Молим Вас да ми опростите ако сам Вас чиме саблазнио, и ако сам рекао неумесну реч. Своје ставове настојим да градим на озбиљним размишљањима умнијих и духовнијих од мене, па ћу навести неке од њих, а затим одговорити на Ваша питања.
ЧОВЕК ЈЕ ВЛАСТАН НАД СВОЈИМ СТРАСТИМА
У свом огледу „Црквено схватање хомосексуалности“, амерички протојереј Џозеф Ф. Парпара (Антиохијска Православна Црква) истиче да у савременом друштву САД међу младима постоји збуњеност кад је у питању хомосексуализам, што је последица пропаганде ове „полне оријентације“ као нечег доброг и прихватљивог. У једном од истраживања спроведеним у Америци, на које се Парпара позива, испоставља се да је конфузија, између осталог, резултат чињенице да 25% младих испитаника ни од кога (па ни од родитеља и свештеника), није чуло да је хомосексуализам морално погрешан. Зато је Црква дужна да сведочи о свом ставу.
Предањском ставу Цркве о неприродности хомосексуализма донедавно је противстављена теза да је реч о генетски условљеном понашању. Мада новија истраживања (попут оног Џорџа Рајса и колега са Универзитета Западни Онтарио у Лондону, објављеног у часопису Science 25. априла 1999.) ово поричу, чак и да у тези о извесној генетској предиспозицији има истине (или је, пак, истина у тези да на будуће хомосексуалце у детињству утичу „нездрави односи међу одраслима“), Парпара сматра да „рећи да такве особе немају контролу над својим страстима значи омаловажавати их као личности“.
Сваки човек, хетеросексуалац или хомосексуалац, дужан је да обуздава своје страсти, каже он, и додаје: “Секс за хомосексуалну особу једнако је погрешан као и секс изван брака за хетеросексуалну особу. Тврдити да хетеросексуалци имају већу контролу над падањем у грех од хомосексуалаца значи порицати личну слободу и способност човека да у потпуности изабира како ће да поступа. То значи тврдити да хомосексуалци имају мање контроле над својим полним нагоном од хетеросексуалаца и да су хетеросексуалци слободнији од хомосексуалаца. Тврдња да хомосексуалце природно привлаче особе истога пола није ништа тачнија од тврдње да хетеросексуалну особу привлаче особе супротнога пола и да би, стога, она требало да буде слободна да изражава своје сексуалне нагоне у било које време и са било ким са ким то пожели а ко је супротнога пола.”
Тврдња о „генетици“ је веома опасна: ако се неко роди са „геном“ склоности ка криминалу, да ли то значи да га треба уклонити из друштва пре него што одрасте или му, ко и сваком човеку, треба омогућити да својом вољом бира добро?
И Парпара наглашава да, кад је ова појава полне изопачености у питању, треба разликовати грех од грешника: “Црква нас позива да будемо пажљиви и пуни љубави према свим људима, али то не значи да у љубави према свим људима ми морамо да прихватамо свако њихово понашање као добро. Црква вековима учи да смо призвани да волимо све људе, али не и сва људска понашања. Када Црква осуђује хомосексуално понашање, она не осуђује човека већ његово понашање. Ми смо позвани да волимо такве особе без обзира на њихов лични хомосексуални пад, да се према њима понашамо са поштовањем, као што очекујемо да се према нама понашају у свим нашим личним падовима.”
Парпара наводи угледне америчке православне теологе (такође свештенике), Стенлија Харакаса и Пола Д. О` Калахана, који хомосексуализам сврставају у све друге облике неморалног сексуалног понашања (блуд, прељуба, проституција, инцест, скотолоштво – полно општење са животињама, мастурбацију, итд.) Зашто? По О` Калахану, „ни у једном од ових чинова не може да дође до истинског остварења једности у заједничењу, зато што су они изван Богом установљеног брачног јединства“, нарушавајући га или изопачујући. Парпара додаје да, у оцени хомосексуалности, нико не осуђује само поједине хомосексуалне чинове као „неприличне, наопаке или одвратне“, него да је „сама природа хомосексуалног нагона у супротности са оним како нас је Бог створио као људска бића, по Своме Лику, као МУШКО И ЖЕНСКО“.
