О ДУЖИНИ МОЈИХ ТЕКСТОВА

Уважени господине Станковићу, били сте брзи на одговору и прецизни у формулацији својих ставова, па сам се и ја потрудио у том правцу. Као и прошом приликом, узнастојао сам да Вам одговорим тачку по тачку, и да наш дијалог остане на нивоу на коме се нашао. Ви пишете:

Поштовани господине Димитријевићу, Хвала Вам на одговору. Као и сви Ваши текстови (изузимајући новинске чланке) и овај је преобиман и оптерећен дугачким цитатима. Мој текст је, рецимо, био величине 629 карактера, а Ваш одговор 5.162. Искрено, морао сам да се накањујем да прочитам оно што сте написали. Али сам прочитао. И то врло пажљиво.

Жао ми је што Вас дужина мојих текстова оптерећује. Међутим, не могу да озбиљним темама приступам олако, а Ви сте покренули озбиљну тему. Време у коме живимо је склоно „твитерисању“, но ја тако нисам навикао. Драго ми је што сте мој текст прочитали пажљиво, јер је то начин да се дође до темеља на коме се може водити озбиљна полемика. С друге стране, заиста ником, никад, нисам наметао ни своје текстове, ни своје ставове; ко не жели да и чита (што због дужине, што због садржаја), нема никакву обавезу у том смислу. И хвала Богу да је тако. Слобода је основи предуслов било које, а нарочито мисаоне, људске делатности.

У свом писму, изнели сте низ озбиљних критика на мој рачун, које се тичу православности ставова што сам их изнео. Због читалаца, на те критике морам одговорити, да се људи не би саблазнили. Ово нису питања само о греху содомије, него и о Божјем промислу, о закону Божјем, о ставовима Цркве тим поводом, о осуђивању и неосуђивању, о борби против греха и сажаљењу према грешницима, итд. Стварно нисам могао преко свих тих тема само да „претрчим“. 

О ЦИТИРАЊУ И ЦИТАТИМА                  

Оно што желим прво да истакнем, то је чињеница да,  говорећи о педерастији, нисте ни једанпут цитирали Свето Писмо нити Свете Оце. Али зато јесте извесног америчког православног свештеника Џозефа Ф. Парпара, за кога сте у Србији, вероватно, чули само Ви. Затим (поново америчког) свештеника Теда Стилијанопулоса и на крају проту Љубодрага из Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског (добро је да је бар један наш). Ако изузмемо проту Љубу, мени Парпара и Стилијанопулос нису никакав ауторитет за питање педерастије. Пошто се ни њихови ставови, које сте цитирали, не односе директно на тему нашег спора, ја се на то нећу ни освртати.

У свом одговору Вама нисам се позивао на Свето Писмо и Свете Оце зато што сам их много пута до сада цитирао у својим текстовима и књигама који се баве темом хомосексуализма. Довољно је погледати књиге „Хоминтерна и Гејстапо/ Огледи о политичком хомосексуализму“, или „Да се зна/ Повереник за заштиту равноправности против слободе мишљења и изражавања“ (1).

Нећу се, ваљда, понављати као папагај и ритуално заклињати у речи Светог Писма сваки пут кад пишем и говорим на ту тему.    

Цитирање ставова три православна свештеника (без обзира да ли су из Америке или из Србије, истог су духа) о греху хомосексуализма је АПСОЛУТНО ПОВЕЗАНО са темом Вашег полемичког писма; јер, они поткрепљују основни поглед који износим– против греха содомизма који се намеће као друштвена норма се треба борити свим силама, али људе - грешнике треба штедети, поучавати, молити се за њихово спасење. Из њиховог пастирског става, утемељеног на Светом Предању, извире и мој  однос према датом проблему.                 

ЗВАНИЧНО УЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЕ ЦРКВЕ АМЕРИЦИ

Знам да Вам је мучно да читате дуге текстове, али, пошто сматрате да своје ставове не поткрепљујем довољно Писмом и Оцима, ево званичних ставова Цркве. Јула 1992. године одржан је Десети Свеамерички Сабор Православне Цркве у Америци, на коме су донете Одлуке о браку, породици, полности и светости живота. О хомосексуализму је, том приликом, речено: “Човек је створен да би познао Божију Божанскост и силу кроз твар, али човек је одбио да позна Бога, да Га поштује и да Му благодари, и да буде послушан Божијем учењу. Људи су, кроз ову побуну, "залудели у својим умовањима, и потамнело је неразумно срце њихово" (Римљ. 1, 21). Стога их је, како Св. ап. Павле наставља да поучава, "предао Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себе одговарајућу плату за своју заблуду" (Римљ. 1, 26-27).

Мојсејев Закон је осуђивао све хомосексуалне чинове, исто као и прељубу и инцест... (Левит. 18, 6-23; 20, 10-21).

(...)По Св. ап. Павлу они који узимају учешћа у хомосексуалним чиновима (мужеложници) неће наследити Царство Небеско, заједно са блудницима, прељубницима, идолопоклоницима, рукоблудницима, похлепницима, лоповима, пијаницама, клеветницима и отимачима (1. Кор. 6, 9-19). Хришћани долазе из свих ових категорија људи који чине зло, тј. који су, вољно или невољно, ухваћени у мреже греха овога света. Али, Хришћани су они који су се - кроз лично покајање и веру у Христа, кроз Крштење и Миропомазање и учешће у Светом Причешћу - "опрали и посветили и оправдали Именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега" (1. Кор. 6, 11).

Исус Христос учи да треба бити милостив и праштати грешницима, али Господ нигде не оправдава грех. Када Син Божији објављује Божански опроштај онима који су се уплели у мреже греха Он увек грешника коме су опроштени греси отпушта речима "иди и више не греши“ (Јн. 8, 11).

Убеђени у ове Богом откривене истине, објављујемо следеће тврдње и савете за руковођење верних:

1.  Хомосексуалност треба схватати као резултат човекове побуне против Бога и, такође, против његове сопствене природе и благостања. Хомосексуалност не треба схватати као начин живота, нити као начин понашања за мушкарце и жене који су створени по Божијем образу и подобију.

2.  Према мушкарцима и женама са хомосексуалним осећањима и емоцијама треба поступати са разумевањем, прихватањем, љубављу, праведношћу и самилошћу коју треба указивати свим људима.

3. Људима са хомосексуалним склоностима треба помоћи да сами пред себом признају те склоности, а другима треба помоћи да те људе не одбаце и да им не нашкоде. Људи са хомосексуалним склоностима треба да траже помоћ да би открили конкретне узроке своје хомосексуалне оријентације, као и да би се трудили да превладају штетне учинке те оријентације у сопственом животу.

3. Особе које се боре против хомосексуалности у себи а које прихватају православну веру и које се труде да живе православним начином живота могу да приступају Светом Причешћу Цркве заједно са свима другима који верују и који се боре. Оне особе (са хомосексуалним склоностима) које - после увођења у веру (катехизације) и примања поуке о православном хришћанском учењу и подвижничком животу - и даље желе да оправдавају своје (хомосексуално, лезбијско) понашање не могу да учествују у Светим Тајнама Цркве, будући да им то не би било од помоћи, већ би им само шкодило.

4. Треба пружити помоћ онима који имају посла са особама хомосексуалне оријентације, да би им се помогло на плану њиховог става, осећања и поступака у погледу хомосексуалности.

Таква помоћ је нарочито неопходна родитељима, рођацима и пријатељима особа са хомосексуалним склоностима и осећањима. Таква помоћ је, сасвим сигурно, неопходна и свештеницима-пастирима и црквеним делатницима.”

По учењу Цркве, израженом у ставу Православне Цркве у Америци, хомосексуализам је последица заборава Богом назначеног циља човековог постојања; такав начин живота, ако га човек покајањем не промени, спречава га да оствари заједницу с Богом у вечности и отуђује га од живота који је у Христу. Реч „грех“ потиче од старосрбског глагола „грести“, што значи „ићи“; „огрех“ (грех) је промашај циља кретања. Као и остали преступи Божјег закона, хомосексуализам је промашај у кретању ка Богу. Зато се он, из перспективе православне етике, никад и ничим не може оправдати. Хомосексуалност је израз човековог послепадног егоцентризма, самопотврђивања твари насупрот Творцу, и он не може бити „начин живота“. Хомосексуалци (мушки и женски) јесу грешници који заслужују пажњу и трпељивост; треба им помоћи да се своје склоности ослободе, и омогућити учешће у животу Цркве (и примање Св. Причешћа) под условом да се боре против сопствених слабости. Ако то не желе, него слабост сматрају ИСПРАВНИМ начином понашања, они не могу бити чланови Цркве, то јест примати Св. Причешће, јер би им Тело и Крв Христова били на осуду. Свима који имају додира са хомосексуалцима, од родбине до свештеника, треба помоћи у суочавању с тим проблемом, истакли су делатници америчког православља.       

