О ГРЕХУ, ГРЕШНИЦИМА И ЉУБАВИ БОЖЈОЈ

РЕЧ – ДВЕ ЧИТАОЦУ

Текст који читалац има у рукама је дугачак и захтеван, па га не препоручујем  онима који немају воље да савладавају дугачке текстове, као ни онима које ова тема не занима. Он је настао као полемички одговор, мада се  не може свести само на полемику: у њему је дат низ одговора на битна питања богословља и хришћанске етике, али и на нека друга, рецимо политичка ( нисам их покретао ја, да се разумемо ). Што се политичких питања тиче, молим читаоце да имају у виду да свој политички став ником не намећем, нити га, кад расправљам о питањима правоверја и правоживља, истичем на било који начин.      

Мој уважени опонент, господин Слободан Станковић је, својим тезама (овде:), настојао да покаже и докаже неколико ствари: пре свега, да сам одступио од хришћанског моралног учења о противприродном блуду, да проповедам „магизам греха“ (ко осуђује содомите, мора постати содомит ), да сам колебљив у својим ставовима о поједним личностима, које штетно делују међу правовернима (подржавао сам, сматра Станковић, неправославне смутљивце, попут Мирољуба Петровића, јер сам био лишен трезвеног увида у праву природу његове пропаганде, а управо то доказује несолидност мог апологетског рада), и имам погрешне политичке ставове.  Трудио сам се да оповргнем све тезе мог опонента, а да ли сам у томе успео – нека  одлучи читалац. Полемику, иначе, ако је добронамерна, сматрам здравом појавом интелектуалног живота  - ако полемичари имају намеру да разбистре појмове и труде се да буду истинољубиви.                        

Пре обраћања господину Станковићу, истичем да овим завршавам полемику, а уредништво „Борбе за веру“ молим да мом опоненту пружи могућност да ми одговори, ако сматра да је потребно – пошто не волим спречавање слободе говора, мислим да је то поштено. Хвала унапред.

О ДУЖИНИ ТЕКСТОВА, ЈОШ ЈЕДНОМ  

Уважени господине Станковићу,            

Ваша прва примедба на мој одговор је да је исти предуг. Ваше настојавање на краткоћи мојих текстова вредно је као педагошко упутство које проистиче из лепе жеље да текстови нижепотписаног имају што већи ефекат. Наравно, не пишем само дуге текстове, него нудим и оне краће (1), чак и о теми о којој расправљамо. (2) Али, пошто је Ваш текст тражио озбиљна разјашњења, то сам се определио не за дужину, него за подробност. Дуги текстови се читају ако човек хоће да упозна одговоре на озбиљна питања; свођење текстуалности на пуку информативност нас је, у интелектуалном животу, и довело довде, јер, како рече Жан Бодријар, све је више информација, а све мање смисла.            

И Ви сте били приморани да на озбиљне захтеве текста нижепотписаног напишете дугачак одговор, што, по мом мишљењу, није за покуду.                                                      

О РИТУАЛНИМ ЗАКЛИЊАЊИМА, ИРОНИЈИ И ДРСКОСТИ 

Да кренемо редом. Када сам рекао да немам намеру да ритуално понављам своје ставове о греху содомије, засноване на Светом Писму и Светим Оцима, јер сам их до сада много пута поновио, Ви сте ме прекорели:

Ово што сте написали је неозбиљно. И, без икакве потребе, иронично. У циљу озбиљности и сврсисходности полемике, Ви сте били у обавези да се позовете на речи Светог Писма и Светих Отаца, којима бисте доказали исправност својих тврђења. А ја, као Ваш опонент, нипошто, нисам у обавези да познајем сав Ваш публицистички опус и да знам шта сте све и где сте шта рекли. Иначе, било би Вам душекорисније да се што чешће „ритуално заклињете“ (цитирате) Светим Писмом, него ли протестантским или другим јеретицима (илити „научницима“).                                                              

Што се оцене озбиљности написаног тиче, суд препустимо читаоцима. Што се ироније тиче, био сам ироничан јер ми се учинило да је Ваш тон био дрзак: у циљу темељности и сврсисходности полемике, као и уважавања према опоненту, били сте ДУЖНИ да се упознате са мојим текстовима који се баве ОВОМ темом (не са мојим текстовима о било којој другој теми). Рецимо, одавно сам писао о вези између екуменизма и хомосекуализма, у свом огледу „Екуменизам као мистички блуд“ (3), што јасно показује моје чврсто и неодступно становиште по овом питању и борбу против ове наопакости међу припадницима Цркве од Истока. Али, пошто сте Ви љубитељ кратких чланака, било Вам је лакше да не читате, што је, онако узгред, било увод у лепљење етикете да своје ставове не утемељујем на Писму и Предању.        

Лепо је што мислите о томе шта је за мене душекорисно, но, из перспективе полемичког дискурса, то опет указује на претерану слободу у опхођењу са човеком са којим полемишете, а не знате га лично. Мени не пада на памет да се бавим душебрижништвом кад сте Ви у питању.

Протестантске и друге писце (које Ви, јер су иноверни, не сматрате ни научницима) никад нисам цитирао да бих довео у сумњу учење наше Свете Цркве, него као додатну аргументацију која треба да укаже на дубинску утемељеност православног схватања. Допустите ми да кажем да су и Свети Оци (попут Никодима Агиорита или Теофана Затворника, али и Преподобног Јустина Ћелијског, који је, у својој књизи „Светосавље као философија живота“, цитирао угледне западне научнике, попут Џемса Џинса ) користили ову методу.     

УЗГРЕДНО ИНСИНУИРАЊЕ                  

Ви кажете, указујући на свештенике Стилијанопулоса, Парпару и прота Љубу:

Искази та три православна свештеника имају мале или никакве везе са почетним разлогом наше полемике. А колико је свако од њих тројице православан, о томе би се тек могло полемисати. Али, понављам, то није тема наше полемике.                    

Не желим да верујем да је Ваш став о три православна свештеника почива на инсинуацијама: ако неког, поготово покојног, православног хришћанина, и, уз све то, свештеника (попут проте Љубодрага Петровића, духовног оца на стотине младих душа) сумњичите да није правоверан, не можете полуклеветнички, у полуреченици, прећи преко тога, и наставити даље (као, Ви нешто знате и о томе, али нећете да губите време). То је поступак смутљивца, а не човека који жели да укаже на истину. Пошто одбијам да верујем да сте смутљивац, ово приписујем журби у којој сте писали одговор.

 КРИТИКА СТАВОВА АМЕРИЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ        

Стих их посланице Римљанима Светог Апостола Павла где он говори о разлозима пада у содомију тадашњих безбожника и многобожаца, Америчка Црква цитира у целости: „...Предао Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себе одговарајућу плату за своју заблуду"(Римљ. 1, 26-27). Разлог? Зато што ту пише да их је „Бог предао у срамне страсти“ (Бог је крив???).Са друге стране, Божију заповест о смртној казни за педерастију Америчка Црква доноси осакаћену:„Мојсејев Закон је осуђивао све хомосексуалне чинове, исто као и прељубу и инцест... (Левит. 18, 6-23; 20, 10-21).“ А та заповест у целости гласи: „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих“ (3. Мојсијева 20,13).Осим тога, Американци ублажавају тежину содомског греха, поредећи га са прељубом и инцестом.                          

Овде сте оптужили епископат Америчке Православне Цркве (додуше, са упитником) да су цитирали посланицу Светог Павла Римљанима зато што тамо пише да је педерасте Бог предао у срамне страсти, па сматрате да они тврде како је „Бог крив“ за њихов преступ. То није тачно. Они су цитирали Светог Павла зато што је овај део његове посланице Римљанима најснажнија новозаветна осуда содомизма, а реч да их је „Бог предао“ у такво стање у светоотачкој егзегези никад није тумачена буквално – као да их је Бог заиста предао, него да је Бог ДОПУСТИО, због њиховог идолопоклонства, да САМИ упадну у такве страсти.           

Ево шта о томе каже Свети Теофилакт Охридски у свом тумачењу ове посланице: 24. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте телеса њихова међу њима самима, 25. Који заменише истину Божију лажју, и више послужшие твари него Творцу, који је благословен у векове. Амин.                 

Реч предаде употребљена је уместо допусти, слично као што лекар, желећи да буде од користи болеснику а видећи да он не мари за уздржаност и не слуша га, допушта да се још више разболи, тј. напушта га и дозвољава му да следи сопствену вољу, и на тај начин га не ослобађа од болести. Неки су, уосталом, израз предаде их Бог разумели у смислу да их је предао вређању и дрскости према Богу, слично као што кажемо: тога и тога је уништио новац, иако новац не уништава, него наша злоупотреба новца. Или, кажемо да је Саула изопачило царство, односно његова (Саулова) злоупотреба царства. Према томе, незнабошци су предати нечистоти сопственим развратом. Није, дакле, било потребно да их други вређају него су увредили саме себе, јер су такве те нечисте страсти. Зашто су предати нечистоти? Зато што су увредили. Онај, који не жели да позна Бога, истог часа постаје и морално изопачен, као што каже и Давид: Рече безумник у срцу своме: нема Бога а затим распаде се и огади у поступиџма својим (в. Пс. 13; 1). Изменили су оно, што је истински припадало Богу и применили то на лажне богове. Поштоваше је речено уместо указаше часг а послужише уместо изражавали су служење делима, чиме се означава част, која се исказује на делу. Није једноставно рекао: поштоваше и послужшие твари него је додао и: уместо Творцу, увећавајући кривицу поређењем. Без обзира на то, каже, Бог је благословен у векове,тј. ни најмање није претрпео штету због тога што су Га они увредили, него је благословен у векове – непоколебиво и несумњиво, јер то значи амин.                                 

26. Зато их предаде Бог у срамне страсти, јер и жене њихове претворише природно употребљавање у неприродно. 27. А исто тако и мушкарци оставивши природно упошребљавање жена и распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду.                     

Опет каже да их је Бог предао страстима јер су служили твари. Као што су се изопачили у учењу о Богу и напустили руковођење творевине, тако су и у животу постали гнусни и напустили природно задовољсгво (које је најугодније и најпријатније) и предали се неприродном задовољству (које је од свега теже и непријатније). То означава реч заменише која показује да су они напустили оно што су имали и изабрали друго. На тај начин, и један и други пол оптужује сама природа, коју су преступили. Изрекавши скривено о женама нешто срамно и такво да је непристојно јасно говорити о томе, говори и о мушкарцима да су се и они распалили жељом један на другога, показујући да су се предали сладострашћу и махнитој љубави. Није рекао да су удовољавали жељи, него да су чинили срам, показујући да су они осрамотили природу; распалише се жељом рекао је с циљем да неко не помисли да је болест бил а сама њихова жеља. Чинећи срам. Другим речима, усрдно су се препуштали нечистоти, творећи је на самом делу, добијајући плату за отпадање од Бога и за идолопоклоничку заблуду у самом том сраму и у самом том задовољству, имајући казну у њој као у противприродној и полној нечистоти. Павле то каже због тога, јер још није било могуће да их убеди у учење о геени (паклу). Ако, каже, не верујеш учењу о геени, онда веруј томе да се њихова казна садржи у самом њиховом нечистом делу.   

28. И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично.

И по трећи пут понавља исту мисао и употребљава исту реч, говорећи: предаде их. Разлог због којег их је Бог оставио свагда је безбожништво људи. И како не марише да познају Бога, предаде их страсти. Увреда, каже, коју су нанели Богу, није била грех незнања, него намеран грех. Он, није рекао: будући да нису познали, него: Како не марише, тј. одлучили су да немају Бога на уму и добровољно су изабрали безбожништво. Према томе, њихови греси нису греси тела, као што тврде неки јеретици, него неправилног расуђивања. Они су у почетку одбацили познање Бога, а затим је Бог допустио да буду предати у покварен ум. Да би боље протумачили израз предаде их Бог, неки од Отаца користили су прекрасан пример. Они расуђују на следећи начин: када неко, не желећи да види сунце, затвори очи а затим падне у јаму, ми не кажемо да је сунце, које он и не види, бацило човека у јаму, него да је тамо пао зато, што оно није осветлило његове очи. А због чега пак оно није осветлило његове очи? Зато што их је он затворио. Тако је и њих Бог предао срамним страстима. Зашто? Зато што Га људи нису познали. А зашто Га нису познали? Зато што нису расуђивали и што су одлучили да Га не познају.  (4)                               

Тако ово место тумачи Свети Теофилакт. Зато је епископат Америчке Православне Цркве цитирао посланицу Римљанима, а не, као што Ви инсинуирате, због тога што су хтели да Бога окриве за постојање педерастије. То би било гностичко – манихејско учење.               

Старозаветни закон каменовања се у Новом Завету и новозаветној Цркви не примењује, као што се не примењује и низ других прописа, од обредног жртвовања животиња до обрезања.                                     

Што се тиче изједначавања содомије и прељубе, оне су изједначене 62. каноном Светог Васлија Великог, који каже: „Који учини срамоту са мушкарцима, нека му се одреди вријеме /кајања/ као ономе, који је пао у безакоње прељубе.“ Ни ту епископат Америчке Цркве није изневерио предање Отаца.

О НЕМЕШАЊУ СА ГРЕШНИЦИМА

Критикујући епископат Америчке Цркве, Ви тврдите:

Америчка Православна Црква још каже:„Према мушкарцима и женама са хомосексуалним осећањима и емоцијама треба поступати са разумевањем, прихватањем, љубављу, праведношћу и самилошћу коју треба указивати свим људима.“ Као што видимо, овде смо позвани на разумевање, прихватање, љубав и самилост према педерима, док Свети Апостол Павле учи супротно: „Писах вам у посланици да се не мијешате с курварима; И то ја не рекох за курваре овога свијета, или тврдице или идолопоклонике; јер бисте морали изићи из свијета. А сад вам писах да се не мијешате ако који који се брат зове, постане курвар, или тврдица, или идолопоклоник, или кавгаџија, или пијаница, или хајдук; с таковима да и не једете. Јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра? А оне који су напољу судиће Бог. Извадите злога између себе“ (1. Коринћанима 5, 9-13).                

О чему је овде реч? Прво, реч је о томе да Свети Павле каже да је прва брига Цркве о својим члановима, јер је свет у коме живимо препун грешника незнабожаца, од којих је немогуће сасвим побећи, јер бисмо онда морали напустити баш цео свет. Реч је, код Светог Павла, о томе да се из Цркве изгоне непокајани грешници (од блудника до разбојника), с којима се не треба дружити, јер они, својим животом, поричу учење Христово и етос правоверја. И то се да схватити врло једноставно. Ево одговора свештеника Георгија Максимова на писмо једног хомосексуалца:

 „Имам проблем… ја сам хомосексуалац, имам момка и ја га волим. Да ли могу да уђем у храм? Да ли је ово смртни грех? А ако пожелим да се исповедим, да ли ће ме свештеник истерати? Зашто сам се родио као хомосексуалац? И да ли могу да посећујем храм?       

о.Георгије: Исповест има смисла само онда када постоји чврста жеља одрицања од греха. Све што води ка греху није истинска љубав. Када би грех био горак нико не би учинио ниједан грех. О томе се и ради, да сатана представља човеку грех као нешто слатко, занимљиво, итд. Постепено грех сраста са човеком и тешко је, а често болно, отргнути га од себе. Међутим, ако се то не учини, грех ће наставити да разара Ваш живот овде и води Вас у пропаст након смрти. Ваши односи изграђени греху, воде и Вас и тог момка у пакао. Ако Вам је он заиста драг, Ви не бисте желели да он буде у паклу након смрти. Значи, чак и ради тога да му пружите могућност спасења, прекинули бисте односе са њим. Нико се не рађа као хомосексуалац. Та лаж је кренула од истраживања Сајмона Ле Веја 1991. године и која је постала врло популарна. Међутим, ниједно од многобројних истраживања то није потврило. Можда је на то (хомосексуалну склоност код особе која је поставила питање, прим.уред.Има наде) утицало окружење или неке чињенице из Ваше животне историје, али на крају крајева, у питању је Ваш избор. Он није неизменљив и Ви сте слободни да тај избор измените. Ако сте одлучили да одбаците грех хомосексуализма и борите се са овом страшћу, онда, наравно, Ви можете посећивати храм и чак се и исповедити.“(5)            

Дакле, човек са хомосексуалним склоностима може бити члан Цркве, ако се бори против своје страсти и настоји да је, Божјом помоћу и Светом Тајном Покајања и исповести, победи. Ко се не каје, не може бити члан Цркве и с њим се општење прекида.

