И данас, послије толико несреће и разарања у Босни и Херцеговини током 20. вијека, понављају се тезе из Напретковог зборника (Сарајево) који је у почетку Другог свијетског рата објављен под уредништвом др Крунослава Драгановића.  Негира се присуство Српске Православне Цркве у Босни и Хуму средњега вијека. Због тога сам у више наврата казивао о надбискупу Степинцу као врху леденог бријега. То је данас у јавном простору само најекспонираније питање, а испод морског огледала, крије се велебни бријег који је у ову земљу унио раздор и паљевину.

Личност која је формално започела политички процес лежи у давнини. То неће бити предмет разматрања овог чланка, али имам потребу да кажем да је у самоме зачетку бескрајног разговора на тему карактера Цркве Босне експониран владар Дукље Вукан (старији брат великог жупана Стефана Немањића), као и да је његова акција усмјерена на Кулинову Босну била строго политичке природе. Овај владар је папи тужио бана Кулина и свога стрица тврдећи да се у њиховој земљи угњездила јерес, подстичући интервенцију (У Ватикану се чувају протоколи који свједоче ову активност). Папа је на располагању имао један инструментариј: војску угарског краља који је, међутим, остао пасиван. Али, у политички и друштвени простор унешена је теза која је, као шаблон, примјењена толико пута да је то немогуће побројати. Црква Босне се бранила на наводном Билинопољском сабору, притворно и формално.

ФРАЊЕВЦИ УНИШТАВАЛИ ЋИРИЛИЧКЕ НАТПИСЕ

Римска црква је у много наврата путем Фрањевачког реда вршила запосједања простора у којем су обитавали Срби и у којем је дјеловала њихова Црква. Најпотпунији примјер лежи у догађајима у Стону и Сланом након продаје ових крајева Дубровнику од стране краља Душана 1333. године (повеље се чувају у Архиву Дубровника). Стигли су и протести и жалбе краљу од стране српских православних житеља.  И Марко Вего у своме раду у којем се бавио сликањем историјских прилика у Хуму средњега вијека, казује како су у Стону, са доласком Фрањеваца, уништавани ћирилички натписи.

Фамилија великог хумског кнеза Мирослава (брата Св. Симеона Немање) задржала се у Хуму и на тој земљи насљедници великог кнеза су сахрањивани.  Њихово гробље лежи у Врањевом селу тик изнад Неума. Споменик госпоје Каталине је једноставно, послије Другог свијетског рата, миниран.  Тамо јој и сада леже син и унук. Нико ме не може разувјерити да ово гробље припада Мирослављевој линији Немањића. Међутим, времену првих настављача те светородне лозе, припада калуђерица Марија која је својим епитафом назначена као жена попа Дабижива. Дакле, замонашена госпођа која је укопана у овећој некрополи у засеоку Видоштак (с. Папрати), практично у опсегу знамените Радимље. Њен епитаф је сасвим јасно датиран годином 1231. У непосредној близини налази се братственичко гробље највећих православних ктитора Милорадовића-Храбрена – Радимља, која је због ликовних представа на стећцима најпознатија босанскохерцеговачка некропола.

КОМУНИСТИ ПОСРЕД ГРОБЉА САГРАДИЛИ ЦЕСТУ

Нова (Брозова) Југославија је посред овог гробља саградила асфалну цесту Чапљана-Столац.  У недалеком Стоцу, у средишту вароши, блаженопочивши отац Симеон свједочио је налаз старог ћириличког натписа уништеног почетком Другог рата и гроба са кандилом, што све одговара предању Срба овога краја о манастиру на мјесту касније вароши.  Но, плоча са натисом калуђерице, једноставно казује да је њеног бившег супруга могао (кажем: могао) рукоположити Свети Сава Немањић или хумски епископ Иларије.

ЕПИТАФ КАЛУЂЕРИЦЕ ПОЛИХРОНИЈЕ

Калуђерица Полихронија (на споменику пише: Полихранија) сахрањена је, највјероватније поред споменика њенога мужа) у Величанима у Поповом Пољу. Она је рођена као племенита Радача у роду знаменитих и високих хумских властелина Санковића који су у политичком простору Босне експонирани на завршетку 14. вијека. Током 1391. године браћа Бељак и Радич издали су у Заборанима повељу Дубровнику којом му даривају (враћају) Конавле и Жупу. Ова жена племенитог рода била је удата у фамилију поповске властеле Чихорић. Жена поменутог Радича Санковића била је Гојсава, а она је дошла у Хум као принцеза из куће Балшића. Она је укопана у гробљу на Главатичеву (Грчка главица) код Коњица (није то далеко од Заборана у Невесињу) и она је једина у великом гробљу оставила епитаф (који казује о вјерности Господу).

Е, сада да видимо на чему лежи ово гробље?

