Жељко Которанин

 ПУЧ И ПУЧИСТИ У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ II

или

Како постати Архиепископ уместо Патријарха

 Брат Жељко је замољен од присустних гостију на слави да каже какво је његово мишљење о актуелним дешавањима у СПЦ и то нарочито на две теме: мајски Сабор архијереја СПЦ и избор нових чланова Светог Архијерејског Синода, а потом и Рехабилитациони центар „Црна Река“. Иако тешког здравственог стања, али изузетно бистрог ума, он се најпре захвалио на тој части и указаном поверењу свима пристутнима, а потом и изрекао ово што овде следи у виду посебног текста.

 +++

Браћо и сестре, чуо сам да је владика Хризостом забранио да се у његовим манастирима и црквама говори, беседи, држе трибине, предавања итд. Пошто морамо црквени поредак поштовати, ја онда ово сматрам разговором, а не неким мојим предавањем. Дакле, желим да разговарам са вама, јер ако бих држао предавање преступио бих правила црквеног поретка, а на који начин онда имам право да од другога тражим да он поштује црквени поредак.

/.../Од овога (мајског заседања СА) Сабора ја нисам, нека ми Бог опрости, очекивао ништа нарочито и нисам га ни пратио. Чак сам са једним даном закашњења сазнао да је завршен. Међутим, оно што ме повукло да проучим овај Сабор, његов рад и одлуке, то је један интервју на телевизији владике Нишког Иринеја. Он је рекао да је Сабор у духу Цркве, поштујући уставне одредбе и каноне, донео одлуке везане за рад Сабора. Мени је ово, кад сам чуо, било врло интересантно. Просто нисам могао да поверујем.

Ако се сетимо, није тако давно било, прошле године у ово време извршен је пуч у Цркви и ја сам о томе понешто говорио. Не бих и сад о томе. Ако се сетимо, прошле јесени било је актуелно питање како постати Патријарх уместо Патријарха. Сада сам се врло изненадио да је Сабор поштујући дух Цркве, Устав, одлучио нешто по питањима власти. Узео сам саопштење за јавност, један саборски елаборат у коме се мало барокним, угланцаним речима, да се не види шта је заправо било, износе најосновнија дешавања. Што се тиче Синода, дознао сам да су изабрана четири нова члана, и то поименице наведени. Знам да у Уставу стоји да су чланови Синода: Патријарх, као председавајући и четири епископа који се мењају сваке године по двојица. Постоје и два епископа – заменика, који треба да ступе у дужност уколико неки од та четири члана Синода буде спречен да обавља своју синодску дужност. Из овога произилази да је Патријарх једини непроменљиви члан Синода. Ово је врло важно, а не треба много бити учен да би се ово схватило.

Кад сам дознао да су изабрали четири нова члана, питао сам се ко од њих председава Синоду, будући да је Патријарх у стању спречености трајнијег карактера, како је то проглашено. Знамо, проглашен је 62. члан Устава СПЦ. По том члану један од четири епископа и то најстарији по производству митрополит или уколико њега нема, епископ, обавља у Синоду дужност Патријарха. Баш ме је занимало да видим ко ће то да замени Патријарха у његовој дужности председавајућег. И одједном ме сачека ново изненађење да Синоду и даље председава митрополит црногорско-приморски Г. Г. Амфилохије. Био сам просто зачуђен,  јер је ово неспојиво са оним што је рекао владика Нишки Иринеј. Пре свега, због тога што, ако су већ прогласили 62. члан Устава, Црква је ушла у ванредно стање при коме се не може доносити црквено-законски пропис, начелна одлука или уредба. Одлука којом се мењају чланови Синода има карактер уредбе, и она се не може донети. Према томе, само бирање нових чланова Синода је неуставно. Али, хајде да то подведемо под неку хитност (мада не видим какву), па хајде да то некако и прескочимо, али ако су бирана четворица, онда претходна четворица треба да одступе. А одступила су само тројица. Очигледно је да тренутно у Синоду постоји вишак (чланова). Е сада, ко је тај вишак?

Имамо Патријарха који је у стању спречености, али то не значи да он не може и да се врати. Имамо митрополита Црногорско-Приморског који је на дужности председавајућег Синодом и имамо четири новоизабрана члана Синода. Па, изгледа ми да је новонепроменљиви, уз Патријарха, заправо митрополит Црногорско-Приморски. Њега је било немогуће променити. Знате, ако четворица долазе, значи да четворица одлазе. Али он оста! Е сада се питам: наш Синод има два непроменљива члана; један је Патријарх, а један митрополит Црногорско-Приморски. Уколико би се Патријарх вратио својим дужностима, уколико му се поправи здравствено стање, ко би био више, а ко мање непроменљив? Да ли Патријарх, да ли онај који себе назива архиепископом?