ГРЕШНИЦИ КОЈИМА СЕ ЗАБРАЊУЈЕ СТУПАЊЕ У ЦРКВУ

Сматрајући мој став неправославним, додајете:           

У претходним стиховима 5. главе Прве посланице Коринћанима, Свети Апостол Павле говори о коринтском блуднику који се оженио својом мајком. Апостол Павле за њега заповеда: „Да се он преда сотони на мучење тијела, да би се дух спасао у дан Господа нашега Исуса Христа“ (1. Кор.5,5). А зашто тако треба поступити? „Није добра хвала ваша. Не знате ли да мало квасца све тијесто укисели?“ (1.Кор.5,6). Али, нам Ви, скупа са православним Американцима саветујете да педере треба да  „прихватамо“, „волимо“... Док Свети Апостол Павле саветује да с таквим и не једемо, Ви кажете да они могу да буду чланови Цркве, па чак и да се причешћују. Не плашите се да мало квасца може све тесто укиселити? После цитата, Ви став став Америчке Православне Цркве о педерима додатно препричавате, како бисте га посебно истакли. Па кажете како „Хомосексуалци (мушки и женски) јесу грешници који заслужују пажњу и трпељивост; треба им помоћи да се своје склоности ослободе, и омогућити учешће у животу Цркве (и примање Св. Причешћа) под условом да се боре против сопствених слабости...“   

Коринтски блудник се није оженио мајком, него маћехом ( што, наравно, нимало не умањује његов грех – јер, и то је огромна и страшна саблазан ); да се преда сотони на мучење тела у овој посланици Светог Павла значи да се такав блудник одлучи од Светог Причешћа до покајања. Уосталом, ево тумачења Светог Теофилакта Охридског:“Свуда се чује да је блуд међу вама, и то такав блуд какав се ни међу незнабошцима не помиње, да неко има жену оца свога. Опомиње све уопште, да не би били немарни и да овај грех не би сматрали за туђи него да би се, напротив, постарали да га исправе као заједничко безбожништво. Није рекао: „бестидно се догађа“, него: свуда се чује. Ако је забрањено чак и да се чује за такав преступ, зар онда није далеко бестидније ако се он и извршава? То се утолико пре односи на вас, који сте удостојени духовних тајни, Појачавајући оптужбу, у наставку каже: какав се ни међу незнабошцима не помиње. Није рекао: „какав се није догодио“, него: какав се не помиње. Да неко има жену оца свога. Није рекао: „маћеху“, него: жену оца свога како би, поменувши оца, учинио овај ударац још снажнијим. Осим тога, стидећи се да помене прељубу, употребио је пристојнији израз: има.“(6)                      

Апостол Павле позива све у Цркви у Коринту да се кају због тога што се десило и да из Цркве уклоне оног који изазива јавну саблазан, по Светом Теофилакту:“Требало би, каже, да плачете, јер се та срамота раширила на целу Цркву. Требало би да се молите са сузама, као у случају болести и заразе, да би се избацио између вас тј. да се одсече од вас као заједничко зло. Ни овде није поменуо блудника, него је рекао: онај, који је учинио то дело./.../ Запази његово негодовање. Не допушта да чекају његов долазак да би одлучили блудника, него хита да заустави зло и заразу пре него што се они рашире на васцело тело Цркве./.../ Да се такав преда сатани. Смисао је двојак. Можда је овакав: Христос може да вам да такву благодат, да будете у стању да блудника предате сатани, а можда и овакав: и Сам Христос ће, заједно с вама, осудити блудника. Није рекао: „уступити“, него: предати, и на тај начин му прикривено отворио врата покајања.“(6)                

   Да се преда сотони на мучење тела у овој посланици Светог Павла значи, како рекосмо, да се такав блудник одлучи од Светог Причешћа до покајања. И њему су, по Светом Теофилакту, дате покајничке шансе – али се, да би те шансе остварио, он мора одлучити од Светог Причешћа и искључити из црквене заједнице док не приступи исправљању свог живота, а то значи раскид везе са маћехом и стајање на пут заповести Божјих. И овом грешнику, као и содомитима који се кају, отворена су врата покајања. Врата Цркве се затварају само пред непокајанима.            

О ИЗМЕНИ МОЈИХ СТАВОВА               

А онда, наравно, Ваш доказ да играм пинг – понг, да нисам доследан својим ставовима:        

То кажете сада, када Ваша душа више није у „стању суровости“, у које сте, по сопственом исказу, били упали „...после вишегодишње борбе за заштиту породичних вредности, а против идеологије политичког хомосексуализма“, због чега је Ваша душа „почела да заборавља да су грешници, који су упали у противприродни блуд, такође наши ближњи, нечија деца, браћа, сестре. Ово што сам рекао нисам рекао да бих умилостивио тужитеље из НВО „Да се зна“, него зато што сам православни верник чија савест се повремено буди...“Ето, ту сте играли пинг-понг. Јер, својевремено сте, у својој књизи „Младост и страсти“ о односу према педерима говорили сасвим другачије. Да се подсетимо:„Вера у Јединог и Истинитог Бога, Свеца Израилевог, спасила је старозаветне Јевреје од ове гнусобе. У књизи левитској (18, 22; 20, 13) мужеложништво се назива гадним. Они који га упражњавају на сав народ Божји навлаче гнев Цара Небеског. Зато је казна за њих била – смрт. И у новозаветној Цркви ситуација је јасна. Свети Павле сведочи да непокајани мужеложници иду у паклени огањ; канони налажу најстроже епитимије за противприродно недело. Свети Равноапостолни Цар Константин (IV век) о овоме вели следеће: „Кад мушкарац приступа мушкарцу као жени, кад тражи полно задовољство тамо где му није место, чини опако дело. Наређујемо да се пооштре закони, да се право наоружа осветничким мачем, како би вршиоце срамних дела подвргавао брижљиво одабраним казнама“. У Европи се, све до Наполеона, ово зло строго кажњавало. Бонапарта, син безбожничке Француске револуције, први је који у кривичне законике није унео казне за мужеложнике, све у име „демократије“ и „људских права“.Постмодерно, такозвано „пермисивно“ (сведопуштајуће) друштво, у толерисању зла иде до краја.“ Кристално је јасно да став Владимира Димитријевића према педерима није исти данас и некада. Зато је логично питање: који је Ваш став према педерима, господине Димитријевућу, био православан – овај данас, у цитату и парафрази става Америчке Православне Цркве, или онај из Ваше књиге „Младост и страсти“?                           

Како другачије да одговорим него целовитим текстом из своје књиге „Младост и страсти“, објављене први пут средином деведесетих година прошлог века, у доба кад у Србији није било ни помена политичког хомосексуализма као противпородичне идеологије коју желе да наметну једном православном народу? Нека читалац чита и нека види да ли је то супротно мојим садашњим ставовима:

1. „За два греха Господ није чекао Страшни суд да би их казнио: један је – трговина у храму, а други – мужеложништво, противприродни блуд. Трговце је, исплевши бич од узица и испреметавши тезге, из Храма јерусалимског истерао Син Божји, Исус Христос, а Содому и Гомору, градове који су упражњавали противприродни блуд, уништио је огњем – спасио се само праведни Лот са кћерима.“  

То што сам овде написао, мислим и сад. И потписујем. Содомија и трговина у храму Богу су нарочито мрски греси.

2. „Као и друге врсте духовних и телесних изопаченосги, мужеложништво је било својствено скоро свим паганима. Египатски жреци упражњавали су га у току својих мистерија посвећених Изиди и Озирису. Херодот сведочи да су се, у име богиње плодности, Иштар (Астарте, против које су грмели старозаветни пророци), у блискоисточним храмовима проституисале и жене и мушкарци. Незнабожни Јелини су се такође предавали овом мрском греху. Према миту, врховни „бог“ Зевс је, да би утолио похоту, са земље отео младог Ганимеда. Неки грчки законодавци одобравали су овакве везе, а у спартанској војсци оне су биле израз „ратничког духа“. Маје, Инке, Астеци, северноамерички Индијанци, Индуси, Јапанци, аустралијски урођеници такође су имали гнусне обичаје. Где год се верује у лажне богове (а иза њихових идола су, зна се, увек демони), ту се и изопачено сексуално понашају. У доба пред пропаст Римске империје зло неприродног греха толико се раширило да је ушло и на царски двор (Хелиогабал се, рецимо, облачио и понашао као жена).“     

И сада тврдим да је ширење хомосексуализма као норме нeпосредна последица репаганизације негда хришћанког човечанства.        

Демони, који су се ругали Господу преко идолопоклоника, па су их наводили да руше закон Божји у области морала, опет су дигли устанак против Христа, и настоје да створе свој Нови поредак, у коме озакоњење контранорме представља основу за довођење антихриста, последњег лажног месије у злу уједињеног човечанства, о чему сам, релативно недавно, писао у свом тексту „Да ли ће антихрист бити содомит?“(7)

3. „Вера у Јединог и Истинитог Бога, Свеца Израилевог, спасила је старозаветне Јевреје од ове гнусобе. У књизи левитској (18, 22; 20, 13) мужеложништво се назива гадним. Они који га упражњавају на сав народ Божји навлаче гнев Цара Небеског. Зато је казна за њих била – смрт.

И у новозаветној Цркви ситуација је јасна. Свети Павле сведочи да непокајани мужеложници иду у паклени огањ; канони налажу најстроже епитимије за противприродно недело.“      

Овде је дат став Старог и Новог Завета према греху содомије. У Старом Завету је казна била смрт, а у Новом Завету је одлучење од причешћа. Речено је да Свети Павле упозорава да непокајани грешници иду у огањ вечни – и то стоји, јасно, заувек: али, у огањ вечни, који је огањ неузвраћене љубави Божје, иду НЕПОКАЈАНИ, а не ПОКАЈАНИ грешници. 

Да наведемо и каноне Цркве о овом питању. Ево 62. канона Светог Василија Великог:„Који учини срамоту са мушкарцима, нека му се одреди вријеме /кајања/ као ономе, који је пао у безакоње прељубе.“ Дакле, одлучење од Цркве за хомосексуалца било је петнаест година, као и за оног ко учини прељубу, то јест изневери брачног друга. Хомосексуалац је одлучен од Светог Причешћа, и треба да се каје. Међутим, ако се не каје, он се трајно искључује из заједнице Господње. У 84. канону Светог Василија Великог пише:“И све ово прописујемо, да се покажу плодови покајања; јер о оваквим предметима ми не судимо све по времену, него узимамо у обзир начин кајања. Пак ако се неки тешко одбијају од својих обичаја и радији су да служе тјелесним насладама, него Господу, и неће да управе свој живот по Евангелију, с таковима ми никаквог опћег посла немамо…“  

Свети Григорије Нисијски својим 4. каноном изједначава педерастију и скотолоштво:“„…К овоме /Свети Оци, нап.В.Д./ сматрају да се односи и кад ко облеже живинчета и педерастија, јер је и то прељуба противу природе, и тиме се вријеђа што је туђе, а уз то противу природе… то двоструко вријеме покајања установљује се за оне, који су се прељубом оскврнили, или другим каквим срамотним нечистоћама, као кад облежу живинчета, или помамом на мушкарца… Мора у осталом бити и разлика нека у начину кајања у погледу самих гријехова сластољубља. Тако, који се сам побуди да очитује своје гријехе, пошто је у своме особноме побуду хтио да изобличи своје тајне, и почео је већ тиме да лијечи своје страсти, и уједно показује знак свога кретања на боље, такови блажијим казнама нека се подвргне; који је пак у злу заточен био таквоме дуже времена треба да се поправи, и тек кад се савршено очисти, тада нека се прими у опћење Светиње…“ Из курзивом обележеног места види се да Свети Григорије налаже да се блажим казнама подвргну они који су сами решили да се кају, и који су одлучни на том путу. 

4. „Свети Равноапостолни Цар Константин (IV век) о овоме вели следеће: „Кад мушкарац приступа мушкарцу као жени, кад тражи полно задовољство тамо где му није место, чини опако дело. Наређујемо да се пооштре закони, да се право наоружа осветничким мачем, како би вршиоце срамних дела подвргавао брижљиво одабраним казнама“.У Европи се, све до Наполеона, ово зло строго кажњавало. Бонапарта, син безбожничке Француске револуције, први је који у кривичне законике није унео казне за мужеложнике, све у име „демократије“ и „људских права“.“        

Овде је, у књизи „Младост и страсти“, дат преглед односа хришћанског друштва према греху за који се сматрало да урушава космички поредак. Јустинијанова Новела 77 садржи фразу "супротно природи" и односи се на оне оне мушкарце који „обузети ђаволским побудама, практикују између себе најсрамотније пожуде, и делају супротно природи. Ми им заповедамо да у срце приме страх од Бога и способност расуђивања да дођу и уздрже се од таквих, ђаволу налик и незаконитих пожуда, како их не би сустигао гнев Божији због тих безбожних радњи, које се завршавају пропашћу читавих градова и свих њихових становника. Нас је Свето Писмо научило да су због безбожног понашања градови заиста бивали уништени, заједно са људима у њима…“(8)

 Тако је у руском „Домостроју“, документу из доба Московске Русије, изложено од кавих све невоља може да страда народ који се одао безбожним преступима:„Ако Му се не вратимо и не покајемо због злих дела својих, због грехова наших послаће Oн понекад глад; понекад кугу, или ватру или воду; или заробљеништво и уништење од руку паганских; уништење градова и цркава Божијих; уништење свега светог; пљачку од сваког пука; лажне оптужбе туђе, понекад одузимање имовине услед царева гнева; или казну без милости, жалосну смрт; смрт од бандита и пљачку и крађу; одузимање правде и мучење; или сушу; или обилне кише, неумерена лета, оштре зиме, сурове мразеве, јалову земљу; помор стоке и дивљачи и птица и риба; и обиље сваке нужде; сиромаштво које доводи до бедне, изненадне и преране смрти родитеља, жена и деце; патње од бројних тешких бољки; и грешан крај.“(8)  

Ив Левин, Американка која се бавила ставовима православних Словена према сексуалности, истиче да су сексуални односи били сматрани саставним делом космичког поретка, па се свако преступање оног што је било норма оштро осуђивало:„Мушкарци не треба да се један другом покоравају у сексу; одраслом мушкарцу не пристаје пасивна улога у полним односима нити он треба другог мушкарца да ставља у тај положај. Осим тога, мушкарац не би смео да своју пожуду задовољава са животињом; друштвени односи треба да се одвијају између људи. Јако је штетно по божански поредак ствари ако се човек упушта у полне односе са члановима своје породице; према томе, инцест је "неприродан". Није исправно да жена доминира над мушкарцем ког јој је Господ одредио за господара; према томе полни однос у коме се жена налази одозго је "содомија". Није исправно узети жену у полном односу "као мушкарца" (мужско) у односу отпозади или у аналном односу; жене треба да имају само женску улогу у полним односима. Све у свему, "неприродни" секс је искривљавао прихваћене друштвене односе и због тога је представљао озбиљан прекршај.”(8) 

Због тога је, од цара Константина до Наполеона, мужеложништво сматрано не само друштвено, него и космички, субверзивним, што је имало и законске последице. Ипак, на православном Истоку, као што сам већ писао,   хомосексуалце нису спаљивали и живе закопавали у земљу, него су им давали епитимије. (9)                 

5.“Постмодерно, такозвано „пермисивно“ (сведопуштајуће) друштво, у толерисању зла иде до краја.

Хомосексуализам је проглашен за „нормалну“ полну оријентацију, а амерички председник Клинтон је, као један од циљева свог председниковања, навео изједначавање у правима нормалиих и перверзних особа. С тим у вези, почела је кампања у државним основним школама: деци се наметљиво говори да је пер верзија – морално и друштвено сасвим оправдана.                  

За предшколску децу издате су сликовнице које то тумаче. Једна од њих зове се „Татин цимер“. Њен текст је следећи: „Тата и његов цимер Френк живе заједно, раде заједно, једу заједно, спавају заједно, брију се заједно, чак се и потуку. Тата и његов цимер врло су срећни скупа. И ја сам срећан с њима“… То је, веровали или не, монолог дечачића који има оца – изопаченика.             

Содомија се, пркосно и отворено, пропагира и преко рок-музике. Певачица Лујза Чиконе, која је узела богохулни псеудоним „Мадона“, а која је нарочито популарна међу девојчицама и дечацима млађег узраста, на концертима доводи плесаче који симулирају содомитске оргије.

