Епископ као началник Свете Евхаристије

        У часопису свете митрополије Перистери „Диаваси“ у 54. тому за месеце март-април 2005. објављен је чланак високопреосвећеног митрополита г. Јована Зизјуласа, на тему „Епископ као началник Свете Евхаристије“.

        У овом тексту ради се о развијању мисли високопреосвећеног, које се тичу значења епископског чина на простору литургијског и, уопштено нашег црквеног живота. По високопреосвећеном г. Јовану, Православна Црква је „епископоцентрична“. Свој основни став, у вези са значењем и улогом епископског чина, покушава да подржи цитирањем литургијских и еклисиолошких података (елемената). Синоптички и пак сажето, ови подаци су следећи:

        1. Епископско председавање Светом Евхаристијом је главно и по превасходству дело епископа. Из овог својства „извире сва власт епископа, не свето свештена већ и такозвана управна.“ Тако Епископ, „има као своје главно дело првенствено да савршава Свету Евхаристију, сва друга његова дела су секундарна.“ (стр. 5)

        2. Епископ, следствено томе, „када управља, не спроводи управљање, већ проширује на све области живота Цркве благодат и благослов Свете Евхаристије којој началствује“ (стр. 6). „Све у Цркви дешава се уз благослов Епископа“ (стр. 6), уколико је Епископ „началник Свете Евхаристије“. (стр. 6)

        3. Епископ иконизује, као началник Цркве „Христа цара као што ће доћи у Царству Своме“, са сјајем и зрачењем!“

        4. Света литургија је потпуно несхватљива без значења иконизма. Али када говоримо да је Епископ у Светој Литургији икона Христа, не можемо то да схватимо, зато што смо одвећ изгубили језик иконе црквеног живота“ (стр. 7).

        5. Све у свему, уколико је „Епископ икона Христа, не можемо да заобиђемо његову икону и да идемо директно на образац (прототип)“ (стр. 7) „Другим речима, не можемо да се молимо Христу (бел. директно) већ треба да се постави икона Епископа (стр. 7). „Постоје наравно још многи који виде у лику Епископа самог Христа, али се њихов број стално смањује и губи се иконолошка концепција (схватање) учесника на Светој Евхаристији“ (ср 8).

        6. „Ако наше општење са Богом заобилази човека (Епископа), тада се ово општење остварује преко маште“ (стр. 9).

        7. „Помен Епископа током Свете Литургије представља одвећ главни елемент, који поставља Свету Евхаристију епископоцентричним догађајем у животу Цркве“ (стр. 10).

        8. „Чињеница да свештеник када треба да савршава Свету Литургију узима у прикладно време... и са трона Епископа, чак и ако је празан, указује да када и Епископ не служи Литургију, он је центар Свете Евхаристије“ (стр. 10).  

    +++

      Само једну могућност имамо да испитамо истинитост тврдње високопреосвећеног Митрполита Пергамског да, као главно и првенствено дело Епископа јесте да савршава Свету Евхаристију и да управља и предстоји њоме. Осврнимо се на текст Свете Литургије у Служебнику, да видимо да ли је, заиста, Епископ „началник и по превасходству центар Свете Евхаристије“!

          А. Пре почетка Свете Литургије

        У последњој прозби своје припреме свештеник, на солеји, пре храма, затражиће „руку“ Владике Христа, да би извршио бескрвну жртву; свештенослужитељ: Господе пружи руку своју са висине светога станишта свога, и укрепи ме за предтојећу службу твоју, да неосуђено представши страшноме Престолу Твојем, извршим бескрвно свештенодејство. Јер је Твоја сила и слава у векове векова.

        У овој прозби, свештеник који служи не тражи руку локалног епископа да би извршио „бескрвно свештенодејство“, већ приноси себе, за ову жртву, Господ Исус Христос!

           Б. У току службе анафоре освећења Часних дарова

          а) Позивање народа Божијег да приступи, припремљен на трпезу бескрвне жртве дешава се преко речи Господа Исуса, а не преко Епископа!

            Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова.

        Пијте из ове чаше сви: ово је крв моја Новога завета, која се за вас и многе пролива на отпуштење грехова.

        б) За освештавање часних дарова свештеник који служи обраћа се Господу, који је истовремено и онај који жртвује и жртва. И у том тренутку присуство или учешће Епископа је непостојеће:

         Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну службу, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове, учини овај хлеб пречасним Телом Христа Твога. А оно што је у чаши овој пречасном Крвљу Твојом претворивши их Духом Твојим Сцетим.