ДА ЛИ ХОМОСЕКСУАЛАЦ МОЖЕ БИТИ ЧЛАН ЦРКВЕ?
Амерички православни свештеник Тед Стилијанопулос добио је питање од једног хомосексуалца да ли може бити крштен у Православној Цркви, која га веома привлачи, с обзиром на то да је „геј“. Свештеник му је одговорио: “Црква је заједница љубави која, следећи пример Христов, радо прима у свој живот вере све оне који искрено ишту њене дарове, прима их као појединачне личности, са свим њиховим особеностима, чак и гресима. И као што је Христос усвојио човечанску природу да би исцелио и ослободио човека у складу са његовим образом и подобијем, тако и Црква шири своје руке свима да би са свима делила пуноту Благодати и Истине, проповедајући Евангелије, крштавајући и учећи све како је Христос и заповедио (Мт. 28, 19-20).
Што се тиче Вашега примања у Православну Цркву, кључно питање јесте следеће: да ли сте Ви спремни да схватите Цркву онако како она саму себе схвата, у светлости њене сопствене мисије, или сте, пак, спремни да је схватите искључиво на Ваш начин? Размислите о следећем: зашто Вас Православна Црква "снажно привлачи"? Да ли можда због њене древности, упечатљивог богослужења или историјског карактера? И, још, да ли сте вољни да преиспитате себе, у светлу сведочења Православне Цркве, и то у његовој свеукупности, укључујући ту и њено догматичко и етичко учење и духовност? Поменули сте да сте хомосексуалац и да се питате да ли Вас то што сте хомосексуалац онемогућава да постане члан Цркве. Вероватно знате да, по предањском православном учењу, хомосексуална активност јесте грех као што је то и прељуба, блудничење и други чинови сексуалне нечистоте. Ми не можемо да бирамо која ће искушења да нас снађу, али можемо да изаберемо какав ће да буде наш одговор на искушење. Исповест и опроштај греха су доступни онима који се боре да се одупру греху, али намера да се настави са практиковањем хомосексуалности би Вас заиста онемогућила да будете члан Православне Цркве. Штавише, одбрана хомосексуализма као прихватљивог стила живота у Цркви би била штетна по црквену заједницу, која високо цени историјску етичку праксу коју смо наследили.
Хомосексуалац који се каје и који се бори тако што се уздржава од хомосексуалних чинова може да буде примљен у Цркву после уобичајене катихизације. Но, најбоље би било да он, односно она (лезбијка) овај свој проблем држе у оквирима исповести, као што је то уобичајено са сваким другим грехом. ”
Међутим, Стилијанополус је нагласио да Црква није само против хомосексуализма, него је против свих облика моралне распојасаности у области полног живота, које данашње, тзв. „пермисивно“, друштво одобрава. Тело је храм Духа Светога, а брак је Света Тајна; зато Црква омогућава грешницима да јој приступе кроз покајање, али, ма како „строго“ то изгледало, не може се одрећи Богом откривених етичких истина, јер је призив верних да буду „царско свештенство и народ свети“ (1. Петр. 2,9).
Угледни београдски свештеник, оснивач Православне мисионарске школе при храму Св. Александра Невског и вишедеценијски челник Верског добротворног старалаштва Архиепископије београдско-карловачке, прота Љубодраг (2010.) као духовник је исповедао на стотине младих, духовно их руководећи. Био је духовни руковођа и мени грешном.
У свом предсмртном интервјуу („Црквени живот“ 12/2010.), одговорио је и на питање пастирског руковођења онима који су кренули путем хомосексуализма. Ево његовог искуства:“Као свештеник могу да кажем да има људи који су чланови Цркве, а који се тако осећају. Најчешће дођу код свештеника па кажу: „Оче, јавља ми се та и та помисао, да ми се допада, да ме привлачи особа која је истог пола као и ја..." Има тога и код младића, и код девојака.
