header image
Епархија рашко-призренска: Исповедање Вере Штампај Е-пошта
понедељак, 22 јун 2009

22. јун 2009. 13:33
         Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

 ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ

            У Грчкој јавности недавно се појавило Исповедање Вере против Екуменизма, састављено од стране свештеника и монаха Грчке Цркве. Својом утемељеношћу у Светом Предању и Светом Писму, силином аргумената, јасноћом израза, хармоничним излагањем основних ставова еклисиологије Православне Католичанске Цркве и бритким исповедањем вере насупрот широко распрострањене свејереси Екуменизма, овај богословски рад привукао је на себе велику пажњу теолошке јавности.

Један од циљева Исповедања вере против Екуменизма свакако је и спречавање покушаја кварења вере од Отаца нам предане, што се, по ко зна који пут у историји Цркве, дешава и у наше дане.

Стога су убрзо након његовог објављивања почели да пристижу потписи оних који исказују своју спремност да стану на бранику одбране праве вере.

Врло брзо након објављивања Исповедања Вере у јавности, свој потпис испод њега, а свакако први у Српској Цркви, ставио је Његово Преосвештенство Епископ др Артемије са неколицином својих Игумана и Игуманија.

Овде ћемо навести имена оних настојатеља манастира Епархије рашко-призренске, који су, нашавши се заједно са Епископом Артемијем у манастиру Сопоћани на дан Педесетнице 7. јуна 2009, ставили потписе, у име своје и у име братије манастира чији су настојатељи, испод Исповедања Вере против Екуменизма:

Протосинђел Николај (ман. Црна Река), Протосинђел Симеон (ман. Бањска), Протосинђел Бенедикт (ман. Свети Архангели код Призрена), Јеромонах Теоктист (ман. Сопоћани), Протосинђел Герасим (ман. Ђурђеви Ступови), Протосинђел Стефан (ман. Зочиште), Протосинђел Ромило (ман. Дубоки Поток), Протосинђел Сергије (ман. Вазнесење), Протосинђел Василије (ман. Врачево), Јеромонах Евтимије (ман. Сочаница), Јеромонах Висарион (ман. Бање), Монахиња Сара (ман. Светог Николе – Кончул) и Протојереј Радослав Јанковић (Секретар ЕУО Епархије рашко-призренске).

Поменуто Саборовање у манастиру Сопоћани и потписивање Исповедања Вере збило се управо у дане када је, уочи празника Силаска Светог Духа на Апостоле, Његово Преосвештенство г. Артемије отворио неколико нових манастира у Епархији рашко-призренској, и именовао монахе који ће се настанити у њима.

Епархија рашко-призренска доноси превод Исповедања Вере на српски језик, како би и наша јавност била упозната са поменутим текстом. То је уједно позив и осталим члановим Цркве у Србији да се, они који то желе, одазову и ставе свој потпис испод овог Исповедања Вере.

Потребно је напоменути да су се на појединим интернет сајтовима већ појавили преводи Исповедања Вере против Екуменизма на српски језик, који, међутим, имају недостатака – непрецизности, па и нетачности, чак и изостављања читавих реченица, што се, вероватно, дугује чињеници да су настали са неког од већ постојећих превода.

Уз сам превод текста Исповедања Вере против Екуменизма доносимо, као пример, и неколико имена потписника. Потпуни списак потписника, који се редовно допуњава, може се наћи на ниже наведеној интернет адреси.


Напомена:

Ко год од свештеника, монаха, монахиња и лаика жели да учествује у овом малом јавном излагању православног исповедања може да то изјави пишући: „Слажем се са Исповедањем Вере против Екуменизма и потписујем“ (на енглеском: I agree with the Confession of Faith against Ecumenism, and subscribe to it).

Изјаву са својим именом и свештеничким, монашким или професионалним статусом, нека пошаљe на адресу часописа: PeriodicalTheodromiaP. O. Box 1602, Thessaloniki 541 24, Greece, факс +30 2310 276 590, e-mail адреса: palimpce@otenet.gr.