УЧЕЊЕ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Званични документ Руске Православне Цркве, „Основи социјалне концепције“, каже следеће: “Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човекове природе. Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица (3. Мојс. 20; 13). Библија сведочи о тешкој казни коју је, како тумаче Свети Оци, управо због греха мужелоштва Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19; 1-29). Карактеришући морално стање паганског света, апостол Павле убраја хомосексуалне односе међу „најсрамније страсти” и „развратности” које скрнаве људско тело: И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду (Римљ. 1; 26-27). Не варајте се... ни рукоблудници ни мужеложници... неће наследити Царство Божије, писао је апостол житељима развратног Коринта (1. Кор. 6; 9-10). Светоотачко предање јасно и одређено осуђује свако испољавање хомосексуализма. „Учење Дванаесторице апостола”, дела св. Василија Великог, Јована Златоустог, Григорија из Нисе, блаженог Августина и канони св. Јована Посника изражавају непоколебиво учење Цркве: хомосексуалне везе су грешне и подлежу осуди. Људи који су у њих уплетени немају право да буду међу црквеним клиром (7. правило св. Василија Великог, 4. правило св. Григорија из Нисе, 30. правило св. Јована Посника). Обраћајући се онима, који су се уплели у грех содомије, преподобни Максим Грк је говорио: „Познајте, несрећници, каквој сте се нечистој наслади предали! Потрудите се да што пре одустанете од те најнечистије и најсмрадније насладе и да је омрзнете. Онога, који тврди да је она безазлена, предајте вечној анатеми као противника Еванђеља Христа Спаситеља и као онога који га изопачује. Очистите се искреним покајањем, топлим сузама, молитвом и давањем милостиње колико год је то у вашој моћи. Свом својом душом омрзните то безбожништво, да не бисте били синови проклетства и вечне пропасти."

У савременом друштву, дискусије о положају такозваних „сексуалних мањина” показују тенденцију да хомосексуализам схвате не као полну изопаченост него као једну од „сексуалних оријентација”, која има једнака права на јавно изражавање и уважавање. Православна Црква полази од непоколебивог становишта да богоустановљени брачни савез мушкарца и жене не може ни да се упореди с изопаченим испољавањима сексуалности. Она хомосексуализам сматра греховном позлеђеношћу људске природе, а што се превазилази духовним напором који води ка исцелењу и личносном узрастању човека. Хомосексуалне тежње се лече, као и остале страсти које муче палог човека. Оне се лече Светим Тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, као и хришћанским општењем с верујућим људима, спремнима да пруже духовну подршку.

Односећи се с пастирском пажњом према људима који имају хомосексуалне склоности, Црква се истовремено одлучно противи покушајима да се грешна тенденција представи као „норма”, а утолико пре да се представи као предмет поноса и пример за подражавање. Управо због тога, Црква осуђује сваку пропаганду хомосексуализма. Не оспоравајући никоме лична права на живот, на уважавање личног достојанства и учешће у друштвеним делима, Црква, међутим, сматра да лицима, која пропагирају хомосексуални начин живота, не би требало допустити да се баве предавачким, васпитачким или неким сличним послом везаним за децу и омладину (адолесценте), као што не би требало ни да заузимају старешинске положаје у војсци или у поправним установама.

Повремено се изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (трансексуализам). Тежња за одрицањем од припадности оном полу који је Творац подарио човеку може да има искључиво погубне последице за даљи развој личности. „Промена пола“ посредством хормонског дејства и спровођење хируршког захвата у највећем броју случајева не доводи до решавања психолошких проблема него до њиховог удвостручења, рађајући дубоку унутрашњу кризу. Црква не може да одобри ту врсту „побуне против Творца“ и да за стварну призна вештачки измењену полну припадност. Ако је човек извршио "промену пола" пре крштења, он може приступити овој Св. Тајни као и сваки други грешник. Међутим, Црква га крсти као припадника оног пола, у којем је рођен. Рукоположење таквог човека и његово ступање у црквени брак су недопустиви. Требало би, међутим, правити разлику између транссексуализма и неправилне идентификације полне припадности у раном детињству, која је резултат лекарске грешке и повезана је с патологијом развоја полних обележја. У датом случају, хируршка корекција нема карактер промене пола.”

Поред уобичајеног (теoлошког) образложења свог става о греховној основи хомосексуализма, Руска Црква се одлучно противи нормативизацији ове појаве као „полне оријентације“, а сматра да хомосексуалцима треба ограничити приступ пословима везаним за децу и омладину, као и раду у војсци и поправним установама, управо из бојазни да они своју „оријентацију“ не би могли да користе ради саблажњавања оних који су им поверени или потчињени (саблазнити значи навести другог на греховни поступак).

Црква одлучно осуђује и тзв. „промену пола“ као побуну против Творца, не дозвољавајући „транссексуалцу“ рукоположење за свештенство и ступање у црквени брак. Од самовољног транссексуализма она, пак, разликује погрешну полну идентификацију у раном детињству, која се може хируршки кориговати у складу с реалним стањем нечијег полног идентитета.      

О ПРИПАДНОСТИ ЦРКВИ         

Даље, у свом одговору, сами постављате питање, и сами дајете одговор, да ли хомосексуалац може бити члан Цркве. Пошто ја о томе нисам рекао ни једну једину реч, ни то нећу коментарисати.

Али то ЈЕСТЕ СУШТИНСКО ПИТАЊЕ – из њега произлази однос једног члана Цркве према другом. И Америчка и Руска Православна Црква кажу да човек са таквим склоностима, ако се бори да надиђе своју греховну палост, може да буде члан Цркве, али ако своје понашање не доживљава као грех, него као норму, не може да буде члан Цркве. Мислим да је та разлика врло битна за разматрање дате теме, и зато сам је поменуо.

ОСУЂИВАЊЕ И НЕОСУЂИВАЊЕ

И тамо где почињете да ми одговарате на питања, у старту ми приписујете нешто што ја нисам рекао. Кажете :„Ви сматрате да човек који осуђује неког содомита не може и сам запасти у такав грех. Наравно, ни ја не мислим да је то лако могуће, али ипак...“

Мени се учинило да се из Вашег исказа може извући поменути закључак. После Вашег разјашњења, моје мишљење о Вашем ставу показује се као нетачно, и ја га повлачим.

Ја никада нисам рекао да човек који осуђује педера не може упасти у исти грех. Може, итекако. Може и онај који га не осуђује. Очито је да морам да Вас подсетим око чега се споримо. Споримо се око Ваше тврдње, изнете у контексту приче о педерастији, да „не треба, кажу Свети Оци, осуђивати друге, да се теби не би десило оно за шта осуђујеш“. Ја сам Вам онда поставио логично питање: „Је л' то Бог, по аутоматизму, уводи човека у педерастију, само зато што је осудио педера?“     

Кад сам рекао „осуђивати друге“, нисам мислио на неосуђивање греха као таквог, који је, као што знамо из Писма, гадост пред очима Божјим. Нисам мислио ни на неучествовање у борби против наметања противпородичне идеологије политичког хомосексуализма, у којој сам, кад је србски народ у питању, поред митрополита Амфилохија, Слободана Антонића, Слободана Јанковића, Бранислава Ристивојевића и Мише Ђурковића, највише учествовао  (без намере да се тиме хвалим, јер бих највише волео да ова тема у нашем друштву није ни покретана), још од своје књижице „Младост и страсти“, објављене пре две и по деценије. МИСЛИО САМ, И МИСЛИМ, НА ЉУДЕ КОЈИ СУ ПАЛИ У ТАЈ ГРЕХ, И НА КОЈЕ СЕ ТРЕБА САЖАЛИТИ И ЗА КОЈЕ СЕ ТРЕБА МОЛИТИ БОГУ. Ту се држим учења Цркве, које је јасно формулисао Свети Јустин Ћелијски: “Грешник и грех: Најжеравичнији проблем за савест људску у свима временима: да ли убијати грешника због греха? Овај проблем су отпамтивека решавали: и оснивачи религија, и философи, и научници, и уметници, и мудраци, и простаци, – и својим безбројним одговорима још више замрсили кобни проблем. Једини који је дао божански савршен и човечански реалан одговор јесте Богочовек Господ Христос. Тај Његов одговор несумњиво означава најреволуционарнију новину у човечанском свету и најсудбоноснију вододелницу у историји земље. Тај одговор гласи: не убијати грешника због греха, већ спасавати грешника од греха; не изједначавати грешника са грехом, већ разликовати грешника од греха; волети грешника – мрзети грех; осуђивати грех – миловати грешника. Класичан пример тога, Спаситељев поступак са женом ухваћеном у прељуби: Он осуђује њен грех, али не осуђује њу; од ње, као од боголиког створења Божјег, сазданог за бесмртност и живот вечни, Он захтева да „од сада више не греши”, и на тај начин води на земљи свети еванђелски живот, који ће јој осигурати бесмртност и живот вечни у Царству небеском. Спасавати грешника од греха, лечећи га од греха, – то је богочовечански посао Православне Цркве Христове кроз векове и векове. Она, свето лечилиште за све врсте грешника, има лек за сваки грех, и то свети лек. Сви су лекови њени божанског порекла и пуни божанске силе. То су свете тајне и свете врлине. Терапија грешника је разноврсна: према природи греха и расположењу грешника. Успех је увек сигуран, ако грешник има покајничког смирења. Покајање је као неки свелек: оно је „друго крштење”, јер омива човека од свакога греха. Тако Црква вида и лечи све врсте грешника, никада никога не убијајући због греха. Лечи она и разбојнике, и убице, и блуднике, и прељубочинце, и злочинце, и крадљивце, и пакоснице, и гордељивце, и завидљивце, и клеветнике, и среброљупце, и самољупце, и саможивце, и сладостраснике, и отимаче, и насилнике, и силеџије, и крвопије, и хвалише, и немилосрднике, и све остале грешнике. Јер у свакоме од њих она гледа пало Божје створење, оболело Божје дете; и у свакоме од њих испод муља грехова и зала она види неугасиву божанску искру, која се покајањем може распирити и распалити у сунце новог живота, бесмртног и вечног. У Цркви Христовој сви су лекови духовне природе; њене казне, такозване епитимије, све су духовног карактера, са једним циљем, свециљем: да се грешник излечи од греха. Зато у светом регистру њених епитимија не постоји смртна казна.“

