Патријарх у фармеркама

         Јавна питања о томе шта се дешава у Румунској православној цркви од доласку патријарха Данијела на њен трон

Букурешт, 19. јуна– Румуни су богобојажљив народ. Кад пролазе покрај цркве, чак седећи у трамвају или аутобусу, они се скрушено крсте. Поштују црквене празнике, посте, целивају иконе и свете мошти. Речју, приљежни су верници. Око 85 одсто њих су православци, остали углавном такође хришћани – унијати, католици или протестанти, док један одсто сачињавају припадници Мојсијеве или Мухамедове вере, или пак разних секти. Има, наравно, и атеиста, али се они устручавају јавних наступа с обзиром на бурну и помодну клерикалну плиму, насталу обарањем „комунизма”.

Пре две године преминуо је „седи” патријарх Теоктист, на чија су плећа сваљена сва незгодна питања црквеног „одолевања” за време владавине „црвених”. Он лично и црква у целини били су јавно оптужени за колаборацију са Чаушескуом и његовом тајном политичком полицијом „Секуритатеа”. Од тог „греха” се, изгледа, никада нису опрали. Популарног Теоктиста је потом на патријаршијском трону заменио Данијел, човек у пуној снази, за којег се одмах рекло да је „крајње прагматичан”. Више година је школован и усавршаван на Западу, на чијим је универзитетима и предавао.

Чим се појавио за анвоном својим звонким „здравим” гласом, почело је да се говори да је, најзад, прошло време када се патријарх сматрао за „живог свеца”. И више од тога: ових дана на страницама престоничне штампе појавио се крупан фотос на којем се Данијел види у најобичнијим фармерицама како живахно прескаче неке балване. Није важно да ли је „сликан” пре или после доласка на чело РПЦ. Новинари су се одмах сложили да овакав фотос првог црквеног човека није могао да се појави без сагласности патријаршијске прес-службе. И, наравно, уследило је питање: шта је порука? Можда је одговор сугерисан у наслову под којим је објављен један оштар коментар „Котидијанула” који је гласио: „Патријарх је кул.”

Медији су почели да постављају и друга питања око онога шта се све десило откако је Данијел дошао на чело ове традиционалне цркве, која је постала знатно видљивија на јавном простору.

Штампа је понудила и одговоре, истина, често противречне. Ипак, запажа се да је превазиђено време када је Букурешт, после „велике промене” 1989, на све стране мољакао да га приме у ЕУ и НАТО. Из тог времена памти се и чувена изјава једног румунског политичара који се жалио: „Да смо у своје време прешли на католичанство, где би нам сада био крај.” Читаоци сигурно знају да су, по свом историјском пореклу, Румуни најисточнији Латини и да су, налазећи се усред словенског и византијског света, постали православци, па чак и писали старословенском ћирилицом. Та их историја сада донекле оптерећује, нарочито млађе нараштаје, који настоје да се отарасе тог наслеђа. Одатле и крупне дилеме у самој модерној РПЦ.

Румунија је била прва православна земља која је позвала римског Папу Јована Павла другог да је посети. До тог знаменитог догађаја дошло је равно пре 10 година, а јубилеј је био специјално обележен прошлог месеца.

Проф. Јоан Митрофан, саветник Гркокатоличке митрополије из трансилванског града Блажа, приговара међутим патријарху да се „још није довољно отворио према унијатима онако како се то могло очекивати од његовог екуменског искуства”. Цивилно, пак, друштво са своје стране приговара Данијелу да је „неодлучан када се ради о јавним геј-манифестацијама”, односно да „попушта пред назадњацима”.

Патријарха хвале и као „одличног менаџера”, као човека који зна да „црквену реч уноси у народ модерним средствима”. Он је основао моћни ТВ канал Тринитас и развио патријаршијску издавачку кућу.

„Патријарх Данијел има главу правог бизнисмена. Преко ТВ Тринитас ствара имиџ РПЦ који личи на онај католички и протестантски”, изјављује академик Разван Теодореску, иначе један од највећих европских византолога. Међутим, овај научник критикује патријарха због тога што „заводи цензуру” над текстовима који се односе на рад цркве.

Тврди се да је под патријархом Данијелом „верској мисији” придодата и снажнија „социјална компонента”. Православна црква у Румунији је почела активно да отвара прихватилишта за незбринуту децу и старачке домове, узима под своје скуте болнице и болеснике. Признато је да и међу свештенством влада корупција и поведена је борба против тога. Баш ових дана Свети синод РПЦ разматра један случај „недозвољиве корупције” у којој је један митрополит оптужен да је „продавао” свештенске чинове.

Из подтекста многих јавних наступа високих служитеља РПЦ провејава „офанзивни дух” који се испољава у односима са другим православним, „сестринским” црквама. Аналитичари из овог домена јавног живота тврде да је „природно” да савремена Румунија, која је постала „седма по величини земља чланица ЕУ”, чланица НАТО и највећа „регионална сила” у југоисточној Европи (после распада Југославије), има „права” да тражи „уклањање ранијих неправди”.

Те се „неправде” тичу и румунске цркве. У њих, примерице, спада и захтев да се Молдавска православна црква не потчињава Москви, већ Букурешту. Ту је и (прећутни) захтев да се „поништи”, односно „ревидира” споразум из 1934. године између Београда и Букурешта, који су ратификовали парламенти двеју земаља, а којим су решена сва спорна верска питања и две цркве „све поделиле до последњег попа, цркве и хектара црквених и манастирских имања”.

Милан Петровић

[објављено: 20/06/2009]

Извор: "Политика"