Данас ме је ухватило “лудило”. Узео сам оловку, као лудак који исписује угљем своје експлозије по зидовима  Сео сам да и ја, као неки лудак, прибележим своје експлозије на папир, и да их опет као лудак, тако прибележене, пошаљем. Ову другу лудост чиним из велике љубави према својим сестрама[1], да би стекле макар малу корист.

Након што сам одговорио на њихова писма, узео сам оловку – као лудак којег сам споменуо – и написао ово...

1.     Блажени су они који су заволели Христа више од свега на свету и живе далеко од света, а близу Бога, у рајској радости још на земљи.

2.     Блажени су они који су у тајанствености достигли велике врлине, а при том нису стекли ни мало име /славу/.

3.     Блажени су они који су достигли до тога да се праве луди, и тако сачували своје духовно богатство.

4.     Блажени су они који не проповедају Јеванђеље речима, већ њиме живе и проповедају га својим ћутањем – благодаћу Божијом која их издаје.

5.     Блажени су они који се радују када их неправедно клеветају, а не када их праведно хвале због њиховог побожног живота. Ово су знаци светости, а не – сува борба уз много телесних подвига који, када се не врше у смирењу и са циљем ослобођења од нашег старог човека, стварају само лажна осећања.

6.     Блажени су они који више воле да трпе неправде, него да их другима наносе, који неправде примају мирно и ћутке. Они тако делатно показују да верују у једнога Бога Оца Сведржитеља и очекују да буду оправдани Њиме, а не посредством људи – који би их већ овде исплатили сујетом.

7.     Блажени су они који су се родили као инвалиди или су то постали својом непажњом, али не ропћу, већ прослављају Бога. Они ће у Рају имати најбољи удео, заједно са Исповедницима и Мученицима, који су своје руке и ноге дали за љубав Христову, а сада у Рају побожно целивају Христове руке и ноге.

8.     Блажени су они који су се родили ружни, и презрени су овде на земљи, јер имају право на најлепше место у Рају, само ако прослављају Бога и не ропћу,

9.     Блажене су оне удовице које су у овом животу носиле црнину, премда то и нису намеравале, и живеле белим духовним животом, прослављајући Бога и без роптања, а не оне несрећнице које носе шарену одећу и живе шареним животом.

10.  Блажена су, и три пута блажена сирочад, која су била лишена нежности својих родитеља. Она су Бога учинила својим Оцем још у овом животу, па тако у исто време имају у Божијој штедионици и родитељску нежност које су били лишени, а која се временом увећава са каматом.

11.  Блажени су родитељи који својој деци не говоре не, већ их спречавају у злу светошћу свога живота. Деца подражавају такав живот својих родитеља, радосно и са духовном храброшћу следујући Христу.

12.  Блажена су деца која су рођена света из мајчине утробе[2], али су блаженија она која су самим рођењем наследила све страсти овога света, која су се борила да их искорене и тако наследила  Царство Божије у зноју лица свог[3].

13.  Блажена су деца која су од младости живела у духовној средини, и тако неуморно напредовала у духовном животу.

Али, три пута су блаженија она деца која трпе неправду и која нису имала никакву помоћ /да би постала добра/ (насупрот томе, гурана су у зло), али чим су чула за Христа, њихове очи су засијале, и једним заокретом од сто осамдесет степени одједном су заблистале њихове душе, те су изашла из Земљине теже и пошла духовном путањом.

14.  Људи светског настројења кажу да су срећни астронаути који се окрећу по ваздуху, час изван, час унутар Месеца.

Али, блаженији су невештаствени Христови рајонаути, који се уздижу до Бога и често окрећу у Рају, свом једином дому, на најбржи могући начин – са само једним двопеком.

15.  Блажени су они који славе Бога и за Месец који им светли, те ходају ноћу.

Али, блаженији су они који су схватили да ни месечева светлост није месечева, нити је његова духовна светлост – његова, већ Божија. Јер, макар нешто и сијало - као огледало, или као обично стакло, или као поклопац конзерве, ако га сунчеви зраци не обасјају, неће моћи да сија.

16.  Људи светског настојења кажу да су срећни они који живе у кристалним палатама и имају све удобности.

Међутим, блаженији су они који су успели да поједноставе свој живот и ослободе се омче светског напретка, многих лагодности (многих тешкоћа) и страшне напетости данашње епохе.

17.  Људи светског настројења кажу да су срећни они који могу да уживају у светским добрима.

Али, блаженији су они који су све дали Христа ради, који су се лишили сваке утехе, опет Христа ради, те тако даноноћно обитавају крај Христа и Његове божанске утехе. Та утеха често је тако велика, да човек говори Богу: Боже мој, Твоја љубав је неиздржива, јер је огромна и не може да стане у моје малено срце.

18.  Срећни су они који имају велике послове и велике зграде, кажу људи светског настројења, јер они имају све могућности и живе лагодно.

Али, блаженији су они који имају само једно гнездо у ком могу да се шћућуре, и мало хране и покривача – по божанственом Павлу – који су се отуђили од овог сујетног света, којима је, као деци Божијој, земља само подножје, док им се ум непрестано налази крај њиховог доброг Оца, Бога.

19.  Срећни су они који су постали официри и министри, макар и /опијајући се/ алкохолом (дакле – тек накратко), и људи светског настројења се томе радују.

Али, блаженији су они који су се ослободили свог старог човека, који су Светим Духом постали невештаствени, земаљски ангели, који су пронашли рајску божанску чесму, те из ње пију у опијају се непрестано рајским вином.

20.  Блажени су они који су рођени луди, јер ће као лудима да им се суди, и тако ће без пасоша ући у Рај.

Али, блажени су и три пута блажени веома паметни ћуди, који се ради Христове љубави праве лудима и тиме исмевају светску сујету. Ова њихова лудост Христа ради више вреди од свег знања и мудрости мудраца целог овог света.

Молим све сестре да се моле да ми Бог да, или још боље – да ми узме ово мало памети, да би ми обезбедио Рај макар и тако – судећи ми као лудаку. Или да ме залуди Својом љубављу, како бих изашао ван себе, ван Земље и Земљине теже, јер у супротном мој живот као живот монаха, нема смисла. Оседео сам као монах. Али, као немаран монах, временом постајем све црњи изнутра. И када ме задеси болест, правдам се болешћу, а и када сам здрав ја се опет правдам болешћу, и треба ми једна добра шиба. Помените.

Христос и Пресвета Богородица нека буду са вама.

Са љубављу у Христу, ваш брат, монах Пајсије[4]

Келија Часног Крста, Света Гора,  2. 12. 1972.[5]