ШТА ЗНАЧИ ОСУДИТИ?

И направићу малу, али кључну, дигресију. Шта то значи осудити педера? Шта је садржај појма „осуда“? Да ли се осуђивањем сматра ако ја кажем педеру да је педер? Ако је то, онда настављамо даље са разматрањем имајући то у виду.                           

Да ја не бих причао о томе шта је садржај појма „осуда“, пустићу Светог авву Доротеја да о томе говори: “Јер, друго је оговарање, друго осуђивање, а друго омаловажавање. Оговарање је када се о некоме каже: „Онај је слагао, или се разгневио, или пао у блуд“, или нешто слично. Такав оговара брата или пристрасно говори о греху брата. Осуђивати, значи рећи: „Тај и тај је лажов, гневљивац, блудник.“ Онај ко тако говори постаје судија самог настројења његове душе. Он је пресудио о читавом његовом животу, говорећи да је такав и осудивши га као таквог. То је тешка ствар. Јер, друго је рећи: „Он се разгневио“, а друго: “Он је гневљив“.  Тиме се, као што сам казао, одлучује о читавом његовом животу. Осуђивање је толико теже од сваког греха, да је сам Господ рекао: Лицемере, извади најпре брвно из свога ока, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Лк.6,42). Грех ближњег упоређује са труном, а осуђивање са брвном. Толико је теже осуђивање од сваког греха. И онај фарисеј који се молио и благодарио Бога за своје врлине, није слагао. Он је говорио истину, и није због тога осуђен. Јер, ми смо дужни да благодаримо Богу када се удостојимо да учинимо било шта добро, будући да нам је Он помогао и сарађивао нам на томе. Он није био осуђен стога што је рекао: Нисам као остали људи, већ што се окренуо ка митару и рекао: Или као овај цариник. Он се подвргао осуди стога што је осудио саму личност, само расположење његове душе, укратко речено, сав његов живот. Због тога митар отиде оправдан, а не онај (Лк.18,11). Нема ничег тежег од осуђивања и презирања, као што сам већ много пута рекао. Зашто ми не бисмо радије осуђивали сами себе и своје грехе, које тачно знамо и за које ћемо бити дужни да дамо одговор Богу? Зашто отимамо суд Божији?Зар ми не треба да дрхтимо слушајући шта се десило са оним великим старцем који је, сазнавши да је неки брат пао у блуд, рекао : „О, рђаво је учинио.„ Или, зар Ви не знате како страшно се о томе приповеда у Отачнику? Свети анђео му је донео душу сагрешившег и рекао му : „Погледај. Умро је онај кога си осудио. Где наређујеш да га пошаљемо – у Царство или у пакао?“ Има ли шта теже и шта страшније од овог терета?  Јер, шта друго значе речи анђела старцу, ако не: „Пошто си ти судија праведних и грешних, кажи шта наређујеш о овој смиреној души: помиловати је или предати на мучење?“ Поражен тиме, свети старац је све остало време свог живота провео у уздисајима, сузама и у неуморном труду, молећи се Богу да му опрости грех. И то све након што је, павши на лице пред ноге анђела, испросио опроштај. Јер, речено анђелом: „Ето, Бог ти је показао како је тежак грех осуђивања да више не би упао у њега“, већ је значило опроштај. Ипак, душа старца до саме смрти није хтела да се утеши у својој жалости.“(3)        

О БОЖЈЕМ ДОПУШТЕЊУ И АУТОМАТИЗМУ

Претпоставимо да сам ја рекао педеру да је педер. Дакле, осудио сам га. По Вама произилази да ћу и ја, нужно, упасти у исти грех. То је чист аутоматизам, иако Ви тврдите да не мислите тако. Јер, кажете: „Бог никог по аутоматизму не уводи ни у какав грех, али ако ближњега осуђујемо без милости, Он повлачи Своју благодат и пушта човека који осуђује да жање оно што је са ђаволом сејао. А ђаво ужива у томе да се наруга ономе који је осуђивао падом у оно што је осуђивао.“ Обрни - окрени, ако осудиш педера, по Вашим тврђењима, постаћеш педер (осим ако га осудиш са милошћу). Јер шта је повлачење благодати, ако не чист аутоматизам?“

Понављам – ту нема никаквог аутоматизма. Него Господ, који, како видимо, строго кажњава грех осуђивања, пушта човека да жање оно што је са ђаволом сејао. Свакако сте чули за разлику између Божје воље (која увек хоће добро човеку и свету) и Божјег допуштења (када Бог, поштујући слободу словесних бића, допушта да се они окрену од Њега и крену путевима побуне који су путеви греха и зла). Бог тако нешто не благосиља, али допушта. Ђаво, као стари ругач и исмевач, у тим тренуцима може човека да ИСМЕЈЕ НАВОЂЕЊЕМ НА ГРЕХ КОЈИ ЈЕ ДОТИЧНИ ОСУЂИВАО. То се не мора, али се може десити. Повлачење благодати није никакав аутоматизам, него Божја педагошка мера ради уразумљења грешника.

ОСУЂИВАЊЕ И РАСУЂИВАЊЕ

Опет дигресија: први пут у животу чујем да постоји осуђивање са милошћу и без милости. Зар осуђивање није осуђивање? Како изгледа милостиво осуђивање педера, или педофила, рецимо? Рећи му: „Где си, педерчићу?!“ Или, „где си, педофилчићу?!“

Нисам писао ни о каквом осуђивању са милошћу и без милости. То не постоји. Мора да постоји трезвеноумно РАСУЂИВАЊЕ, које је супротно од осуђивања. Ако, рецимо, педофилу пастирски треба приступати као БОЛЕСНОМ човеку, позивајући га на покајање, друштво је, пак, дужно да га спречи у наношењу штете другима. Ако такви, као острашћени, нису у стању да се кају за своје грехе, државни закон, снаге реда и правични судови ступају на сцену, и кажњавају и изолују преступнике. Мора се спречити удар на децу и њихове душе, јер, као што рече Достојевски, читав свет не може искупити невину детињу сузу. Зато државни закони који спречавају насртај на децу морају бити строги и одлучни.                                             

Што се тиче човека склоног противприродном блуду, он треба да буде позван на покајање, али ако неће да се каје, Црква га одсеца од своје пуноте. Зато сам претпостављене појаве противприродног блуда оштро критиковао и кад се збивају у Цркви; истакао сам, на пример, поводом случаја једног владике који је у медијима оптужен за педерастију, а пензионисан због, како је званично речено, болести, да, ако дотични заиста упражњава противприродни блуд, он не може бити епископ, него мора цео живот провести у покајању, лишен архијерејског чина (а ако није крив за тај преступ, не може бити уклоњен са катедре).                     

С друге стране, навео сам пример човека из руске тамнице, убице и злочинца, заточеног по пуној правди закона, који је, док је лудовао у злу и злочину, имао срамне односе чак и са животињама, а који се, док је робијао, покајао и вратио Цркви, о чему је писао исповедник сибирских робијаша, отац Спиридон. Њему је, упркос злу које је чинио, Бог опростио. Зар сте заборавили да је десни разбојник био крвави убица и пљачкаш, коме је Господ такође опростио и првог га увео у рај? Грешник је, дакле, наш болесни брат, али то не значи да оправдавамо његове греховне поступке.

МИ НИСМО БОГ                        

Хајде да ствар још упростимо. Неко је осудио педера („немилостиво“). Бог са њега зато повлачи благодат, кажете, а наступа ђаво који ликује и тиранише судију педера. Као што рекох, зар повлачење Божије благодати није чист аутоматизам казне? И зашто Бог, повлачењем благодати, кажњава осуђивача греха за који је сам заповедио смртну казну и сатро два старозаветна града? (Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих“ (3. Мојсијева 20,13).                 

