Браните се, научите пјесан / Посвећено осуђенима на монтираном Подгоричком процесу 9. маја 2019. године Господње.

ГЕЈ АКТИВИСТА НА КРУСИМА

ШТА СЕ ЗБИВА У НЕГДАШЊОЈ ЗЕМЉИ ЗАВЕТНИКА?

Овако, у песми, истину говори песник „Камених чтенија“, Иван Негришорац. А шта се дешава у стварности?     Програм конвертитске промене идентитета покорених народа један је од кључних програма Новог светског поретка. Да би се људима владало, мора се изменити њихов духовни генетски код. Тако од србске Спарте, како су некад звали Црну Гору због чојства и јунаштва, треба начинити НАТО Спарту, која ће, да би у потпуности служила Империји Запада, поред приступања, без референдума, неонацистичком војном савезу, морати да усвоји и НАТО „вредноте“, каква је политички хомосексуализам.(1) Јер, спартaнски војници су били јунаци, али су упражњавали и педерастију.(2) Док је Црна Гора била православна, и слушала своје митрополите, она је била Спарта по јунаштву; издајници је, данас, гоне да буде Спарта по НАТОгејству.(3)   Овај конвертитски процес под влашћу Мила Ђукановића дошао је, постепено, до неоусташке србомржње, исказане на монтираном процесу у Подгорици пресудама за наводни „државни удар“, а довршеном 9.маја 2019; за то време, негдашња србска Спарта игра „веселничко коло“, а НАТО каубоји јој пуцају под пете, као у цртаном филму, и приморавају је да игра још брже.

ЈОШ ЈЕДАН ПЕСНИК, НЕЈУНАЧКОМ ВРЕМЕНУ УПРКОС

Песник и новинар Милан Ружић је, поводом НАТОгеј конвертитства, писао:“Заиста се трудим да прећутим све оно што се догађа у Црној Гори, али ми никако не успева, па тако ни овај пут када сам чуо за легализацију геј бракова. Као да није довољно што нема нормалних бракова, већ ће се сада, ваљда због популационе политике, легализовати геј бракови. Шта два геја у браку могу да направе, ако не могу дете? Могу да направе срамоту за једну државу и њено законодавство.

Немам ништа против гејева, али против њиховог парадирања и бракова имам и нико ми не може рећи како сам због тога задрти традиционалиста, заостали неевропејац или националиста! Свако парадирање те мањине је пародирање оне државе која такве шетње дозвољава, као и пародија целокупне нормалне српске породице. Поносити се нечим је у реду, али може се човек поносити собом и својим опредељењем и на други начин. Није неопходно правити банере, блокирати центар града и натерати децу да све ово гледају док шетају са својим родитељима.  

У земљи у којој је брак Црногорке и Србина велика срамота за нову државу, геј бракови су нешто нормално! Од свих ми је најжалије сатиричара што у Црној Гори више неће имати о чему да пишу. Све оно што су писали и што су замишљали у својим најлуђим сновима, постало је стварност. Како пародирати пародију?    Зашто стати на геј браковима? Зашто не увести бракове између људи и животиња? Зашто не увести право да сваки геј пар може усвојити дете које родитељи који су га направили изгрде барем једном? Зашто васпитавање детета не прогласити злостављањем и дати га онима који ће од њега направити толерантног европљанина најнижих моралних стандарда који се представљају као врхунац истих тих стандарда? Зашто је неко ко је геј по неком холивудском аутоматизму одмах цивилизованији од оних који живе на селу и слушају гусле? До када ће мањина диктирати законе и понашања већине? Драги моји Црногорци, постаћете мањина у рођеној држави! Маните се јурења за Америком која покушава да направи заокрет од 180 степени и докаже да је Дарвинова теорија кренула уназад, од човека ка мајмуну. Немојте их сустизати у том смеру.Дајте гејевима сва права, али немојте им давати права која угрожавају било које друго право. Немојте такву врсту права давати никоме. Небитно је да ли је неко геј или припадник НАТО-а. Запамтите да све што радите не радите за себе, већ за своју децу. Наравно да ће ме сад геј заједнице нападати, али нека се прво запитају, ако они имају право на своје мишљење, зашто га не бих имао и ја? Не може се све оно што се каже против њих представљати као пораз „цивилизације“, а све оно што њима иде у прилог да буде овенчано суперлативима.    

