|
 С тобом се догодило нешто сасвим слично једном догађају из времена апостолског.
Боловало ти дете. У муци ти се заветујеш Богу, да ћеш даривати Цркви једну њивицу, само да ти чедо оздрави.
Ту њивицу црквена управа хтела је више пута откупити од тебе, пошто граничи са црквеним двориштем. Но ти си тражио високу цену. У невољи пак ти обећаш дати то земљиште Цркви на дар. И дете заиста оздрави. Онда ти напустиш обећање. Жена те непрестано опомињала, да га испуниш. Но теби стално жао земље. Најзад смислиш лукавство, да само делимично испуниш што си заветовао. Продаш њиву неком човеку, задржиш половину новца за себе, а другу половину спремиш да однесеш Цркви. Али ни та једна половина није ти се упуштала из руку. Од те половине опет узмеш један део и потрошиш, а тек остатак предаш Цркви, говорећи, да је то цена оне њивице. Али по том опет разболи ти се дете и – умре. Сад ми пишеш под бременом велике жалости. Смрт детета доводиш у везу са прекршеним заветом Богу. Велиш, да те обузео неки велики страх „од нечег тајанственог, што на људе наводи несрећу без милости“. Прочитај главу 5. Дела Апостолских. Тамо је описан сличан случај. Упамти речи апостола Петра што их рече кривцу: људима нијеси слагао него Богу. Догодило се тако нешто опет у наше дане. У некој невољи човек се заветовао дати вола манастиру. Кад је невоља прошла, човек помисли, да је во сувише голем дар, и да се нечим мањим може искупити. Прода вола, купи једно мршаво јуне и намени ово за манастир а остатак новца понесе дома. Такве су биле мисли његове. Но враћајући се с пазара кући изгуби новац. А те ноћи јуне буде прободено од другог вола и – цркне. Није Провиђење немилостиво, него смо ми немилостиви наспрам душе своје. Не требају Богу њиве ни волови, али Му требају искрене и поштене душе. Оно што је Господар живота и смрти учинио дому твоме, није дело немилости но баш дело милости. Узео је од тебе невино дете, да би га спасао – од тебе – у Рају, а на те пустио жалост, да би се ти покајао, променио, очистио, и најзад и сам се удостојио Раја, и виђења са милим ти чедом. Не тугуј за дететом, него тугуј због греха, јер је ова последња туга спасоноснија. Да ти се, рецимо, ништа није догодило због нарушеног завета шта би било? Ти би безбрижније него икад наставио низати грех за грехом; дете би се твоје привикло твоме грешењу, и – временом би обоје изгубили душе. Овако Створитељ је окренуо твоју неправду на спасење и детета и тебе. Због тога не ропћи на немилост Свевишњега, него му благодари на милости. Благослов и утеха ти од Бога. Извор: Свети Владика Николај, Мисионарска писма, 137. писмо. |