На манифестацији тзв. „Дана гордости хомосексуалаца“ (Gay Pride“) у Њујорку средином 1993. учествовало је преко четири стотине хиљада суманутих прекршитеља закона Божјег и њихових симпатизера, који су тражили своја „права“. Неке „либералне“ групе протестантских јеретика чак допуштају и „венчања“ мужеложника и женоложница, а екуменски савет цркава, чији је, авај, члан и наша помесна Црква, има посебну групу за подршку содомитима. Код нас, они имају симпатије квази-демократске јавности, а своје ставове повремено објављују у разним часописима. Противприродно зло није остало некажњено од саме природе, која не трпи гажење поретка у њу уложеног Богом.

Појавила се СИДА, болест болесних навика. Прво се проширила међу хомосексуалцима и наркоманима, а данас се њоме могу заразити сви они који не воде Богом благословени брачни живот. Ова болест је болест пропадања имуног система који је, како вели руски хришћански научник Виктор Тростников, материјални символ покрова Божјег над човеком. Организам се – сам по себи – предаје свим могућим болестима, одбијајући да припада личности која је погазила закон Божји, одрекла се рађања деце и учешћа у Богом сазданој хармонији космоса…“                

И ово, објављено још 1995, се ни по чему не разликује од оног што пишем сад. И данас сматрам да идеологија хомосексуализма као норме води сваку заједницу у пропаст, и да ширење овог греха доприноси најдубљој декаденцији друштва.

6. „Православна Србија се суочава са појавом новог паганизма у свим његовим облицима: почев од оживљавања далекоисточних, незнабожачких култова, преко бујања јеретичких, назови – хришћанских секти, до распусности и разузданости савременог човечанства.           

Секуларистички дух Запада, дух који жели да Бога заувек прогна из света и вз срца људског, отровнији је од многих искушења са којима се Православље досад срело. Срби – Хришћани пред овом чињеницом не смеју затварати очи. Ми више не живимо у органском православном друштву у коме, додуше, није све идеално и иконично, али све стреми идеалу и икони.

Дошао је час да се све светосавске снаге усмере ка озбиљном суочавању са изазовима доба у коме стојимо пред Богом отаца својих; да чињенице обасјамо светлошћу Еванђеља и посолимо своју мисао мишљу Светих и честитих витезова наше Цркве.

Свету данас богословље скоро да и не треба – он га, рецимо то слободно, неће. А поготову он неће богословље факултетско, које се састоји у прежвакавању напамет научених формулација, било схоластичких, било „неопатристичко-синтетичких”. Чланак који нудимо на увид покушај је да се стање у коме смо опише. Тек предстоји да се оно светопредањски, литургијски, али и законски лечи.“      

И овим својим речима, које су програмске, кажем ДА и АМИН, после две и по деценије.  С тим што, наравно, видим да нам је теологија и даље академска, беживотна, отуђена од потреба епохе, а да су Зизјулас и његови следбеници дошли чак и до оправдавања хомосексуализма, што је саставни део њихове квазиперсоналистичке јереси, коју Жан Клод Ларше зове усиомахија.                                              

ШТА МУЧИ МОГ ОПОНЕНТА?    

Ипак, знам шта Вас мучи, господине Станковићу – Ви мислите да у књизи „Младост и страсти“ бејах непопустљив, а да сам сад постао крајње „пермисиван“ према греху који сам некад оштро осуђивао. Нисте ме схватили, чини ми се. Сваки човек, борећи се против греха као друштвене појаве, налази се у опасности да помеша грех и грешника, и да у себи узгаји нехришћанска осећања, која му помраче срце и лишавају га благодати. Нисам се одрекао ничег од учења Цркве о овом греху, али сам се преиспитао и видео да морам, увек и свагда, раздвојити грех од грешника. За грешнике је Христос умро – па и за, да употребим израз који Ви сматрате прецизним, педере. Само, НЕПОКАЈАНИ ГРЕШНИЦИ, ГРЕШНИЦИ КОЈИ СВОЈ ГРЕХ НАМЕЋУ КАО ДРУШТВЕНУ И ЗАКОНСКУ НОРМУ, НЕМАЈУ НИКАКВЕ КОРИСТИ ОД ХРИСТОВЕ ЖРТВЕ. АЛИ, ПОКАЈАНИ ГРЕШНИЦИ ЈЕ ИМАЈУ, И ТЕ КАКО: ЊИМА СУ ОТВОРЕНА ВРАТА ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ.                 

   Дакле, и мој став из књиге „Младост и страсти“ и мој данашњи став су, како верујем, сасвим у сагласности, са одређеним разликама у акцентуацији, које су плод брзог ширења тоталитарне идеологије политичког хомосексуализма, а не промене мојих начелних ставова. Читалац може сам да провери да ли је тако. На то га и позивам, а не позивам га да верује пуком вербализму – ни мом, ни Вашем.                          

ОПЕТ УЧЕЊЕ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Пошто сте се обрачунали са ставом епископата Америчке Цркве, прешли сте на Руску Цркву, и устврдили:  У цитираном делу званичног документа Руске Православне Цркве, који носи наслов „Основи социјалне концепције“, у коме се говори о ставу Цркве према педерима, у старту је исфалсификован цитат из Светог Писма. Наиме, Руска Црква 13. стих из 20. главе 3. књиге Мојсијеве доноси у скраћеном – осакаћеном виду, што је крајња дрскост и хула. Тамо пише: „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица“ (3. Мојс. 20; 13). А тај стих у аутентичном облику гласи: „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих.“ Либералним врховима и Америчке и Руске Православне Цркве смета Божије запрећење смртном казном за педерастију.

У Старом Завету људи су, због педерастије, били кажњавани смрћу. Новозаветна Црква није позивала на кажњавање смрћу због тог греха. Пошто је Руска Црква новозаветна, она се држи новозаветног решења овог проблема, при чему свим силама наглашава колико је овај грех супротан Божјем закону, тако што у свом ставу јасно наводи учење Цркве, што Ви, да бисте доказали да сте у праву, прећуткујете. Уосталом, ево шта каже Руска Црква:“Светоотачко предање јасно и одређено осуђује свако испољавање хомосексуализма. „Учење Дванаесторице апостола”, дела св. Василија Великог, Јована Златоустог, Григорија из Нисе, блаженог Августина и канони св. Јована Посника изражавају непоколебиво учење Цркве: хомосексуалне везе су грешне и подлежу осуди. Људи који су у њих уплетени немају право да буду међу црквеним клиром (7. правило св. Василија Великог, 4. правило св. Григорија из Нисе, 30. правило св. Јована Посника). Обраћајући се онима, који су се уплели у грех содомије, преподобни Максим Грк је говорио: „Познајте, несрећници, каквој сте се нечистој наслади предали! Потрудите се да што пре одустанете од те најнечистије и најсмрадније насладе и да је омрзнете. Онога, који тврди да је она безазлена, предајте вечној анатеми као противника Еванђеља Христа Спаситеља и као онога који га изопачује. Очистите се искреним покајањем, топлим сузама, молитвом и давањем милостиње колико год је то у вашој моћи. Свом својом душом омрзните то безбожништво, да не бисте били синови проклетства и вечне пропасти."“                                         

Шта је ту неправославно и либерално, осим у Вашем редукционистичком читању? Уосталом, зар руска држава, под утицајем Руске Цркве, није заузела јасан став према пропаганди противпородичне идеологије политичког хомосексуализма?      

КО ЈЕ У ЦРКВИ, А КО НИЈЕ?                            

Вама је, господине Станковићу, засметао и овај мој став:        

„Али то ЈЕСТЕ СУШТИНСКО ПИТАЊЕ – из њега произлази однос једног члана Цркве према другом. И Америчка и Руска Православна Црква кажу да човек са таквим склоностима, ако се бори да надиђе своју греховну палост, може да буде члан Цркве, али ако своје понашање не доживљава као грех, него као норму, не може да буде члан Цркве. Мислим да је та разлика врло битна за разматрање дате теме, и зато сам је поменуо.“     

Педер може да буде члан Цркве, али не и да му се дозволи приступање Светом Причешћу без претходне, канонима предвиђене епитимије. У ставу Америчке Православне Цркве је попуштање до крајњих граница. Довољно је да педер дође и каже да се каје, и може да се причести. Такав став делите и Ви. Данас нема смртне казне за педере, али у Цркви треба да буде примењена канонска епитимија од 20 година одлучења од причешћа. То је таман пристојно време да се педерова уста и утроба очисте од гадости, како би могао да приђе Светом Путиру.  

У потпуности се слажем с Вама да је неопходна озбиљна епитимија за грех содомије. Јер, епитимија је лек за духовне болести, а што је болест тежа, лек треба да буде снажнији. Увек сам се залагао за најозбиљнији приступ Светој Тајни Причешћа, која је темељ нашег спасења. Већ смо видели каноне Светог Василија Великог и Светог Григорија Нисијског који о томе говоре. Епитимија за противприродни блуд је, кажу ови Оци Цркве, петнаест година. У време Светог Василија, када су хришћани живела истински ревносно, казна за абортус ( поред содомије, данас нарочито раширени грех ), била је двадесет година одлучења од Светог Причешћа. Ипак, Свети Василије, као и други Оци, јасно каже да се та епитимија може скратити, ако се покајник искрено труди. Колико ће она трајати, не одређујемо ни Ви, ни ја, него духовник.                                  

   СТАВОВИ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

И овај мој став Вам је засметао:                                               

„Кад сам рекао „осуђивати друге“, нисам мислио на неосуђивање греха као таквог, који је, као што знамо из Писма, гадост пред очима Божјим. Нисам мислио ни на неучествовање у борби против наметања противпородичне идеологије политичког хомосексуализма, у којој сам, кад је србски народ у питању, поред митрополита Амфилохија, Слободана Антонића, Слободана Јанковића, Бранислава Ристивојевића и Мише Ђурковића, највише учествовао  (без намере да се тиме хвалим, јер бих највише волео да ова тема у нашем друштву није ни покретана), још од своје књижице „Младост и страсти“, објављене пре две и по деценије. МИСЛИО САМ, И МИСЛИМ, НА ЉУДЕ КОЈИ СУ ПАЛИ У ТАЈ ГРЕХ, И НА КОЈЕ СЕ ТРЕБА САЖАЛИТИ И ЗА КОЈЕ СЕ ТРЕБА МОЛИТИ БОГУ.“Господине Димитријевићу, свака част Вама, Ви сте у Цркви. Али, мислите ли да је било какво дело Амфилохије, папиног прстенлије и који је, као што смо видели ових дана, обукао жену у стихар и увео је у олтар, а такође подржао мајмунологију епископа Максима, искрено и да има силу Духа Светога да успе? Добро је учешће у борби против легализације педерастије људи које сте поменули, али без Бог ни једно дело нема успеха. Битно је да је човек и побожан, а не само да је против нечега.

Нисам никакав апологета митрополита Амфилохија, нити се овде поставља питање митрополитових дела. Навео сам његово име као име човека који се, поред поменутих (Антонића, Јанковића, Ристивојевића, Ђурковића и мене) најјасније огласио поводом наметања содомизма као мере и провере нашег друштвеног живота на путу ка ЕУ. Тако је поводом тзв. „геј параде“ одржане 10. октобра 2010. у Београду писао:"Страшно се нешто догодило јуче у Београду. Никад нешто страшније се није догодило у Београду. Страшно је, јер то разара ово што се догађа, и што данас силници овога свијета проповиједају. То је нешто што разара не просто тијело, него разара духовни организам, биће народа, обесмишљује људски живот, скрнави светињу људскога тијела, људске душе, људске заједнице, води ништавилу и самоуништењу". У другом тексту, објављеном у истом броју часописа Православље, Митрополит поменуту манифестацију назива "парадом срама и стида", а за "мужелоштво" (мушку хомосексуалност) каже да "представља: а) скрнављење и злоупотребу саме људске природе и њених богоданих сила, б) насиље над моралним поретком ствари, в) дубље гледано, оно је свјесни или несвјесни порив човјеков за самоуништењем".За њега је таква парада најава пропасти човечанства:„Иза тога се скривала и скрива криза морала и криза дубљег смисла живота. То показују све прошле цивилизације, па и ова наша савремена. Увијек је појава таквих феномена била знак најаве пропасти једне цивилизације.” И додавао је:„Једно насиље, насиље тих обезбожених настраних људи, оно је изазвало друго насиље. Па се питају ко је сад крив, па називају ту дјецу хулиганима, не питају се они који су дозволили да се загади град Београд тим смрадом, да нијесу они допринијели што су дозволили да се та куга, та пошаст содомска, да она оскрнави светињу града престонога као што је оскрнавила и многе друге европске градове. И будите увјерени да је то предуказање пропасти хришћанских народа. Бог ће знати кад ће ударити својим бичем и својом опоменом, али већ полако се то припрема”.(8)                       

Ставове митрополита Амфилохија тим поводом подробно сам навео у књизи „Да се зна/ Повереник за заштиту равноправности против слободе мишљења и изражавања“. И не може се оспорити његов јасан став према наметању антихришћанских закона и пракси друштву у Србији и Црној Гори.    

ОДАКЛЕ ВАМ „ПОБОЖНОМЕТАР“?       

Поводом ангажмана Антонића, Јанковића, Ристивојевића и Ђурковића у борби за заштиту породичних вредности и против политичког хомосексуализма истакли сте:

   Добро је учешће у борби против легализације педерастије људи које сте поменули, али без Бог ни једно дело нема успеха. Битно је да је човек и побожан, а не само да је против нечега. 

Наравно да ниједно дело без Бога нема успеха, али какве то везе има са поменутима? Да ли Ви то можда инсинуирате да они нису побожни јер су само „против нечега“? Одакле Вам „побожнометар“ којим се мери нечија побожност? Пошто знам сву четворицу, знам и да су то православни Срби, који верују у Бога и веру су спремни да јавно исповедају ( рецимо, Слободан Антонић је, у предговору за своју књигу „Демонтажа културе“ записао да је она писана са позиција хришћанског социолога ). Какав је степен њихове молитвености, то не знам. Али, уважени, то не знате ни Ви.    

ОТАЦ ЈУСТИН                                       

Кажете и ово:    

Цитирате Оца Јустина:„Тако Црква вида и лечи све врсте грешника, никада никога не убијајући због греха. Лечи она и разбојнике, и убице, и блуднике, и прељубочинце, и злочинце, и крадљивце, и пакоснице, и гордељивце, и завидљивце, и клеветнике, и среброљупце, и самољупце, и саможивце, и сладостраснике, и отимаче, и насилнике, и силеџије, и крвопије, и хвалише, и немилосрднике, и све остале грешнике.“Зашто Отац Јустин овде није навео и педере?           

Није их навео јер они спадају у блуднике. Реч је о противприродном блуду.               

И ОПЕТ О НЕОСУЂИВАЊУ       

Питате се: ШТА ЗНАЧИ ОСУДИТИ? „Да ја не бих причао о томе шта је садржај појма „осуда“, пустићу Светог авву Доротеја да о томе говори: “Јер, друго је оговарање, друго осуђивање, а друго омаловажавање. Оговарање је када се о некоме каже: „Онај је слагао, или се разгневио, или пао у блуд“, или нешто слично. Такав оговара брата или пристрасно говори о греху брата. Осуђивати, значи рећи: „Тај и тај је лажов, гневљивац, блудник.“ Нисте имали потребе да наводите један подужи цитат. Јер ја сам и рекао шта је осуђивање. И у томе се слажемо. „И направићу малу, али кључну, дигресију. Шта то значи осудити педера? Шта је садржај појма „осуда“? Да ли се осуђивањем сматра ако ја кажем педеру да је педер? Ако је то, онда настављамо даље са разматрањем имајући то у виду.“ Дакле, када ја кажем педеру да је педер, ја сам га осудио. А кад му кажем да је геј, да ли је и то осуда?                   

Ако неком нешто кажете зато да бисте га зауставили у јаном наметању греха због кога се дотични не каје и који хоће да нормира у друштву, то није осуда о којој говоримо, него разобличавање. Али, ако грешника који свој грех јавно не намеће, и који га мучи, лишавате могућности покајања, ако га сматрате заувек отуђеним од живота који нам је дарован Христом, то је већ озбиљна ствар. Авва Доротеј настојава на томе да ми можемо, трезвено расуђујући, рећи да човек греши неким грехом ( рецимо, противприродним блудом ), али да не треба да га сведемо само на тај грех, јер је свако од нас много шири и дубљи од свог греха.                     