Ствар и јесте у томе што ми нисмо Бог. Ево Јеванђеља које се чита у двадесет другу седмицу по Педесетници: “У вријеме оно, приступи Исусу један од ученика Његових, и рече Му: Наставниче, видјесмо једнога гдје именом твојим изгони демоне, и забранисмо му, јер не иде с нама за тобом. 50. И рече му Исус: Не забрањујте, јер није против вас; а ко није против вас, с вама је. 51. И када се навршаваху дани његовог узлажења (на небо), он чврсто одлучи да иде у Јерусалим. 52. И посла гласнике пред собом; и они отидоше и дођоше у село самарјанско да припреме за њега. 53. И не примише га, зато што он иђаше у Јерусалим. 54. А кад видјеше ученици његови Јаков и Јован, рекоше: Господе, хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истријеби, као и Илија што учини? 55. А он окренувши се запријети им и рече: Не знате каквога сте ви духа. 56. Јер Син Човјечији не дође да погуби душе људске него да спасе. И отидоше у друго село.“(Лк.9,49-56) Видите ли: Господ Исус Христос каже да ко не сабира са Њим, расипа, и ко није с Њим, против Њега је ( Лука 12, 30 ), али Својим ученицима каже да ко није против њих, са њима је. Није исто Учитељ и ученик; нису исти Бог и човек. Богочовек оштро укорева Своје ученике јер су хтели да огњем спале село које није примило Месију.

Да бисте оснажили своје тврђење о греху осуђивања педера, Ви наводите пример из живота Преподобног Јована Саваита, у коме је он осудио брата за лењост и неку уопштену „грешност“ (не каже се који греси су у питању). Лењост је као грех наспрам педерастије исто што и  лимунада наспрам цијанида.          

Пример сам навео да бих указао на тежину греха осуђивања. Ви, међутим, сматрате да је осуђивање грех само ако у питању нису педери. Ако јесу педери, онда осуђивање није грех.                     

СОДОМ И КАПЕРЕНАУМ           

Упорно покушавам да Вам покажем да се педерастија не може поредити са осталим гресима нити уденути у исту причу. Ево и зашто.

 Случај Потопа и пропасти старог света:

„И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њиховог свагда само зле, покаја се Господ што је створио човека на земљи, и би му жао у срцу. И рече Господ: Хоћу да истребим са земље људе, које сам створио, од човека до стоке и до ситне животиње и до птица небеских; јер се кајем што сам их створио“ (1. Мојсијева 5-7).

Случај Содома и Гомора:

 „И рече Господ: Вика је у Содому и Гомору велика, и грех је њихов грдан. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам“ (1. Мојсијева 18, 20-21).

Као што видимо, иако је сав свет у време Нојево био огрезао у злу, због чега Бог уништава свако биће (осим оних на Нојевој лађи), он том приликом не силази да би се „лично уверио“ да ли сав свет заиста лежи у злу. А због греха педерастије, са неба силази Света Тројица, јер „грех је њихов грдан“. Грдило тог греха управо је наглашено чињеницом да Бог силази да се „увери“ да ли све чине „као што вика дође до Њега“. Је л' то Бог не види са неба шта се дешава у Содому и Гомору, већ мора лично да сиђе? Свакако да види, али се тим личним Божијим „осведочавањем“, до крајности наглашава гнусоба педерастије, јер, ето, ни Бог „не може да поверује“ да човек може да учини тако страшан грех.

У 282. мисионарском писму Владика Николај  о пропасти Содома и Гомора пише: “Зашто је Бог уништио Содом? Зар Вам то није јасно из самога Писма Божијега? И рече Господ Авраму: вика је у Содому и Гомору велика, и гријех је њихов грдан (1. Мојс. 18,20). А да је грех Содомљана био заиста грдан и прегрдан, види се и по томе што се у њему није нашло ни десет праведника. Јер на питање праведног Аврама, да ли ће погубити грешни град, ако у њему нађе десет праведника, одговори Господ и рече: нећу их погубити ради онијех десет. Али се није нашло ни десет. Сви грађани су били у рату против Бога и против природе. Душе су им биле мртве а тела развраћена. Зато је ударио дажд од сумпора и огња, символ смрада и успаљености њихових страсти, и од Содома није остало ништа до злог имена и језиве приче. Но није се само на Содом сручио гњев Божији, него и на многе друге градове, где је грех био онаказио људе у толикој мери да људи нимало нису личили на дело небеског Творца. Па кад је тако било са неваљалим градовима, у којима се још није било чуло за име Исуса Христа, како ли тек може бити са градовима хришћанским, крштеним у име Господа Сина Божијега, а сличним по злу са Содомом? Читајте претњу Спаситељеву граду Капернауму: и ти, Капернауме, који си се до неба подигао до пакла ћеш сићи; јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила, остао би до данашњег дана (Мт. 11, 23). И заиста, пророчанство се испунило: тамо где је некада стајао горди Капернаум сада је непролазни трњак, камењак и змињак. Својим очима то су видели, и срцем уздрхтали, сви поклоници у Светој Земљи.“

Заиста, содомски грех беше страшан, али Господ би и Содому опростио да је у њему било десет праведника. А Христос каже да је Капернаум гори од Содома, јер су се у њему десила многа чуда Његова, која би и Содомљане навела на покајање, што се није десило са Кепернаум, па је и Капернаум пропао као и Содом. Уз то, Содом није био крив само због содомских сексуалних настраности. Руски свештеник Андреј Ткачов истиче: “У педерастији ми мрзимо само једну маску Содома, а у потпуности се саживљавамо са другим њеним лицима и облицима. Ми презиремо оне мушкарце… Нећемо описивати оно шта раде ови назови-мушкарци. Али ово није једини облик отелотворења содомске свести. Неправичност судова, пакосна радост због туђег бола и понижења, богаћење на сузама обичног човека – све је то Содом и једино Содом. И казна за та изопачења је одговарајућа.“(4)     

БЛУД И ПРОТИВПРИРОДНИ БЛУД

Ви, господине Димитријевићу, и даље остајете при својој тврдњи о узрочно-последичној вези осуђивања педерастије и упадања у исту, и то образлажете тако што „Неки греше са женама, па им се раскалашан живот ослади, и, не дај Боже – ето их у паду још дубљем, који води и ка содомитству.“ И онда цитирате, као потпору, Његоша “Слабост`ма смо земље привезани, ништава је, али тврда веза“, мада он, колико је мени познато, иако је био блудник, није због тога постао и педер.         

Црква разликује блуд и противприродни блуд. Тежи је противприродни блуд од „обичног“ блуда. Ипак, једно може да води ка другоме: довољно је сетити се учесника разних оргија, који од женског прелазе на мушко, или тзв. „свингера“, итд. На то сам мислио – ради постизања својих изопачених задовљстава дугогодишњи развратници лако прелазе са женског на мушко. Савладао их је дух блуда и свеопштег скрнављења тела. Иначе, заиста не знам откуда Вам то да је Његош био блудник. Нема никаквих доказа за такву тврдњу.

ВОЉА БОЖЈА И БОЖЈЕ ДОПУШТЕЊЕ

Кажете: „Уопште не кажем да ми МОРАМО упасти у исте грехе које осуђујемо; али тврдим да МОЖЕМО упасти у исте грехе ако Бог то допусти због суровости нашег срца. ТО НЕЋЕ БИТИ ВОЉА БОЖЈА, НЕГО БОЖЈЕ ДОПУШТЕЊЕ.“ И овде нисте логични ни јасни. Јер, ако Бог повлачи благодат, као што сте претходно рекли, зар онда није и воља Његова да тај ко је осудио педера и сам постане педер? Повлачење благодати је, господине Димитријевићу, директна казна судији педерастије. А то је, поново, аутоматизам греха, у који ја не верујем.