Имам апсолутно право да овај закон сматрам поразом државе.Уколико неко од вас из геј заједнице оспори ова моја права, као што то иначе чините широкогрудо частећи мене и мени сличне фино упакованим увредама, онда ће тај неко само доказати да није борац за права људи и демократију, као што то обично говори шетајући блокираним градом огрнут шалом дугиних боја! Нека вам су вам са срећом Божић, ако га славите, и Нова година – она у којој ће се легализовати геј бракови који су најневажнија и најспореднија ствар на свету чијим се одобравањем суштински не мења ништа осим свести и идентитета једног народа.“(4) Тако песник Милан Ружић.  

ПОВРАТАК У ПРОШЛОСТ, ТУРСКУ

Да бисмо знали шта се, скоро архетипски, понавља у Црној Гори, а шта чека Србију, морамо се вратити у прошлост. Прошлост у којој смо ми, Срби, као и други народи на Балкану, били окупирани. Турско окупационао доба на нашем простору било је познато по тријумфу хомосексуалне педофилије. Ево шта о томе пише Џонатан Дрејк у свом огледу „Турски порок“:“Јер још од времена када су освајања Римског царства била на своме врхунцу, вероватно нигде није било војске која је силовала децу, а нарочито дечаке, у мери у којој су то чинили Турци. Најмање 8.000 аустријских дечака, током опсаде Беча узетих за турске катамите, масакрирано је пошто је опсада обустављена. Вартоломеј Ђорђевић (1510-1566) написао је два документа о свом искуству у турском заточеништву. Тринаест пута је био роб, чак седам пута препродаван. Даје речит опис марширања дечјег робља са европских бојишта пут Турске. Kупци робова ишли су за војском, сваки препродавац гонећи 50-60 деце, сапетих руку и ногу, пешице у Турску. Увече је, пише, било тешко поднети јецаје и сузе дечака одабраног да, за ту ноћ, истрпи похотљивост трговца робљем. Чак и они узраста од свега 7 година нису се могли заштитити од злостављања, осим 10% оних најлепших, намењених султану на дар. Од њих је владар вршио одабир за сопствена „противприродна задовољства“; остали су поклањани пријатељима, давани у куће које су се бавиле мушком проституцијом или су продавани на пијацама.“(5)   

Дрејк каже да се овај обичај ширио међу Турцима још од доба Бајазита Првог (1360 – 1403 ), а да је Мехмед Освајач био изразити представник „љубави према дечацима“, који је својој војсци нудио све сласти кад освоје Цариград. Када је племић Лука Нотарас одбио да му преда свог сина, био је убијен, а харем дечака је плесао приликом удаје султанове ћерке.  Дрејк додаје:

“Пре него што би дечак био одведен у султанове ноћне одаје, уклонили би му маље и окупали би га у мирисима. Тих две стотине зацело су били узраста од 8. до 16. година старости; пролазили су обуку попут оне коју су пролазиле гејше, а која се састојала од еротског песништва и певања, плеса, књижевности и „различитих начина да се задовоље мушкарци“.

За појам „кућа ваљака“ (peg hose), који означава мушку јавну кућу, уврежено се мисли да происходи из устаљеног бродског обичаја да се „мали од палубе“ натера да седне на ваљак како би му се анус растегао, а који се уназад може датовати у овај период. Јер нађене су клупе, налик школским скамијама, са ваљцима разних величина на којима су дечаци очигледно морали да седе, вероватно се премештајући са мањих ваљака на веће како су напредовали са изучавањем турске књижевности и певања. Kада је добавка младића, у виду ратног плена, почела да јењава, султан је увео свој злогласни „данак у крви“.“(5) Али – паша Јањински је, у Бајроново доба, имао харем пун дечака, чије је родитеље убијао ако се успротиве отимању потомка. Он је, да би робове држао „бледим и покорним“, редовно пуштао крв, а задовољство је налазио у мучењу. О овоме паши је, поред осталих, писао управо Бајрон, који је дошао да ослобађа Грчку. Дрејк додаје:

„Дечаци који се не би допли Алију, били су увезивани у џакове и бацани у језеро, или су, зарад дворске забаве, убацивани у леопардов кавез. Али-паша се наслађивао мучењем и даривањем својих дечака.“(5)

Дрејк указује и на ово:

“Пошто је Мехмед IV укинуо „данак у крви“, набавка дечака је одржавана путем активне трговине робљем у Турској. У 1822. години, око 45.000 грчких заробљеника разаслато је на тржнице робова./…/ У 1894. години, судећи по Хаддену, велико мноштво најзгоднијих јерменских дечака узето је за неморалне сврхе. И свугде, али нарочито у Малој Азији, грчка су деца била беспомоћна спрам сексуалних насртаја Турака. Руља би убила Грка који би подигао руку на Турчина, чак и приликом одбране своје деце. “(5)    

Од 1846. до 1904, број дечачких јавних кућа у Цариграду се утростручио. Аутор огледа „Турски порок“ хвали ове обичаје, и каже да је дечацима коришћеним за забаву турских мушкараца у ствари било лепо:

“Многи је турски племић и пословни човек могао пре да верује свом омиљеном дечаку него сопственој жени, деци или запосленима. У многим случајевима, као и у случајевима младих љубимаца арапских шеика, према овим дечацима је поступано са дужним поштовањем и са више наклоности него према властитој деци. Они су, наравно, живели издвојено, у харемима, без слободе да оду; од њих је захтевано да певају, плешу и забављају своје господаре; предавали су себе срамним и разузданим сексуалним радњама које су западњаци описали као „континуиране оргије“. Али су највећим делом били срећни, очаравајуће пријатни, нестрпљиво еротични и одани. Турци су били пожудан народ који је волео живот и уживао у сексу. Стога би било несувисло порицати сексуалну страну њихове љубави према дечацима.“(5) 

Наравно, некима се ово није свиђало. Влад Цепеш, румунски кнез и немилосрдни убица султанових војника (код њега су сви заробљени Турци набијани на колац), у младости је био талац код султана, и преживео покушај силовања. Предање каже да је његов брат, такође талац, Раду Лепи, био султанов љубавник, што је грофа Дракулу још више ражестило у борби против Турака.(6)

ИЗ ПРОШЛОСТИ, АЛИ НАШЕ

Тако је било и код нас, кад смо живели под окупацијом. Марко С. Марковић, познати србски интелектуалац из Француске ( умро 2012. године ), пишући о књизи Милорада Панића Сурепа, „Кад су живи завидели мртвима“, бележи:

„Као стока” — то поређење се понавља и провлачи кроз описе разних писаца, нарочито турских, кад говоре о нашем човеку. Било кад се на бојишту поколеба и нада у бекство или кад покорно пође у ропство, свуда га Турци гоне као стоку. Кад су Турци, за време Ђурђа Бранковића, освајали у Србији крајеве око Млаве и Ресаве, Дурсун-бег је писао: „Божјом помоћи освајање њихово било је тако лако као што јутарњи поветарац развија лалу румену”. А приликом опсаде Смедерева: „Најпосле, помоћу анђела помоћника растераше невернике као стадо стоке и разбише га… Све је то било заузето за трен ока. Невернике растераше и као чопор марве сатераше у варош. По улицама толико их потукоше да је долазило да се од телеса побијених коњ није могао да креће”.

Много касније, на путу за Цариград, Бенедикт Курипешић бележи: „Јутрос, кад смо улазили у варош Врхбосну, тјераху мимо нас, с десне стране, као стоку, петнаесторо до шеснаесторо дјеце, дјечака и дјевојчица, јер их не могоше све продати на тржишту.” Константин Михаиловић, Србин родом из Островице, прича: „Кад се место покори, цар је наредио да се затворе капије и да се оставе отворена само једна врата … Наредили су домаћинима да сваки са својом служинчади, с мушком и женском чељади, изиђе кроз врата из места на ров, остављајући све своје благо у кућама. И то су ишли један за другим. А цар, стојећи пред вратима, бирао је младиће на једну страну, а женску чељад на другу, а (одрасле) мушкарце исто тако на другу страну рова, па који су међу њима били најистакнутији наредио је да се сви ти посеку. Младића које је изабрао било је на броју триста двадесет, а женске чељади седам стотина и четири.”