Неке људе само муче такве помисли, а некада се такве помисли развију у човеку у осећања, па и у начин понашања. То се најчешће деси под неким спољашњим утицајем: да ли неких саблажњивих ТВ-емисија или филмова, да ли часописа ипи, чак, „научних" књига; да ли у неким разговорима, или на нечији директни саблажњиви подстицај... У сваком случају, постоји неки подстицај који човека покрене да почне да мисли о томе, па онда и да осећа, и да се, потом, понаша - како би рекли Свети Оци Цркве - неириродно тачније противприродно, чиме иступа из оног благословеног стања како га је Бог створио у почетку: мушко и женско, створи их... рађајте се и множите се...
Ми, на основу духовног увида и Предања Цркве, знамо да су такве помисли, осећања и понашања, са духовног аспекта, погубни и за душу и за тело човеково. Такве неприродне и противприродне помисли, и осећања која из њих произлазе, долазе од демонског надахнућа.
Али, ту су још неке појаве. Данас има и оних хетеросексуалних особа које постају бисексуалне од сувишка развратног живота, то јест из сексуалне разузданости, а некад, пак, и из чистог снобизма, зато што је то мода или тренд у свету естраде или популарне културе.
Има и оних који постају хомосексуалци и лезбијке због неке своје животне искомплексираности, па таквим својим опредељењем желе да привуку пажњу других, да шокирају друге, да их провоцирају и да им пркосе. Па, онда, иде такав са својим љубавником или таква са својом љубавницом улицом и намерно се провокативно понашају, привлачећи пажњу. Сматрам да то не чине зато што им је лепо, него зато што имају пуно ружног у својој души, јер су заражени грехом и желе да ту ружноћу прошире пред другим људима, да искваре и друге, а да, притом, ни сами нису свесни колико је то ужасно за оне који их гледају, а још више за њих саме. Уз то, такви не мирују, већ се организују и у јавности нападају све оне који сматрају да је хомосексуализам - грех и да није од Бога... То су, пред Богом и пред људима, велике гадости, не може их човек другачије назвати - тако их и Свето Писмо назива (Откр. 21,27; Рим. 1,27; Еф. 5, 12) - а у души може само да му буде жао због таквих људи и да се моли за такве да их Бог уразуми и упути на пут спасења...
Данас се често у медијима говори о „борби против криминала", „борби против насиља", „борби против наркоманије", а сматрам да би у те борбе за здравље друштва требало убројати и „борбу против наметања хомосексуализма и лезбијства", јер је то нешто што је и неприродно и противприродно за човека, што квари живот човеков, што уништава породицу, што и личност и заједницу води ка духовним извитоперењима самог постојања, јер се ту болест представља као здравље и, чак, као норма здравља.
Нико не мрзи и не сме да мрзи болесника, нарочито не лекар који треба да га лечи, чак и ако болесник мрзи лекара. Али се морамо, са љубављу и одговорношћу пред Богом, залагати да болесник постане свестан своје болести и да се излечи. Црква не одбацује никога, а са љубављу лечи свакога ко жели да се излечи. Долазе у цркву на исповест такви млади људи, и девојке и младићи, код којих је то велики духовни и животни проблем. Велика је то душевна борба у њима, велики терет носе у души, велика је то тегоба и тескоба човеку: зна човек да то не ваља, да је то противно Богу, а ђаво, ипак, негде нађе места у човековом уму и срцу да подгрејава такве наопаке жеље и осећања.
Има данас таквих људи, и младих и одраслих, који иду у Цркву и који се боре против те страсти и траже помоћ духовника. Долазе и код мене на исповест, и то испове дају као грех. И ја, са великом љубављу, саветујем-свакога од њих да покуша, најпре, да се уздржава од таквих грешних помисли и жеља, и да их, у духовној борби, одбацује као што се одбацују било које друге зле и рђаве помисли. Да се бори као што се младићи и девојке, мушкарци и жене, уздржавајући се од природних, хетеросексуалних полних жеља и потреба, боре да победе грешне склоности и грех у себи. Да се труди да избегне да себе доводи у тешке ситуације и искушење да не би пао у грех и да би сачувао чистоту душе и тела.