- Изворни грчки текст налази се на адреси

http://www.impantokratoros.gr/B742476A.el.aspx

 

- Енглески превод текста можете видети овде

http://www.impantokratoros.gr/FA9AF77F.en.aspx

 

- Списак оних који су до сада потписали налази се на следећој адреси (листа је на грчком језику; она се редовно допуњава са новим потписима)

http://www.impantokratoros.gr/ABF82395.el.aspx (само клирици)   и

http://www.drivehq.com/web/impantokratoros/dat/DDFD34A5/OMOLOGIA%2021609.doc?633811347721210000  (клирици и лаици)

 

ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ

против Екуменизма

 

Сабрање Православних Свештеника и Монаха

Април 2009

Сви који смо благодаћу Божијом одгајени на благочестивим догматима и следујемо у свему Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву верујемо да:

Једини пут спасења људи1 је вера у Свету Тројицу, у дело и учење Господа нашег Исуса Христа, који се настављају у Његовом телу, Светој Цркви. Христос је једина истинита светлост2, не постоје друге светлости да нас просветле, нити друга имена која могу да нас спасу «Нема ни у једноме другоме спасења; јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти»3. Сва друга веровања, све друге религије, које не знају или не признају Христа «који је у телу дошао»4, људске су измишљотине и дела Ђавола5, која не воде истинском богопознању и поновном рођењу кроз божанско крштење, него обмањују људе и воде их у пропаст. Ми Хришћани верујући у Свету Тројицу, немамо истога Бога ни са једном другом религијом; чак ни са такозваним монотеистичким религијама, Јудаизмом и Мухамеданизмом, које не верују у Свету Тројицу.

Већ две хиљаде година, основана од Христа и руковођена од Светога Духа, Црква је остала стабилна и непоколебљива у наученој од Христа, преданој од Апостола и очуваној од Светих Отаца спасоносној Истини. Није поклекла под суровим гоњењима првобитно Јудеја а касније идолопоклоника током прва три века; пројавила је мноштво мученика и изашла као победник, потврдивши своје божанско порекло. Као што чудесно говори свети Јован Златоусти: «Ништа није јаче од Цркве... Ако ратујеш против човека, или си победио или си побеђен, ако, међутим, ратујеш против Цркве, без изгледа си  да победиш, јер је Бог јачи од свих»6.

Након престанка гоњења и тријумфа Цркве над спољним непријатељима, тј. Јудејима и идолопоклоницима, умножили су се и ојачали су унутрашњи непријатељи Цркве. Појавиле су се разноврсне јереси, које су покушале да измене и да искваре предану веру, како би се код верника изазвала збрка и како би ослабило њихово поверење у еванђелску истину и у оно што је предано. Свети Василије Велики, описујући стање у Цркви које је створила током четрдесет година владајућа, и у управном смислу, Аријева јерес, говори: «Презрене су догме Отаца, апостолска предања су понижена, изуми нових људи живе у Црквама; људи се предају лукавствима, а не богословствовању; мудрост овога света преузима првенство, изругујући се похвали Крста. Пастири се протерују, уместо њих уводе се вуци грабљиви који уништавају стадо Христово»7.

Оно што је било са спољашњим непријатељима, религијама, десило се и са унутрашњим, јересима. Црква је кроз велике и просветљене Свете Оце поставила међе и заштитила Православну веру одлукама Помесних и Васељенских Сабора у односу на конкретна, сумњива учења, али и сагласјем Отаца (consensus Patrum) у односу на свеукупан збир питања вере. Ми смо сада потпуно сигурни, када следимо Свете Оце и не померамо међе које су они поставили. Изрази „Следујући Светим Оцима“ и „Не померај међе које поставише Оци наши“ чине поуздан правац пута и сигурносни вентил Православне вере и живота. Сходно томе основне поставке нашег Исповедања су следеће:


1. Чувамо непроменљиво и неповредиво све што су Сабори и Оци установили. Прихватамо све што они прихватају и осуђујемо све што они осуђују, а клонимо се општења са онима који новаче у стварима вере. Ми нити додајемо нити одузимамо какво учење, нити га мењамо. Већ богоносац свети Игњатије Антиохијски у Посланици светом Поликарпу Смирнском пише: „Сваки који говори шта осим онога што је заповеђено, ако је и веродостојан, ако и пости, ако је и девственик, ако чини знаке и пророкује, нека ти буде вук у овчијој кожи који пропаст оваца твори“. Свети Јован Златоусти тумачећи речи Апостола Павла „ако вам неко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте анатема да буде“, примећује да Апостол „није рекао ако вам супротно објављује или ако све изврће, него ако и нешто најмање проповедају другачије од онога што примисте, ако и случајно уносе новине, нека буду анатема“8. Седми Васељенски Сабор објављујући клирицима Цариграда своје одлуке против иконобораца пише: „Следовали смо предању Католичанске Цркве и нити шта одузесмо нити шта додасмо, него будући научени у апостолском духу, чувамо предања која смо примили, прихватајући и целивајући све што је Света Католичанска Црква од првих времена неписано и писано примила... Јер истинити и најисправнији суд Цркве не допушта никакве новине чинити, нити одузимати било шта. Стога ми, следујући отачким законима, примивши благодат од једнога Духа, без новачења и без умањења сачувасмо све што се на Цркву односи“9.