Није тешко погодити какво доба ужаса и срамоте је затим очекивало побеђене: „Газије се сите напљачкале плена. За пар чизама се продаваху робиње. И ја убоги купих једног красног младића за 100 аспри. Оволико плена, говорило се, није било од исламског постања.” Хваљаше се Турци надалеко лепотом српске младости: „Српске моме су такве да их се човек не може довољно науживати, ма колико се њима наслађивао. А они који су имали прилике да се забаве српским дилберима, кадри би били да се одрекну од сто других пријатности, можда хиљаду, па чак и душу да изгубе. Толико их је тада узето, да се избројати није могло… Камо год погледаш чини ти се рајски перивој испуњен рајским хуријама и лепим дечацима. Неверницима на видику изљубише младиће и девојке; потезали су их и у крај. Неверник је завијао као пас.” Или: „Док се ја, пред тобом, снажан као лав, забављам с кошутом, ти, о непријатељу, упри лице у небо и скамучи”.

Ко није хтео да буде обешчашћен бежао је у хајдуке или се крио по збеговима. Али и тамо су Турци стизали: „У сваком од ових збегова био је искупљен народ из читаве једне области. Из њих толико робља повадише да то не би из овога или онога разлога кадар био описати ни највештији писар… Кад се борба завршавала исламском победом, пре но што би се отпочело робљење и пљачкање, многи су неверник и неверница, младић и девојка, и деца, из страха да их Турчин не би узео (силовао) испуштали душу скачући својевољно у провалију.” Јеромонах Теодор из Задра се јада 1647: „12 тисушт србских момака похваташе и у Цариград одведоше”.“ Тако је, пишући о Суреповој књизи, сведочио Марко С. Марковић.

КАКО ЈЕ БИЛО НА КОСОВУ?   

Тако су страдали и Срби на окупираном Косову и Метохији. Слободан Антонић, у свом тексту „Јесмо ли сами“, цитира Јанићија Поповића – ево шта пише Поповић:

„По варошима, Боже ме прости, родитељи нису волели да им се роди лепо мушко дете. Са лепим женским дететом је било лакше, јер оно ће седети код куће, између четири зида, а кад изађе на улицу биће забрађено марамом, тако да ће му се видети само очи. По очима, пак, нико не може знати да ли је лепо или ружно, младо или старо, и опасност му не прети. А лепо мушко дете? Њему је место у чаршији, да учи какав занат, да ради и заради. И због тога је било тешко оцу са лепим сином, јер је морао да живи стално под стрепњом да му једног дана не дође неко од дилбера и затражи дете за ашик, да с њим проводи блуд. Да похотљивца тужи суду? Судија би му само подсмешљиво одговорио: „А шта ће детету бити, бре, кузум? Лепо ти га (дилбер) облачи и добро храни!“(7)  Тако је било са нашим народом у доба „толерантних“ Турака који су владали нашом Светом Земљом.  

У ОКУПИРАНИМ ДЕЛОВИМА ЦРНЕ ГОРЕ   

У свом делу „Бесудна земља“, Милован Ђилас каже да је тога било и на територији данашње Црне Горе, оне којом су владали Турци:

“У вароши је живио један старији човјек, општински пандур, који је био у служби још за вријеме Турака. Он је био Србин, канда не из овог краја. Био је, по причању, међу најљепшим људима свога времена, румен и бијел као дјевојка – како се говорило. Трагови те љепоте су се и сад видјели у крупном, иако по­мућеном оку, у руменилу лица и црнилу бркова и косе, иако је већ био просијед, отромбољен и поднадуо. Тај човјек се на смрт разболио и у бунилу и ватри на­ срнуо је на рођену кћер. Дјевојка се једва отела, исције­пане хаљине и изгребана, и спасила бјекством у комши­лук. Тада је баба Марта испричала- као велику тајну, али које се није грозила- да је овај човјек био дилбер неког кајмекама, то јест- служио је Турчину умјесто жена, кад је овај обилазио своју казу, па није могао собом ха­рем да води. У то вријеме тако што чињено је скоро јав­но и није ни сматрано, као данас, неприродним и срамот­ним. Као што су људи набијани на коље, сјечене им главе и паљене куће, тако је и то била једна од појава редовитих уз турску власт и уз турско сагњило господство. Шта се догађало у току тридесетак година- откад је престао да дилберује, у души тог човјека? Он се оженио, изродио пород, живио мирним и повученим животом. И наједном, нешто изопачено букнуло је у њему. Је ли се то његова наказна младост покренула? Или су људске стра­сти бездна и недокучиве?“(8)   Или је у питању тешка последица турске окупације?     Биће да је у питању баш то – тешка последица турске окупације.  А онда смо се ослободили.  И народ је слободно могао да чува свој образ.   