Воља Божја није никад да неко падне у грех; то је педагошко Божје допуштење, које покајника води обнови заједнице са Господом, а непокајаног грешника заувек одваја од заједнице с Њиме. Ево шта о разлици између воље Божје и Божјег допуштења каже Свети Јован Дамаскин у „Тачном изложењу православне вере“: “Ваља знати да је обичај божанскога Писма да допуштење Божије назива Његовим дејством, као када апостол, у посланици Римљанима, каже: Или, зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам?; јер Он исти, наиме, твори и једно и друго; наиме, само Он је Творац свега, али не чини Он сасуде часнима или срамнима, већ их таквима чини властита воља сваког од њих. А то се види из онога што и сам апостол Павле вели у другој посланици Тимотеју: А у великоме дому нема само златних и сребрних судова, него и дрвених и глинених, једни су за част а други за нижу употребу. Ако, дакле, ко очисти себе од ових, биће суд за част, освећен и користан домаћину (Господу), припремљен за свако добро дело. Јасно је, наиме, да очишћење бива по слободној вољи, односно, ако ко очисти себе, како вели апостол; а супротност која томе следи гласи обратно: а ако не очисти себе, биће сасуд за срам, бескористан Господу и достојан да буде уништен. Према томе, стих који смо поменули, те: Бог затвори све у непокорност као и: Даде им Бог дух неосетљивости, очи да не виде и уши да не чују…све то треба схватити не у смислу да је Бог дејствовао, него да је Он то допустио, јер оно што је добро то је самовласно и непринудно. Уобичајено је, дакле, да се у божанском Писму допуштење Божије назива Његовом енергијом (дејством) и делом. Међутим, када се каже да је Бог тај који створа зло, и хоће ли бити несрећа (зло) у Граду, а Господ да је не учини, не показује се на Бога као на узрочника зала; него је реч зло двообразна и има двојако значење: те некад указује на оно што је зло по природи, што је противно врлини и вољи Божијој, а понекад указује на оно што је, према нашем схватању, зло и мучно, односно на беде и несреће. Оне су, наиме, будући да су болне, наизглед зле, а у ствари оне су добре: јер бивају узрок повратка Богу и спасења онима који су благоразумни; Писмо, дакле, вели да само оне од Бога бивају.Ваља, пак, знати да смо ми и тих зала узрочници: јер невољна зла потомци су добровољних зала. Ваља знати и то да је обичај божанственога Писма да о нечему о чему треба говорити као о последици говори као о узроку; сетимо се стиха: Самоме Теби згреших, и на Твоје очи зло учиних, a Ти си праведан у речима својим и победићеш када Ти суде јер онај који је згрешио није згрешио зато да би Бог победио, нити су Богу били потребни наши греси да би се Он због њих показао победником. Јер Он несравњиво односи победу против свих и ако нису грешили, будући да је саздатељ и непостижив и нестворен, имајући славу по природи а не стекавши је; него, када ми грешимо Он није неправедан исказујући свој гнев и опраштајући онима који се покају, и показује се победником над нашом злобом. А ми не грешимо због тога; већ зато што чињенице на то излазе, као када неко радећи седне да почине, те када му неки пријатељ наиђе, он каже: ни данас нећу радити, јер ми је пријатељ дошао. А пријатељ није због тога дошао, да овај не би радио, него се тако догодило; јер он, забављен дочеком пријатеља, не ради. Говори се, дакле, о томе последично, јер тако су се ствари одиграле. Бог, наиме, неће да само Он буде праведан, већ да се сви, по својим моћима, Њему уподобе.“(5)        

Дакле, кад читамо Свето Писмо, морамо да пазимо на тзв. антропоморфизме – човеколике изразе који се користе зарад лакшег општења Бога са људском душом. И увек, увек, морамо разликовати вољу Божју од Божјег допуштења.    

САЖАЉЕЊЕ НИЈЕ ОПРАВДАВАЊЕ    

Ја сам рекао, а Ви ме цитирате: „Господин Димитријевић такође каже да ми према грешнику (у овом случају према педеру), треба да покажемо љубав и да је његов однос према њима однос разумевања и молитве. Шта то значи имати разумевање према педерима или педофилима или убицама (јер и они су грешници, зар не?)? Да ли то значи да ћемо да „братујемо“ са њима, да их грлимо, тапшемо по рамену, осмехујемо им се, грлимо их приликом сусрета, играмо шах, или шта већ? (Јасно је, и нико нормалан, а поготово ми православни, нисмо ти који ће неку „правду“ узимати у своје руке и чинити било коме зло, па ни педерима. То, је свакако, ван спора.  Али, рећи да имамо разумевање за њих, исто је што и оправдавати њихов грех: "Па и они су људи, а свако може да погреши".)“

У покушају да оспорите моје речи, кажете:„Кад кажем „разумевање“, не кажем ОПРАВДАВАЊЕ. Мислим на оно што сам управо рекао: сви смо грешни, сви смо слаби, и ти несрећни људи су наша Богом створена браћа, која су пала у грех.“ Шта је то него оправдавање? И скоро да дословно понављате моје речи о томе чиме ћете оправдавати подерастију. Ја сам рекао да ће сви који су благонаклони према педерима рећи: „Па и они су људи, а свако може да погреши“. Ви сте то, на скоро идентичан начин поновили: „Сви смо грешни, сви смо слаби...“ Зар то „грешни и слаби“ није ОПРАВДАВАЊЕ, господине Димитријевићу?

Није оправдавање, јер, иако смо грешни и слаби, нама су дата средства благодати у Цркви Господњој, и ко год жели, може да се покаје. Изричити сам противник оправдавања содомског греха који спроводе јеретички теолози попут митрополита Јована Зизјуласа, о чему сам писао у тексту „Персонализам“ и содомизам – отровни плодови зизјуласовштине“(6) Само указујем на чињеницу да су хомосексуалци често жртве васпитања и породичних околности у којима су се нашли, па их треба сажаљевати. Не проглашавати њихово понашање нормом, него их жалити и молити се Господу за њих.                 

О чему говорим? Један од најпознатијих светских терапеута хомосексуалности, Џозеф Николози, говори о узроцима овог проблема: “Немужевно или феминизирано понашање у детињству је више пута показало корелацију са будућом хомосексуалношћу (…); ако се све то разматра заједно са другим факторима (посебно са често помињаним отуђењем од вршњака свог пола и лошим односима са оцем) може се претпоставити да је у питању неуспех у изградњи полног идентитета. У својој крајњој форми овај синдром (који обично доводи до хомосексуалности) се дијагностикује као дечији дефицит полног идентитета (…). Један од вероватних узрока неуспеха у самоидентификацији представља нарцисоидна траума која је нанесена сину (који је по свом темпераменту обично осетљив) од стране оца у пред-едипалном стадијуму развоја. Ова траума бива нанесена у критичној фази полне идентификације када малишан треба да преузме на себе задатак мушке идентификације. Траума се манифестује као одбрамбено отуђење од мужевности у себи самом и у другима. Код одраслог хомосексуалца често је присутан тај комплекс који поприма форму комплекса „увређеног (траумираног) малог детета“ (…).“ Какви су очеви хомосексуалаца? Ево шта каже Николози: “У целини, ови очеви се могу описати као емоционално удаљени, избегавајући. Изучавање њихових историја показало је да су, као по правилу, имали лоше односе са својим сопственим очевима. Показивали су тенденцију да се потчине сопственим женама у емоционалном плану, посебно су зависили од њих, пребацујући на њих улогу лидера, представника породице и доносиоца одлука. Имајући аутентичну наду да њихови синови могу постати хетеросексуалци нису били у стању да им на дугорочном плану помогну да достигну тај циљ. На првој заједничкој терапији један отац је отворено урлао на свог 15-годишњег сина, када је овај говорио у својој разочараности у оца. Касније га је месецима возио на терапију не изговарајући ни реч током вожње.“        

Ту су и други фактори, по Николозију: “Недружељубиви старији брат који изазива страх; јако срдачна и привлачна мајка која је отворенија за малишана од емоционално удаљеног оца; мајка која активно показује пренебрегавање мужевности;сексуално искоришћавање у дечијем узрасту од стране другог мушкарца; давање надимака стидљивом или физички слабије развијеном малишану од стране вршњака; последњих година овом списку су се придодали и културолошки фактори који подстичу изгубљене и неодређене дечаке у загрљај геј заједнице;  и на крају, личност самог малишана, изразито осетљивог, релативно слабог, често са пасивним карактером.“(7) На то сам мисло, господине Станковићу- не да бих те људе правдао, него да бисмо разумели о чему је реч. Да бисмо, као хришћани, осуђивали грех, а не и грешника.  Сажаљење и саосећање није оправдавање.     

ДА ЛИ СМО СТВОРЕНИ КАО СЛАБИ?

И сада кључно питање: ако свако може упасти у педерастију зато што је „грешан и слаб“, пре свега „слаб“, ко је крив што је он такав? Ко нас је створио „слабим“? Је л' Бог? АКО НАС ЈЕ БОГ СТВОРИО СЛАБИМ, ОНДА ЈЕ БОГ И КРИВ ШТО НЕКО ПОСТАЈЕ ПЕДЕР (Боже, опрости!)

Бог нас није створио слабим, али нас прародитељски грех, греси наших предака и сопствени греси раслабљују. Рађамо се слаби, и кршењем закона Божјег постајемо још слабији. А онда долази ђаво, и вуче нас на ову и ону страну. Наравно да Бог није творац ничег што је зло. Демони и људи творе зло, у које спада и противприродни блуд. Али, Бог је, увек и свагда, човекољубив, и ако човек по имену Џозеф Николози зна који су чиниоци који некога воде у греховно стање хомосексуализма, Господ Који је љубав, Који је створио човека и даровао му могућност спасења, зна то бескрајно боље од Николозија. И чека покајање сваког, јер жели да се сви спасу (што не значи да ће се сви спасти, јер је у питању људска слобода).       