Са Светим Оцима и Саборима одбацујемо и анатемишемо све јереси које су се појавиле током историјског хода Цркве. Од старих јереси које су преживеле до данас осуђујемо Монофизитизам, како онај екстремни Евтихија тако и онај умерени Севира и Диоскора, сагласно са одлукама Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону и христолошким учењем великих Светих Отаца и Учитеља, као Светог Максима Исповедника, Светог Јована Дамаскина, Светог Фотија Великог и богослужбеним химнама.

 

2. Објављујемо да је Папизам извор јереси и заблуда; учење о Filioque, тј. исхођењу Светога Духа и од Сина, супротно је свему што је сам Христос учио о Светоме Духу. Целокупни лик Отаца и на Саборама и самостално сматрају Папизам за јерес, јер је осим Filioque произвео још мноштво других заблуда, као што су примат и непогрешивост Папе, употреба бесквасних хлебова, учење о чистилишту, о безгрешном зачећу Богородице, о створеној благодати, о куповини опроштаја грехова (индулгенције); изменио је скоро читаво учење и праксу Крштења, Миропомазања, Божанске Евхаристије и других светих тајни и претворио је Цркву у световну државу.

Данашњи Папизам је још више, у односу на средњевековни Папизам, одступио од учења Цркве, тако да не представља више наставак древне Западне Цркве. Увео је мноштво нових претеривања у „Мариологију“, као што је учење о Богородици као „саискупитељки“ (corredemptrix) људског рода. Ојачао је „Харизматични Покрет“ пентикосталних група, тобоже духоцентричних. Усвојио је источњачке спиритуалне методе молитве и контемплације. Увео је даље новине у богослужење, као што су плесови и музички инструменти. Скратио је и суштински разорио Божаствену Литургију. У области Екуменизма Другим Ватиканским Концилом поставио је основе за Сверелигију, признајући „духовни живот“ припадницима других религија. Догматски минимализам довео је до снижења нивоа моралних захтева, због чврсте везе догме и морала, што је имало за последицу моралне падове врховних клирика и умножавање међу клирицима моралних настраности хомосексуалности и педофилије10.

Уопштено говорећи постоји радикална промена Папизма и окретање према Протестантизму након Другог Ватиканског Концила, као и усвајање различитих „спиритуалних“ покрета „Новог доба“.

Према светом Симеону Солунском, Мистагогу (Тајноводцу), Папизам је Цркви нанео више штете него што су нанеле све јереси и расколи заједно. Ми Православни имамо заједницу са Папама који су живели пре схизме и многе Папе прослављамо као светитеље. Папе након схизме су јеретици; престали су да буду наследници Римског трона, немају апостолско прејемство, пошто немају веру Апостола и Отаца. Из тог разлога са сваким од тих Папа „не само да немамо заједницу, него га и јеретиком називамо“. Због хуле на Светога Духа учењем о Filioque изгубили су Светога Духа, и све је код њих безблагодатно. Ниједна њихова света тајна није ваљана према светом Симеону. „Хуле, дакле, новатори и далеко су од Духа, хулећи на Светога Духа, и нема у њима уопште Духа Светога, зато су и њихове свете тајне безблагодатне, пошто благодат Духа одбацују и унижавају га... зато и Духа Светога у њима нема, и ничега духовнога у њима и све је ново и измењено код њих и мимо Божанскога предања“11.