Не бих да Вас збуним, али ево како је изгледало неосуђивање код једног од великих пустињских отаца ране Цркве. У чувеном Старечнику се наводи да су код авве Јована Персијанца дошла братија из египатских манастира. Изашавши из келије, старац виде противприродно блудно недело:“Изашавши напоље, старац угледа једног брата како греши са дечаком, и не прекори га, говорећи:“Ако Бог који их је саздао, видевши их, није их сажегао, ко сам ја да их корим?“(9) Значи, авва Јован је себе сматрао горим и од педера; мада није одобравао грех педерастије ( и јасно је знао да је содомски крај Богом сажежен ), он је суд о конкретним грешницима препустио Вечном Судији. То је онај старац за кога су, сведочи Старечник, причали да „када су код њега упали злочинци, принео им је суд са водом и затражио да им опере ноге; а они из поштовања почну правити метаније.”(9) То је и онај који је рекао:“Ја верујем да ћу наследити горњи Јерусалим који је записан на небесима. Јер је веродостојан Онај који је то објавио. Зашто да не верујем? Био сам гостољубив као Аврам, кротак као Мојсије, свет као Арон, трпељив као Јов, смиреноуман као Давид, пустињак као Јован, жалобан као Јеремија, учитељ као Павле, веран као Петар, мудар као Соломон. А верујем као (покајани) разбојник, да ће ми Онај, који ми је због своје доброте све то даровао, подарити и Царство небеско.“(9)                                                                       

Овакво неосуђивање великог авве Јована потиче из дубина смирења које ми не разумемо. Но, нити га не препоручујем Вама, нити оно значи да се, зато што сам читао Старечник, одричем борбе за породичне вредности, да бих се смиравао као путињски оци. Само желим да Вам укажем на то колико су Свети Оци пазили на неосуђивање.                        

АУТОМАТИЗАМ И ПОКАЈАЊЕ  

Критиковали сте и овај мој став:                       

„Повлачење благодати није никакав аутоматизам, него Божја педагошка мера ради уразумљења грешника.“Где Ви ту видите педагогију у повлачењу благодати? Ако осуђивач педера после повлачења благодати упада у грех педерастије и губи душу, где је ту педагогија? Зар то није типична осуда? Јер, Бог одступа, а ђаво долази. Чист детерминизам!“                      

Човек који падне у грех за који је осуђивао другог не предаје се сатани по аутоматизму, него има могућност да, увидевши због чега је пао, принесе Богу покајање. И у томе је педагогија. Бог њега не шаље у пакао, него га позива на покајање.        

ОСУЂИВАЊЕ БЕЗ МИЛОСТИ   

„Нисам писао ни о каквом осуђивању са милошћу и без милости. То не постоји. Мора да постоји трезвеноумно РАСУЂИВАЊЕ, које је супротно од осуђивања.“Господине Димитријевићу, следе Ваше речи: „Бог никог по аутоматизму не уводи ни у какав грех, али ако бижњега осуђујемо без милости, Он повлачи Своју благодат и пушта човека који осуђује да жање оно што је са ђаволом сејао. А ђаво ужива у томе да се наруга ономе који је осуђивао падом у оно што је осуђивао.“  Дакле, рекли сте да постоји осуђивање без милости.       

Признајем да сам се непрецизно изразио. Хвала Вам на указивању на ту грешку. Заиста, морам да пазим на сваку реч, пошто је тема, као што рекох, више него озбиљна.

КО ЈЕ БОГ ОСИМ БОГА?  

И ово сте ми замерили:

Ја сам рекао:„Зашто Бог, повлачењем благодати, кажњава осуђивача греха за који је сам заповедио смртну казну и сатро два старозаветна града? (Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих“ (3. Мојсијева 20,13).Ви на то одговарате:„Ствар и јесте у томе што ми нисмо Бог.“Ако је ствар у томе што ми нисмо Бог, зашто се онда позивате на речи Христове изговорене са Крста, опрости им, Оче, јер не знају шта раде? Ово је молитва Сина Божијег, а не Вас и мене. Можда Ви, ипак, имате ту снагу да се, по угледу на Христа, молите и за своје распинатеље или педере. Ја не! И постарао бих се да се на сваки начин од злотвора одбраним, и ближње да одбраним, а не да се за оне који дођу да ми учине зло молим Богу“            

Поштовани господине Станковићу, нисам рекао само да „ми нисмо Бог“. Рекао сам много више. Поткрепио сам свој став цитатима из Новог Завета. Понављам основну тезу. Када су синови Заведејеви, Јаков и Јован, тражили од Бога Који је постао Човек, Господ наш Исус Христос, да огњем спали самарјанско село које их није примило, Он им је строго запретио, рекавши да не знају каквога су духа кад то траже ( очито, ово није био Дух Свети ). Није Христос, на њихов захтев, спалио село, иако су Му синови грома били најближи ученици. И рекао је апостолима – ко није против вас, са вама је; а за Себе је рекао – ко са Мном не сабира, расипа. То значи да није исто бити Христос и бити апостол. Само Он може рећи да ко с Њим не сабира – расипа. И написао сам још да је Христос саопштио да би се и Содом покајао да су у њему била чуда каква су се десила у Капернауму, па ће зато Капернауму у дан Суда бити теже него Содому. У Капернауму је, очито, било мање содомита него у Содому, али ће Капернауму, по речи Христовој, на дан Суда бити страшније него Содому, зато што је Содом био пагански, а Капернаум  старозаветни град што чека Месију, па ипак тај исти Капернаум није примио Месију, који у Содом није ни долазио. 

Ни на шта се од овога Ви нисте осврнули, него сте само извадили моју полуреченицу из контекста, и – удри по материјалу...

ЗАШТО БОГ НЕ САЖЕЖЕ КУКОЉ НА СВОЈОЈ ЊИВИ?

Зар сте заборавили зашто Господ не сажиже кукољ на Својој њиви, зашто се не обрачуна са грешницима још пре Суда? Ево тумачења Светог Теофилакта:“Другу причу каза им говорећи: Царство небеско је као човјек што посија добро сјеме на њиви својој. А кад људи поспаше, дође његов непријатељ, и посија кукољ по пшеници па отиде. А када ниче усјев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару, ниси ли ти добро сјеме сијао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ? А он им рече: Непријатељ човјек то учини. А слуге му рекоше: Хоћеш ли, дакле, да идемо да га почупамо? А он рече: Не; да не би чупајући кукољ, почупали заједно с њиме и пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најприје кукољ и свежите га у снопље да се сажеже; а пшеницу одвезите у житницу моју. ( Мт. 13,24-30)

 У претходној причи Господ је рекао да је четврти део семена пао на „земљу добру“, док у овој причи показује да непријатељ чак ни оно семе што је пало на добру земљу не оставља чистим и непоквареним зато што смо поспали и разленили се. „Њива“ је, дакле, свет или човечија душа. „Сејач“ је Христос. „Добро семе“ су добри људи или добре мисли. „Кукољ“ су јереси или рђаве мисли, а онај који га је посејао је ђаво. „Људи који су поспали“ јесу они који су у својој лењости и немару дали места јеретицима или рђавим мислима. „Слуге“ су анђели који негодују зато што су се појавиле јереси или рђаве мисли у души човековој и желе да искорене и посеку из овога живота јеретике и оне који мисле о злу. Али, Бог не дозвољава да се јеретици истребљују насиљем, како заједно с њима не би страдали и били истребљени праведници. Такође, не жели ни да посече човека због његових рђавих мисли и грехова, како се не би заједно с њима упропас-тила и „пшеница“ (то јест оно што је добро у њима). Да је, на пример, Матеј посечен док је још био „кукољ“, била би почупана са њим и „пшеница“ речи која ће касније нићи из њега. Слично је и с Павлом и (покајаним) разбојником. Док су били „кукољ“ нису посечени, већ су остављени у животу, да би касније узрасла њихова врлина. Зато Господ каже анђелима да ће на крају света сакупити „кукољ“, то јест јеретике. Али, како? У окове, то јест, свезавши им руке и ноге, пошто у то време човек ништа неће моћи да уради већ ће свака његова делатна сила бити свезана. Дотле ће „пшеницу“, дакле светитеље, анђели жетеоци сабрати у небеске житнице. Тако је и са рђавим мислима које је имао Павле када је прогањао (хришћане). Оне су изгореле у огњу Христовом који је Он дошао да баци на земљу, док је „пшеница“, дакле, његове добре мисли, сабрана у црквене „житнице“.“(11)                                                  

Шта овде пише? Пише да Бог не уништава грешнике ( а јеретици су тешки грешници ) зато што им даје могућност за покајање и зато што би са њима страдали и праведници. Бог је једном сажегао Содому и Гомору, али, колико ја знам, ту заповест о спаљивању није дао новозаветним људима.       

Као што је чекао десног разбојника и Савла да се покају, тако чека и разне грешнике, па и противприродне блуднике, дајући им шансу за покајање.

ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА      

Додајете:                                                           

Можда Ви, ипак, имате ту снагу да се, по угледу на Христа, молите и за своје распинатеље или педере. Ја не! И постарао бих се да се на сваки начин од злотвора одбраним, и ближње да одбраним, а не да се за оне који дођу да ми учине зло молим Богу.

Љубав према непријатељима и молитва за њих заповеђена је од Господа свим људима, при чему, наравно, ми никад не можемо имати ону љубав коју је Христос имао на крсту, јер је Он Бог Који је постао Човек. Зашто се молимо за непријатеље? Свети владика Николај је јасан:“Непријатељи су ме научили да знам – што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе. Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи. Заиста, тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи. Зато благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје. Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна. Јер зна син, да му се непријaтељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.”                                          

Моја молитва за непријатеље је мала и јадна, али то је плод моје слабости и неиспуњавања заповести Господњих, а не норма. Норма је усрдна молитва за непријатеље, да их Господ уразуми и привуче Себи.  

Ако би неки злотвори насрнули на Вас и на ближње, Ваша намера да одбраните и ближње и себе није за осуду, напротив! Јер, муж је бранич жене и ђетета, народ бранич Цркве и племена, каже Његош. Не оспоравам Вам такав став, и слажем се с њим. То, међутим, не значи да није било хришћана који су се за своје непријатеље молили Богу: узмимо Светог Стефана Првомученика, чији сам пример навео, али га Ви прећуткујете, свесно или несвесно. Многи су примери из Житија светих, али их такође, свесно или несвесно, прећуткујете. Није се само Христос молио за непријатеље, поштовани господине, него су то чинили и људи Христови. 

ОСУЂИВАЊЕ, ОПЕТ                             

Рекли сте и ово:                        

Ја:„Да бисте оснажили своје тврђење о греху осуђивања педера, Ви наводите пример из живота Преподобног Јована Саваита, у коме је он осудио брата за лењост и неку уопштену „грешност“ (не каже се који греси су у питању). Лењост је као грех наспрам педерастије исто што и  лимунада наспрам цијанида.“   Ви:„Пример сам навео да бих указао на тежину греха осуђивања. Ви, међутим, сматрате да је осуђивање грех само ако у питању нису педери. Ако јесу педери, онда осуђивање није грех.“ Чему карикирање, господине Димитријевићу? Јер, некада сте и Ви оштро раздвајали педерастију од других грехова. Ево шта сте писали у књизи „Младост и страсти“:„За два греха Господ није чекао Страшни суд да би их казнио: један је – трговина у храму, а други – мужеложништво, противприродни блуд. Трговце је, исплевши бич од узица и испреметавши тезге, из Храма јерусалимског истерао Син Божји, Исус Христос, а Содому и Гомору, градове који су упражњавали противприродни блуд, уништио је огњем – спасио се само праведни Лот са кћерима.“То је писао неки други Владимир Димитријевић?“ 

То је, наравно, писао исти Владимир Димитријевић. Исти онај који је, сасвим недавно, објавио текст у коме се подробно анализира содомитско насиље Турака над Србима и њиховом децом у доба турског ропства (12), и то наводи као један од великих разлога наше борбе за слободу од турског ропства. Али, као што рекосте, Ви сматрате да нисте дужни да читате текстове свог опонента. Ваш опонент треба, кад год га неко прозове, да, као ђачић, изрецитује све што зна о задатој теми, да би прозивач, склон кратким текстовима, на једном месту могао да провери да ли је пред њим одликаш или понављач. А у овом свом одговору већ сам навео случај Светог Јована Персијанца, који је одбио да осуди монаха – противприродног блудника чак и кад га је видео да греши (што, наравно, не намећем Вама, нити себе сматрам способним за тако нешто, али што указује на дубине самопрезира - самосмиравања код авве Јована, који себе сматра нижим и од највећег грешника ). И даље содомију сматрам једним од најтежих телесних и душевних грехова, о чему учи и Црква Господња, али, као и свагда, тврдим да нема тако тешког греха који може да превазиђе бескрајно милосрђе Божје. Прећутали сте да сам Вам у прошлом писму изнео случај молдавског разбојника и убице, уз то и помраченика који је имао сексуалне односе са животињама, коме је Бог дао покајање док је робијао у Сибиру. Ником, ником, ником није ускраћено покајање – али истинско, које подразумева преображај себе из дубине срца. Борба са тако тешким гресима попут мужеложништва захтева целог човека, читаво његово биће које пада на колена пред Господом и жели да се из грумена блата преобрази у служитеља Његовог.                

ОПЕТ О СОДОМУ И КАПЕРНАУМУ

Упорно покушавам да Вам покажем да се педерастија не може поредити са осталим гресима нити уденути у исту причу.Али, ви је умањујете и релативизујете: „Заиста, содомски грех беше страшан, али Господ би и Содому опростио да је у њему било десет праведника. А Христос каже да је Капернаум гори од Содома, јер су се у њему десила многа чуда Његова, која би и Содомљане навела на покајање, што се није десило са Кепернаум, па је и Капернаум пропао као и Содом.“          

Не верујем и не могу да верујем да сте Ви, поштовани господине, решили да Господа оптужите да мање ревнује против греха од Вас. Јер, нисам ја рекао да ће Капернауму бити теже на Страшном суду него Содому: то је рекао Исус Назарећанин ( Мт. 11, 23-24): И ти, Капернауме, који си се до неба подигао, до пакла ћеш сићи; јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила, остао би до данашњег дана. Али вам кажем да ће земљи Содомској лакше бити у дан Суда него теби.           

О томе Свети Теофилакт Охридски вели: ”Капернаум се узвисио, јер је у њему живео Исус, па је био прослављен као град Његовог завичаја. Ипак њему то није било од користи, јер није поверовао. Штавише, зато је и осуђен на пакао, јер није извукао никакву корист од тога што је имао таквог житеља.“ (13)   

И наравно да би Господ опростио Содому, са свим његовим содомитима, да је у њему било десет праведника. Тако пише у Светом Писму ( Пост. 18, 20-33 ):“Рече Господ: Вика је у Содому и Гомору велика, и грех је њихов грдан. 21. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам. 22. И људи окренувши се пођоше пут Содома; али Авраам још стајаше пред Господом, 23. И приступив Авраам рече: Хоћеш ли погубити и праведног с неправедним? 24. Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и нећеш опростити месту за оних педесет праведника што су у њему? 25. Немој то чинити, ни губити праведника с неправедником, да буде праведнику као и неправеднику; немој; еда ли судија целе земље неће судити право? 26. И рече Господ: Ако нађем у Содому педесет праведника у граду, опростићу целом месту њих ради. 27. А Авраам одговори и рече: Гле, сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и пепео. 28. Може бити праведника педесет мање пет, хоћеш ли за оних пет потрти сав град? Одговори: Нећу, ако нађем четрдесет и пет. 29. И стаде даље говорити, и рече: Може бити да ће се наћи четрдесет. Рече: Нећу ради оних четрдесет. 30. Потом рече: Немој се гневити, Господе, што ћу рећи; може бити да ће се наћи тридесет. И рече: Нећу, ако нађем тридесет. 31. Опет рече: Гле сада бих проговорио Господу; може бити да ће се наћи двадесет. Рече: Нећу их погубити за оних двадесет. 32. Најпосле рече: Немој се гневити, Господе, што ћу још једном проговорити; може бити да ће се наћи десет. Рече: Нећу их погубити ради оних десет. 33. И Господ отиде свршивши разговор са Авраамом; а Авраам се врати на своје место.“

Дакле, уважени саговорниче, Бог би заиста поштедео Содом да је у њему било десет праведника, макар сви остали били содомити. И, такође, Капернауму ће бити теже него Содому у дан Суда, као што ће и Београду, Москви, Софији, Атини, Тбилисију бити теже него Содому у дан Суда ако газе новозаветну благодат Господњу. Ово није моја конструкција, него реч Писма Господњег.                  

