Г. Миро Рајлић је објавио један текст (овде:) у поводу емисије ТВ Словеније о прослави 800 – годишњице аутокефалности Српске православне цркве, емитоване на словеначкој државној телевизији 5. и поновљене 10. јуна о.г. Наслов је толико увредљив да га, згађен њим и у чланку изнесеним увредама, нећу ни спомињати.

Осећам да, истине ради, морам да напишем ових неколико редака, наводећи чињенице и моја запажања.

Никаквог поређења св. Василија Острошког и Антуна Падованског у иступу Миладе Калезић није било, то је потпуна неистина. Отвореног срца, М. Калезић је споменула католичку цркву Антуна Падованског у једном словеначком селу, везано за неки догађај из живота њене кћерке, која је примила католичку веру (отац Словенац). А о Св. Василију је навела: „Мој светац св. Василије Острошки“, споменувши: да је родом из села удаљеног два сата хода од манастира Острог; да се показало, да је Св. Василије чувао њу и њену породицу читавог живота; да једна молитва Св. Василију гласи „Позови све свете из рода нашег“ (ово је изговорила на српском, иако је иначе одговарала на словеначком).

Да М. Рајлић има мало више хришћанског духа, не би постављао питање које је народности сестра Милада, већ какав је она човек. Покајте се и јавно извините због тог безобразлука и примитивизма. Зар ваш однос одређује да ли је брат у Христу Србин? Јел то православно учење? Каква „Милогорка“? Чим је изазвана ова дисквалификација некога, ко нигде, ни у једном иступу, никада ни једну речницу о политици није изговорио? Срамотно и прљаво.

Да, рекла је у емисији госпођа Калезић да се Господ смиловао на њу, да је „само обична жена“, да „у цркви жена ћути“ и „нисам позвана да говорим то и оно“ (у вези црквених питања). И завршила је емисију читањем, на српском језику, молитве „Боже, помози ми и данас“ Исидоре Секулић („Молитве у топчидерској цркви“, I молитва). 

2)                О. Милан Јовановић. Један млад ревносни свештеник, поштован од народа. Човек који је јануара ове године организовао у Марибору свечану академију поводом 800 – годишњице аутокефалности СПЦ, о којој је извештавано у водећим словеначким медијима. Тачно је да је излагање о. Милана у емисији изиритирало католичког надбискупа. Али зашто? Не његово „скромно знање“ већ најпре покушај да на питање новинарке о разликама православне и католичке цркве у вези Божића и Васкрса избегне замку и ограничи се на опис форме прослављања ова два празника. А затим и ова реченица о. Милана (после 24' 50'' емисије): „Ако човек да Исуса у центар свог живота, за њега није важно, да ли је други римокатолик, муслиман или нешто друго – он је увек његов брат“. Да, мало се заборавио о. Милан и одмах, после 15 секунди је реаговао г. надбискуп са реченицом „Да не останемо на вањским стварима“ (25' 10''). Јасно је, које су то „суштинске ствари“, о којима о. Милан, веран православном предању, није желео ни да дискутује. И то је најбитнији део његовог иступа.

3)                Одговори митрополита Порфирија у емисији.

Имао је тај хендикеп да мора да реагује у емисији, вођеној на словеначком језику, са којим он влада само мањим делом. Уз то, емисија је најављена под називом „800 година самосталности СПЦ“ али је водитељка, одмах после уводног излагања митрополитовог о историји СПЦ, почела да ју усмерава на сасвим друга питања, шта су митрополит, о. Милан Јовановић и гђа. Калезић покушали да избегну.  Преостала два госта су међутим питања о екуменизму, о папи итд. оберучке прихватила. И тако је убрзо (15' 15'') проф. др. Богдан Доленц изрекао свој (и не само свој!) битан став: „Наш циљ је да учествујемо у заједничкој еухаристији“. После тога је уследило провокативно питање новинарке митрополиту Порфирију, шта мисли о папи Франческу; митрополит је пресекао дискусију о томе рекавши оно што г. Рајлић наводи – да није достојан да о њему говори. И тиме се одбранио, ставивши  тачку на ово питање.

Изазван спомињањем „заједничке еухаристије“, митрополит Порфирије се одазвао већ у следећем свом излагању, после само три минута (18' 40''), уставши чврсто у одбрану православне вере: „...па чак и разлике које се дефинишу као одсуство могућности еухаристијског јединства су истовремено и дарови, које смо добили од Бога“. Дакле: нема заједничке еухаристије. На то је убрзо реаговао надбискуп Хочевар, рекавши (зна се на кога се то односи, 22' 30''): „Хришћани се бојимо ступити у дијалог“ и да „...морамо интензивирати дијалог“. Па затим „Не смемо више чекати“ (два пута!) и да треба „направити први корак“. Словенци имају питалицу „Где вас жуља ципела?“; то је то.

Читаоци овог чланка који живе тамо где је православних 90% или више не знају какав је положај нас који живимо где смо мањина која броји 2%, у држави где домаћи, нама иноверни народ, чини више од 90% становништва. Ако желимо да не будемо у гету, морамо да саобраћамо са већинским народом, са државним структурама, медијима, већинском верском заједницом. Само појављивање или фотографисање наших свештених лица са иноверним верским представницима, на неком пријему или другом догађају, не значи одрицање од православне вере (а било је и таквих тумачења). Наравно – то се не односи на никакве заједничке молитвене скупове и друге покушаје отпадије од једине, свете и истините цркве православне, односно на попуштање  притисцима ка стварању „универзалне“ лажицрквене организације, чему стреме слуге сотонине.

Г. Рајлић олако дели епитет „екуменистичке ујдурме“. Сетих се и светосавске литургије у Љубљани, у време када је г. Рајлић био члан овдашњег црквеног одбора, 27. јануара 2013. Нећу га питати како је могао да се прими дужности да буде члан црквеног одбора у парохији где не живи (живи у граду Ново место и припада тамошњој парохији). Питам: да ли је тада, као члан љубљанског црквеног одбора, видео на литургији представнике католичке и протестантске цркве и да ли мисли да њихова присутност или фотографисање као гостију значи то да ми тада нисмо имали православну литургију? Односно, да су он, као члан црквеног одбора, и тадашњи старешина храма били „екуменистички ујдурмаши“? Ја мислим да нису.

А тамо у нашој Цркви, где има скретања у правцу новотарских застрањивања и сиљења да мењамо нашу досадашњу литургијску праксу, на нама је да се за такве наше духовнике молимо, да им Господ подари милост и разбистри им ум.

Никола Милованчев

15. јун 2019.