ЈЕДАН НОВИЈИ ЦРНОГОРСКИ СЛУЧАЈ

Познати психијатар, др Јован Букелић, описао је случај младог црногорског руководиоца, који се, во времја социјализма, у веселом друштву опио и, враћајући се кући, заспао у Калемегданском парку на клупи. Ево шта је он рекао лекару:

“Одједном неко ме дрмуса. Будим се у магновењу. Видим полицајца. Слеђен, ледене слутње. Крај мене задихан мушкарац, смакнутих панталона. Ја раздрљен, откопчаног каиша на панталонама.Вулгарна тирада и подсмех милиционара/…/  „Ја нисам педер“, вичем из свег гласа. Задихани мушкарац ћути као заливен.   У бележници милиционара подаци из наших личних карата. У блоку новчане казне.“ „Има ли лека против алкохола?“, пита забринуто.„Наравно“, рекох кратко.„Хоће ли ово остати лекарска тајна, ова моја брука и срамота?“  „Хоће“, обећах.     „Ако сазнају, посебно ако се то прочује у мом родном крају, часне ми речи, убићу се“. „Буди спокојан, избегао си хомосексуални насртај“. /…/   ( Овакви догађаји представљају често катастрофичне емоционалне трауме. Тиранска сећања на сцене, кошмарне снове, неспокојство. )  Уследила је серија психотерапијских сеанси.   Пацијентова душа отворена као на длану. Одолеваће чашици овај кршни Црногорац ригидних моралних норми.      На мртвој стражи дежураће његов спартански суперего, његово над Ја, клесано у црногорском кршу“.(9) Е, па, кад дође НАТО окупација, сруши се и морал Црногорца, који се, макар како и макар колико, држао и под Титом.

ВРАТИМО СЕ НАТО НАРАТИВУ

Руски геополитичар и мислилац, Леонид Савин, у својој књизи „Од шерифа до терористе/ Огледи о геополитици САД“ истиче да је наметање политичког хомосексуализма као мере и провере НАТО држава саставни део једног, у суштини војног, пројекта. Он каже да чак и искрени активисти хомосексуалног покрета, попут Скота Лонга, уочавају лицемерје америчке политике, која не затвара мучионицу звану Гвантанамо, али се, тобож, бори за права сексуалних мањина. Савин каже да Лонг, разматрајући изјаве другог активисте у овој области, Вејна Бесена, интегрисаног у државну политику САД, уочава да Бесен настоји да докаже како су само „варварске“ земље ( то јест, оне које не признају над собом власт Вашингтона) против „геј права“, а да су, по Бесену, „гејеви“ у свакој земљи изнад осталих сународника, као права авангарда онога што долази. Савин додаје:

“Либерал – содомити говоре да су само они способни да савладају кризе и проблеме савремености, просвећујући цело човечанство у име високих идеала и водећи га у светлу будућност“.(10) Савин каже: “Професор Суровјагин у вези са институционализацијом хомосексуализма истиче да је „култни хомосексуализам, тј. обредна промена пола, усмерен ка формирању роботизоване личности са склоношћу ка апсолутном потчињавању, личности која је у служби тоталитаризма и екстремизма.“/…/