О ПРОТИ ТКАЧОВУ       

И као да Вам није довољно што умањујете грдило содомског греха, помињући десет праведника, него још додајете:„Уз то, Содом није био крив само због содомских сексуалних настраности. Руски свештеник Андреј Ткачов истиче:“У педерастији ми мрзимо само једну маску Содома, а у потпуности се саживљавамо са другим њеним лицима и облицима. Ми презиремо оне мушкарце… Нећемо описивати оно шта раде ови назови-мушкарци. Али ово није једини облик отелотворења содомске свести. Неправичност судова, пакосна радост због туђег бола и понижења, богаћење на сузама обичног човека – све је то Содом и једино Содом. И казна за та изопачења је одговарајућа.““Отац Андреј Ткачев каже да Содомљани нису затрти због грдила њиховог греха, како је то Бог рекао Аврааму, већ и због „Неправичност судова, пакосна радост због туђег бола и понижења, богаћење на сузама обичног човека“. Ткачев зна и оно што о пропасти Содома и Гомора није записано у Светом Писму. Свака му част! Господине Димитријевићу, не упрежите се у исти јарам са умањивачима греха педерастије. Вратите се својим првобитним ставовима изнесеним у књизи „Младост и страсти“.   

Нисам умањивао грдило содомског греха помињањем десет праведника. То о десет праведника рекла је Света Тројица Аврааму, а ја сам цитирао Свето Писмо, које као да је, осим оног дела о кажњавању мужеложника из Петкокњижја Мојсијевог, Вама прилично непознато, вероватно због дужине – ко данас чита тако обимне књиге? (Овде сам намерно ироничан, чак и саркастичан, зато што ми се чини да је дрзак управо Ваш тон којим инсинуирате да сам одступио од исповедања моралног учења Цркве Христове ). Прота Ткачов је, у својој проповеди, устврдио да у Содому није владао само содомизам, него и сви други греси који су плод идолатрије; сексуални содомизам је само врх леденог брега. Он грех полне изопачености уопште не оправдава, него га контекстуализује.  И мени не пада на памет да се упрежем у јарам са „умањивачима греха педерастије“, али увек указујем да је сваком грешнику дата могућност покајања, коју треба да им молитвено желимо.     

Не знам зашто бих се враћао ставовима у књизи „Младост и страсти“, кад их се нисам одрекао, што сам показао и доказао.       

ДЕТЕРМИНИЗАМ ГРЕХА

Критиковали сте и овај мој став:„Црква разликује блуд и противприродни блуд. Тежи је противприродни блуд од „обичног“ блуда. Ипак, једно може да води ка другоме: довољно је сетити се учесника разних оргија, који од женског прелазе на мушко, или тзв. „свингера“, итд. На то сам мислио – ради постизања својих изопачених задовљстава дугогодишњи развратници лако прелазе са женског на мушко. Савладао их је дух блуда и свеопштег скрнављења тела. Иначе, заиста не знам откуда Вам то да је Његош био блудник. Нема никаквих доказа за такву тврдњу.“За нашу полемику је небитна прича како блудници постају педери. Ја негирам аутоматизам – детерминизам греха – да осуђивач педера аутоматски мора постати педер. И против сам тога да Ви или било ко други Србе учи погрешно – да их учи ономе што сам ја назвао „магизам греха“. Рекао си педеру да је педер – е, држи се добро! И ти ћеш то постати.                                

Прво, нисте ми одговорили на питање откуд Вам то да је Његош био блудник, за шта нема никаквих доказа. Друго, за нашу полемику је ВЕОМА битно како блудници постају педерасти, то јест како људи уопште постају грешници, зато што борба против греха подразумева озбиљно изучавање његових узрока. А ова полемика, колико је поимам, има за циљ борбу против греха и његових друштвених последица.  Нигде нисам тврдио да осуђивач педераста мора постати педераст – тврдио сам да то МОЖЕ да се деси, и да ту нема никаквог аутоматизма типа МОРА. Ако осуђујеш, држи се добро – јер, осуђивање је грех. А ово је Ваша КАРИКАТУРА МОЈИХ РЕЧИ, КОЈЕ НИСАМ РЕКАО:“Рекао си педеру да је педер – е, држи се добро! И ти ћеш то постати.“       

ВОЉА БОЖЈА И БОЖЈЕ ДОПУШТЕЊЕ

Ево шта још сматрате неприхватљивим:“„Воља Божја није никад да неко падне у грех; то је педагошко Божје допуштење, које покајника води обнови заједнице са Господом, а непокајаног грешника заувек одваја од заједнице с Њиме.“Шта то значи: да је Божија педагошка мера да осуђивач педера постане педер? То је педагогија, а не казна? Како ће се он извући из педeрастије? Опростите, ја тако нисам разумео Православље.

1. Осуђивање је плод гордости – онај који осуђује узима на себе Божје прерогативе.             

2. Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат (Прва Петрова 5,5). Горд човек гони од себе благодат Божју, а Божја педагогија ( која може да буде доживљена и као казна) јесте Његово привремено повлачење када људи жању оно што су с ђаволом сејали, да би завапили Господу да им опрости и да их избави.

3. По ко зна који пут кажем да осуђивач педера не мора постати педер, то јест да се то може десити, али не мора. Може упасти у неку другу невољу, доживети неки други пад, са једним смислом: да схвати колико је опасно узимати на себе суд Господњи. Божје педагошке мере су разнолике. Казна Божја  је педагогија, јер има за циљ да исправи грешника; а ко год упадне у грех, не може се из њега извући сам, него благодаћу Божјом и покајањем.     

4. Када Бог види да смо горди и надмени, Он допушта да се у нашем животу појаве искушења. Он ће их уклонити тек онда када види да смо се смирили. Бог безгранично воли човека. Њему су врло добро познати проблеми свакога од нас и жели да нам помогне и пре него што га замолимо за то. Будући да је свемоћан, нема тешкоће коју Бог не може превазићи, изузев једне: ако се не смиримо.                 

5. Старац Пајсије каже:“Тешкоћа са којом се Бог суочава, и ја то понављам, јесте само једна, тј. Он нам „не може“ помоћи уколико наша душа није смирена. Бог „тугује“ јер види Своје створење како пати а „не може“ да му понуди било какву помоћ. Ако нешто и понуди, то ће (човеку) нашкодити, будући да његов ум није смирен. Шта год да се догоди човеку, зависи искључиво од његовог смиреноумља. Ми, на пример, видимо како се човек бори и на крају бива потчињен некој својој страсти. Бог допушта да се то догоди само из једног разлога, односно, зато што је његова душа испуњена сујетним помислима и гордошћу. Човек можда мрзи ту страст и напорно се труди да је се ослободи. Он, међутим, ништа неће постићи јер му Бог не помаже и неће му ни помоћи све док не стекне смиреноумље. Иако човек мрзи ту посебну страст, потчињен је својој гордости а то је страст која га уводи у све остале страсти. „Гордост је узрок сваке страсти“, каже свети Јован Лествичник. Човек би желео да духовно напредује и моли Бога да му подари љубав, молитву, послушање и све остале врлине. Морамо бити свесни да нам, без обзира колико се трудимо, Бог неће подарити оно за шта га молимо све док не задобијемо смиреноумље. Уколико је смиреноумље наш једини циљ, Бог ће нам све остало дати „бесплатно.“ Бог од нас жели и захтева само једну ствар, а то је наше смирење.“                                 

Смирење и осуђивање не иду заједно.

ОПРАВДАВАМО ЛИ ГРЕХ?                   

Кажете и следеће:                                 

У покушају да оспорите моје речи, кажете: „Кад кажем „разумевање“, не кажем ОПРАВДАВАЊЕ. Мислим на оно што сам управо рекао: сви смо грешни, сви смо слаби, и ти несрећни људи су наша Богом створена браћа, која су пала у грех.“ Шта је то него оправдавање? И скоро да дословно понављате моје речи о томе чиме ћете оправдавати подерастију. Ја сам рекао да ће сви који су благонаклони према педерима рећи: „Па и они су људи, а свако може да погреши“. Ви сте то, на скоро идентичан начин поновили: „Сви смо грешни, сви смо слаби...“ Зар то „грешни и слаби“ није ОПРАВДАВАЊЕ, господине Димитријевићу?      

Није, није, господине. О томе пише Свети апостол Павле у седмој глави Посланице Римљанима:Јер хтети (добро) имам у себи, али учинити добро не налазим. 19. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. 20. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним тоја, него грех који живи у мени./.../ 22. Јер се радујем закону Божијем по унутарњем човеку. 23. Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха, који је у удима мојим./.../ 24. Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове?     

Човек ХОЋЕ да твори добро, али нема снаге у себи, јер је греховно раслабљен, каже Свети Павле. Свети Теофилакт Охридски, тумачећи његове речи, јасно говори колико смо слаби и огреховљени и подложни сваком злу:“И до (појаве) закона сам знао добро, и када га налазим изображеног у писменима, хвалим закон и саглашавам се с њим по унутарњем човеку.Али видим други закон, тј. грех, а назвао га је законом због тога што му се они, које је он обмануо, покоравају и страхују да га напусте, као закон који се мора испунити. Тај закон се супротставља закону ума мојега тј. природном закону (претходно га је назвао унутрашњим човеком а сада га назива умом). Он односи победу а мене претвара у заробљеника, и побеђује чак и природни, и писани закон. На који ме начин претвара у заробљеника?Законом греха, тј. силом, тиранијом. Није рекао: „привлачењем тела“ или „природом тела“, него законом греха који влада у мојим удовима. Отуда следи да тело није криво за то. Ако разбојник заузме царску палату, палата ни најмање није крива за то. Тако је и овде: ако у мојим удовима обитава грех, тело (само по себи) није због тога зло. Неки овде запажају четири закона: први је закон Божији, који нас учи ономе, што је долично; други је њему противан, и приступа нам према дејствовању ђавола; трећи је закон ума, тј. природни, а четврти и последњи – закон који се налази у наши удовима, тј. грехољубива слободна воља и склоност ка злу, који нас посредством навике чине каменосрдним./.../ Природни закон је постао недовољан, писани закон се показао као немоћан, и један и други победила је тиранија греха. Одакле ћемо се надати спасењу?Ко ће ме избавити од тела смрти ове, тј. да не будем крив смрти, јер је тело, поставши због преступа подложно страдању, услед тога постало и помоћник греха.“(14)                                                                 

Да поновим: сви смо грешни, слаби и подложни страстима, а кад кажем сви, не мислим само на мужеложнике.    

НОСТИ УПАДАЊА У ГРЕХ ПЕДЕРАСТИЈЕ

Онда сте истакли и следеће:  

А ви кажете:„Није оправдавање, јер, иако смо грешни и слаби, нама су дата средства благодати у Цркви Господњој, и ко год жели, може да се покаје. Изричити сам противник оправдавања содомског греха који спроводе јеретички теолози попут митрополита Јована Зизјуласа, о чему сам писао у тексту „Персонализам“ и содомизам – отровни плодови зизјуласовштине“(6) Само указујем на чињеницу да су хомосексуалци често жртве васпитања и породичних околности у којима су се нашли, па их треба сажаљевати.“ И упркос животу у Цркви и средствима благодати него постане педер. Зашто? Па зар није јасно? Зато што хоће, а не зато што је неког осудио, па му се то враћа попут бумеранга.                      

Наравно да је сваки грех плод вољног опредељења, али нам је воља тешко раслабљена јер је читава наша природа, због прародитељског греха, тешко раслабљена. Неки пијанац би хтео да престане да пије, и има све средства благодати у Цркви, па наставља да пије; неки прождрљивац пострада од своје страсти, иако може, ако снажно жели, да се уздржава; среброљубац би да постане милосрдник, али не успева. Стари Адам је у грешнику јачи од новоадамске благодати, и зато он, са Светим Павлом, треба да  вапије Христу и нада се ослобођењу – само и једино од Христа.       

Искушење педерастије било је снажно и у прошлости. Ево шта Свети Василије Велики, писац  правила монашког живота, у тексту "О подвижништву" саопштава младом искушенику: "Ако си млад телесно, или по разуму, уклањај се од присног дружења са вршњацима и бежи од њих, као од ватре. Јер, ђаво је преко њих распалио многе и предао их вечном огњу. Под видом духовне љубави он их је оборио у гнусну пропаст становника пет градова [уп. Пост.19]. И они који су се спасли на сред мора при свим олујама и бурама, потопљени су у дубину са лађом и морнарима у пристаништу, када су били безбрижни. Када седиш, седи што даље од твога вршњака, а када лежеш да спаваш, нека се твоја одећа не додирује са његовом. Најбоље је да између вас буде старац. Када разговара са тобом, или поје, стојећи наспрам тебе, одговарај му са обореним погледом како, задржавајући поглед на лицу, не би примио семена похоте од ђавола и сејача зла и пожњео снопове трулежности и пропасти. Са њим насамо не остај у кући, или на неком другом месту на коме нико не види дела ваша ни под изговором расправљања о Речи Божијој, нити под изговором некакве друге, чак и најнужније, потребе. Јер, од свега је важнија душа, за коју је Христос умро. Немој веровати заводљивој помисли, која ти шапуће да се ради о нечему што није ни мало саблажњиво. Знај са сигурношћу да се ради о саблазни. У то нека те јасно увере многобројна искуства оних који су пали. Поверуј речима мојим које излазе из братољубивог срца. Прибегавај суровим старцима, који приповедним речима помазују младиће за дела достојна хвале, и не наносе никакву штету својом спољашњошћу./…/ Јер, често у младом телу, и поред свих настојања да се исцрпе уздржањем, никако не вене снага узраста, што за оне који излазе постаје повод за страсти. Стога онај ко по напону тела изгледа млад, нека не показује привлачну спољашњост, скривајући је све дотле док спољашњост не дође у долично стање".(8)

Значи, Свети Василије Велики упозорава младог монаха како да се чува од страсти која води ка содомији. Не сматра да овај проблем треба да прећути, јер зна колико је проблем опасан, и, авај, раширен. Он, за разлику од Вас и мене, боље познаје психологију људске палости. Монаси живе без жена, али и њих може напасти блудна страст – на несрећу, често противприродна блудна страст. Зато је древно правило било да се на Свету Гору у монаштво не прима нико пре пунолетства.              

ЗАШТО СЕ МОЛИТИ ГОСПОДУ ЗА ЊИХ?          

Чуди Вас и мој став о молитви за оне који су у греху:              

„„Не проглашавати њихово понашање нормом, него их жалити и молити се Господу за њих.“ Поново Вас питам: зашто се молити за педере да престану да буду педери, ако они то од Вас нису тражили? Зашто таквим тражењем од Бога негирате њихов избор, који је акт њихове слободне воље?               

Зашто се Црква моли за обраћење заблуделих ( има и молебан у Недељу православља), то јест јеретика, ако јеретици то не траже од нас? Зашто се Црква моли и за безбожног, само ако је крштен, ако се он определио за безбожништво? Зашто се молимо за наркомане, алкохоличаре и друге грешнике, ако они воле дрогу и ракију више од свог живота? Па зато што је то наша хришћанска дужност. И такве молитве многе и многе су обратиле ка Христу и извели их на пут спасења. Апостол Јаков, брат Господњи, велику награду наговештава онима који се моле за обраћење заблуделих, тврдећи да ће онај који обрати заблуделог спасити душу од смрти и покрити мноштво грехова ( Јак. 5, 19-20 ). Свети Варнава се молио Богу за свог друга из младости, гонитеља Цркве Савла, и он је постао апостол Павле. ( Пролог, 11. јун )                               

НИКОЛОЗИ                                                        

Смета Вам и позивање на једног западног психолога:  

„О чему говорим? Један од најпознатијих светских терапеута хомосексуалности, Џозеф Николози говори о узроцима овог проблема...“Је л' тај Николози православан?               

Није православан, али је хришћанин, и врхунски терапеут који је излечио много људи са хомосексуалним склоностима.  

КАКО СЕ ПАДА У ПРОТИВПРИРОДНИ БЛУД? 

Нисте разумели ни следеће моје размишљање:

„Бог нас није створио слабим, али нас прародитељски грех, греси наших предака и сопствени греси раслабљују. Рађамо се слаби, и кршењем закона Божјег постајемо још слабији. А онда долази ђаво, и вуче нас на ову и ону страну. Наравно да Бог није творац ничег што је зло. Демони и људи творе зло, у које спада и противприродни блуд. Али, Бог је, увек и свагда, човекољубив, и ако човек по имену Џозеф Николози зна који су чиниоци који некога воде у греховно стање хомосексуализма, Господ Који је љубав, Који је створио човека и даровао му могућност спасења, зна то бескрајно боље од Николозија. И чека покајање сваког, јер жели да се сви спасу (што не значи да ће се сви спасти, јер је у питању људска слобода).“Господине Димитријевићу, и у првом свом тексту написао сам Вам да ја могу да постанем блудник, али не и педер!!! Педер се постаје слободном вољом.      