        а) Пре божанственог претварања и опет прозба свештеника биће упућена Господу Који се жртвује а не епископу: Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог обиталишта Свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас освешташ, Ти, Који са Оцем седиш горе, и овде си невидљиво са нама, и да нам Својом моћном Руком предаш Пресвето Тело Твоје и Пречасну Крв Твоју, а преко нас и целом народу!

          Дакле, бескрвне жртве Христове началник и вођа и предстојатељ и центар је сам Христос и нико други.

          У збивању ове страшне тајне Епископ је телетургијски непостојећи!!!

      Наводи и потврђује у последњој чињеници и Свети Никола Кавасила у свом делу „Тумачење Свете Литургије“:

        „Јер се не причешћују стварно сви они којима даје свештеник, већ свакако само они којима даје само Христос. Свештеник даје генерално свима који приступају а Христос (само) достојнима да се причесте. Из овога је јасно да је само један тај који савршава тајну за душе и освештава живе и уснуле, Спаситељ (Никола Кавасила, светоотачка издања „Григорије Палама“, Солун 1979, стр. 208). Из овог текста Свете Литургије не произилази да је Епископ началник Свете Евхаристије, са значењем које жели високопреосвећени г. Јован Зизјулас, нити постоји некакав елеменат који води у шест вербалних стадијума светотајинског свештенодејства. Нити се такође сведочи у тексту да је „Епископ у Светој Евхаристији икона Христа“! Тако је света литургија чисто Христоцентрична а уопште не епископоцентрична! Код учесника свете евхаристије, али и целе свете литургије, као што је и природно и саморазумљиво, влада икона Христа као онога који се жртвује као жртва. Сваки осврт (анафора), сходно томе, на овај догађај Свете Евхаристије или уопштено Свете Литургије има искључиво христоцентрично литургијско значење.

         Насупрот томе, икона епископа се оијављује изванредно маргинална у целом збивању свете евхаристије – свете литургије. Једноставно Епископ се помиње као црквени управни предстојатељ четири пута, без нарочитог назначавања харизматичне или литургијске надмоћности. Даје благослов као свештени предстојатељ и од њега зависе сва управна питања његове епископије. У том смислу се дакле врши и његово помињање. Не може, дакле, високопреосвећени да тврди: „да је одвећ главни елемент, који поставља Свету Евхаристију епископоцентричним догађајем у животу Цркве, помињање имена Епископа“. Управна власт може да подржава одговорности епископске бриге за очувањем мирног функционисања целе епископије, али смисао ове власти није везан за догађај Евхаристије.

       На овом месту високопреосвећени митрополит пергамски заборавља да је Господ одвратио своје ученике од захтева власти, било ког облика. Његов говор, у вези са тим, је јасан и има апсолутан морални карактер „ ... кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. Као што Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе“ (Мт. 20,25-28) Из тог разлога штавише, апостол Павле назива Тимотеја „служитељем Исуса Христа“ (1. Тим. 4,6). И Епископ је служитељ и раб Владике Христа и не може да жели да буде владар и началник тајне Свете Евхаристије: „није слуга већи од господара својега“ (Јн. 15,20).

         Још две ствари од многих и неприхватљивих из текста митрополита пергамског налазе се не само изван духа Православне Еклисилогије, већ и ван здраве логике!

        А. Да ли је могуће да високопреосвећени тврди да епископски трон, у одсуству епископа, током Свете Литургије, „иако је празан, указује да и када не служи Епископ, он је центар Свете Евхаристије“?   

     Само ова његова мисао (еклисиолошка) показује на располагање чином надмоћног места владике наспрам Архијереја Христа!!!

        Да ли заборавља, нажалост, високопреосвећени да је владичански трон на којем седи за време Свете Литургије трон Архијереја Христа, чињеница коју назначује Његова Архијерејска икона? И да такође овај догађај значи, и да је празан, пун је, архијерејског присуства Христовог? Уосталом када свештеник који служи кади празан владичански трон, кади архијерејску икону Христа, види лик Христа и природно је да пред очима нема икону локалног митрополита. Дакле, у сваком случају епископ и када седи на овом трону, Христос је увек Велики Архијереј! Нема места за другог!

        Такође, да ли је могуће рећи и писати да верник, молитвеник, само преко иконе Епископа може да достигне праобразац, односно Христа? И да, ако не прође кроз икону Епископа не сусреће Христа, већ се моли својом маштом? Заборавља високопреосвећени г. Јован Зизјулас аксиоматско начело апостола Павла: „Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус“! (1.Тим. , 2,5). Да ли постоји, дакле, већа апсурдност за подржавање антицрквене влaдикократије?