Зато саветујем људима који имају такве помисли, осећања или склоности да се против тога активно боре кроз појачану духовну борбу у уму и срцу. Они не треба да се предају, већ треба храбро томе да се супротставе, да се боре најпре против таквих помисли, да не допусте да оне ухвате корена у њиховом уму и да се не развију у жељу, а ако се жеља већ развила да се лротив ње упорно боре и да не допусте да таква осећања овладају њима и да се остваре у животу као грешно понашање.
Колико је до мене било, ја сам се увек трудио да таквим људима помогнем. Неки су се ослободили тог греха, неки се ослобађају, неки су још увек у великим неприликама и великој борби, али у сваком случају треба се борити и не треба одустајати. Треба се борити онако како Црква учи: кроз молитву, кроз пост, кроз уздржање, кроз покајање, кроз послушност, кроз борбу против помисли. И Бог ће помоћи да и оно што некад човеку изгледа као немогуће постане могуће. Једна моја блиска рођака је успела да помогне да се неколико девојака са таквим проблемима, уз помоћ Цркве и свештеника, извуку из једног таквог хаоса...
Питање је, сада, да ли човека који се бори против оваквога искушења, треба причешћивати или не? То само Бог зна. Ми не можемо таквога да одбацимо, него му, као свештеници, кажемо: „Синко, види, да би се причестио, треба да живиш тако и тако, у складу са Божијим заповестима, да престанеш да чиниш грех који чиниш".
Свето Причешће је велика светиња Божија, али и средство за победу над грехом, лек бесмртности". Морате зато таквога саветовати да се труди, да се бори, да исповеди свој грех и да се истински покаје, да би могао да приступи Светом Причешћу и да би могао да користи светињу Причешћа за побеђивање у борби против таквог искушења и греха.
Има неких у Цркви који кажу: „Ако је такав, онда не треба да се причешћује". А ми кажемо: „Али, он није у суштини такав, неко га је преварио, неко га је навео на тај погрешни пут, он је само на путу да постане такав, и морамо да му помогнемо да се потпуно не разболи, да не стигне до наопаког циља где га је неко други улутио, да не пређе границу неповратног изопачења".
Свештеник Цркве је онај који мора о таквоме да води духовну бригу ако такав хоће да се излечи, и не може и не сме да га одбаци, већ мора да га лечи црквеним лековима. Такав човек је духовно болестан, али може да се излечи, једино што мора да уложи огромни напор да победи зло и грех у себи. Жао ми је много такве наше младежи која је, у данашње време, увучена у разноразне пороке и наопакости, али, хвала Богу, имамо, у Цркви неупоредиво више врло честитих и побожних младића и девојака, који се уклањају далеко од свега тога, који се држе пута Божијег.”
Дакле, ово су ставови који су темељ мог погледа на дати проблем.
ОДГОВОР НА ПРИМЕДБЕ
А сад ево одговора на Ваше недоумице, које сам у тексту дао курзивом.
Прво, како то неком "може да се деси" да постане педер?!
Ви сматрате да човек који осуђује неког содомита не може и сам запасти у такав грех. Наравно, ни ја не мислим да је то лако могуће, али ипак... Руски свештеник Павле Гумеров каже: “Навешћу пример из давнина, веома уразумљујући, о томе, како се човек лишава благодати Божије када некога оговара и осуђује. Преподобни Јован Саваит, савременик Јована Лествичника, његов сабрат, причао је о једном случају. Дошао је код њега један калуђер из суседног манастира. И преподобни Јован Саваит се распитивао како тамо живе оци, посебно за једног монаха, за кога се знало да је лењ и грешан. «Ништа се он није променио, оче», одговорио је гост. И чувши те речи преподобни Јован је осудио тог брата. И имао је визију: крст са распетим Спаситељем. Усхићен, устремио се према Њему да би Му се поклонио, и одједном је чуо Христов глас, упућен анђелима: „Удаљите овог човека! То је Антихрист, јер је осудио брата свога пре Мог суда“. Он се пренуо од страха и схватио да је начинио страшан грех. И још се сетио да је у визији изгубио мантију и схватио да је та мантија покров Благодати Божије, које је он лишен. После тога се преподобни Јован седам година молио, строго постио да би поново стекао благодат коју је изгубио. Ето како су се одговорно односили наши стари према свакој речи.
