Неку годину после окончања необјављеног рата Америке и њених савезника против Срба и Србије, на огради којом бејаше ограђен Дом омладине у Београду, осванула је повелика табла на којој је писало како Сједињене америчке државе помажу обнову тог здања са 100.000 долара. У односу на сву штету коју су Сједињене америчке државе Србији и Србима причиниле у поменутом рату, 1999. године, сума је равна микроскопском делу зрнца прашине – али на овом месту бејаше судбоносна.

Показало се веома брзо, већ после неколико месеци, када је Дом омладине поново и свечано отворен, са истим именом – будући и даље намењен омладине Београда. Од ранијих скромних садржаја, од понуде за обликовање свести младих, сада је сачињен огроман искорак, за ширење видика према новим хоризонтима живота.

У месечној понуди, нарочито се издвајао онај део програма који је популаризовао педерастију.

А неко краће време касније за око ми је запао један малецни цртеж, штампан преко матрице, на лиму једне капије у трећој улици од Дома омладине. На контурама човека, са репом мајмуна, видело се како овај у једној руци држи крст а другом, прстима показује новоустановљен симбол припадања Србима, док се као каква аура над том контуром надносила Брозова, тојест латинична реч, „ЕВОЛУИРАЈ“.

Заувек ће ми остати непознато да ли је ова творевина, као дух, однегована у окриљу Дома омладине, обновљеног несебичним трудом Сједињених америчких држава. А као горка и отужна опомена и дан данашњи оглашава ми се сећање на то, како сам негде читао, да су Американци утаманили све Индијанце стаклићима, ђинђувама, бижутеријом,  алкохолом и технолошком супремацијом.

За нас Србе припремили су законе. И чиновнике који ће их спроводити онако као што се удружени људи боре против поплаве, земљотреса, пожара, олује и града. Дакле, људе који ће у то име и у ватру и у воду, не штедећи ни савест, ни памћење, ни порекло, ни наслеђе, ни свест, ни оца, ни мајку, ни рођено дете – управо онако како су комунисти регрутовари младе скојевце у своје редове.  Али сви су они чиновници  државе Србије, плаћени, дакле, нашим парама, а чујем и туђим, иако у тај посао уведени против наше воље, сасвим несагласно нашем разумевању живота.

Чак су и измишљене нове професије, да би ти закони могли да се спроводе, где су оне смештене у просторије које им је држава Србија великодушно ставила на располагање. Као омбудсман, канцеларија за ово и оно, повереник за ово и оно, комисија за ово и оно, агенција обично за популаризовање Запада, управа за ово и оно, заштитништво, друштво за ово и оно, такозвани НВО...  и у тој недодирљивој какофонији бораца за установљавање смрти Србије,  најмаркантнији је повереник за заштиту равноправности.

Управо ових дана повереник за заштиту равноправности, Бранкица Јанковић, доживљава своју апотеозу над главом Владимира Димитријевића.

Наравно да се држава Србија гради глува и слепа – јер оно барјачке са мноштвом пентаграмских знакова прекрива небо над Србима, као што се вијори и у Шимонавцима и у Врању. А то небо данас је више но икад небо Бранкице Јанковић, где би она да то  буде и наше небо.

Како је већ речено на многим местима по интернету, Владимир Димитријевић је угрозио ЛГБТ популацију, што је наказни американизам, док на српском језику то гласи педере, или мужеложнике, тако што је вређао достојанство персона те сексуалне орјентације.

И та ствар је на суду, дакле пред државом Србијом, док је Бранкица Јанковић илегална, иако легално добија наше паре за своју илегалну делатност. (Волео бих да знам на којој скупштинској седници је она легализована.)

Али занемаримо ту ситницу.

Не треба да читамо шта нам је написала уважена Бранкица Јанковић, нити има потребе да се суочавамо са њеном писменошћу. Суштина стоји пред судом у томе како је Владимир Димитријевић „вређао достојанство сексуалне орјентације припаднике ЛГБТ популације“.