 

3. То исто важи, у још већој мери, за Протестантизам, који је као чедо Папизма наследио многе јереси, и још више додао; одбацује Предање прихватајући само Свето Писмо (Sola Scriptura), које, међутим, погрешно тумачи; укида Свештенство као посебну тајинску благодат, такође и поштовање Светих и икона; унизио је личност Богородице, одбацује Монаштво; од Светих Тајни прихвата само Крштење и Божаствену Евхаристију, кварећи и у њима учење и праксу Цркве; учи о апсолутном предодређењу (Калвинизам) и оправдању само вером, а од скоро његов „авангардни“ део увео је Свештенство жена и брак истополних, које примају чак и у Свештенство. Најважније, међутим, лишен је еклисиологије, јер не постоји појам Цркве, онако како га разуме Православно Предање.

 

4. Једини начин да се васпостави наша заједница са јеретицима јесте да они одбаце своје заблуде и да се покају, како би постојало истинско јединство и мир; јединство са истином а не са заблудом и јересју. За утеловљење јеретика у Цркву канонска тачност (ακρίβεια) захтева њихово примање кроз Крштење. Претходно њихово „крштење“, вршено ван Цркве, без трикратног погружења и уздизања крштенога у води освећеној посебном молитвом и од стране православног свештеника, није крштење; лишено је благодати Светога Духа, која не постоји у расколима и у јересима, и следствено томе немамо ништа заједничко што би нас сједињавало, као што каже свети Василије Велики: „Они који од Цркве отпадоше немају више благодат Светога Духа на себи; јер је престало предавање (благодати) пошто су прекинули прејемство... а они који се одвојише, будући да постадоше лаици, нити да крштавају нити да рукополажу немају више власти, не могући да предају благодат Светога Духа, од које су сами отпали“12.

Због тога је неутемељен и неоснован нови покушај Екумениста да промовишу став како имамо заједничко крштење са јеретицима, те да на овом непостојећем крштењском јединству утврђују јединство Цркве, која тобоже постоји тамо где постоји крштење13. У Цркву, међутим, неко улази и бива њен члан не било којим крштењем, него једним и јединственим крштењем обављеним од стране свештеника који имају Свештенство Цркве.

 

5. Докле год јеретици продужавају да остају у заблуди, избегавамо општење са њима, посебно заједничке молитве. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко служење Литургије и заједничке молитве у храмовима, него чак и обичне молитве на приватним местима. Строги став Цркве према јеретицима проистиче из истинске љубави и искреног интересовања за њихово спасење и из пастирске бриге како се верни не би повели за јересју. Онај ко љуби исказује љубав, и не оставља другог да пребива у лажи; у противном су љубав, као и јединомислије и мир са њим, вештачки и лажни. Постоји добар рат и лош мир. „Бољи је славни рат него мир који одваја од Бога“ каже свети Григорије Богослов14. И свети Јован Златоусти саветује: „Ако негде видиш да се наноси штета благочешћу, не претпостављај једномислије истини, него стој храбро до смрти... нипошто не издајући истину“. И још саветује наглашавајући: „Ни један кривотворени догмат не прихватајте, изговарајући се притом на љубав“15. Такав став Отаца усвојио је и велики борац и исповедник Православне вере против Латина Свети Марко Ефески Евгеник, који своје Исповедање вере у Фиренци завршава на следећи начин: „Сви учитељи Цркве, сви Сабори и сва божаствена Писма опомињу да треба бежати од инакомислећих и туђити се општења са њима. Зар ћу ја, све њих презирући, следити онима који заповедају да се под образином вештачког мира ујединимо? И то са онима који кваре свештени и божански Символ (вере), уводећи Сина као другог узрочника Светога Духа? А остала безумља остављам, узимајући ово за сада, од којих би и једно само било довољно да нас од њих одвоји. Да нам се никада тако нешто не догоди, Утешитељу благи, нити да на такав начин изгубимо свој разум, него да држећи се твога учења и блажених мужева које си ти надахњивао, будемо придодати нашим оцима, ово, ако не било шта друго, одавде поневши, побожност“16.

 

6. До почетка 20. века Црква је непоколебиво и непроменљиво држала став који је одбацивао и осуђивао све јереси, као што се то управо изражава у Синодику Православља који се чита у Недељу Православља. Анатемишу се све јереси и јеретици, свака појединачно; да не би на неки начин нека остала изван анатеме, постоји на крају општа анатема: „Свима јеретицима анатема“.