Трагао сам за одговором на ово питање и дошао до позивања, ранијег истина, митрополитовог на то да је он заменик Патријарха, да му је, наводно – тај акт вероватно постоји, ја га нисам видео и нисам га прочитао – Патријарх потписао када је одлазио на ВМА, или можда и раније, да га замењује. Прво морам рећи, не као да тужим Патријарха Павла, он нема везе с тим, достојан је поштовања као наш Патријарх, пастир и отац, ако такав акт заиста постоји, он је неуставан. И то из три главна разлога.

Први разлог је што се „заменик Патријарха“ као институција у Уставу  не помиње, као ни у канонима. Не помиње се ни у свештеној историји Цркве. Нема „заменика Патријарха“. Патријарх није председник Скупштине, па да има заменика или потпредседника, или „потпатријарха“, како то овде бива.

Други разлог је тај што, ако Сабор бира Патријарха, било би нормално и логично да тај исти Сабор бира и заменика Патријарха, када би заменик постојао, односно Патријарх не би имао право да сам себи именује заменика. У Уставу стоји, истина, да најстарији епископ у Синоду или у Сабору ступа уместо Патријарха у дужност председавајућег по благослову Патријарха, али то је сагласност. Тиме Патријарх не одређује ко ће да га замењује, него показује да му власт није отета, већ да се благообразно поштује Устав.

Трећи разлог због ког је ово неуставно је тај што господин Амфилохије, митрополит Црногорско-Приморски, тренутно крши права најстаријег епископа од ове новоизабране четворице у Синоду, који има уставно право, али то није само право већ и служба, да замени Патријарха када је он спречен да председава Синоду. Дакле, не може се позивати на тај акт да је он „заменик“ Патријарха.

И долазимо до следећ ствари: да је Патријарх овим и оваквим Синодом, где постоји један непроменљиви митрополит, односно архиепископ, како себе зове, заправо не замењен, већ истиснут са свога патријарашког трона. О овоме сам дуго размишљао да ли да се назове „Пуч, II део“, али ми је личило на латино-америчке сапунице које имају много епизода, а не бих волео да ово буде друга од 150 епизода. Због тога ми се чини прикладнијим да овај маневар назовем „Како постати Архиепископ уместо Патријарха?“

Заиста, овде мало карикирам, иако ми то није обичај, али толико ме боли у души што Сабор дозвољава да се догађају овакве ствари. Постоје епископи, сви знамо који су, и колико их је, који ово не би дозволили и зато не знам зашто и како ово пролази. Зар не може неколицина њих ово стање да оспори? Ово је лажно (стање), зато што код нас постоји једна појава коју бих назвао синодоцентризам. Наиме, код нас у Цркви истовремено постоји епископоцентризам, али постоји и синодоцентризам. Обе ове појаве заједно уништавају Сабор. Удаљавају га од народа, удаљавају га, рекао бих, од Цркве. Изолују га од Цркве. Шта је то синодоцентризам? То је настојање Синода, и то најчешће успешно, да се умеша у ствари поједних епископа – овде ћу отворено рећи: у ствари епископа Артемија Рашко-Призренског, у ствари које су искључиво у његовој надлежности, узурпирајући и преко мере проширујући власт Сабора.

Ево најсвежијег примера. Господин Бајден (потпредседник САД) је изразио жељу да посети манастир Високи Дечани. Канонски надлежни епископ за Високе Дечане му је ускратио благослов да дође у овај манастир. И ту би требало да је тачка. Међутим, тада се догађа то да Сабор, а заправо конкретно Синод кроз Сабор, директно даје дозволу и благослов Бајдену да посети манастир Високе Дечане.

Питам се, ако би нпр. Епископ Жички једнога дана донео одлуку којом мени ускрећује благослов да посетим овај манастир, да ли би тада Синод, кроз Сабор или без Сабора, уз исто образложење поништио одлуку владике Хризостома Жичког? Можда би, можда не би, али много важније је то да Синод уствари нема право да се меша у управу манастира коју обавља владика. Ако се владика управљањем манастира огрешио о неко хришћанско начело онда се тај владика позива на одговорност, а не да се његова одлука директно поништава. Наиме, по 34. апостолском канону, а потом и по 9. канону Антиохијског Сабора разграничава се власт Сабора од власти епископа у његовој епархији. Тамо се каже да епископ самостално предузима радње везане за послове од важности само за његову епархију. А, 4. канон Четвртог Васељенског Сабора у погледу манастира говори да је владика једини господар над манастирима у његовој епархији и да сви морају њега да слушају. А овде испада да морају да слушају не владику Артемија, који је надлежан, него опет митрополита Црногорско-Приморског, господина Амфилохија. А он је увео тај синодоцентризам као једну меру која се неће односити на нпр. Игњатија, епископа Браничевског, који у манастирима олтаре (иконостасе) премешта по свом нахођењу. Неће Игњатијевим монахињама рећи: -Вратите олтар (иконостас) где је био! Не, синодоцетризам се примењује против оних владика који не следе митрополита Црногорско-Приморског, епископа Бачког, бившег епископа не знам ни је које епархије, имао их је више (епархија). На њих неће пасти маљ тог синодоцентризама.