Озбиљан дио споменика типа сандука је положен унутар темеља велике цркве коју је откопавао Марко Вего и која је датирана у вјекове који претходе гробовима Санковића. Таман као у Црквини код манастира Житомислић. Санковићи у једној повељи написаше како славе Крсно име. Какав високи културно-црквени принос  српске земље представљен материјалним споменицима!

Идемо даље.

Када се из Мостара крене ка Бијелом Пољу и окрене према Зијемљима, наићи ће се на село Хумилишани. У њему и сада стоји стећак типа сандука са ћириличким натписом калуђерице Владисаве. Уз овај споменик постављена су два велика и тешко оштећена (ломљењем мацама) надгробна Крста, један до другог. Осим тога, а то југословенска наука није забиљежила, овдје се налази црквиште о којем мјесно предање каже: Била је ту црква која је потонула у земљу. Кроз ову некрополу је пробијен асфалтни пут.

НАТПИС ПОПА ПРИБИСЛАВА

Прије непуне двије године пронашли смо (и недавно објавили) на граници Рудог и Чајнича у селу Радожеље ћирилички натпис попа Прибислава који је својим епитафом казао да лежи у цркви Светога Николе. Практички, на корак од епархијалног сједишта светосавске епархије дабарске у Прибоју на Лиму. У истоименој цркви. Највећи дио гробних споменика Чајнича, Рудог, Рогатице, Вишеграда, Фоче, Горажда савремен је свештеним записима у богослужбеним књигама чајничке саборне цркве Успења Пресвете Богородице. Коегзистенција Цркве и јеретичких организација једноставно није могућа.

Када се из Стоца изађе на Ошаниће, може се прићи цркви Св. Апостола која је једина Милорадовића задужбина која у прошлом рату није минирана. Пред прочељем лежи гробна плоча са натписом ктитора Милорадовића, а поред цркве плоча монахије Марте. Марта је јако, јако често монашко име код Српкиња. Бокешки Поменици су препуни. Наша сестра Марта је укопана 1495. године (према моме читању). То је вријеме тако великог градитељског замаха Цркве у Херцеговини да не бисмо ни покушали побројати све грађевине.

НЕКРОПОЛА НА РАДМИЛОВИЋ ДУБРАВИ

У билећком селу Богдашићи, у зони испред прочеља цркве, лежи новооткривени дворедни натпис калуђера Дионисија (пронашли Г. Комар и Павле Ратковић), а у великој некрополи на Радмиловић Дубрави код исте вароши и натпис калуђера Глигорија. Он је био оглашен несталим, али прије неколико година сам га пронашао. И ово је гробље састављено од стећака, а овдје посматрамо укоп православног калуђера у њему. Тако исто и у Мириловићима.  Дакле, ови калуђери се нису сахранили у манастирским гробљима манастира којима су припадали (вјероватно у долини Требишњице), него у мјешовитим сеоским гробљима у којима су завичајни. Такав је случај у манастиришту у сусједној Врањој Дубрави гдје смо забиљежили низ натписа, почевши од јеромонаха Андрије до лаичких споменика тамошњег становништва.

Припадници српског народа у Босни и Херцеговини не смију полагати на инсистирање на чињеници миграционих помјерања током 19. вијека. Та су се помјерања догађала. Ево, да  примјера ради погледамо на мој род Комара. Шпиро Комар је у Дабар стигао током шесте деценије 19. вијека. Тако и многа дабарска братства. Љубиње, Билећа, Невесиње, нема краја таквоме прегледу. Али, Шпиро је стигао из предјела који обилују стећцима. И данас се Комари на Враћеновићима (Мокри до) сахрањују у некрополи стећака, а такав је случај и у њиховој старијој постојбини у Аранђелову у Корјенићима крај Требиња. Бројни родови су овдје дошли на истовјетан материјални културни супстрат, крећући се унутар цјеловитог и нераздјељивог културно-црквеног круга своје земље, насељене истим народом. Осим тога, овдје су затекли старе родове, од којих су неки већ били исламизовани. Из земље стећка у земљу стећка! Гдје год да су стигли „усељеници“ затекли су Цркву Православну. Шта су затекли на пр. Крунићи на Влаховићима у Љубињу? Цркву посвећену Св. Кнезу Лазару. У Дабру су моји братственици и преци и сви њихови сусједи видјели низ цркава – црквишта распоређених у читавом опсегу поља. Затекли су у Љутом Дољу гробље феудалаца Пићевића од којих је један 1429. године заповједао конавоским градом Соколом. Чули су предање о владици који је у незнана времена сав народ из Дабра одвео негдје на запад. Шта су затекли они који су пуно раније преко Чарађа ушли у Црну Гору? Исто.