Нажалост, овај јединствени, чврсти и непоколебиви став Цркве до почетка 20. века, почео је постепено да бива напуштан, након Енциклике коју је разаслала Васељенска Патријаршија 1920. године „Свима црквама Христовим“, и која по први пут званично карактерише јереси као цркве, које нису отуђене од Цркве, него су јој своје и сродне. Препоручивала је да се „распламса и ојача пре свега љубав међу Црквама, не сматрајући једна другу за страну и туђу, него као блиску и сродну у Христу, санаследником и сутелесником обећања Божијег у Христу“17.

Тиме је отворен пут да буде усвојена, уобличена и развијена у оквиру Православне Цркве, првобитно протестантски изум, а сада прихваћена и од стране Папизма, јерес Екуменизма, та свејерес, која усваја и озакоњује све јереси као цркве и удара на догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Развијена је већ, предаје се и намеће се од стране Патријараха и Епископа нова догма о Цркви, нова еклисиологија. Сагласно њој ниједна Црква нема право да захтева искључиво за себе карактер католичанске и истините Цркве. Свака од њих је један одломак, један део, не и целовита Црква. Тек све заједно чине Цркву.

Пале су све међе које су поставили Оци; не постоји линија разграничења између јереси и Цркве, између истине и заблуде. И јереси су цркве, а многе од њих, као што је папска, сматрају се сада сестринским црквама, којима је Бог, заједно са нама, поверио бригу за спасење људи18. И у јересима постоји благодат Светога Духа, зато су њихово крштење, као и све остале свете тајне, ваљане. Сви који су крштени, без обзира којој јереси припадају, чланови су тела Христовог, Цркве. Осуде и анатеме Сабора не важе и треба да буду избрисане из богослужбених књига. Сместили смо се под кров „Светског Савета Цркава“ и у суштини смо издали – самим укључењем – нашу црквену самосвест. Укинули смо догму о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, догму „један Господ, једна вера, једно крштење“19.

 

7. Овај међухришћански синкретизам проширио се сада и на међурелигијски синкретизам, који изравнава све религије са јединственим, божанског порекла и од Христа откривеним богопоштовањем, богопознањем и животом по Христу. Доводи се у питање не само догма о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви у односу на јереси, него и темељна догма јединственог у свету Откривења и спасења људи кроз Исуса Христа, у односу на религије света. То је најгора заблуда, највећа јерес свих векова.

 

8. Ми верујемо и исповедамо  да само у Христу постоји могућност спасења. Религије света и јереси воде у пропаст. Православна Црква није само истинита Црква; она је једина Црква. Само она је остала верна Еванђељу, Саборима и Оцима, и следствено томе само она представља истиниту католичанску Цркву Христову. По преподобном старцу Јустину Поповићу, Екуменизам је заједничко име за све псевдоцркве Западне Европе. Њихово заједничко име је свејерес20.

Ову свејерес прихватили су од стране Православних многи Патријарси, Архиепископи, Епископи, клирици, монаси и лаици. Њу проповедају „откривене главе“, њу примењују и њу намећу у пракси,  заједничарећи на разне начине са јеретицима, у заједничким молитвама, разменама посета, пастирском сарадњом, постављајући себе суштински изван Цркве. Наш став који произилази из канонских одлука Сабора и из примера Светих је јасан. Свако треба да преузме своју одговорност.

 

9. Постоје свакако и заједничке одговорности, и то пре свега наших Јерараха и теолога са екуменистичким мишљењима, наспрам православне пуноће и наспрам њихове пастве. Њима поручујемо са страхом Божијим и љубављу, да су такав њихов став и отвореност према екуменским активностима, са сваке стране достојни осуде, јер:

а) у пракси доводе у питање наше православно-отачко предање и веру

б) сеју сумњу у срца пастве и збуњују многе, водећи у поделе и расколе, и

в) одвлаче део пастве у заблуду и тиме у духовну погибао.

Поручујемо, напокон, да, због поменутих разлога, сви који се крећу у овој екуменистичкој неодговорности, без обзира на то који положај да заузимају у Црквеном Организму, супротстављају се предању наших Светих и према томе налазе се насупрот њих.

Због тога њихов став треба да буде осуђиван и да се одбацује од целокупног збора Јерараха и од верног народа.