        На крају високопреосвећени Митрополит Пергамски г. Јован већ је спровео употребу своје власти преко Свете Евхаристије, као њен владар и началник и предстојатељ и извршио је недозвољен пресек у тајинственом језгру Свете Евхаристије, негирајући наше спасење путем крсне смрти Христа!!! Пише, да би направио значајан јеретички став у „срцу“ Православне Христологије да је: „Христос Спаситељ света не зато што је жртвован на Крсту уништивши на тај начин грехове света, већ зато што је васкрсао из мртвих смрт победивши! Запад (наставља) – римокатолички и протестантски – који је увидео проблем света као морални (етички) проблем (кршење заповести и казна) учинио је Крст Христов епицентар вере и обожавања. Али Православље наставља да наглашава Васкрсење као центар целог свог живота...“ (Христологија и постојање, часопис, Синакси, том 2, 1982, стр. 18).

         Да би, међутим, подржао овај јеретички став на новозаветном тлу, позива се на павлијанске речи. Упућује на цитат из 1. посланице Коринћанима 15,14: „ А ако Христос није устао, онда је празна вера ваша“. Али овај цитат мења (фалсификује) замењујући личну заменицу „ваш“ заменицом „наш“!!! Тако овај цитат изгледа да има католичанску обећавајућу важност, док како се види из истог текста, односи се на специфичан случај коринћанских саговорника којима се обраћа Апостол Павле да им покаже како њихова вера у Христа без вере у Његово Васкрсење јесте узалудна и сувишна!

        Високопреосвећени, овим својим злословљем, поништава и чак ампутира православну сотириологију и христологију и врши дихотомију тајне Свете Евхаристије, негирајући избавитељску снагу Крста Христовог. Свакако је језгро Православља крсноваскрсно! Крст и Васкрсење се не издвајају, пошто Васкрсење извире из Крста Господа!

     Чини се да високопреосвећени митрополит пергамски нагиње ка ...јересиологији! Као „шеф“ Свете Евхаристије може да говори и пише шта хоће!

        „Тако смо чули од митрополита пергамског на једном богословском симпосиону који је одржан у Boze у Италији да Православна Црква има наравно сву истину али не само она, него и друге цркве, не православне. То је позната еклисиологија сестринских цркава. У једном свом чланку који је објављен у католичком часопису „Regno“ анализира нам своју познату елисиологију и јасно изјављује како Црква има потребу за папским приматом“. (извод из чланка Георг. Каралиса, директора православног часописа Italia Ortodossa, дописника „О.Т“ из Италије; „О.Т“ 16.7.1999.)

        Дана 23.12.2005. „О.Т“ објавио је информацију у складу са којом је на IX међухришћанском (читај: између паписта и православних из Атине) симпосиону, између осталих закључака, „констатовано да „евхаристијска еклисиологија“ могуће да представља значајну основу приближавања двеју Цркава, у оквиру екуменског дијалога, ради разумевања функције епископског примата у помесној цркви у оквиру Тајне Свете Евхаристије“.

        Ево употребе познате евхаристијске еклисиологије у ...њеном сусрету са епископским приматом! Да ли дакледа чекамо да се употреби ова „основа“ и за од стране атинске Цркве прихватање примата папе? Излагач поменуте еклисиологије је писмено разјаснио свој став: наша Црква има потребу за папским приматом!

        Ево Папе, ево и православног ...скока, евентуално са епископског примата на папски примат!!!

+++

        Свака богословска мисао црпе свој ауторитет из сагласности са Светим Предањем,Светим Писмом и учењем Светих Отаца – тим богонадахнутим изворима вере. Све што не потиче од Духа Светог, Црква не препознаје као своје и не прихвата. Не оспоравајући Митрополитовом богословљу смелост, луцидност, систематичност, креативност... сматрамо да извршена анализа појединих Митрополитових текстова показује да многи његови ногословски ставови и мишљења одступају од учења Једне, Свете, Саборне и Апостолске (= Православне) Цркве, а понеки су и директно супротни том учењу. То значи да је ауторитет митр. Зизиуласа под великим знаком питања, због чега је немогуће гледати у њему највећег савременог православног богослова или, чак, највећег богослова 20. века. Крајње је време да се теологија митр. Зизиуласа размотри свестрано и критички, без глорификовања и прикривене идолатрије. У супротном, прети опасност да многи његови сумњиви теолошки ставови постану „мера свих ствари“ у Православљу*.

          раб Божији Богољуб

        *Закључак текста ''Епископ као началник Свете Евхаристије'', преузет из књиге ''Нов(аторск)о богословље Митрополита Зизиуласа'', Родољуб Лазић, Атос, Београд, 2002.год. Прим. прир.