Шта то значи? У преводу на чист, 100% српски језик, то значи да је Владимитр Димитријевић држао свећу овим „припадницима ЛГБТ популације“ и да је том приликом установио оно што је рекао као увреду.

У ширем погледу на „држање свеће“ то би значило да је Владимир Димитријевић био присутан интимном чину између педера М.Б и Ж.Г., па је све то описао и, уз приложене фотографије, објавио или у штампи или на интернету или на телевизији. А самим тим свим припадницима „сексуалне орјентације ЛГБТ популације“ било је угрожено достојанство. (Било је сличних случајева, али без педера, када је и полиција приступала истраживању таквих дела.)

 Међутим, ако већ „ЛГБТ популација“ има свој дан да свима у држави Србији каже да су педери, да том приликом окупитрају центар Београда, уз пуну заштиту државних органа реда, као и уз присуство виђенијих политичара из власти и обавезног његовог екселенцију из УСА, зашто би „држање свеће“ над њиховим чином интимности угрожавало њихово достојанство?

У происходећем смислу то би значило: он има права за себе да каже да је луд, а ако му ја кажем да је луд, онда је то кривично гоњиво!!!

То је главни апсурд делања уважене Бранкице Јанковић.

Узгред буди речено: ако је јавним парадирањем педера по Београду, престоном граду Србије, икоме угрожено достојанство,  онда је то онима који нису педери. Или Бранкици Јанковић треба одржати који час српског језика, да би упознала значење речи саблажњавање – осим ако она није за себе умислила да је нови реформатор српског језика, па ова реч ништа не значи.

Ова кратка поређења овде имају улогу да укажу на бесмисао тужбе против Владимира Димитријевића, да заправо разоткрију стварну делатност Бранкице Јанковић.

Владимир Димитријевић је познат као аутор више књига чији се садржаји крећу од студиозних излагања о питањима православља и хришћанства уопште, до сведочења о савременим искушењима са којима се сусреће српско православље, у традицији знано као светосавље. Владимир Димитријевић је веома и плодно делатан и на интернету,  преко неких портала, као што не ретко бива и на појединим трибинама, где такође сведочи хришћанство, православље и светосавље.

И то је оно што је трун у оку Бранкице Јанковић.

У једном тексту, негде на неком порталу, Владимир Димитријевић је писао о педерастији, а да би му ослонац у мисли били и Мојсијево Петокњижење и Јеванђеље – где се педерастија осуђује и представља као болест и наказност у друштву, па самим тим и сасвим непожељним.

То писање, то сведочење хришћанства дарнуло је у живац Бранкицу Јанковић да покрене судски процес против Владимира Димитријевића.

У суштини уважена Бранкица Јанковић оспорава темеље хришћанства, јер не допушта једном хришћанском мислиоцу да се позива на изворе свог хришћанског трајања, што нас упозорава на чин који би нас вратио у времена прогона хришћана, у времена Рима.

Бранкици Јанковић сметају и Стари завет и Нови завет, а не Владимир Димитријевић, или бар онај део где се казује о педерастији. Што поново за собом повлачи сазнање да се уважена Бранкица Јанковић острвљује на више од 85% светосаваца и православних житеља Србије. Али она иза себе има државу Србију, јер је држава Србија нашим парама плаћа за тај посао, и суд ју је уважио, да би се учврстио тај њен положај и право да тужи, не Владимира Димитријевића, већ сав народ прасвославни и српски.

Тако стижемо на почетак овог кратког текста, да бисмо увидели где је место уваженој Бранкици Јанковић и каква је улога Сједињених америчких држава у односу према Србима и Србији. А да ли ћемо томе подлећи и Америку усвојити као што су је усвојили Чирокези, Апачи, Сијукси, Команчи...  зависи само и само од нас самих.

Срђан Воларевић