                                                                                    Превод са јелинског
Протос. Симеон

 

1 Види спис Патријарха Цариградског Генадија Схоларија: ΓΕΝΝΑΔΙΟΥ Β` ΣΧΟΛΑΡΙΟΥ, Περί της μόνης οδού προς σωτηρίαν των ανθρώπων (тј. О једином путу за спасење људи), у ΓΕΩΡΓΙΟΥ ΤΟΥ ΣΧΟΛΑΡΙΟΥ, Άπαντα τα ευρισκόμενα, Oerves Completes de Georges Scholarios, том I-VII, Paris 1928-1936, издање L. PETITX. SIDERIDESM. JUGIE, том III, 434-452 (световно име Патријарха Цариградског Генадија Схоларија било је Георгије, тако да су сва његова дела написана пре 1450, када је замонашен, потписана са Георгије Схоларије; многи сачувани рукописи са његовим делима, од којих су неки написани и његовом руком, помињу промену имена; тако рукопис бр. 127 из манастира Пантократора на Светој Гори, на листу 212r, носи белешку коју је начинио сам Схоларије, о делу које је написао као Георгије: „то је написано осам година пре пада Цариграда, а три године пре пада Цариграда Генадије поста монах“ – прим. прев).

2 Јн. 8, 12: „Ја сам светлост света; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота“. Исто 3, 19 „Светлост је дошла у свет и заволеше људи више таму неголи светлост“.

3 ДАп. 4, 11-12.

4 1. Јн. 4, 2-3: „Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази и сада је већ у свету“.

5 Види код светог Козме Етолског: ΚΟΣΜΑ ΤΟΥ ΑΙΤΩΛΟΥ, Διδαχές (Проповеди), у Ι. ΜΕΝΟΥΝΟΥ, Κοσμά του Αιτωλού Διδαχές (και Βιογραφία), издање «Τήνος», Αθήνα, Проповед А1, 37, стр. 142: „Све (друге) вере су лажне, преварне, све су од Ђавола. Ово само знам као истинито, божанско, небеско, исправно, савршено и кроз моју реч и кроз Вашу реч, да је једино вера побожних и православних хришћана добра и света, а то је да верујемо и да се крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа“.

6 Ομιλία προ της εξορίας (Беседа пред изгнанство) 1, ЕПЕ 33, 186.

7 Επιστολή 90, Τοις αγιωτάτοις αδελφοίς και επισκόποις τοις εν τη Δύσει(Најсветијој браћи и Епископима на Западу) 2, ΕΠΕ 2, 20.

8 Гал. 1, 9. Εις Γαλ. Ομιλ. Κεφ. 1, PG 61, 624

9 MANSI 13, 409-412.

10 Морално пропадање и назадовање чак и међу клирицима, запазио је још почетком 15. века свети Симеон Солунски. Види Επιστολήν Δογματικήν 16 (Догматска Посланица) у D. BALFOUR, Συμεών αρχιεπισκόπου Θεσσαλονίκης (1416/17-1429) Έργα Θεολογικά, Ανάλεκτα Βλατάδων 34, Θεσσαλονίκη 1981, стр. 218: „И још, блуд међу њима не сматра се кажњивим, чак ни међу свештеницима, него напротив, необуздано се препуштају блуду са наложницама и децом и уз то свакога дана служе у цркви“. Исто 15, стр. 216: „И живе живот не еванђелски; јер се свако уживање и блуд међу њима не сматра за осуду, нити било друго шта од онога што је забрањено Хришћанима“. У последње време запажено морално пропадање Православних клирика, проистиче из слободоумља Екуменизма и посветовњачења.

11 Διάλογος (Дијалог) 23, PG 155, 120-121. Επιστολή περί των Μακαρισμών (Посланица о блаженствима) 5, у D. BALFOUR, Συμεών αρχιεπισκόπου Θεσσαλονίκης (1416/17-1429) Έργα Θεολογικά, Ανάλεκτα Βλατάδων 34, Θεσσαλονίκη 1981, стр. 226.

12 Επιστολή Κανονική Α`, Προς Αμφιλόχιον Ίκονίου, κανών α (Канонска Посланица Прва, Амфилохију Иконијском, канон 1).