НЕУТЕМЕЉЕНОСТ И ПОВРШНОСТ МОЈИХ СТАВОВА

Ето, господине Димитријевићу, тај закључак је крајња последица неутемељености и површности Ваших ставова о педерастији. Осим, ако су Ваша тврђења последица страха од судског прогона. Али, Ви то одричете. И не само да кроз Ваше исказе провејава лична неувереност у то што говорите, већ и извесни „магизам“ греха. „Ако осудиш педера, држи се добро!“          

Немам ништа против да Ваши ставови по овом питању буду утемељени и дубоки. У ствари, радујем се. Јер покојни владика Данило је говорио да србска витешка изрека гласи: “Ко зна  боље, широко му поље“. Још један човек који се бори против греха као друштвене норме је добродошао у Србији. Изволите на бојно поље, поштовани господине Станковићу!  Ипак, нећу више да понављам одговор на питање плашим ли се судског прогона. Зашто бих се хвалисао својим јунаштвом, које, уосталом, до краја живота нико није сасвим доказао? Уверен сам, сасвим, у оно што говорим и пишем – јер верујем у догматско и морално учење Цркве које настојим да изложим. Али уопште нисам уверен у своју праведност као гарант писаног и изговореног, па ни у то да увек исправно формулишем одређени став.

Не само ако осудиш педера држи се добро, него и ако си осуђивач осталих грешника – држи се добро! И Ви, и ја, и свако. То су речи Господње – мериће нам се мером којом меримо друге.                                 

ШТА ЧОВЕК МОЖЕ ПОСТАТИ?

Узимајући у обзир да сте и Ви грешан и слаб човек, очито је да верујете да и Ви у једном тренутку можете постати педер. 

Човек без благодати може пасти у било који грех. Молим се Богу да ме од греха сачува, али не уздам се у себе ни у ком погледу. Не верујем да могу пасти у тај грех, јер верујем у Бога Који ме штити, али се, понављам, не уздам у себе, него у милост Господњу. С тим у вези, наводим и причу из „Отачника“: “Неколико браће је једном посетило Авву Агатона, јер су чули да поседује велику духовну профињеност. Желећи да га искушају и да виде да ли ће се наљутити, питали су га: "Јеси ли ти Агатон? Чули смо о теби да си ти неморалан и горд." Он одговори: "Да, тако је." Онда му они опет рекоше: "Јеси ли ти Агатон који воли да клевеће друге?" "Ја сам тај," одговори он. Посетиоци онда по трећи пут упиташе: "Јеси ли ти јеретик Агатон?" На ово он одговори: "Ја нисам јеретик."После овог одговора, они га упиташе да им објасни: "Зашто си, када смо те оптуживали за све оне ствари признавао, а ниси хтео да издржиш оптужбу да си јеретик?" Авва им одговори: "Прве оптужбе сам прихватио јер су чиниле добро мојој души, али не и оптужба да сам јеретик, јер јерес одваја од Бога." Чувши тај одговор, посетиоци се задивише духовној профињености Авве и одоше, богатији у својој души.“

Наравно да нисам Свети Агатон; али, ако је он признавао грехе које није чинио, јер је знао све слабости људске природе, шта тек ја да кажем? Стално, стално се треба молити Богу да не паднемо. Иако, с Божјом помоћи, не чиним грех којим се бавимо у овој полемици, то не значи да немам друге грехе који ме лишавају светлости Господње. Наравно, опет с Божјом помоћу, нисам јеретик, јер, како рече Свети Агатон, сви су греси од слабости, а јерес је од упорства воље.          

ДА ЛИ СЕ МОЛИТИ ЗА ОНЕ КОЈИ ГРЕШЕ?      

Да ли молити за педере? Ако би, не дао Бог, неко ко ми је битан постао педер, ја бих се молио Богу да му да памет. Али, само у случају да он то од мене и затражи!!! А молити се за педера који од Вас не тражи да се за њега молите, јесте устајање против његове слободне воље да буде педер.                    

Објасните ми зашто се Господ на крсту молио за оне који су Га распињали, иако су се исти, својом слободном вољом, определили против Господа? Зашто се Свети Стефан молио за оне који су га каменовали, иако су се и они слободном вољом определили против Христа и Стефана? Зашто је јаросног прогонитеља хришћана Савла Господ претворио у првоврховног апостола Павла? Предање каже да су се гоњени молили за њега. Зашто је убица своје браће и многоженац Владимир постао Василије, крститељ Русије? Предање каже: његова бака, Света Олга, измолила је његово обраћење. И тако даље, и томе слично. Иако је содомит злоупотребио своју слободу да постане то што је постао, за православног је он греховно болестан брат који заслужује саосећање. Наравно, ко нема снаге и воље да се за таквог моли, не мора; али не треба да заборавља да Господ жели и његово спасење.    

НЕ МЕШАТИ СЕ С НЕПОКАЈАНИМ ГРЕШНИЦИМА

Међутим, мени ни један педер није био нити ће ми бити близак. Зашто? Зато што је грех његов „грдан“. Недружењем са њим, ја му стављам до знања да уколико жели да буде у близити здраве особе, Богом благословене полне орјентације, мора, најпре, да се излечи од своје болести.  

И то је разумљиво. Апостол Павле јасно каже у Првој посланици Коринћанима (5, 11): „А сад вам написах да се не мешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете.“ Ако је човек доказани хомоексуалац, и не жели а се каје, са њим се прекида црквено општење, да не би помислио да му то понашање неко одобрава. 

ХЛАЂЕЊЕ И КОЛЕБАЊЕ

Код Вас је уочљива једна особина, која ме, с обзиром да сте угледни православац и јавни делатник, веома забрињава. Ради се о Вашој колебљивости у ставовима и лаком загревању за поједине идеје и акције, после чега (обично са закашњењем) долази Ваше „хлађење“. Али причињена штета остаје. Управо и на примеру педера то потврђујете.  

Ово што сте рекли треба и да докажете. Јесам напуштао поједине фронтове, али не због загревања и хлађења, него због тога што сам прелазио да се бавим другим темама (раније сам се, рецимо, много више бавио сектама, а то одавно више не чиним, јер мислим да сам углавном написао оно што могу и што је, од мене, довољно), или зато што је, с нечије стране, изневерена првобитна позиција за коју сам се, скупа са таквим јавним делатником, залагао (случај Мирољуба Петровића, који је од православног креационисте постао жестоки протестант).  

НИКАД НИСАМ ИЗНЕВЕРИО СВОЈЕ ЈЕЗГРЕНЕ СТАВОВЕ И ИДЕЈЕ, МАДА САМ ДЕЛАТНОСТ ЊИХОВОГ СВЕДОЧЕЊА ПРИЛАГОЂАВАО ОКОЛНОСТИМА.      

Ко жели да провери оно што кажем, има приступ мојим књигама и текстовима.                       

НАЧЕЛНИ СТАВОВИ И СУРОВОСТ СРЦА

Кажете: „Уопште нисам изјавио то што сам изјавио зато што сам тужен пред световним судом, него зато што сам, после вишегодишње борбе за заштиту породичних вредности, а против идеологије политичког хомосексуализма, дошао до стања суровости сопствене душе, која је почела да заборавља да су грешници, који су упали у противприродни блуд, такође наши ближњи, нечија деца, браћа, сестре. Ово што сам рекао нисам рекао да бих умилостивио тужитеље из НВО „Да се зна“, него зато што сам православни верник чија савест се повремено буди...“Дакле, Ваши ставови, које сте до сада износили у јавности о педерастији, били су плод „суровости Ваше душе“, која је „почела да заборавља да су грешници, који су упали у противприродни блуд, такође наши ближњи, нечија деца, браћа, сестре“. Шта то значи? Да све што сте до овог тренутка, у коме се Ваше душа пробудила из суровости, говорили о педерима пада у воду? Бришемо гумицом? Не важи?

Не, господине Станковићу, то што сам говорио и писао о наметању политичког хомосексуализма Србији и нашем народу стоји и у овом часу, и ја се тога не одричем, јер бих се тиме одрекао Бога и вере. До сада се нисам одрекао ничег хришћанског, па се у Бога надам да нећу ни у будућности. Због тога сам одбио да се извиним Гејстапоу и Хоминтерни оличеним у ЛГБТ НВО гонитељима. Рекао сам да се могу извинити ако сам неког лично увредио, али се не могу одрећи учења Цркве о греху хомосексуализма. УЧЕЊЕ ЦРКВЕ СЕ НЕ БРИШЕ ГУМИЦОМ, и не пада ми на памет да га, због својих субјективних осећања, прецртавам; али јесам, после читања Николозија и других стручњака за лечење хомосексуалне оријентације, као и после чувења за неке случајеве оних који су пали у противориродни блуд, рекао себи да, борећи се за Србију породичних вредности, не смем да почнем да мрзим и презирем људе који су грешни, чак иа ако они дрско намећу своје ставове, чак и ако ме гоне. ЗА ЊИХ ЈЕ, КАО И ЗА МЕНЕ, ХРИСТОС УМРО И ВАСКРСАО, И ЊИМА, КАО И МЕНИ, ХРИСТОС ЖЕЛИ СПАСЕЊЕ. КАКО ЋЕ ОНИ ОДГОВОРИТИ НА ТАЈ ПОЗИВ, ЊИХОВА ЈЕ СЛОБОДА, АЛИ ЧАК И У ПАКЛУ, ПО РЕЧИ СВЕТОГ ИСАКА СИРИНА, БИЧЕВИ ПАКЛЕНИ СУ БИЧЕВИ ЉУБАВИ БОЖЈЕ.