Не смемо никога да осуђујемо пре Божијег суда. А ми чак скоро ништа и не знамо о човеку кога осуђујемо, осим помало његову прошлост. Али ми не знамо шта је њему на души. Можда ће се он у будућности променити, покајаће се, постаће испосник, знамо да се и то дешава. А ми њега одмах осуђујемо. Само Господ, знајући прошлост и будућност човека, знајући све његове болести, сав род до Адама, све његове заслуге и грехе, може да донесе Свој суд о том човеку. Али не пресуђује док тај човек не умре, тојест «како вас будем нашао, тако ћу вам и судити» (Св. Јустин Филозоф, Разговор с Јудејцем Трифоном). Злословље је огромна гордост.
О греху осуђивања је много написано у Јеванђељу. Подсетимо се: «Не судите, да вам се не суди» (Мт. 7: 1). «А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда» (ср.: Мт. 12: 36). «А ако ли ко каже брату своме будало биће крив у паклу огњеному» (ср.: Мт. 5: 22).И не треба заборавити да човек који осуђује другог за нешто, сам ускоро пада у исте грехове. “
Св. Атанасије Синајски учи: „Ако и видиш некога да греши, не осуђуј, јер не знаш како ће он довршити свој живот. Онај разбојник, распет са Исусом беше убица, Јуда беше апостол и ученик Христов, па ипак разбојник уђе у Царство, а апостол оде у пакао ”.
МОЖЕМО ЛИ ПАСТИ У ГРЕХ ЗА КОЈИ ОСУЂУЈЕМО ДРУГЕ?
Је л' га то Бог, по аутоматизму, уводи човека у педерастију, само зато што је осудио педера?
Бог никог по аутоматизму не уводи ни у какав грех, али ако бижњега осуђујемо без милости, Он повлачи Своју благодат и пушта човека који осуђује да жање оно што је са ђаволом сејао. А ђаво ужива у томе да се наруга ономе који је осуђивао падом у оно што је осуђивао.
Ја могу да разумем да се мени може десити грех са женом, јер је то грех који се чини у границама природне и Богом благословене полне оријентисаности (а ја јесам исправно орјентисан), али да постанем педер, ако осудим педера, е то не разумем!
Човеков живот је стално на ивици. Неки греше са женама, па им се раскалашан живот ослади, и, не дај Боже – ето их у паду још дубљем, који води и ка содомитству. Не сумњам ја у Вас, али нису сви као Ви. “Слабост`ма смо земље привезани, ништава је, али тврда веза“, каже Његош.
ЈЕДАН ПРИМЕР ПОКАЈАЊА
По аналогији, да ли господин Димитријевић сматра да ако осудимо педофила, или убицу, или починитеља светотаства, да и сам може упасти у исте грехове само зато што је осудио починитеље истих? Уколико је то тако, онда са нашим разумевањем вере нешто, поприлично, није у реду. Испада да нам Бог узима памет и ми постајемо педери (или педофили), само зато што смо педере (или педофиле) осудили? Па зар их сам Бог није осудио?! (као што ћемо видети даље).