И блудник се постаје слободном вољом, и онај ко има односе са животињама то чини слободном вољом, и некрофил то чини слободном вољом. И пијаница и наркоман су то слободном вољом. И прождрљивац је то слободном вољом. Али каквом? Вољом која је раслабљена грехом, а не вољом којом нас је Бог даривао у праоцу Адаму, која је, до пада, свагда следила вољу Божју.

А како настаје хомосексуална страст, ево Вам одговора православног психолога ( не Николозија ):

„Особа може стећи хомосексуалне склоности на више начина:

1. Као резултат првородног греха                                                       

Када су Адам и Ева прекршили Божију заповест да не кушају плод са дрвета познања Добра и Зла – тада су они постали смртни, а грех је поставо саставни део људске природе коју је Бог првобитно створио да буде боголика. Тај „првородни грех“, дакле тај део наше природе склон греху и греховним страстима имамо сви ми људи. Ми се са њим рађамо.Свети Игњатије Брјанчанинов каже:„Треба веровати да се семе свих страсти крије у првородном греху и да се ми рађамо са склоношћу ка свим облицима греха, те стога када се пројави и појави било која страст, то не треба да нас чуди. Према својствима душе и тела, према утицају околности у једном човекук делује и нарочито снажно се развија једна страст, а у другом – друга: код једнога је приметна нарочита наклоност ка среброљубљу, код другога – преједање; једнога вуче телесна жеља, други жуди за сујетним почастима.“Свако од нас има , дакле, неку греховну тенденцију са којом се морамо борити. И свако од нас има неку страст (неки смртни грех – гордост, стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, униније/склоност чамотињи) ка којој током живота осећамо „посебну“ склоност.Неко тешко одоли чашици алкохола, једноставно га то привлачи, а неко сасвим лепо живи а да никада не проба ни мало алкохола, или ако проба – не привлачи га никако. Неко се лако гневи, неко има склоност ка угађању стомаку – то се сад популарно и весело зове „гурман“, „сладокусац“, „боем“ и „хедониста“. Неко своју сигурност и срећу види у томе да стиче и згрће материјална богатства – то је страст среброљубља. А неко има посебно наклоност према страсти блуда. 

Блуд може бити природни (хетеросексуални) и против-природни (хомосексуални, сексуална привлачност и општење са животињама, итд.).          

Човек који има наклоност ка природном блуду (да мења жене као сексуалне објекте за задовољење своје страсти, да практикује односе са више жена истовремено, да врши прељубу – има љубавнице) се ни на који начин не разликује у погледу губитка вечног спасења од особе која има наклоност ка противприродном блуду. Јер је казано у Светом Писму да „ни блудници, ни прељубници, ни хомосексуалци (библијски термин за хомосексуалце је „мужеложници“), неће наслиједити Царство Божије.“ (1Кор. 6:9-10). Дакле , са становишта Вечности нема никакве разлике између хомосексуалца и прељубника-женскароша. Баш никакве. Друштво ће можда имати негативнији став према хомосексуализму него према прељубништву и блудничењу у оргијању – али са Божијег становишта оба човека ће имати исту судбину. Уколико се не боре са том својом страшћу. И то судбину, чији ће предокус осетити већ и у овоземаљском животу, и то најчешће тако што ће имати душевно мучење на различите начине (не искључујем ни демонска јављања) а такође и телесне болести.     

Дакле, могуће је да се као резултат првородног греха, као последица наше пале, греховне природе, нека особа просто роди са некаквом тенденцијом да се код ње лакше јави хомосексуална склоност. Пазите, то  не значи да је то „урођено“, у смислу да је то саставни део првобитне аутентичне човекове природе, јер аутентична човекова природа је боголика, Бог није створио хомосексуалност нити ју је усадио у човекову природу, већ је то једна од последица „пале људске природе“ тј. првородног греха који се од Адама преноси на читав људски род.

Крштењем се човеку брише првородни грех (прашта се) , међутим последице његове и даље остају – и даље је сваки човек смртан, и даље се тело и душа човекова разбољевају, и даље има греховне склоности. Али, Крштењем и живљењем у Христу човек задобија могућност да се Божијом помоћу и благодаћу које делују кроз Свете Тајне Цркве исцели од својих греховних склоности. Задобија отворен пут у Царство небеско, у тај вечни живот у коме неће бити ни бола, ни болести ни греховне склоности ни душевних мука, већ управо супротно – имаће оно о чему сања а то је блаженство или овосветовним језиком речено истинска срећа. До тада, овде на земљи имамо ситуацију какву сам описала.         

Дакле, један од узрока настанка хомосексуалности може бити нека специфична страсна тенденција од самог рођења особе и која је ту са одређеним смислом за тог човека. Јер, код Господа Бога нема случајности.    

2. Хомосексуалност као резултат неког застоја у процесу идентификације са родитељем истог пола у раном детињству.     

Дакле, да је током раног развоја , посебно у периоду од отприлике 3-5. године живота када се деца идентификују са родитељем истог пола дошло до неког „проблема“ у том процесу тако да та идентификација није прошла у развојном смислу нормално и очекивано. Под проблемом се мисли на одређене карактеристике и дешавања у самој породици. И сад ту постоји читав распон где је настао проблем на том путу малог детета да се идентификује са особом (родитељем) истог пола, па тако у зависности од тога на којој тачки тог пута је настао проблем људи стичу или хомосексуални или транссексуални или неки трећи доживљај свог психосексуалног идентитета. У књизи „Преживети породицу“ знаменити британски психотерапеут Робин Скинер најбоље објашњава овај процес. Цео текст из књиге на ту тему можете прочитати ускоро на овом сајту (надам се да ћу стићи да га приредим и прекуцам из књиге), а ја ћу пробати да укратко препричам што је могуће једноставнијим језиком суштину. Процесом идентификације са родитељем истог пола, дете у узрасту од 3-6. године развија свој психо-сексуални идентитет (ако је дечак, препознаје и доживљава себе као дечака, док девојчице препознаје да су супротног пола и према њима ће касније осетити сексуалну привлачност а не према истом полу). Др. Скинер о том развојном дечијем периоду каже: „Дете схвата свој сексуални идентитет моделујући себе према родитељу истог пола. Тамо где су очеви мужевни, али такође и веома нежни, пружају подршку, и укључени су у свакодневну бригу о својој деци, њихови синови и ћерке биће сексуално самоуверени. Ако мајке имају позитиван став према својој женскости, као и према „женскости“ својих ћерки, и ако такође уживају у мушкости својих мужева и синова, оне помажу својој деци да одрасту са радосним прихватањем свог сексуалног идентитета. Многи подаци говоре да је одсуство оца у раним годинама узрок тешкоћа у развоју сексуалног идентитета, посебно код дечака. Развој мушкарца је компликованији од развоја жене. Зато што деца започињу живот у мајчиној утроби, и једино она има груди којима их доји, сва деца започињу живот везаношћу за мајку – тако да сам их метафорички ставио на једну обалу реке. Отац који је на другој страни, у прво време је веома удаљена фигура. Отуда су у овом стадијуму, деца под мајчиним утицајем и обликују се према њој. Да би психолошки постао мушко, дечак мора да „пређе мост“ како би био са својим оцем. То наравно значи и борбу против моћне везаности за мајку. Њему су потребне две силе да скрше те примарне везе. Једна је да му је потребна мајчина помоћ да се суочи са одвајањем од ње, јер још увек постоји психолошка пупчана врпца која их повезује, и уколико му мајка не допусти да оде, биће му веома тешко да се ослободи. И друго, потребан му је отац, који га воли и жели га за свог мушког другара. Потребно је да пређе на другу страну већ са отприлике две и по године. Међутим, оба пола настављају још неколико наредних година да уче сексуалне улоге које се од њих очекују. Ако је мајка веома хладна и ако јој (ћерки) ништа не пружа , и ако јој отац пружа више, девојчица може прећи део целог пута. Уколико заврши потпуно на погрешној страни (моста), она ће постати транссексуалац ( тј. жена која се осећа као мушкарац заробљен у женском телу – прим.уред.Има наде). Мушки транссексуалци су дечаци који су блокирани на мајчиној страни моста, комплетно идентификовани са њом, и који мисле да су стварно жене. Хомосексуалце видим као растегнуте дуж моста, на различитим тачкама пресека. Типично је да мушки хомосексуалци имају прилично посесивне мајке,… док је отац одсутан, дистанциран, неспособан, или зато што је окрутан и без љубави. Ипак, мушки хомосексуалци су довољно прешли мост, те су тако прихватили мушки идентитет. Можда делимично и зато што су везе са мајком, такође застрашујуће. Мушки хомосексуалац остаје на мосту окренут према оцу или боље речено према „оцу каквог жели и какав му треба али га никад није имао“. Тако његова везаност остаје за мушкарце, уместо да се преокрене ка мајци, а одатле и ка женама уопште. Према мом искуству, мушки хомосексуалац је неко ко није имао нормалан топли и пун љубави однос са својим оцем. Мислим на физички контакт – као што су скакање, мажење, гурање…“ Тако каже психотерапеут Робин Скинер, терапеут са огромним искуством и великим кредибилитетом. Ја овоме не бих ништа додала.

 3. Хомосексуалност може настати и као последица злостављања детета у детињству. Деца која су претрпела злостављање често подсвесно сматрају да су она крива због тога и то крива зато што највероватније имају ту неку специфичност (да су урођени хомосексуалци) због чега се то баш њима десило, а не неком другом детету.                                                           

4. Хомосексуалност може у каснијем узрасту настати као логичан след хетеросексуалног блудничења.  

Дакле, хришћански речено, личним греховним животом – ако је неко толико огрезао у хетеросексуални („природни“) блуд, онда полако бива отупео на ту врсту блуда и почињу да му се јављају идеје о хомосексуалном блуду као једноставно нечему што му сада може поново изазвати веће сексуално узбуђење (вероватно је пре тога већ истрошио све перверзије хетеросексуалног типа и групног секса). Такође, колико предавање особе страсти блуда (који је у почетку био природан – хетеросексуалан и укључивао само једну особу у датом тренутку) може водити ка хомосексуалном блуду можемо приметити у евидентираним случајевима када су затвореници услед дугог одсуства женских „објеката“ за задовољавање своје блудне страсти прешли на хомосексуалне односе у периоду издржавања затворске казне. Ту видимо да је блудна страст једноставно страст и да ли ће она остати хетеросексуална или ће под одређеним околностима прећи и у хомосексуалну – то је мање важно и само потврђује да им је корен заједнички. Кључно је да се особа не бори против те страсти и да од тога страда (то је право значење речи „страст“ – страдање, а не оно што се најчешће у свету зове страшћу –да човек има душевни „жар“ за нечим и да је веома посвећен нечему , па се каже нпр. „страствени љубитељ паса“ , „страст за уметношћу“….).“(15) 

Дакле, уважени господине, хомосексуалац се постаје својом вољом, али раслабљеном, огреховљеном, и постоје разни узроци ове појаве. Видели сте који су све разлози могући, и колико је проблем сложен.

У ОВОМЕ СЕ СЛАЖЕМО                                               

Бар у нечему се слажемо:                                                                     

Ја сам рекао: Узимајући у обзир да сте и Ви грешан и слаб човек, очито је да верујете да и Ви у једном тренутку можете постати педер.  Ви сте одговорили:„Не верујем да могу пасти у тај грех, јер верујем у Бога Који ме штити, али се, понављам, не уздам у себе, него у милост Господњу.“Са овим се слажем. Прича из „Отачника“ Вам је била сувишна.         

Прича о авви Агатону није била сувишна, јер он је признавао све грехе, осим јереси, пошто, по њему, сви греси потичу од слабости, док је јерес од упорства воље.

ДРУЖЕЊЕ И НЕДРУЖЕЊЕ                                                      

Одлучно те против блискости са противприродним блудницима:                     

Ја сам написао:Међутим, мени ни један педер није био нити ће ми бити близак. Зашто? Зато што је грех његов „грдан“. Недружењем са њим, ја му стављам до знања да уколико жели да буде у близити здраве особе, Богом благословене полне орјентације, мора, најпре, да се излечи од своје болести. А Ви ме питате:„Објасните ми зашто се Господ на крсту молио за оне који су Га распињали, иако су се исти, својом слободном вољом, определили против Господа?“Али ми нисмо Бог! Јер, ако нисмо Бог кад треба кажњавати, како то постајемо Бог кад треба помиловати? 

Нисам зато да се неком ко је упао у противприродни блуд, а није спреман да се против своје страсти бори, повлађује било чиме, па ни дружењем са дотичним. Црква непокајиве одлучује од себе. Што се молитве тиче, већ сам указао: за непријатеље се није молио само Господ, него и толики Његови свеци, почевши од Светог архиђакона Стефана. Они нису Бог, али су се, у љубави, на Бога угледали, поставши богови по благодати.

НИСАМ ПРОМЕНИО СВОЈЕ СТАВОВЕ 

Устврдили сте да сам, због своје колебљивости, мењао ставове по разним питањима:    

Ја сам рекао:Код Вас је уочљива једна особина, која ме, с обзиром да сте угледни православац и јавни делатник, веома забрињава. Ради се о Вашој колебљивости у ставовима и лаком загревању за поједине идеје и акције, после чега (обично са закашњењем) долази Ваше „хлађење“. Али причињена штета остаје. Управо и на примеру педера то потврђујете.   

Ви сте одговорили:„Ово што сте рекли треба и да докажете. Јесам напуштао поједине фронтове, али не због загревања и хлађења, него због тога што сам прелазио да се бавим другим темама (раније сам се, рецимо, много више бавио сектама, а то одавно више не чиним, јер мислим да сам углавном написао оно што могу и што је, од мене, довољно), или зато што је, с нечије стране,изневерена првобитна позиција за коју сам се, скупа са таквим јавним делатником, залагао (случај Мирољуба Петровића, који је од православног креационисте постао жестоки протестант).“                     

   Нисте Ви доказали никакву моју промену кад је став према противприродном блуду у питању. Ни у чему се нисам променио, јер бих се тиме одрекао моралног учења Цркве. Само сам, у личном животу, почео пажљивије да разликујем грех од грешника, што нам је заповеђено учењем Цркве.             

НИСТЕ ПРОВЕРИЛИ, НЕГО СТЕ ИНСИНУИРАЛИ 

И настављате:                                       

"НИКАД НИСАМ ИЗНЕВЕРИО СВОЈЕ ЈЕЗГРЕНЕ СТАВОВЕ И ИДЕЈЕ, МАДА САМ ДЕЛАТНОСТ ЊИХОВОГ СВЕДОЧЕЊА ПРИЛАГОЂАВАО ОКОЛНОСТИМА. „Ко жели да провери оно што кажем, има приступ мојим књигама и текстовима.“Проверио сам, господине Димитријевићу. И показао на неколико цитата из Ваше књиге „Младост и страсти“.                                                                               

Дао сам целокупну анализу свог поглавља о хомосексуализму из књиге „Младост и страсти“, и показао Вашу тенденциозност – вађење цитата из контекста. Што сам писао, писао сам, и не одричем се написаног. Ни онда, ни касније, у другим својим књигама на ту тему, попут „Хоминтерна и Гејстапо“ и „Да се зна“. Уосталом, нека читаоци, ако то желе, сами стакну своја уверења о мојим ставовима. Књиге су им доступне на Интернету.                    

ПОЛИТИЧКИ ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ                  

Кажете и следеће:                                 

„„Не, господине Станковићу, то што сам говорио и писао о наметању политичког хомосексуализма Србији и нашем народу стоји и у овом часу, и ја се тога не одричем, јер бих се тиме одрекао Бога и вере. До сада се нисам одрекао ничег хришћанског, па се у Бога надам да нећу ни у будућности. Због тога сам одбио да се извиним Гејстапоу и Хоминтерни оличеним у ЛГБТ НВО гонитељима. Рекао сам да се могу извинити ако сам неког лично увредио, али се не могу одрећи учења Цркве о греху хомосексуализма.“Термин „политички хомосексуализам“ је одскора измишљен. Тако да ми не причамо о Вашем одрицању од те борбе, јер ње до пре пар година није ни било. Ми говоримо о ублажавању Ваших некадашњих ставова према педерима.   