ПРИМЈЕР БРАЋЕ ДОБРИЈЕВИЋ

Ако су Дабрани, на примјер, путовали ка Невесињу, па одабрали да крену ка селу Доњи Лукавац, могли су свратити на тамошње српско гробље на главици и читати два ћириличка натписа.  Један је посвећен Његовану и Семиру Добријевићу (усељеници из Малих Залаза у Старој Црној Гори), а други само Семиру. Ако овдје није „ухваћен“ сами моменат у којем су се два брата вјерски раздвојила, ја не знам гдје је. И поред свега што сам овим чланком желио истаћи, желим да кажем сљедеће.  Никада нисам рекао да припадници Ислама у Босни и Херцеговини нису баштиници стећка и ћириличког писма. Али, постоји и види се тачка разлаза у којој се припадници Ислама одвајају од заједничке традиције и физички, и започињу градњу својих гробаља. Тако исто је и са писмом. Прихватају латиницу и на своје надгробне споменике усјецају латинична слова.  Искључиво Срби у Босни и Херцеговини задржавају искључиво ћирилицу у вријеме асимилације коју овдје изводи црно-жута монархија. Они тада, једини на свијету, пишу епитаф: „Овдје леже српске кости“. Ево их у на пр. Дабру на десетине.  Они су тиме, као нико на свијету, подржали идентитетски образац. Зато је то Слово Србима свето.

Одабрао сам овдје неколико споменика из огромног ћириличког корпуса да покажем историјску развојну линију српског народа и његове Цркве кроз неколико вјекова. Натпис на плочи у Видоштаку настао је нешто послије освајања Цариграда које је, као главни актер, извео дужд Енрико Дандоло, стар и готово слијеп, али ношен жарком жељом за пљачком и уништењем овог државног средишта источних Ромеја. Не зна се да ли му је тако старом требала помоћ пратилаца када је његов брод пришао копну под зидинама Константиновог града. И постигао је циљ. Све убудуће, сви удари на град до Мехмеда Освајача, само су докидали хришћанску државу источног свијета. Нико други, него мали српски народ, није понио палицу коју су у руке хумског принца предавали и цар у Никеји и Светац у Јудејској пустињи.

Свети Сава Српски је у манастир Светог Саве Освећеног стигао двије године прије него је упокојена монахиња Марија са Видоштака. Она је савременик владара чији је државни опсег дотицао зидине Дубровника. И српски владари Немањићи испоштовали су његову локалну заједницу и светињу њеног државничког прегнућа у давнини, као што су испоштовали и которску – до крајњих граница. Отуд у Граду толико српских писама. Оне додјељене Котору уништио је, изгледа, тек Француз.

Калуђерица Полихронија посвједочена је својим натписом у доба највећег, јединог правог краља Босне: Стефана Твртка I Котроманића. Она је, дакле, живјела у доба господара Босне који је по државничкој амбицији већи од свих других. Стигла је у Попово из фамилије обласних господара највишег ранга. Била је православна монахиња, која је, нема сумње, припадала Српској Православној Цркви. Не постоји ни један разлог да на другу калуђерицу из Хума, Владисаву, гледамо другачије. Ваљда нећемо попа Прибислава (његов, скоро имењак, у натпису у селу Каљина у Подроманији) који је сахрањен у цркви Светог Николе близу Лима доживјети као јеретика? Или монахију Марту у црковном сјену цркве Светих Апостола? Или оце Глигорија и Дионисија крај Билеће?

ДРИНА НИЈЕ ГРАНИЦА

Било је у прошлости појава да је српска наука своје погледе заустављала на Дрини. Нема научног оправдања за став да се немањићка црквена организација заустављала на Дрини. Шта је могло зауставити оног Балшића који се свезао са Светим Кнезом Лазаром и Црквом Срба? Планински вијенци, дубоки кањони, стране силе? Они су суверени у својим земљама, а нераскидиво састављени у Светој Матици Цркви Јерусалимској и Константинопољској. Нико тај састав није боље изразио од цетињског митрополита Висариона (Бориловића) на крају 17. вијека када је написао да је Пећка Патријаршија свијетло сунце које сија и расипа луче по свој српској земљи. Стефан Урош II Милутин, његово велико прегалаштво, чува одговоре на бројна питања.

Српски народ Босне и Херцеговине стоји на свом гробаљском и катастарском земљишту. Као и у Црној Гори. Свједоче то и ови гробови које сам помињао, али још и више небројена народна гробља расута дуж динарског планинског била.  Она свједоче још нешто. Високу, нарочито одњеговану гробаљску културу. Народ који је у толикој мјери његовао културу гробља и Писма, свакако је баштинио високу општу културу. Око ових баштиника византијског црквено-културног обрасца може данас да се сабере и гради своју будућност и унутрашње помирење Република Српска.

Извор: „Слободна Херцеговина“