Ја такве аналогије нити сам изводио, нити изводим. Али, сви су људи један Адам, говорили су Свети Оци, и упозоравали нас да пазимо кад судимо, макар и о највећим грешницима. Јер њима је отворен пут ка покајању. Ево шта пише исповедник сибирских робијаша, архимандрит Спиридон, у књизи „Христос у руским тамницама“: “Затвореник о коме ћу вам сада причати био је из Молдавије. Груб, свиреп, спреман да отме, сиров – али касније ће се покајати и променити. Био је средњих година, плећат, онижег раста али снажно грађен. Ево шта ми је казао о себи… Од најраније младости клонио сам се рада, волео сам да беспосличим, да крадем по туђим вртовима, виноградима, кошницама. Често сам посећивао забаве и пијанке, скоро сваки дан одлазио бих у кафану. Отац ме је проклињао, покушавао да у мени изазове стид, претио, упозоравао да се бојим Бога, али ја за то нисам марио, него сам му још више терао инат: пљујем ја на твој крст и причешће, а и твог Бога знаш куда ћу да пошаљем… и тако сам само псовао и хулио. Живот је ишао својим током, дани су протицали, а ја сам постајао све гори и гори, све злобнији, све развратнији. Почео сам се одавати скотолоштву /содомији/. Крао сам, пијанчио. Живот ме је бацао из једног порока у други, и сам сам се себи смучио. Једне вечери скупио сам снагу да одем на исповест код свога свештеника и да прекинем са пређашњим начином живота. А кад дођох до његове куће, имам шта видети: баћушку однекуд доводе пијаног… Опсовах, одмакнух руком, одох у кафану и тамо проведох читаву ноћ у пијанчењу. Изјутра, када дођох кући, једва се држећи на ногама, отац ми нешто рече, а ја га зграбих за грло и стадох га давити. После пет минута отац испусти душу. Дадох се у бекство. После три дана дођох у град Кишињов, одатле – у Аустрију, али тамо нисам дуго провео, мучила ме је носталгија. Вратио сам се у Русију, и код града Сороки био сам ухваћен. Разуме се, изведен сам пред суд и осуђен на робију. Знате, оче, душу су ми измучиле развратне жеље и помисли. А када та бура страсти утихне у мојој души, из ње се, попут вулканске лаве, пробије страшно очајање, некаква мржња према самоме себи, и безнадежна жеља да се ослободим тог ужасног стања духа. Шта да чиним? Намучио сам се, напатио се…
– Радости моја, треба да тако омрзнеш себе и да се тако смириш, да себе видиш као највећег грешника на свету, и да се покајеш, али тако да ниједан грех свој не утајиш. А најбрже и најрадикалније средство помоћу кога ћеш то постићи је да се за две грехе своје покајеш јавно, пред свим затвореницима.
Замисливши се, Молдављанин одговори:
– Па то је тако тешко! Немогуће!
– Али другог радикалног средства против застарелих грехова нема!
– Не, ја то не могу.
– Ни ја не могу да те натерам да то учиниш, али морам да поновим – другог начина да се ослободиш хроничног зла нема! Покушај да замислиш шта ће с тобом бити касније? Последње капи свог толико отрованог живота мораћеш да испијеш до дна, кад-тад.
– Разумем ја то, али немам храбрости у себи да то учиним.
– Ево шта ћемо, – предложих. – Сутра ћу ради тебе, само ради тебе, вршити заједничку исповест, током које ћеш смоћи снаге да приступиш јавном покајању.
Сутрадан уочи Литургије вршио сам исповест свих затвореника. Погодило ме је то што овога човека нисам видео међу осталима. Почела је служба, дошла је на ред и проповед. За време проповеди затвореници су са великом пажњом слушали реч Божију. При завршетку проповеди рекох затвореницима да клекну, па и сам преклонивши колена изговорих ову молитву: “Царе наш Христе! Погледај на несрећне сужње ове и у часу њиховог искреног покајања, отвори им, отвори, Милостиви Господе, двери своје свепраштајуће љубави. Ко је, Господе, од нас смртних чист пред Тобом? Али Ти, Владико неба и земље, праведан суд свој замени огњем твоје Свете љубави, који ће огрејати и срце најокорелнјег грешника.” Не стигох ни да устанем, када се овај затвореник појави на амвону и стаде да се пред свима каје за учињене грехе. Сви су плакали слушајући његову исповест. А када је завршио, рекох: “Чедо моје, чедо моје драго! Док си се кајао, док си својим јавним покајањем друге сужње обраћао на пут покајања, Христос, Пријатељ и Спаситељ покајаних грешника, Десницом Својом уништио је сва твоја безакоња и све грехе записане на хартији Свога Божанског праведног суда. У моја уста Христос је, по власти коју сам од Њега примио да дрешим и вежем, ставио речи које је много пута Он Сам за живота Свога земног говорио: Опраштају ти се греси многи, јер си велику љубав имао!”
