 - Из разговора са монахињама ман. Св. Јована Богослова, Сурути код Солуна -
- Старче, у последње време имам неких проблема са срцем и бојим се да ми се нешто не деси. - Не бој се. Сви ми треба да имамо неку бољку, јер када имамо тако нешто онда седимо крај ногу Христових и молимо Га да нам помогне. - Старче, молим Вас – молите се за мене да оздравим.
- Неће користити да се молим за ту ствар. Будеш ли трпела са вером у Бога, добићеш пензију од Божијег здравственог осигурања, која је већа од пољопривредне пензије. Негде сам прочитао да је један болесник молио светог Пантелејмона да оздрави. Међутим, Светитељ га није исцелио и овај је наставио да га моли за ту ствар. На крају га је - исцелио. Када је умро и отишао у други живот, видео је да је, зато што је оздравио, изгубио много венаца. Тада рече светом Пантелејмону: ''Зашто си ме исцелио, кад си већ знао да ћу изгубити венце?'' - Старче, до које мере треба да се препустим Богу, када је у питању здравље? - Као прво, треба да имаш поверење у Бога, а после имај поверење у човека, лекара. - Како да се суочимо са неком тешком болешћу, Старче? - Пре него што одете код лекара, треба да се молите, бдијете, како би Бог помогао и просветио лекаре. Узмите мало уља из кандила светог Арсенија[1], попијте и мало свете воде, прочитајте и понеки Псалам... - Старче, због болести не испуњавам своје духовне обавезе и то ме жалости. - Сада када си болесна, чак и ништа да не вршиш – ни бројанице, ни метаније, већ само да говориш: Слава Ти, Боже – сасвим је довољно[2]. - Старче , када сам болесна и имам болове, не могу да се усредсредим на молитву. - У том случају , молитва у себи има и труд и страдање; има у себи и подвиг, те се зато чује много боље од молитве коју вршиш када си здрава. Заволимо мало и бол. Болест је за човека велики благослов. Када човек то схвати, радосно ће је прихватити и весело певати: Благосиљам Господа у свако доба[3]. Сећам се, сироти старац Гаврило из Каруље[4] имао је болове, јаке болове... И када би га ухватили ти болови, он је певао. Стално се превијао од болова. Говорио је: ''Сви ми кажу: 'Распеће, распеће!', али ја немам ексере! А какво ми је то распеће без ексера?'' - Колико времена је тако издржао, Старче? - Па, неко време; годину-две. Био је потпуно сам. А још само да видите, на његовој келији је одоздо била једна пукотина, и зимско време доносило је са мора један ... врло ''освежавајући'' ваздух! А он је у боловима и у тој хладноћи певао и славио Бога! - Појање је лек у болести. Чак и када тежак болесник, који има јаке болове, зачује појање, његови болови се стишавају. Ако може и он сам мало да певуши, биће весело. Етo, ја сам ноћас имао јаке болове, а певао сам на сав глас. Сву снагу коју сам имао уложио сам у то. Знаш ли колико ми је снаге дало то појање?[5] Приредио за "Борбу за веру": Слободан Милојевић
[1] Свети Арсеније кападокијски, рођен 1840. г. Фараси, Кападокија. Упокојио се 1924. на Крфу. Мошти су му у храму Светог Арсенија подигнутом у манастиру Св. Јована Богослова у Суроти код Солуна. Он је крстио малог Арсенија (потоњег старца Пајсија) у родној Фараси. Проглашен светим 1986. године. Старац Пајсије је написао књигу – Свети Арсеније Кападокијски. [2] Старац се овде обраћао веома ревносној сестри која је била тешко болесна. [5] Старац је ово говорио 11. јуна 1994. године, месец дана пре свог упокојења. |