То никад не смемо заборавити.             

БОГ И ПАКАО    

Непокајани греси људе воде у вечне муке. Али, шта су оне? Ево шта о томе каже Александар Каломирос, у свом огледу „Огњена река“, који је својевремено објавио владика Данило Будимски: “Неко би могао инсистирати, међутим, да Свето Писмо и Оци увек говоре о Богу као о Великом Судији, Који ће наградити оне који су Му послушни, и Који ће казнити оне који су непослушни, у дан Великог Суда (2. Тим 4:6-8). Како да разумемо овај суд, ако ћемо разумевати божанске речи не на људски, већ на божански начин? Шта је Суд Божији? Бог је Истина и Светлост. Суд Божији није ништа друго, него наше долажење у додир са истином и светлошћу. У дан Великог Суда, сви људи ће се појавити наги пред овом продирућом светлошћу истине. /.../ Наша срца ће бити отворена, продирућом светлошћу Бога, и оно што је у њима ће бити откривено. Ако у тим срцима има љубави према Богу, та срца ће се радовати гледајући светлост Божију. Ако напротив, постоји мржња према Богу у срцима људи, такви људи ће патити примајући у њихова отворена срца ову продирућу светлост истине, које су се гнушали целог живота.

Тако оно што ће правити разлику између два човека, неће бити одлука Божија, награда или казна од Њега, већ оно што је било у сваком срцу; шта је било током целог нашег живота, биће откривено у Дан Суда. Ако постоји награда или казна у овом откривењу (а заиста постоји) она не долази од Бога, већ од љубави, или мржње која влада у нашем срцу.

Љубав поседује блаженство, мржња има очај, горчину, тугу, патњу, порочност, узбурканост, збуњеност, таму и сва унутрашња стања која чине пакао (1. Кор. 4:6)

Светлост Истине, Божија Енергија, Благодат Божија која ће падати на људе неометано трулежним стањем у Дан Суда, биће иста свим људима. Неће бити никакве разлике. Сва разлика лежи у онима који је примају, не у Ономе Који је даје. Сунце сија и здравим и болесним очима, без разлике.

Здраве очи уживају у светлости, јер виде јасно лепоту која их окружује. Болесне очи осећају бол, оне су оштећене, пате и желе да се сакрију од оне исте светлости, која доноси толико велику срећу онима са здравим очима.

Али, авај, више нема никакве могућности да се побегне од светлости Божије. У току овог живота, та могућност је постојала. У Новој Творевини и Васкрсењу, Бог ће бити свуда и у свему. Његова светлост и љубав ће загрлити све. Неће бити места сакривеног од Бога, као што је био случај у току нашег исквареног живота у царству кнеза овог света. Царство ђавола биће опљачкано Општим Васкрсењем и Бог ће поново повратити Своју творевину. 

Љубав ће прожети све Својим светим Огњем, који ће тећи као река, из престола Божијег и наводњаваће рај. Али иста ове река Љубави - за оне који су је мрзели у својим срцима - гушиће их и палити.

Јер је Бог наш огањ Који спаљује (Јев.12:29). Сам огањ који пречишћује злато, такође уништава дрво. Драгоцени метали сијају у огњу као сунце, смеће  гори са црним димом. Сви су у истом огњу Љубави. Неки сијају а други постају црни и мрачни.  У истој пећи, челик сија као сунце, док глина постаје тамна и стврдњава се као камен. Разлика је у човеку, не у Богу.

Разлика је условљена слободним избором човека, који Бог апсолутно поштује. Суд Божији је откривање стварности, која је у човеку.“ 

Бог воли чак и оне који су отпали од Њега. И то је страшно у Страшном суду, на коме ћемо се, као на суду Љубави Која је Истина, сви наћи.        

ПИНГ – ПОНГ  

Та Ваша колебљивост и стални пинг-понг топло-хладно, је јако забрињавајућа. Јер Ви сте јавни делатник, важите за најугледнијег православног публицисту, људи Вас слушају, прате, имају поверење у Вас, те их лако можете завести на странпутице и саблазнити. Сећам се и Ваших покајничких текстова на овом сајту зато што сте били највећи афирматор секташа Мирољуба Петровића. Али, штета је остала.                    

Где играм пинг-понг? С ким играм пинг – понг? Од када? До када? Када сам се поигравао људима и њиховим животима? Одакле Вам то да важим за „најугледнијег“? Где сам ја „угледан“? То је смешно. Мене воле неки православни, који сматрају да искрено говорим и пишем о ономе у шта верујем, и да је то на трагу светосавског духа и завета. Али, број тих људи је мали, и они немају никаквог утицаја на званичне кругове у СПЦ, што сам одавно и схватио и прихватио. Моји текстови никад нису спречили и зауставили ни екуменизам, ни богослужбене реформе, него су само понеком помогли да разбистри поглед којим сазире обзорје савременог црквеног живота. Православни, пак, Срби који се не слажу са мном (од мирјана до епископа) називали су ме и секташем, и зилотом – зурлотом, и млакоњом, и екуменистом, и издајником ревновања.             

Нисам писао никакве „покајничке“ текстове о Мирољубу Петровићу. Својевремено сам афирмисао његов рад; било је то почетком 21. века, када је он себе представљао као православца – креационисту, и држао предавања широм СПЦ. Чим се Мирољуб Петровић открио као протестант јудаистичког типа, одмах сам обавестио јавност о томе. За његово окретање леђа Цркви нисам могао да знам унапред, јер, како је рекао Свети Григорије Богослов, нисам Бог да видим људска срца. Тако сам својевремено сарађивао и са протођаконом Андрејем Курајевим док је био изврстан апологета и мисионар Руске Цркве. Чак сам приредио и једну књигу његових текстова – „Да ли сви путеви воде ка Богу?“ Кад је Курајев устао против канонског поретка Руске Цркве, почео да објављује срамне неистине о Благодатном Огњу у Јерусалиму, оптужио Србе да су криви за пропаст Русије у Првом светском рату, престао сам с њим да сарађујем и да га преводим. Реаговао сам, наравно, на његов текст о кривици Срба у Првом рату, о чему постоје и писани докази. Не могу да се кајем за сарадњу са Петровићем и Курајевим у периодима кад они нису предузимали подухвате који су престали да се темеље на православним схватањима.

Ако сам неког саблазнио својим ставовима, ако је неко кренуо погрешним путем због мене, спреман сам да јавно молим за опроштај. Бавио сам се, очито не процењујући добро своје снаге, многим темама, писао и говорио оно што ме превазилази. Ту није могло бити без греха. Сигурно сам и увредио низ људи – нисам то желео, али, у сталним полемикама, направио сам и такве грехе. Не могу рећи као псалмопојац да је грех мој стално преда мном, али могу рећи да је, бар повремено, преда мном.        

НИСАМ ОКУПЉАО СЛЕДБЕНИКЕ         

Иначе, НИКАД НИСАМ ОД СЕБЕ ПРАВИО ГУРУА, НИТИ ПОЗИВАО ЉУДЕ ДА МЕ СЛЕДЕ. Излагао сам своје ставове, без намере да их апсолутизујем. Увек сам био отворен за критику и полемику. У предговору за књигу „Теолгија или технологија“, објављену пре десет година (има је и на Интернету), писао сам: “Недавно сам добио и писмо од угледног делатника Србске Цркве. У њему ми, између осталог, пребацује да се извесни „зилоти не по разуму“, наводно, куну у мене позивајући се на моје ставове о литургијској реформи. Колико је то тачно – не знам. Претпоставимо да јесте. Зато сам решио да замолим православне Србе: “Не куните се у Владимира Димитријевића! Молим вас, преклињем вас – никад се не куните у Владимира Димитријевића!“ Разлога је безброј, повеч од оних библијских: “Проклет човек који се узда у човека, и узима тело себи за мишицу!“ И још: “Прођите се човека коме је душа у носу, јер шта вреди?“ Кад је апостолу Петру Христос рекао: „Иди од Мене, сатано, јер не мислиш оно што је Божје, него оно што је људско!“ (кад га је Петар одговоарао од страдања, мада је, неколико тренутака пре тога, Господ Петра називао блаженим, зато што Га је исповедио као Сина Божјег!), каква је онда непостојаност обичних људи? Кад се Свети Петар, рајски кључар, три пута одрекао Христа,шта ће тек са нама бити?“        

НЕ КУНИТЕ СЕ У ДИМИТРИЈЕВИЋА

Још пре једанаест година, објавио сам текст „Мудри као голубови и безазлени као змије“, у коме сам писао: “Полемику сматрам здравом појавом, ако је њен циљ да се дође до истине и бољег разумевања неког проблема. У светском Православљу полемише се, и то како; али, уз уважавање Другога. Полемика је сусрет браће у Христу, браће која не морају у свему да се слажу, али су браћа. А, како рече деспот Стефан, "свака лаж места у љубави нема, јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: Изиђимо у поље!"                 