Затвореник стаде грчевито ридати, а затим, умирен, приступи Светим Тајнама. Сутрадан ми рече да осећа да се препородио. На души му је велика радост и весеље, и дан исповести и причешћа постао је за њега дан поновног рођења, поновног доласка у свет, и то не онај свет који је до пре неки дан познавао, него сасвим нови и преображени свет. А ја сам благодарио Господа због Његове тако реалне, тако опипљиве и чудесне љубави и блискости према покајаном грешнику.“
Овај човек није био само убица и лопов, него се (да опрости читалац! ) скрнавио блудом са животињама. Али, Бог му је дао велико покајање. И он је, искупљен крвљу Христовом, постао неко сасвим други. Уопште не кажем да ми МОРАМО упасти у исте грехе које осуђујемо; али тврдим да МОЖЕМО упасти у исте грехе ако Бог то допусти због суровости нашег срца. ТО НЕЋЕ БИТИ ВОЉА БОЖЈА, НЕГО БОЖЈЕ ДОПУШТЕЊЕ.
О ЉУБАВИ ПРЕМА ГРЕШНИКУ
Господин Димитријевић такође каже да ми према грешнику (у овом случају према педеру), треба да покажемо љубав и да је његов однос према њима однос разумевања и молитве. Шта то значи имати разумевање према педерима или педофилима или убицама (јер и они су грешници, зар не?)? Да ли то значи да ћемо да „братујемо“ са њима, да их грлимо, тапшемо по рамену, осмехујемо им се, грлимо их приликом сусрета, играмо шах, или шта већ? (Јасно је, и нико нормалан, а поготово ми православни, нисмо ти који ће неку „правду“ узимати у своје руке и чинити било коме зло, па ни педерима. То, је свакако, ван спора. Али, рећи да имамо разумевање за њих, исто је што и оправдавати њихов грех: "Па и они су људи, а свако може да погреши".)
Кад кажем „разумевање“, не кажем ОПРАВДАВАЊЕ. Мислим на оно што сам управо рекао: сви смо грешни, сви смо слаби, и ти несрећни људи су наша Богом створена браћа, која су пала у грех. Молити се за њих Богу, по узору на Христа, Који се молио за оне који су Га распињали, заиста треба. Наравно, то је идеал. Тешко је стићи до њега. Не кажем да ја у томе успевам. Али, свеци су тако радили, и Бог их је понекад услишавао, као што смо видели из примера оца Спиридона.
Свети Пророк Мојсије каже: „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих“ (3. Мојсијева 20,13). Где је овде љубав и разумевање према хомосексуалцима о којима говори господин Димитријевић?
А где су Божије разумевање и љубав за содомите? Јер Бог рече: „Вика је у Содому и Гомору велика, и грех је њихов грдан“ (1. Мојсијева 18,20). А потом „...пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња и затре оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски“ (1. Мојсијева 19, 24-25).