   Да, израз „политички хомосексуализам“ је новији, и смислила га је др Наталија Нарочницка. Али, појава није од скора, па се против ове идеологије која руши породицу и намеће свој тоталитарни поглед на свет читавом друштву, борим све време у свом јавном ангажовању. Име је ново, појава је стара, и моје сведочење траје од почетка борбе за заштиту породичних вредности у Србији. Не само поменуте књиге, него и зборник „Мушкарац и жена пред тајном тела“, објављен пре више од једне деценије, кампање Покрета за живот и „Двери српских“, чланак у зборнику „Глобално заГЕЈавање“ и остало што сам писао и говорио јасно сведоче о томе.                       

Ви, наравно, имате шансе да ме и стигнете и престигнете у борби против содомизације Србије. Рекао сам Вам – изволите на широко бојно поље! Пишите, говорите, сведочите! Толико је простора! Ево дивних примера господе Немање Зарића, Владислава Ђорђевића и Михаила Алића, који већ годинама сведоче против џендер идеологије и свих врста лажи које нам се намећу као „родна политика“ ( већ сам помињао Антонића, Јанковића, Ристивијевића, Ђурковића, итд. ) Придружите се, господине, и будите добродошли, увек и свагда! Ветеран сам у овој борби, жељан нових лица, међу којима и Вашег, на заједничком фронту. Биће читалачке публике, биће афирмације Вашег рада. Ево, Ваш одговор мени је изазвао одушевљење извесне сестре Славке на сајту „Борба за веру“. Имаће ко да Вас чита.                                             

КАД САМ ПИСАО ПРАВОСЛАВНО?                                        

Покушали сте читаоцима да покажете како сам преливода који мења своја становишта:   

„УЧЕЊЕ ЦРКВЕ СЕ НЕ БРИШЕ ГУМИЦОМ, и не пада ми на памет да га, због својих субјективних осећања, прецртавам; али јесам, после читања Николозија и других стручњака за лечење хомосексуалне оријентације, као и после чувења за неке случајеве оних који су пали у противориродни блуд, рекао себи да, борећи се за Србију породичних вредности, не смем да почнем да мрзим и презирем људе који су грешни, чак иа ако они дрско намећу своје ставове, чак и ако ме гоне. ЗА ЊИХ ЈЕ, КАО И ЗА МЕНЕ, ХРИСТОС УМРО И ВАСКРСАО, И ЊИМА, КАО И МЕНИ, ХРИСТОС ЖЕЛИ СПАСЕЊЕ. КАКО ЋЕ ОНИ ОДГОВОРИТИ НА ТАЈ ПОЗИВ, ЊИХОВА ЈЕ СЛОБОДА, АЛИ ЧАК И У ПАКЛУ, ПО РЕЧИ СВЕТОГ ИСАКА СИРИНА, БИЧЕВИ ПАКЛЕНИ СУ БИЧЕВИ ЉУБАВИ БОЖЈЕ“.Значи, Ви сте до читања Николозија били почели да мрзите педере, али сте се онда променили. Јер шта је друго „суровост Ваше душе“ у коју сте били упали? Борбе против „политичког хомосексуализма“ у то раније време, као што сам рекао, није било, а Ви сте били упали у стање „суровости сопствене душе“. Када сте писали православно о педерима. Тада или сада?              

Николози као лектира је само један од елемената пажљиве акцентуације мог, темељно непромељеног, става. А суровост душе је стање у коме сам био почео да не разликујем грешника од греха. То није хришћански, и Богу сам благодаран што ме је, што кроз књиге, што кроз неке елементе стварности, упозорио да не срљам у било какву мржњу.                                               

Увек сам писао православно о греху противприродног блуда и појави политичког хомосексуалузма, чак и пре но што је тако именован, што значи да се моји ставови некад и сад не разликују. Нова је само моја хришћанска опрезност кад су живи људи у питању. А то значи: Христос је умро и за оне који греше противприродним блудом, и нуди им спасење кроз покајање. Немам право да падам у мржњу према онима којима Христос нуди спасење. Да ли ће га они примити, то зависи од њихове слободне воље.                                 

ИМА ВЕЗЕ                                 

Засметало Вам је моје указивање на љубав Божју као основу Његовог суда:              

„Непокајани греси људе воде у вечне муке. Али, шта су оне? Ево шта о томе каже Александар Каломирос, у свом огледу „Огњена река“, који је својевремено објавио владика Данило Будимски.“Каломиросов текст „Огњена река“ нема везе са нашом полемиком.                      

Наравно да има везе. Јер, Бог је Љубав чак и у паклу. Он љубав излива и на непокајане грешнике. Та љубав је за једне рај, а за друге пакао. Бог Своју љубав нуду свим грешницима, па и блудницима, па и противприродним блудницима, али, ако се не кају, они ту љубав Божју одбијају, и после смрти биће у пакленом стању који су сами изабрали.        

О ПИНГ – ПОНГУ                                               

Онда сте настојали да докажете моју крајњу недоследност:    

Та Ваша колебљивост и стални пинг-понг топло-хладно, је јако забрињавајућа. Јер Ви сте јавни делатник, важите за најугледнијег православног публицисту, људи Вас слушају, прате, имају поверење у Вас, те их лако можете завести на странпутице и саблазнити. Сећам се и Ваших покајничких текстова на овом сајту зато што сте били највећи афирматор секташа Мирољуба Петровића. Али, штета је остала.  Питате:„Где играм пинг-понг? С ким играм пинг – понг? Од када? До када?“Пинг-понг играте променом свог става о педерима, што сам Вам показао. Такође и  променом става, о Мирољубу Петровићу, па о Андреју Курајеву, па о Доналду Трампу (у тексту „Трамп за почетнике“ (https://srbin.info/pocetna/aktuelno/)  

Жао ми је што и даље имам утисак да Вам је, свакако случајно, због брзине којом сте писали одговор, тон дрзак, провокаторско – инсинуаторски, јер сам и о Петровићу и о Курајеву у свом претходном тексту јасно рекао шта сам имао. Курајев је био изврсни апологета у Руској Цркви, велики борац против секти и окултизма, а онда је, из њему знаних разлога, кренуо правцем који није православан. Нисам Бог да знам људска срца, па да  сам Петровића и Курајева могао да разобличим ПРЕ њиховог јавног одступања. Можда сте Ви то могли, али, ето, нисте добили налог да ме, у време оно, разобличите. Мислим, нисте добили налог свог правоверно – ревнитељског срца. Пошто волите Стари Завет, овде се, полемичким тоном, враћам на старозаветни lex talionis.

О ДОНАЛДУ ТРАМПУ                                        

Онда сте прешли на моје спољнополитичке анализе:   

О Трампу сте, на пример, са крајњом еуфоријом и ителектуалном супериорношћу човека који је поново открио Америку, написали:„Данашњи човек не жели да чита оно шта му се пише, а мисли да све зна. Тако је и у случају новог америчког председника, кога тумаче на основу, што би Вук Караџић рекао, „правила баба Смиљане“. Ипак, постоји књига коју вреди листати кад се говори о Трампу. Она се зове „Обогаљена Америка. Како Америку учинити поново великом“(4). У њој, нови амерички председник показује шта је основна разлика између њега и Хилари Клинтон, то јест снага чији је она гласноговорник.Из књиге можемо схватити да је Доналд Трамп старински амерички националиста, који жели да његова држава буде најјача на свету, али као држава Американаца, док Хилари & comp. САД доживљавају као пуко оруђе за достизање апсолутне моћи глобалистичких елита и као пролазну фазу у стварању Новог светског поретка.“ Трампова „држава Американаца“, господиине Димитријевићу, упала је у још веће јеврејско ропство и постала беспоговорни вазал Израела. А Трамп кога сте хвалили, бомбардовао је Сирију, признао Јерусалим за главни град Израела и један је од кључних људи за устоличење Антихриста.  

Драги господине Станковићу! Ово што сам написао о Трампу апсолутно стоји: он је, у америчкој политичкој игри, и даље најомрзнутија личност међу левим либералима, чија је заговорница била Хилари Клинтон, и даље представник конзервативне Америке, што доказује својим наступима и уредбама, почев од борбе против абортуса до стајања на страни оних који не дозвољавају да им се одузме оружје. Он је заиста амерички националиста, који жели да Америка и даље буде прва у свету, али као држава Американаца, а не као оружје глобалиста. Разлика између америчког националисте и америчког либерала је, како рече један наш стручњак, између осталог, и у овоме – америчком либералу је свеједно где се производи аутомобил марке „Форд“, а амерички националиста жели да се он производи у Америци. Трамп у Врховни суд Америке уводи конзервативне судије који треба да спрече даљи морални расап САД, што је досад спровођен ултралибералним законима. Трамп је човек кога вође либерала, попут Сороша, мрзе свом мржњом за коју су способни. Али, наравно, нисам никакав „трамписта“. Јер, Трамп се обликовао у америчком политичком миљеу који је нама, православнима, туђ. И Трамп такође може биоти злоупотребљен од „светске закулисе“, ако јој то буде одговарало.                               

Уосталом, Ви, уважени господине, опет обогаљујете мој текст, писан још 2016, који је веома прецизно наговестио како ће се Трамп понашати и у унутарњој и у спољњој политици. Ево шта сам писао:“Из његовог протестантског духа проистичу и спољнополитичке и унутарполитичке смернице: у спољној политици, то значи апсолутну подршку Израелу, на основу „хришћанског ционизма“, а у унутрашњој политици то значи доследно држање начела о неприкосновености личне имовине и права на заштиту себе и породице. По Трампу, сасвим супротно обамистичкој политици разоружавања, сваки Американац има право да носи оружје, јер му је то право загарантовано америчким Уставом. Није криво оружје, него човек који пуца из њега, вели Трамп; и крива је нелегална набавка кратких и дугих цеви, која мора бити пресечена. Такође, Трамп се залаже за ограничење права на абортус, што је саставни део друштвене борбе „Bible believing“ Американаца./.../Све се ово да сагледати из Трампове књиге „Обогаљена Америка“, као што се зна да нови председник САД неће бити предвидљив играч на међународној сцени./.../ Заиста, свет са Трампом (ако га леви либерали „постизборно“ не спрече да уђе у Белу кућу) више неће бити исти. Али, то не значи да ће Трамп бити „амерички Горбачов“, који свима попушта и демонтира америчку Империју. Ко се у то нада, ограничених је видика. Амерички националиста у Белој кући из својих разлога такође може покренути глобални рат, исто као што је то могла да учини глобалистичка лутка Хилари Клинтон.“      (16)                  

Шта сам рекао?                     

1. Написао сам да ће Трамп свим силама подржавати Израел, јер се држи правца званог „хришћански ционизам“. То се и десило, па заиста нема потребе да ми причате о Трамповим везама са Израелом. О томе шта се тамо заиста дешава сам писао у тексту о тајном смислу блискоисточне кризе. ( http://borbazaveru.info/content/view/10723/52/)                

 2. Написао сам да ће Трамп подржавати наоружане Американце. И то се десило.

3.  Написао сам да Трамп неће бити предвидљив. И није предвидљив.

4. Написао сам да он неће бити „амерички Горбачов“ који растура САД. И није – напротив, он оснажује САД.

5. Истакао сам да и он, попут Хилари Клинтон с којом је био у политичком сукобу, може изазвати Трећи светски рат. То и даље стоји. Он може, из ових или оних разлога, да покрене Трећи светски рат.     

Мој текст није био химна Трампу, него прецизна и јасна политичка анализа. Нисам никакав љубитељ америчке Империје, њего њен жесток и одлучан критичар. Међутим, Вама не одговара истина о мом чланку, него измишљате своју, „скраћену“, верзију. Ипак, нећу да верујем да сте ме свесно кривотворили само зато што сам у уводу текста о Трампу указао да је један трагикомични лик наше политичке стварности, кловнократа на месту председника Србије, у доба америчке председничке кампање подржао Хилари Клинтон и њеног мужа, који су обоје ратни злочинци и мрзитељи Срба.                                  

Уосталом, зар Владика Николај није умео да укаже на друштвени ангажман инославних као пример који би и православни требало да следе? Тако је, 1923, у свом тексту о англосаксонским политичарима и вери, записао, корећи обезбожене србске политичаре:“        

Ако ћу хвалити веру, хвалићу Православље, које у сравњењу са англосаксонским протестантизмом представља много већу пуноћу учења и религиозног искуства, но ако ћу хвалити ревност према вери, у којој се ко крстио, не могу се по савести уздржати похвала англосаксонских народа, а нарочито англосаксонских народних вођа“.                

А ја, рецимо, уопште нисам хвалио Трампа као ревносног верника и узор нама, него сам објективно анализирао његову „контрареволуционарну“ делатност засновану на традиционалним ставовима америчког протестантизма.

МИРОЉУБ ПЕТРОВИЋ СЕ НЕПРЕСТАНО ВРАЋА

Поново ме подсећате на моју сарадњу са Мирољубом Петровићем: 

Тврдите:„Нисам писао никакве „покајничке“ текстове о Мирољубу Петровићу.“ Ја сам те текстове прочитао на овом сајту:http://borbazaveru.info/content/view/7424/52/ http://borbazaveru.info/content/view/4630/52/ О Вашем односу са Мирољубом Петровићем даље кажете:„Својевремено сам афирмисао његов рад; било је то почетком 21. века, када је он себе представљао као православца – креационисту, и држао предавања широм СПЦ. Чим се Мирољуб Петровић открио као протестант јудаистичког типа, одмах сам обавестио јавност о томе. За његово окретање леђа Цркви нисам могао да знам унапред, јер, како је рекао Свети Григорије Богослов, нисам Бог да видим људска срца.“ Господине Димитријевићу, Мирољуб Петровић никада није  био православни-креациониста (апсурдног ли термина! Зар креационизам није садржан у појму Православље?!), који се, тобоже, касније „открио“ као протестант јудаистичког типа, па чим се то догодило Ви сте „одмах обавестили јавност“. Сваки, иоле упућенији православни Србин, у Мирољубу Петровићу препознао је у самом старту секташа. И Ви сте то раније признавали, а сада причате нешто друго. У тексту „О делу Мирољуба Петровића“, кажете: „Господина Петровића сам упознао почетком 21. века, и то пратећи његов веома добар и вредан рад у области хришћанског креационизма и оповргавања лажне теорије Чарлса Дарвина и његових следбеника. Почели смо да се виђамо и разговарамо, али и да сарађујемо: он се показао као вредан и трудољубив човек, спреман да помогне. Никад нећу заборавити колико је књига и дискова о креационизму поклонио не само мени, него и другим вероучитељима. Ове књиге и дискови су били углавном плод рада Харуна Јахија, једног турског креационисте – муслимана, али и америчких протестаната, попут Хенрија Мориса, Дјуена Гиша, Аријела Рота и других.“ Ви сте га подржали не зато што нисте препознали његово право лице – лице хришћанског јудаисте, већ зато што сте сматрали да се присталице Дарвинове теорије еволуције у Србији, у Цркву могу привући на основу учења једног турског муслимана и америчких протестаната. И то су вероучитељи причали деци!Међутим, кад се овај вук у јагњећој кожи добро умрежио у Србији, и када су његове хуле постале већ исувише очигледне, Ви нисте имали куд него сте писали самооправдавајуће текстове. 

