзе Бога. Господ кроз Пророка старозаветног каже: „Ја сам тај Који опомињем грех родитеља на оне који мрзе на Мене.“ Сад, сам расуди и видећеш, да има више Срба који мрзи Бога него ли оних који му се моле и траже милост и спас Србије и Срба. Само безгранична милост Божија може да нас избави од стања у коме смо, због безбожништва, сами себе и један другог гурнули у пропаст.“

Паметном доста. Поготово кад види како се, ништавила ради, продају Косово и Метохија. Бараберија која се маскира у хришћанство води Србе у пропаст.

Па ипак…

Онај Који је изгубио на земним изборима победио је, Својим васкрсењем, увек и заувек, и рекао Својим ученицима, шаљући их да крштавају све народе у име Тројице: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи“.(Мт.28,18) А по Светим Оцима то значи:“Укратко речено, Христове речи: „Даде ми се свака власт“, можеш разумети на два начина: прво да сам Бог Логос говори: ,Дата Ми је свака власт, јер они који су Ми раније служили невољном потчињењем, сада Ме добровољно признају за Бога“; и друго, да Он говори у име Своје људске природе: „Ја, природа, која сам раније била осуђена, сада сам постала бог по несливеном сједињењу са Сином Божјим, и зато сам примила власт над свим, да ми се клањају анђели на небесима и прослављају ме по свим крајевима земље.“Због тога Господ више не шаље ученике само Јеврејима, већ будући да је примио власт над свима, и осветио у Себи сву људску природу, с правом их шаље свим народима, заповедајући ученицима да их крсте у име Оца, и Сина и Светога Духа.“( Мт.28, 16-20)[3]

Христос је изгубио изборе у Јерусалиму, а добио сваку власт на небу и на земљи. У томе је велики и чудесни парадокс.( Не заборавимо: грчка реч „парадокс“ је на србскословенски преведена као „преславно чудо“). Зато се ми, хришћани, не бавимо земном политиком да победимо, него да посведочимо.

Јер знамо

Руски религиозни философ, Семјон Франк, у својој књизи „Светлост у тами“, указује нам на разлоге због којих се не можемо помирити са пуком дводимензионалношћу земне политике, у којој смо често на губитку: „Есхатолошка вера означава живу, дубоку свест да сви данашњи облици људског и космичког постојања, које смо навикли да сматрамо вечним, ‘нормалним’, дакле облицима који изражавају истинску и исконску суштину света, у ствари нису вечни, већ да означавају само неко пролазно стање света; и више од тога: они су нестални и противприродни, јер не одговарају истинском бићу Божијем, истинској свемоћи благодатних сила Божијих, и, самим тим, исконском плану Божијем о свету. Хришћанска есхатолошка вера је, супротно и незнабожачком и јудејском поимању живота, живо осећање да је свет – у овом његовом облику под којим смо навикли да подразумевамо суштину „света“ – несталан, варљив, изопачен; она је зато жива нада да ће истински лик света и човека, онај који одговара Божанском плану о њима, једном ипак бити остварен, мада је то „једном“ већ изван оквира историјског времена и мада су за нас облици тог откривања данас непојмљиви. У том смислу хришћанска есхатологија пресудно мења целокупно наше осећање живота; она је неодвојиви, интегрални део хришћанског откривења, које нам отвара очи за други, бољи и истинитији свет.“[4]

То јест, царство земно је пролазно, а ми путујемо ка вечности. И не можемо остати овде, него идемо тамо где нема трошног и трулежног. И злочинци могу победити у историји, али после свих победника победиће Христос.

Постоји политика љубави

Али, то не значи да не треба да се, по мери својих сила, бавимо хришћанском политиком, коју Франк назива „политиком љубави“. Она изгледа овако:“Истински одговорна и делотворна љубав надахњује нас на ‘политику’, другим речима на систем разумних поступака који узимају у обзир све конкретне услове људског живота, а истинска, праведна политика је само она политика која је надахнута љубављу, тежњом према добру ближњих. У свету, који пати истовремено и од политике мржње и од неодговорно сањалачке љубави, ми морамо потврдити хришћански храбру идеју политике љубави.[5] Не можемо да изградимо земни рај, али се морамо трудити да не земљи не настане пакао.

Такву политику је немогуће водити без настојања да живимо Христом, па макар изгубили на свим земаљским изборима.

Поуке старца Пајсија за политику љубави

Из хришћанске догматике извире хришћанска етика. Васкрсење доноси и нови морал. Да бисмо битовали као људи васкрсења, ми треба да животом потврдимо небеску политику љубави. А то значи подвиг у Духу Светоме, надилажење егоцентризма.

Старац Пајсије Светогорац нас саветује: “Човекова највећа и најважнија дужност је да свим својим силама воли Бога, а потом свог ближњег, сваког свог ближњег, а највише свог непријатеља./…/ Ово су најважније заповести: ако заволимо Бога онако колико треба, творићемо и све остале Његове заповести. Али ми не волимо Бога колико треба, па ни своје ближње./…/Човек који се удаљује од Бога не налази душевно спокојство, нити у овом животу, али ни у оном. Јер онај ко не верује у Бога остаје без утехе у овом привременом животу, а у будућем он своју душу осуђује за вечност./…/ Данас људи имају „много“ логике која из корена квари човекову веру./…/Што неко више живи световним животом, то му је већи добитак тескобе. Једино се поред Христа човек одмара и налази спокојство и телесно и душевно./…/Човек је стварно „успео“ својом „цивилизацијом“ да упропасти и своју околину и свет./…/ Не дивите се онима који иду на месец, астронаутима, него онима који избегавају световни живот и својим усрдним подвизавањем се приближавају Богу и постају „рајонаути“./…/Видите, за пут на небеса није потребно много горива. Са једним двопеком човек се може попети све до раја./…/ Људи су данас збуњени, не мотре пажљиво сами себе и свој начин живота да би видели последице свог понашања./…/Што се људи више удаљавају од једноставног природног живота и живе раскошније, то се повећавају њихове муке и тескоба.“

Отуђили смо се од оног начина живота који нам је благовестила Црква током два миленијума. Од оног начина који нам је благовестио Свети Пајсије Светогорац. Зато нам је овако тешко и на Истоку и на Западу. Али, ако хоћемо даље, морамо се вратити Путу Који је Истина и Живот. Живети небом може се само у светлости васкрсења Господњег. Зато, и увек зато: Христос воскресе!

Упутнице (Интернету приступљено на Велику суботу 2019)

[1] http://borbazaveru.info/content/view/7719/1/

[2] http://www.atlantaserbs.com

[3] https://svetosavlje.org/

[4] https://www.magister.msk.ru/

[5] Исто.

Извор: "Стање ствари"