Христос Воскресе драга браћо!

Ми смо вјерници митрополије Дабробосанске коју потресају екуменистички испади последњих 4-5 година. Митрополија Дабробосанска је међу последњим митрополијама у СПЦ, у којима се појавило ново обнољченство.

Но, кад је оболио и епархијом није могао да управља, па је СА Сабор СПЦ  неканонски поставио бискупа Гргура, да неколико година управља над две епархије, рушење вјековног литургијског поретка и у митрополији Дабробосанској је узело маха.

Соколачки свештеници су међу првима прихватили латинизовање Литургије. По речима блаженопочившег проте Жарка Гавриловића и многих других Богослова, рушење литургијског поретка, и нема други циљ, него да Литургију, најсветије православно богослужење, претвори у безблагодатну латинску мису. Из тога разлога се из почетка, Литургија се служи отворених Царскх Двери, па се онда уклоне Царске Двери  и удаљи олтарска преграда под изговором да желе да направе још старији иконостас, али никако да бар поставе привремени... а после, кад народ навикне на отворене двери, избацује се једна по једна молитва из Литургије, тајне молитве се читају гласно, да би што више Литургија личила на латинску позоришну представу звану миса.

Вјерни народ митрополије Дабробосанске, који је три пута у једном вијеку видио „благодети“ које пружа латинска „демонокрација“, (без разлике да ли оне долазиле од аустроугарских шуцкира, или павелићевих усташа, или хитлерових и мусолинијевих фашиза и нациста, или  од овог језуитско ционистичког нато савеза) не прихвата латинизовање Литургије, јер га је страдање предака научило исто оно што је рекао и Свети Марко Ефески, да се латина  треба клонути као и змија.

Међути, вукови у јањећим кожама, лажни свештеници и монаси, по сваку цијену, да ли за 30 јудиних сребрењака или страха ради јудејског, вјерни народ, своје повјерено стадо преко рушења Литургијског поретка, свјесно желе да утопе у ропство проклетоме Ватикану.

СА Сабор је донио 7 одлука да се Литургија служи, како се вазда и служила, али вуци у јањећим кожама су више послушни епископу јеретику, него сабору епископа.

Рушење литургијског поретка у митролији дабробосанској, иако јавност крије, је веома узмутило вјерни народ.

Вјерници у парохијама гдје се литургијски поредак руши, одлазе у друге парохије, па чак и епархије гдје је сачуван литургијски поредак.

Многи вјерници, којима је недовољно слабо духовно руковођење од стране парохијских свештеника, узели су за духовнике свештено монахе у митрополији, и сусједним епархијама, тако да је и манастир у Озерковићима, на тромеђи Пала, Сокоца и Рогатице,  посвећен Светој Тројици, још у вријеме док је био женски манастир постао стјециште Боготражитеља. Копија Јерусалимске иконе донешена из Свете Земље, и сабор „хаџија“ су још више афирмисали манастир, и без обзира на лош приступни пут, манастир је постао посјећен.

Међутим, рушење литургијског поретка, није равнодушном оставило мати игуманију Јустину, која, кад није могла на крај да изађе са соколачким ново обновљенцима, иступила из митрополије Дабробосанске.

Одлазак мати Јустине је оставио духовну празнину вјерноме народу, али био је један силан духовни шамар бискупу Гргуру, али и његовом наследнику митролиту Хризостому, па се дављење на свештенике да не служе како се вазда служило, умањило.

Тако је одлазак мати Јустине, имао своју и радосну и тужну страну. Вјерни народ тромеђе Сокоца, Пала и Рогатице, остао је без једне велике духовне учитељице, али са друге стране литургијски поредак је сачуван у неким парохијама, па је то дало радост вјерницима.

Али пошто ђаво не оре, ни копа, лажни митрополит Хризостом који на Божић увете паписте у олтар храма Богородоичног Рођења у Сараајево, и који из латинске књижице у јеретичком зборишту прочита и исповједи проклету филиокву (која је у вјечни огањ одвукла милијарде душа), досјети се новог лукавства.

У напуштени манастир Озерковиће доведе јеромонаха Георгија Станковића,  ученика руског паписте Илариона Алфејева, који је више у Ватикану, него у Москви.

Чим је дошао у Озерковиће, јеромонах Георгије поче просипати јерес, да народ мора да се причешћује сваке Литургије. Нема везе да ли је цијелу ноћ пијанчио или блудничио, „само зијевај, ми смо свакако недостојни причешћа“- типична обновљенска прича која обмањује многе. Јесте да смо ми недостојни у себе примити Тијело и Крв Христову, таман сав живот на кољенима клечали и просили опрост сагрешења, али зар не требамо ни мало показати кајања, ни најмањи знак пожртвовања за Христа, да се сјединимо са Христом који се за нас жртвова?

Када није ово јеретисање дало жељени ефекат, онда су се у манастир слили новци, и за кратко вријеме урађени су значајни грађевински радови. Направљена је и вибер група „Озерковићи“ преко које се размјењују мишљења поклоника манастира. Направљено је још неколико зајендичких акција, и са мирске стране, манастир је знатно заживио.

Чим је видио да има довољно присутних вјерника, да народ долази да слуша његове слаткорјечиве бесједе, јеромонах Георгије је почео да јеретише. Почео је неканонски служи цијелу литургију отворених двери, да избацује јекетенију оглашених, да тајне молитве чита гласно, да у просторије манастирског конака гдје се налазе иконе уводи пашче, па чак и пашчету да дадне име Јона, по Светом Пророку Јони, чији је тродневни боравак у утроби кита, праслика Христовог тродневног боравка у гробу.

И као што учитељ јеромонаха Георгија уведе паписте у олтар Сергијеве Тројицке Лавре на Светлу Седмицу, тако и ново обновљенац јеромонах Георгије уводи пашче у просторије са иконама.

Вјерни народ Пала, Сокоца и других општина, прелази десетине километара да би се на Литургији сусрео и сјединио са Христом, да не би присустовао на неканонској обновљенској литургији, и кад дође у Озерковиће, дочека га слаткорјечиви јеромонах Георгије, са истом јереси, коју проводе и парохијски свештеници, одакле долазе вјерници.

Народ је смућен обновљенством јеромонаха Георгија. Као монах свјестан је да је душа изнад свега, а да са обновљенством неће ништа души помоћи, јер нема Светитеља који је служио обновљенску литургију и тако се спасио, а као прости човјек неће имати ни земаљски углед који је имао док није јеретисао.

Није наиван, свјестан је и последњег крварења Спаститељеве иконе, које се десило у време када је Додик издао Христа у Ватикану, и свјестан је да од примицања Ватикану, нема ничега доброга.

Зато, подај Господе свима разума, да превазиђу сва искушења која су се надвила над митрополију Дабробосансуу и сав србски и православни род! Амин!

Вељко Станковић