Шта значе речи Светога Писма? Оне јасно говоре о томе да је ГРЕХ МУЖЕЛОЖНИШТВА И ЖЕНОЛОЖНИШТВА нешто што се не може оправдати у очима Божјим, и што, кад се рашири, Господ кажњава тако што пушта да грешници жању оно што су са ђаволом сејали. Тако се, рецимо, појавила и СИДА, која се и данас најлакше шири међу хомосексуалцима и наркоманима (што не значи да од ње не може да оболи и неко ко то није, а зарази се код зубара; јер, последице греха постоје по читаву заједницу, а не само по појединце). Међутим, то не значи да Бог не прима грешника који се каје, и да ми, овакви какви јесмо, можемо упражњавати гнев Господњи. Мој став је, понављам: неприхватање греха никако не значи да грешници треба да остану ван видокруга наше молитвене пажње. Склони противприродном блуду су, како сам већ навео, цитирајући оца Љубу Петровића, несрећни људи, заведени, обманути, које Црква, као брижна Мајка, позива на покајање. Оно против чега се треба борити је, међутим, настојање да се грех противприродног блуда учини друштвеном нормом, да се законски наметне. Али чак и „политички хомосексуалци“ који то покушавају да наметну свима јесу несрећни људи који тиме покушавају да се сакрију од укора савести, о чему пише Слободан Антонић у свом тексту „Геј покрет и борба за признатост“: “Кад год нас због неког моралног преступа гризе савест, а ми тај узнемирујући осећај желимо да умиримо, свакако нам прија да чујемо (само)оправдање другог таквог моралног прекршитеља. Та веза прекршитеља преко самооправдавања је веома јака, односно емоционално врло значајна. Кроз везе истоврсних нормативних прекршитеља, наиме, настаје једна подзаједница, или још боље контразаједница. Основна норма те подзаједнице конституише се као супротна норми заједнице, те тиме фактички постаје контранорма. Али, на следећем ступњу „феноменологији рада савести“ ми видимо како та нова, мала заједница ипак више није довољна. Наиме, моја савест тиме није умирена, она ми и даље говори против моје контранорме. Јер, мени је ипак јасно да из мене, као и из мог са-друга прекршитеља, дакле из целе наше контразаједнице, збори првенствено парцијални интерес као главни извор наше контранорме. Зато ја, у својој нутрини, ма колико да ми прија контразаједница, ипак не желим само потврду „истопрекршитељског садруга“. Ја заправо страсно, очајнички, желим потврду целе заједнице, желим потврду свих. А то је могуће једино ако моја контранорма постане нова друштвена норма.“(https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:2433/bdef:Content/get)
Ја могу да разумем позицију из које говори господин Димитријевић (он је тужени), али не могу да разумем и не слажем се да због такве позиције он износи спорне личне ставове покривајући их речима да тако говоре Свети Оци, да је он хришћанин, из чега се може закључити да је то став Цркве.
Уопште нисам изјавио то што сам изјавио зато што сам тужен пред световним судом, него зато што сам, после вишегодишње борбе за заштиту породичних вредности, а против идеологије политичког хомосексуализма, дошао до стања суровости сопствене душе, која је почела да заборавља да су грешници, који су упали у противприродни блуд, такође наши ближњи, нечија деца, браћа, сестре. Ово што сам рекао нисам рекао да бих умилостивио тужитеље из НВО „Да се зна“, него зато што сам православни верник чија савест се повремено буди, и указује на чињеницу да је Господ наш Исус Христос умро за грехе свих грешника, од којих сам први ја. На то ме, понављам, није подстакао земаљски суд, него молитва пред причешће Светог Симеона Метафраста, који није имао ниједан од побројаних греха, али је осећао као да их има, јер, како рекоше Оци, сви су људи један Адам, и у сваком од нас се, опет како кажу молитве пред Свето Причешће, налази „семе трулежи“: “Којим ли то гресима не развратих себе? Која ли то зла не владаху мноме? Сваки грех учиних, сваку прљавштину унесох у душу своју; непотребан постадох Теби, Богу своме, и људима“. Борећи се против идеологије политичког хомосексуализма, морам да останем хришћанин.
Ово је клизав терен, и треба добро пазити на сваку реч. И то не само на оне речи због којих нас могу извести на световни суд, већ и на речи због којих ћемо одговарати пред Богом.
И баш зато што ћу изаћи на суд Божји, дао сам исказ који је Вама, господине Станковићу, засметао. Можда тај исказ заиста нисам добро уобличио, па молим и Вас и друге да ми опросте. Али, ево, у овом тексту сам формулисао свој став кога немам намеру да се одрекнем. Иначе, хвала Вам на начелној подршци.
С поштовањем, Владимир Димитријевић