Имао сам свој став, и имам га, и, ако будем жив и здрав, имаћу га; али, мој став није Свето Предање, него лично мишљење једног православног хришћанина који се труди да га заснује на Светом Предању, и ваљда има право на своје мишљење, и право да га јавно изнесе; јер ни Господ наш није причао по буџацима, и на суду је рекао да сви знају шта је он проповедао /.../Уосталом, није тешко лепити етикете - како каже Влада Булатовић Виб: "То је просто: пљунеш човека, па залепиш етикету".                         

Дакле, полемику сматрам здравом појавом јавног живота, уз уважавање Другог... трудим се да избегавам "прозивања". (Nomina sunt odiosa.) Боље је бити начелан, чувајући другог од себе. Уосталом, то је и лакши пут да се дође до Истине. Сваки одговор треба да "одстоји", па тек онда да се проследи појединцу и јавности... у својим књигама често препричавам оно што су други, мудрији и ученији од мене, рекли - и опет имали свој став. Дакле, нисам ни рок критичар, ни литургичар; али сам довољно писмен да за православно читалаштво приредим понешто из тих области - оно што су, понављам, рекли мудрији и ученији од мене. Ко зна боље - широко му поље! И ко не зна боље - широко му поље! За сваког има места под Божјим сунцем (ваљда.)/…/        

  Не дао Бог да се нађемо у ситуацији да се полемике браће у Христу претворе у тешке сукобе и вербалне ломаче за спаљивање неистомишљеника. Да не буде са нама оно што је рекао Свети Григорије Богослов: "Повод ваших спорова је Тројица, а истински узрок је невероватна мржња". Јер, то ће угрозити само језгро наше црквености. У свом тумачењу првосвештеничке молитве Христове "да сви једно буду" (Јн. 17, 21), Свети Јован Златоусти вели: "Спаситељ то често понавља да би показао да црквени мир може да привуче више него чудеса". Јер, због наше неслоге могу незнабошци да похуле на име Божје (Рим. 2, 24).            

Ко није за мир у Цркви - нека је анатема!          

Ко жели раскол - раскол му био у кући!

Ко не слуша Цркву - нека нам буде као незнабожац и цариник!                                    

Ко раздире нешивени Христов Хитон - горко ће се кајати!        

Сви се морамо потрудити да се на нама не испуне речи Светог Василија Великог: "Неки су измислили заштиту Православља као оружје у узајамном сукобу. Скривајући своје лично непријатељство, они се праве да ратују за побожност".    

Тога не треба да буде. Можемо се разликовати у мишљењима, али Христос нам је један, и Његови смо ученици по Љубави која је Истина“.       

У некој од претходних полемика, поштовани господине Станковићу, писао сам и ово: “Да ли сам лицемер?           

Трудим се да не будем, али, нека ми Господ опрости, ни сам не успевам да избегнем лицемерје. Јер, оно што пишем и говорим захтева истинску побожност, а од ње сам далеко, предалеко. Стално ми на ум падају речи из канона за човека који се дуго мучи на самрти: “Како ћу у Господа мога погледати, Кога од младости нисам престао да вређам?“ Верујем у митарства, и плашим их се, а опет се понашам као да их нема. И кад помислим на вечну одлученост од Христа, стресем се, али, и даље сам бесловесан. Што се писања тиче, заиста настојим да пишем шта мислим, и онако како говорим. Мада, и ту се сећам Светог апостола Јакова, који каже да је обуздање језика обуздање целог тела. Помолите се, зато, Господу за мене. То Вам кажем искрено. Верујте ми, последња ствар на свету коју желим је да људи буду следбеници мог мишљења. Негде сам записао: када је Свети Јустин Ћелијски страховао да би се могао одрећи Христа на мукама комунистичке полиције (а о томе је писао у свом меморандуму о стању СПЦ у комунистичкој Југославији, тражећи да се не верује ниједном његовом исказу осим том из меморандума, јер би, како рече, комунисти могли да га „препарирају“, као што су радили с ђенералом Дражом и толиким другима), шта да кажем за себе? Не куните се у Димитријевића, да, не дај Боже, једног дана не бисте морали да кунете Димитријевића.“     

Ово сам писао пре четири године.

Надам се да се из свега јасно види да ми никад није падао гуруизам на памет. Има више разлога; један, веома битан, је тај што не подносим гуруизам, јер Христос није гуру, него Учитељ.                                    

ПОЛИТИКА И САБЛАЗАН          

Данас, такође, чините нешто веома саблажњиво. Молим Вас да ово схватите најдобронамерније. Ради се о Вашем политичком ангажовању. Ви сте у томе раме уз раме са највећим антисрбима и нељудима. Чак сте били на челу демонстрација „Један од пет милиона“, за које Руси, иначе, кажу да се изводе под америчким патронатом и да су усмерене против интереса Русије. Заправо, против гасовода „Јужни ток“. А Ви сте јавно декларисани русофил?! Једнога дана, када Вам душа изрони из „суровости“, Ви ћете се и због тог свог политичког ангажовања кајати. Али, штета ће остати.

Схватам Вашу поруку о мом политичком ангажовању крајње добронамерно. Ипак, исправљам неке нетачности. Нисам  раме уз раме са анисрбима и нељудима, него подржавам протесте свог народа против режима човека који Србију води у пропаст, спреман да изда Косово и Метохију под видом „разграничења“, о чему сам писао, скупа са Зораном Чворовићем, у књизи „Кловнократија“ (доступна на Интернету ). Нисам био на челу демонстрација „Један од пет милиона“, него сам говорио на протестним скуповима у Чачку, Аранђеловцу, Београду и Ужицу као један од многих говорника. Не знам на које „Русе“ мислите – нисте навели ништа конкретно. „Јужни ток“ је одавно обустављен, вољом Бугарске. Можда мислите на „Турски ток“. Ја сам русофил, али не сматрам да се то коси са борбом против антихришћанске и антисрбске власти, која, између осталог, од 2014. редовно организује геј параду, а на место премијера доводи политичку хомосексуалку, која све геј параде подржава.                         

О ЈОШ ЈЕДНОМ ТОМУ  

За очекивати је да ми сада напишете одговор величине бар једног тома. У реду. Ја сам ту да разговарамо. Али, и Ви добро знате да се вештом вербалистиком и најрђавији поступак може оправдати. Неки су, чак, и Јуду произвели у великомученика. Имајмо то на уму! 

Испунио сам Ваше очекивање. Ево још једног тома. Постоје, каже Толстој, људи који исти поступак могу да представе и као највећи злочин и као најбезазленију шалу. То су, авај, често баш интелектуалци. Трудио сам се да не будем такав, да не правдам Јуду, да говорим и пишем оно што мислим (увек са могућношћу да грешим, и са спремношћу да то признам), а нека читаоци суде јесам ли у томе успео. И Бог ће судити, и ко зна шта ме чека на Његовом суду, осим ако ме милост Господња не покрије. Речима се на Суду одбранити не можеш. Пред Њим нема самооправдања. А овај текст, на више места, изгледа као самоооправдање. Опростите и помолите се за мене, макар и успутно, једном мишљу.

За крај нешто лично. Напад педера и њихових политичко-судских ментора на Вас је напад на сваког душевно и духовно здравог човека у Србији, а пре свега на нас православне. Дакле, напад коме сте изложени од стране педера, знајте да ја доживљавам као напад на себе. Тако да..., нека педери имају у виду и мене!

Поштовани господине Станковићу, хвала Вам на Вашој начелној подршци, јер се око тога одлично разумемо. Срдачно, у Христу, Владимир Димитријевић  

УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 18. јуна 2019. )

1.https://www.vladimirdimitrijevic.comf;

https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/da-se-zna-dr-vladimir_dimitrijevic.pdf ).                   

   2. http://www.crkva-kassel.de/?p=6617              

3. http://borbazaveru.info/content/view/849/31/     

4. https://stanjestvari.com/2017/06/19/tkacov-sodom/       

5.https://svetosavlje.org/tacno-izlozenje-pravoslavne-vere/93/

6. http://borbazaveru.info/content/view/10426/52/ 

7.http://православнапородица.орг.срб/