Случај „Бајден“ је велико понижење у јавности владике Артемија. После чега је требало да дође нешто што ће пониженог владику да дотуче. Онда је пронађена афера „Црна Река“. Нека ме нико не убеђује – ја јесам болестан, али нисам луд (из народа се чује: „Здравији си ти, брате, од милион њих!“) – да ова два случај нису уско повезана. Шта се догађало у манастиру Црна Река јасна је ствар – у манастиру се није догађало ништа. Догађало се у једном Центру у коме су лечени наркомани. Једино што повезује манастир са тим Центром јесте то да се ледина на коме је изграђен Центар заправо налази у поседу манастира Црна Река и ту је тачка.

Али, опет ћу се вратити на митрополита Црногорско-Приморског. Он испред Синода, уз снажну подршку епископа Бачког, врши притисак да се Центар затвори и да се о. Бранислав Перановић стави под Црквени суд (присутни народ на ове речи негодује), јер је долазило до примене физичких санкција противу наркомана у томе Центру. Пошто сам био у Котору и знао сам прилике не само у Котору него у целој митрополији, рећи ћу вам одговорно да је противу штићеника и ученика Цетињске богословије примењивана физичка санкција, другим речима батине. Пазите, не ради се о наркоманима. Пар мојих другова су били наркомани и видео сам на шта личи њихова воља – они немају људску вољу, већ су на моменте, чак, подобни животињама. Толико дрога овлада њима. У Цетињској богословији тога нема – тамо су деца, коју су родитељи одгајали у духу Православља и у најбољој намери слали на Цетиње, не да буду тучена! Сада се ја питам: да ли треба Цетињску богословију затворити због тога што су деца била тучена? Ако треба затворити Центар у Црној Реци, онда затворимо и Цетињску богословију. И то тим пре. Ако треба о. Бранислава Перановића под црквени суд, онда треба и митрополита Црногорско-Приморског под црквени суд, јер децу су тукли са његовим знањем и одобравањем. Моји другови са Цетиња су отишли, јер им савест није дозвољавала да гледају и слушају како им се деца жале да су тучена од тога и тога и тога. Отишли су не само из службе на Цетињу, већ су отишли и из града Цетиња. И свака им част.

Али, знате, о. Бранислав није права мета Синода, већ Артемије. Њему се налаже да осуди о. Бранислава и да распусти тај Центар. С којим правом му се то налаже? Којим правом Синод налаже владици да уради било шта у својој епархији од онога што по канонима самостално ради?

Дакле, налазимо се између чекића и наковња. Наковањ је епископоцентризам, а чекић је синодоцентризам. Лупају одозго, а придржавају одоздо. Трагао сам за одговором шта би се ту могло чинити. Па ето, слушајући уваженог проф. Миодрага Петровића, морам да кажем, упорно је у употреби „ново служење“ и „старо служење Литургије“. То је погрешно. Треба рећи „законито“ и „незаконито“, да не улазимо у њихове замке. Постоји само једно законито служење и њега се треба држати. Ниукакве друге разговоре не улазити.

Жао ми је што нема ни једног владике овде, чак ни надлежног, али ће до овог или неког другог владике ово доћи. Замоли бих владике, а пре свих оне који православно мисле и делају, да не стоје по страни док владику Артемија убијају, рекао бих духовно га убијају. Данас убијају њега, па кад га убију, на ред ће доћи следећи. Нека му данас пруже подршку. Говорили су за време рата: Косово се брани у Книну. Интелектуалци су се томе подсмевали. А кад је пао Книн, пало је и Косово. Православље се брану у сваком дому, али се оно данас највише брани у епархији Рашко-Призренској.

Водите рачуна, митрополит Црногорско-Приморски је синодоцентризмом успео да манастир Високи Дечани претвори у никад виђену у историји Цркве, канонима потпуно противну, епархију. Манастир је постао епархија. Има и свог епископа, наводно викарног, а волео бих знати како и коме је викаран, кад је оберучке непослушан владици Артемију. У томе манастиру лане је избио раскол, неки монаси су постали батинаши и костоломци. Владика Артемије је сменио игумана и одлучио батинаше. А Синод је без икаквог посупка поништио ове одлуке и у закључку забранио надлежном епископу Артемију да дира у управу манастира и да суди батинаше. Знате, Синод је прекршио канонско начело по коме никакав епископ не сме да прими у општење онога кога је одлучио његов епископ. Прекршиоци се именују учитељима нереда.

Дакле, тај манастир је де факто извучен из власти вл. Артемија, којег ће уништити уколико му владике данас, а не сутра, не пруже јесну подршку. Ко му пружа подршку? Подршку му пружају само родитељи наркомана, родитељи оних које Синод хоће да заштити, да би тако их штитећи упропастили, а да би добили Артемијеву главу на тањиру и отплесали свој плес. И на крају, надам се да је сасвим јасно, ето и ја браним владику Артемија, али не због њега као Артемија, већ због црквеног поретка, који се мора поштовати. Отуда и овај наш разговор, не моје предавање.

Православни верници Епархије жичке