Да би ритуални хомосексуални чин имао масовни и организовани карактер неопходно је уздићи хомосексуализам на ниво обичне, нормативне друштвене институције. Овде је очигледна паралела са садашњом либерализацијом, односно педерастизацијом, која се одвија у оружаним снагама САД. /…/ То значи да ће у службу интереса Вашингтона бити стављени не само амерички содомити који носе војну униформу, већ и међународна армија изопаченика који ће водити подривачку делатност у сувереним државама где се, и законодавно и неформално, истополни секс сматра преступом или грешним чином. Ти изопаченици ће, обасути љубављу Стејтдипартмента, добијати донације од правозаступничних организација и користити их за промовисање својих интереса, паралелно лобирајући за интересе неолибералних скупина Запада“. ( 10 )

Јасно је, дакле, после оваквих Савинових увида, зашто НАТО милитаризација Црне Горе подразумева и тријумф противпородичне идеологије политичког хомосексуализма. Постати од Србина Монтенегрин значи проћи кроз битијну конверзију идентитета. Од нечег у ништа, од човека у самопорицатеља, као у Бећковићевој поеми пуној јеткости „Лелек мене“:“Да нас не би, свијет не би знао/ да постоје горди конобари“.   Да ће  време „гордих конобара“ доћи, у мистичком ужасу је слутио и Марко Миљанов. НАСЛУТНИК ЈЕЗЕ, МАРКО МИЉАНОВ Станко Церовић, у свом – блиставом, заиста! – огледу „Марко Миљанов и адвокати“, описује сусрет чешког интелектуалца Холечека и великог кучког војводе. Војвода, увек жива духа и путник по мери својих сила, распитивао се код Чеха за разне европске обичаје, али га је веома погодило кад је чуо да европски адвокати, чија установа у Црној Гори његовог доба није постојала, могу да бране, за новац, и лаж и неправду и злочин. Да он живи у Европи, ишао би по градовима и селима учећи људе да се мире, и да не иду пред судове и адвокате, рекао је Миљанов. Али, Холечек му је саопштио да би му, у Европи, адвокат сваког часа могао затребати да би војводу избавио од неког огрешења о закон, за које овај можда и не зна.    Миљанов рече: “Мене скоро језа обузима. Како је страшно то стање кад човјек не зна, ако учини један корак или изговори једну ријеч, да ли се огријешио о закон“ (11,128 ).  

Церовић уочава да је крај 19. века био доба када је капитализам, у целом свету, од Црне Горе до Јапана уништавао „дивљаке“, људе са витешким, тада већ одавном превазиђеним, схватањем части и морала. Утваре капитализма, неухватљиве и неуништиве, гониле су примитивце у рударска окна и страшне фабрике, на вечити кулук, и узимале им право на побуну против апсурда. Војвода Марко је то видео и осетио у сусрету са Холечеком.  Церовић вели:

“Нагледао се смрти, али је први пут у разговору с Холечеком заиста видио смрт из близине. Ону страшну смрт, послије које ништа не остаје. Ни част, ни душа. И осјетио је језу. Све ће нестати. Не тијело и глава, не његови пријатељи и непријатељи, него ријеч и част, вјерност и жртва, трагови људске величине и патње на мапи Духа. То је остајало, то је било заштићено, ако је ваљало, али смрт је прешла границу и некако се уселила тамо гдје се никад није умирало“.(11,131-132) 

Или, како је говорио Леонтјев:

“О, како ми мрзи­мо тебе, савре­ме­на Евро­по, јер си у себи самој уни­шти­ла све вели­ко, отме­но и све­то, и код нас, несрећ­них, раза­раш сво­јим зара­зним дахом толи­ко тога дра­го­це­ног.“

Зато се Миљанов, у педесетој години живота, латио пера, да запише „Примјере чојства и јунаштва“. Да се не заборави. Јер долази време рђе.   Станко Церовић каже да је поколење војводе Марка водило сталну борбу са рђом:

“Рђа, кад се каже за човјека, наговјештавала је труљење живота, слутила на клокотање подземних процеса у којима човјек пропада. Рђа стално пријети човјеку, даноноћно је човјек у борби са рђом. У име спасавања видљивог свијета. Рђа пада на оружје, на образ, на душу, на срце, као вапај се понавља и малој дјеци: не дај рђи на себе./…/ С једне стране је „Човјек од Ријечи“, с друге „Рђа од Човјека“. Највише и најмање“.(11,140-141 )   Данашња званична Црна Гора је, ушавши у НАТО и одрекавши се Светог Петра Цетињског, Његоша и Марка Миљанова, стала на пут растварања у оној Јези коју је војвода кучки видео крајем 19. и почетком 20. века. Рђа је пала на Милов Монтенегро. И Милогорија, конвертитска, није могла ништа друго до да удари, истрагом, на своје претке, али и на данашње непоклекле Србе, које је оптужила, у циркуском судском процесу, за тобожњи „државни удар“, измишљен да би се угодило газди из Вашингтона.(12)  

ДРАГАН СТАНИЋ О ИСТРАЗИ ПРЕДАКА   

Нема збора, оно што се дешава у Црној Гори је својеврсна истрага предака, о којој Драган Станић у истоименом огледу пише:“Црногорска државна политика у овом тренутку насиље спроводи не само над актуелним становницима Црне Горе него и над свим онима који су својом мишљу, емоцијом и делом градили прошлост Црне Горе и Црногораца. Највећи противници данашњег режима налазе се међу прецима, међу оним див-јунацима који су утемељили историјску Црну Гору. Данашњи нови црногорски идеолози би, чак веома лако убедили не само Црногорце него и све остале Србе да су нови антисрпски идеолози сасвим у праву, али то не могу да изведу све дотле док ми, потомци, имамо снаге да се обраћамо својим прецима и да тумачимо шта су то мислили, говорили и чинили Свети Петар Цетињски, Његош, књаз/ краљ Никола, Марко Миљанов, Стефан Митров Љубиша и толики други. Ако је династија Петровића некада морала да се бори против духа потурчењаштва како би сачувала српски слободарски дух Црне Горе, ако је морала да се суочи са изазовом истраге потурица, данашњи црногорски главари морају да изведу нешто сасвим супротно: морају да обаве темељну истрагу својих предака како би реафирмисали дух потурчењаштва и исказали своју спремност да буду оно што неко изван Црне Горе од Црногораца тражи да буду. Велики преци су добро знали, али данашњи однарођени црногорски главари не знају: ако нећеш да будеш брат своме брату, бићеш слуга злом господару! Зато је династија Петровића чувала Косовски завет чак и онда када се огроман део српскога народа претворио у покорну и ћутљиву рају, али је и та раја певала песме које су сведочиле о некадашњем царству и о могућем васкрсу државе српске. Данас, под црногорским режимом, опет треба певати песме које ће чувати сећање на светле дане, будити веру у боље сутра и неговати наду да су ти снови оствариви.“ ( 13 )

И заиста је тако. Зато, упркос злом оку београдског Повереника за заштиту равноправности, који ме је већ осудио као „дискриминатора“, и упркос тужибабама из Удружења „Да се зна“, који ме бацају пред Виши суд у Београду, овај оглед није прича о порицању „права ЛГБТ особа“, него је сведочење о конвертитству Црне Горе, која је, на силу, бачена у загрљај Империје и коју, на силу, „загејавају“. Није ово о правима „гејева“, тако политичким, тако НАТО употребљивим, и тако милитантним. Јер и Повереник и „гејеви“, и у Србији и у Црној Гори, само су део НАТО армаде које би да, као Турци некад, покори Србе и учини их послушном рајом још једног „новог“ светског поретка. Шта је нама остало? Да певамо, опкољени. Да певамо, док гори ватра коју су, с циљем да спале наше претке и нас, наложили НАТО зломислитељи и НАТО злотвори и НАТО слугерање, маскиране у „људска и мањинска права“. Да се, као Његошев Радун са супругом Љубицом, затворимо у кулу Светог Предања, и да се боримо.

КАКО?    