13 У тексту 9. Генералне скупштине Светског савета цркава одржане 2006. у Porto Alegre у Бразилу, који је прихваћен од стране представника Православних Цркава и има наслов „Позвани да буду Једна Црква“ (Called to bi One Church), у 8. параграфу се наводи: „Сви крштени у Христа сједињени су у његовом Телу“. У параграфу 9: „Чињеница да сви ми заједно припадамо Христу кроз крштење у име Оца и Сина и Светога Духа, даје могућност црквама и позива их да заједно ходе чак и када међу њима постоје неслагања. Потврђујемо да постоји једно крштење, као што управо постоји једно тело и један Дух, једна нада нашега призвања, један Господ, једна Вера, један Бог и Отац свих нас (види Еф. 4, 4-6)“. Митрополит Пергамски Јован (Зизјулас) у делу Orthodox Ecclesiologiy and the Ecumenical Movement, Sourozh Diocesan Magazine (Енглеска, август 1985, том 21, стр. 23) најавио је овакав став пишући: Within baptism, even if there is a break, a divison, a schism, you can still speak of the ChurchThe Orthodox, in may understanding at least, participate in the ecumenical movement as a movement of baptised Christians, who are in a state of division because they cannot express the same faith together. In the past this has happened because of a lack of love which is now, thank God, disappering. (Унутар крштења, чак иако постоји прекид, подела, раскол, можеш још увек говорити о Цркви... Православни, барем према мом мишљењу, учествују у екуменском покрету као покрету крштених Хришћана, који се налазе у стању подељености, јер не могу да изразе исту веру заједно. У прошлости ово се догађало због недостатка љубави, који сада, хвала Богу, ишчезава).

14 Απολογητικός της εις Πόντον φυγής 82, ΕΠΕ 1, 176 (Апологија прибегавања у Понт)

15 Εις Ρωμ. Ομιλία (Беседа на Посланицу Римљанима) 22, 2, PG 60, 611. Εις Φιλιπ. Ομιλία (Беседа на Посланицу Филипљанима) 2, 1, PG 62, 119.

16 Ομολογία πίστεως εκτεθείσα εν Φλωρεντί (Исповедање вере изложено у Фиренци), у Documents relatifs au Concile de Florence, 2, Ouevres anticonciliaires de Marc d` Ephese, par L. PETIT, Patrologia Orientalis 17, 442.

17 Види Ι. ΚΑΡΜΙΡΗ, Τα Δογματικά και Συμβολικά Μνημεία της Ορθοδόξου Καθολικής Εκκλησίας (Догматски и Символични Споменици Православне Католичанске Цркве), том 2, стр. 958.

18 Види Заједничко Саопштење папе Јована Павла Другог и патријарха Вартоломеја током његове посете Риму 29. јуна 1995. Нешто раније исто је објавила и Мешовита Теолошка Комисија за Дијалог између Православних и Паписта у Баламанду (Либан) 1993.

19 Еф. 4, 5.

20 Архим. Јустин Поповић, Православна Црква и Екуменизам, Солун 1974, стр. 224

 

ЛИСТА ПОТПИСНИКА

(непотпуна листа)

Митрополит китирон и антикитирон Серафим

Митрополит етолски и акарнаниски Козма

Митрополит пирејски Серафим

Митрополит гортински и мегалополски Јеремија, професор Теолошког факултета у Атини

Епископ рашко-призренски Артемије

 

Архим. Јосиф, Игуман ман. Ксиропотам, Света Гора

Архим. Христодул, Игуман ман. Кутлумуш, Света Гора

Протојереј Георгије Металинос, професор Теолошког факултета у Атини (у пензији)

Протојереј Теодор Зисис, професор Теолошког факултета у Солуну (у пензији)

Архим. Марко Манолис, Председавајући „Свејелинске Православне Уније“

Архим. Атанасије, Игуман ман. Ставровунион, Кипар

Архим. Тимотеј Сакас, Игуман ман. Параклит, Оропос

Архим. Хризостом Кехајоглу, Игуман ман. Пантократора Мелисохориу

Архимандрит Саранти Саранту, старешина храма Успења Пресвете Богородице, Амарусија, Атика,

Архимандрит Максим Каравас, игуман ман. Свете Параскеве, Милохори, Птоломеида

Архимандрит Григорије Хаџиниколау, игуман ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос

Архимандрит Атанасије Атанасиу, игуман ман. Велики Метеори

Архимандрит Теоклит Болкас, игуман исихастрије св. Арсенија Кападокијског, Халкидики

Архимандрит Хризостом, игуман киновије преподобног Никодима, Пенталофос, Гуменица

.........................................

.........................................

.........................................

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 22 јун 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.