Вук Мандушић нам каже како:

“Ударило двјеста харачлијах,/ потурице, љута Арнаута,/ на крваву Радунову кулу./  Сам се Радун у кулу нагнао / и с њим жена његова Љубица; / жена млада, ама соко сиви, / пуни пушке своме господару. / Радун гађа с прозора од куле, / седмину је на обор убио. / Но му дошла бјеше погибија: / Турци бјеху сламу и сијено / око б’јеле куле нанијели/ па зажегли са свакоје стране. / Плам се дига` бјеше у небеса/ и кулу му бјеше дохватио./ А он гађа пушком, не престаје;/ попијева, танко, гласовито, / припијева Баја и Новака, / припијева, Драшка и Вукоту/ и два Вука од села Трњинах,/ Марковића и Томановића,/ а кликује и живе и мртве – / види страшну уру пред очима!“    Кад човек и народ виде „смртну уру пред очима“, они треба да се боре и да дозивају своје претке. И да науче песму од искона, матерњу мелодију о којој је говорио Мома Настасијевић.А на то нас је подстицао и Миодраг Павловић, стиховима под насловом „Научите пјесан“:  

Кроз каква друштва треба још проћи,
кроз какве људске видике,
кроз злоходнике, пауке-војнике,
кроз шуме пошасника,
кроз уши доушника,
треба још ићи уз раме дволичника,
с напасником облачити самуре,
с цариником завлачитп руке у мошње,
гледати пандуре како бију по кичми!

Свуда се дигли борци против откровења
и јашу велике коње, вребају крв,
заседају праведнике и сваког ко се јави
између човека и бога, на брвну.

Куда ће они што се клоне звери?
Браните се! Научите песму!

Уђите кроз гусле у мраморно око,
певајте, орите се, појте
и стојте мирно кад се зачује питање
ко ће међу вама да затвори врата,
славословите док се храму не пробије теме,
стаклени прозор нек се обрати мору
док не проклија сиње срце,
жаморите, жуборите, роморите,
нека вас нађе светло као срп своје снопље,
као што мученичка крв нађе своје копље,
ускликните, утројте, узхвалите,
док се и лобањи не отвори горњи вид
и песма не покуља на слеме,
попевајте, коледајте,
усред овог рата који сећање брише
научите пјесан, то је избављење!

УПУТНИЦЕ ( ИНТЕРНЕТУ ПРИСТУПЉЕНО 10. МАЈА 2019. ГОДИНЕ)

1.https://www.in4s.net/crna-gora-priznaje-gej-brakove/?lang=lat

2.https://www.reddit.com/r/AskHistorians/comments/52ddj0/status_of_homosexuality_in_ancient_sparta/   

3. https://www.vijesti.me/vijesti/drustvo/amfilohije-zli-duh-bezboznika-pokrenuo-uvodenje-nerodnih-brakova   

4.https://www.in4s.net/ruzic-pobjeda-gej-brakova-je-poraz-drzave/  

5. https://www.vesti.rs/Kultura/Turski-porok.html    

6.http://history-behind-game-of-thrones.com/historical-periods/draculaimpale  

7. http://www.sedmasila.rs/jesmo-li-sami/  

8. Ђилас http://novi.uciteljneznalica.org/index.php/2016-03-27-00-17-50?id=262 

9. Др Јован Букелић: Пејзажи и лавиринти душе/ О души, психијатрији, нормалности, Службени гласник, Београд, 2015, стр. 100-101  

10. Леонид Владимирович Савин: Од шерифа до терористе/ Огледи о геополитици САД, МИР, Београд, 2013, стр. 147-148  

11. Станко Церовић: Дрво живота, плодови смрти или О повратку људи из историје, Бранко Кукић, Градац К, Београд, 2007.   

12. https://stanjestvari.com/2019/05/09/presuda-za-pokusaj-drzavnog-udara-u-crnoj-gori-osudeni-svi-srpski-drzavljani/; https://stanjestvari.com/2019/05/08/presuda-crna-gora-protiv-srba-nova-mracna-stranica/;https://stanjestvari.com/2019/05/08/farsa-i-sat-koji-opasno-otkucava/;  https://stanjestvari.com/2019/05/08/kovic-drzavni-udar/; https://stanjestvari.com/2019/05/08/bozovic-drzavni-udar/; https://stanjestvari.com/2019/05/08/lompar-zbog-nasilja-nas-srbima-crna-gora-moze-dozivjeti-sudbinu-austro-ugarske/ 

13.https://www.e-nacija.com/u-medjuvremenu/361-osvetljenja/1129-istraga-predaka

Извор: "Србин инфо"