Кад већ наводите моје текстове са „Борбе“, ево да их наведем и ја:„Господина Петровића сам упознао  почетком 21. века, и то пратећи његов веома добар и вредан рад у области хришћанског креационизма и оповргавања лажне теорије Чарлса Дарвина и његових следбеника. Почели смо да се виђамо и разговарамо, али и да сарађујемо: он се показао као вредан и трудољубив човек, спреман да помогне. Никад нећу заборавити колико је књига и дискова о креационизму поклонио не само мени, него и другим вероучитељима. Ове књиге и дискови су били углавном плод рада Харуна Јахија, једног турског креационисте – муслимана, али и америчких протестаната, попут Хенрија Мориса, Дјуена Гиша, Аријела Рота и других. Већина читалаца „Борбе за веру“ зна мој став о екуменизму и сличним појавама, али такође и став да све оно што је корисно и вредно код других, поготову кад су додирне тачке основних религиозних веровања у питању, може и треба да се користи у апологетском раду (у мојој архиви на овом сајту има и одговор на питање како се односити према инославним ауторима). Дакле, Јахи јесте муслиман, али, у својим књигама и филмовима, на основу озбиљних научних чињеница, пориче еволуционистичку заблуду и дарвинизам, па нема разлога да се то не користи у сведочењу наше вере. То уопште не значи да ћемо Мухамеда признати за пророка, и веру у Алаха истинитом. Такође, отац Серафим Роуз, чија је студија о постању света и раном човеку изашла у библиотеци „Образ светачки“, користио је НАУЧНЕ (не теолошке) аргументе америчких креациониста, попут већ поменутог Мориса, не стајући на страну протестантског фундаментализма. Сви ти разлози навели су ме да сарађујем са г. Мирољубом Петровићем, нарочито у доба када је, због свог хришћанског става, смењена министарка просвете, госпођа Љиљана Чолић и када се антиверонаучна хистерија „другосрбијанаца“ код нас, између осталог, заснивала и на примитивно дарвинистичким аргументима. Да не заборавим: г. Петровић је србски родољуб, синовац чувеног србског историчара из Црне Горе, г. Растислава Петровића, аутора студије о Шћепану Малом, борца против монтенгринског усташлука и сведока геноцида над Србима у 20. веку, иза кога је стајао Ватикан. Пореклом из племена Куча, г. Петровић је често био више него храбар у изношењу својих патриотских ставова.   Све је то тако. Међутим, поглед на свет г. Петровића, који је, иначе, сарађивао и са „Светигором“ и низом делатника СПЦ, остао је, на жалост, протестантски. Његова догматика је протестантска. Не причам то на основу рекла – казала, ни на основу расправа по форумима, него на основу његове књиге „Ко влада светом“ (Центар за природњачке студије, Београд, 2008.) У овој књизи, занимљивој по сведочењу о мрачним тајнама Новог светског поретка, налазе се и догматска учења туђа Откровењу Божјем: рецимо, да душа не може да постоји одвојено од тела, него „спава“ до васкрсења (Петровић каже да се „духовни аспект умрлог човека, који садржи његов карактер, емоције и меморију, на одређени начин „складишти“ код Творца, све до „одређеног тренутка““, стр. 127 ). Ово, наравно, није тачно.“        (17)                  

Због чега треба да одговарам за сарадњу с Петровићем док он није проповедао радикални протестантизам? Кад је долазио у Чачак да држи предавања, молио се у нашем храму и крстио се по православном начину. На предавањима је говорио само о Божјем стварању и против дарвинизма. И даље стојим на становишту да креационистичке идеје, ако су научно утемељене и објашњене, могу бити заједничке свим монотеистичким религијама ( што не значи да ћемо се молити са јудаистима и муслиманима ). И даље тврдим да су књиге Харуна Јахија, кад је еволуционизам у питању, одлично написане и корисне, и могу бити занимљиве и вероучитељима и верницима. Сам Мирољуб Петровић је, својевремено, од Јахија добио дозволу да, уместо Курана, убаци у преводе његових књига цитате из Светог Писма. И људи могу да читају такве књиге, а да не постану муслимани.Ваљда је то јасно.

Ваша процена моје мотивације је, опет, погрешна: уопште нисам имао намеру да еволуционисте привлачим у Цркву, него да православне учврстим у креационизму, с обзиром да су следбеници Јована Зизјуласа у нас дарвинисти, и да су еволуционистички ветрови смртобожја дували од зизјуласовштине. Већ сам рекао: велики апологета, отац Серафим Роуз, користио је Мориса и друге америчке креационисте као научну потврду учења Светих Отаца о стварању света ( као допуну православној аргументацији, не као главни аргумент). Чим је Мирољуб Петровић објавио своје јеретичке ставове у књизи „Ко влада светом“, разобличио сам их. Наравно, пошто сам човек који се труди да зна шта је одговорност, у свом тексту тим поводом сам записао:“Читаоцима „Борбе за веру“ шаљем молбу да буду опрезни у чувању Светог Предања и живљења по њему и искрено молим за опроштај ако је неко имао духовне штете од онога што сам рекао или учинио, у знању или у незнању. Опростите, браћо, и помолите се Господу да ми опрости!“ То и сад могу да кажем свима, па и Вама: опростите ако сте имали духовну штету од неког мог става, без обзира како сам га ја образложио, и без обзира на логику ове полемике. Не стидим се да се покајем за све што сам погрешно рекао или учинио. Ако је Свети владика Николај у писму оцу Димитрију Најдановићу истакао да не би волео да се његове књиге објављене пре 1922. прештампавају, зар и Димитријевић ( који није достојан сенке Владике Николаја ) нема право на грешку? При чему, наравно, позивам читаоца да чита целину оног што сам писао о Петровићу, а не Ваше инсинуантске патрљке мојих чланака.

   Иначе, да Вас питам – да ли сте Ви, као одлично упућен православни Србин, написали нешто о Петровићу пре мене? Ако јесте, скидам капу и клањам се до земље. Жао ми је само што ме, још 2001. или 2002, нисте упозорили, мада сте све видели и знали.  

БЛАГО НАМА СА ВАМА ИЛИ НА ТИ, НА ТИ!     

А сад идемо радикално:                                    

И на крају кључно питање: ако, заиста, нисте препознали Мирољуба Петровића као вука у јагњећој кожи, како ћете препознати Антихриста (ако то време доживите)? Исто питање постављам и митрополиту Амфилохију и свим епископима и свештеницима који су Мирољубу Петровићу врата цркава и парохијских домова широм отварали? Тешко нама са таквим вероучитељима и пастирима!  

А благо нама са Вама, господине мој, будна стражо наша! Сад, кад Ви улетите на бојно поље, све ће бити јасно свима, о, незаблудиви! ( Можда сте приметили – и овде сам саркастичан онолико колико ми се чини да је Ваш тон дрзак!) Покојни отац Сава из Вазнесења испричао ми је поучну причу, па Вам је преносим. У селу је био један који је, слабо и невешто, на мањим весељима свирао виолину. Кад му неко каже:“Лоше свираш!“, он му нуди и виолиону и гудало, и каже:“На ти, на ти!“ Тако и ја Вама поручујем, драги господине, непрелестиви препознаваоче свих прелести!            

О КУРАЈЕВУ                             

Наставак је у истом тону:                                  

То је тај пинг-понг који играте.„Тако сам својевремено сарађивао и са протођаконом Андрејем Курајевим док је био изврстан апологета и мисионар Руске Цркве. Чак сам приредио и једну књигу његових текстова – „Да ли сви путеви воде ка Богу?“ Кад је Курајев устао против канонског поретка Руске Цркве, почео да објављује срамне неистине о Благодатном Огњу у Јерусалиму, оптужио Србе да су криви за пропаст Русије у Првом светском рату, престао сам с њим да сарађујем и да га преводим. Реаговао сам, наравно, на његов текст о кривици Срба у Првом рату, о чему постоје и писани докази. Не могу да се кајем за сарадњу са Петровићем и Курајевим у периодима кад они нису предузимали подухвате који су престали да се темеље на православним схватањима.“Исти је случај и са Анрејем Курајевим. И њега сте промовисали у Србији, јер је Ваше разумевање његове „апологетике“ и „мирионарства“ било погрешно, а не зато што је Курајев био православан.

Опет да Вас питам – а кад сте Ви, у доба док сам се ја заносио Курајевом, доказали његову неправославност, да бисте и нама, заблуделима, показали у чему је ствар? Или сте спасоносна знања крили све до сада, када треба да докажете да је Димитријевић смутљивац од почетка, што доказујете свакако по налозима свог јединог налогодавца, православно – непрелестивог срца Вашега?  

ХВАЛА ВАМ НА РАЗУМЕВАЊУ            

Додајете:                                     

„Ако сам неког саблазнио својим ставовима, ако је неко кренуо погрешним путем због мене, спреман сам да јавно молим за опроштај. Бавио сам се, очито не процењујући добро своје снаге, многим темама, писао и говорио оно што ме превазилази. Ту није могло бити без греха. Сигурно сам и увредио низ људи – нисам то желео, али, у сталним полемикама, направио сам и такве грехе. Не могу рећи као псалмопојац да је грех мој стално преда мном, али могу рећи да је, бар повремено, преда мном.“То већ разумем.         

Хвала Вам на разумевању. Дивно је кад човека бар неко разуме.

КО СЕ УЗДА У МЕНЕ?      

Опет и опет:  

„Иначе, НИКАД НИСАМ ОД СЕБЕ ПРАВИО ГУРУА, НИТИ ПОЗИВАО ЉУДЕ ДА МЕ СЛЕДЕ. Излагао сам своје ставове, без намере да их апсолутизујем. Увек сам био отворен за критику и полемику.”То је тачно. Али, Ви сте својим писањем наметнули као човек који познаје ствари више од других, па је логично да се у Вас уздају они који мање знају.„Тога не треба да буде. Можемо се разликовати у мишљењима, али Христос нам је један, и Његови смо ученици по Љубави која је Истина“. Тако је. 

Нисам се ја својим писањем ником наметао, па се нисам могао ни наметнути. И данас се не намећем, него сведочим, са свим слабостима, али онако како мислим и доживљавам. Писао сам по осећању дужности и жељи да ближњима помогнем да се разаберу у добу у коме живимо. Али, људе сам увек позивао да моје ставове проверавају Светим Писмом и Предањем. То и значи да се не треба клети у Димитријевића. Нисам мислио да се неко, било када, клео формулом:“Тако ми Димитријевића!“ Они који мање знају могу да бирају – рецимо, као сестра Славка, да се више уздају у Вас него у мене или у било кога другога. Немам ништа против тога, заиста. И радујем се, као што рекох, новим посленицима на њиви Господњој. Јер, жетве је много, а посленика мало.

О СУЈЕТИ И МНОГО ЧЕМУ ДРУГОМ     

Открили сте моју слабу тачку( коју сте, чини се, од почетка циљали ):„Негде сам записао: када је Свети Јустин Ћелијски страховао да би се могао одрећи Христа на мукама комунистичке полиције (а о томе је писао у свом меморандуму о стању СПЦ у комунистичкој Југославији, тражећи да се не верује ниједном његовом исказу осим том из меморандума, јер би, како рече, комунисти могли да га „препарирају“, као што су радили с ђенералом Дражом и толиким другима), шта да кажем за себе? Не куните се у Димитријевића, да, не дај Боже, једног дана не бисте морали да кунете Димитријевића.“  Нико се не куне у Вас, господине Димитријевићу. И ово моје обраћање Вама има за циљ да Вас, крајње добронамерно, упозори на заблуде. Али, рекао бих да је то  узалуд. Иако говорите да Ваши ставови нису Свето Писмо, Ви се понашате као да јесу. То се најбоље види на примеру Вашег политичког ангажовања. У филму „Ђавољи адвокат“, ђаво, кроз уста главног глумца Ал Паћина каже: „Сујета је, дефинитивно, мој омиљени грех“.      

Поштовани и драги господине, лепо је што сте решили да ме упозорите на заблуде, али Ви овим текстом нисте доказали моје заблуде ( пошто сте вадили моје речи из контекста и претумачивали оно што сам стварно рекао ), него Вам је циљ да покажете како сам одступио од православне етике у области правилног поимања о упражњавању људске полности. Тиме сте хтели да читаоцима покажете како је Димитријевић само још један од многобројних одступника, док сте Ви правоверни максималиста – прави Максим Максимовић – који познаје све, од Петокњижја Мојсијевог до сујетне душе Димитријевићеве. Наравно да сам подложан сујети, јер се нисам ослободио терета својих грехова, међу којима сујета представља један од кључних. Но, оно за шта Ви мене оптужујете није сујета, него ОДСТУПАЊЕ ОД УЧЕЊА ЦРКВЕ О ПОЛНОМ МОРАЛУ. Е, па, драги мој опоненту, то не прихватам, и то не због сујете, него због мог правоверја, на које не дозвољавам да се баца блато. Нисам одступио од правоверног моралног учења.                    

ГДЕ НАЈВИШЕ БОЛИ?                          

Ево шта Вас јако боли: 

Ево примера. Ја сам рекао:Данас, такође, чините нешто веома саблажњиво. Молим Вас да ово схватите најдобронамерније. Ради се о Вашем политичком ангажовању. Ви сте у томе раме уз раме са највећим антисрбима и нељудима.„Схватам Вашу поруку о мом политичком ангажовању крајње добронамерно. Ипак, исправљам неке нетачности. Нисам  раме уз раме са анисрбима и нељудима...“Чак сте били на челу демонстрација „Један од пет милиона“, за које Руси, иначе, кажу да се изводе под америчким патронатом и да су усмерене против интереса Русије. Заправо, против гасовода „Јужни ток“. А Ви сте јавно декларисани русофил?! Једнога дана, када Вам душа изрони из „суровости“, Ви ћете се и због тог свог политичког ангажовања кајати. Али, штета ће остати.„Схватам Вашу поруку о мом политичком ангажовању крајње добронамерно. Ипак, исправљам неке нетачности. Нисам  раме уз раме са антисрбима и нељудима, него подржавам протесте свог народа против режима човека који Србију води у пропаст, спреман да изда Косово и Метохију под видом „разграничења“, о чему сам писао, скупа са Зораном Чворовићем, у књизи „Кловнократија“ (доступна на Интернету).“То што сам рекао нису нетачности. Антисрби и нељуди су и Ђилас, и Вук Јеремић и Бранислав Лечић, а има их још пуно... То, господине Димитријевићу, нису протести „нашег народа“, већ демонстрације под патронатом Америке. И ја сам народ, али ми на крај памети не би пало да се упрежем у амерички јарам.Кажете:„Нисам био на челу демонстрација „Један од пет милиона“, него сам говорио на протестним скуповима у Чачку, Аранђеловцу, Београду и Ужицу као један од многих говорника.“Поражавајуће је било слушати Вас и гледати на оном камиону испред Филозофског факултета у Београду.Питате ме:„Не знам на које „Русе“ мислите – нисте навели ништа конкретно.“Мислим на Ваше Русе, са којима братује сајт „Борба за веру“, чији сте сарадник. Ради се о сајту „Информ религија“. Тај портал је у марту месецу ове године објавио текст под насловом: „У оквиру 'борбе против руске активности на Балкану': у Србији се догађа Мајдан“ (http://www.inform-relig.ru/news/).Идентичан текст, али са другим насловом, објављен је 18. марта 2019. године на информативно-аналитичком сајту „Данас.ру“ (segodnia.ru). Њихов наслов је био још прецизнији: „Мајдан у центру Европе“ (http://www.segodnia.ru).У тексту се, између осталог, каже да Вучићу прети наранџаста револуција због његових тесних веза са Путином и залагања за изградњу „Турског тока“. Руси кажу да није ни чудо што се Вучићу то догађа, ако се зна да је пре само пар месеци изјавио да је Србија спремила све за руски пројекат, што је директан ударац на америчка намере да Европу снабдева својим течним гасом, по високим ценама. Користећи повољне околности, кажу даље Руси, у Србији је активирана опозиција која изазива нереде и назива председника лоповом, тражећи његову оставку. Програм опозиције је искључиво протест. И њу обједињује незадовољство Александром Вучићем. Све то, природно, иде на руку америчким сценаристима, који не скривају да реализују специјални програм „за борбу с руским активностима на Балкану“.Примећујете:„Јужни ток“ је одавно обустављен, вољом Бугарске. Можда мислите на „Турски ток“. Да, ради се о „Турском току“. Извињавам се.„Ја сам русофил, али не сматрам да се то коси са борбом против антихришћанске и антисрбске власти, која, између осталог, од 2014. редовно организује геј параду, а на место премијера доводи политичку хомосексуалку, која све геј параде подржава.“На жалост, удружити са овом такозваном опозицијом, равно је удруживању са црним ђаволима и са њиме тикве садите. Подсетићу Вас на речи Светог Апостола Павла да се „никакав војник не заплеће у трговине овог света да угоди војводи. Ако и војује, не добија венац ако право не војује“. Сад Ви видете где сте и са ким сте.                               

Најугледнији руски аналитичари, попут Јелене Пономарјове, знају да је Вучић човек Запада(18),  и, попут Јелене Гускове, да ће издати Косово и одрећи се земље предака. (19) Ања Филимонова је уверена да ће он издати и Србе и Русију. (20) С друге стране, НАТО слуга и србомрзац Чедомир Јовановић тврди да иза протеста опозиције не стоји Америка, како Ви,  поштовани господине, сматрате; он каже да Руси подржавају опозицију против Вучића. (21) То исто тврди и главна НАТО лобисткиња код нас, Јелена Милић, и то у озбиљном  аналитичком тексту. (22) А шта ја подржавам? Подржавам хришћански и патриотски покрет Двери, као човек без чланске карте покрета, али  и учесник у Политичком савету истог; то је покрет који се бори за породичну Србију (23), коју Вучић и његов режим шаљу, својим неолиберално-капиталистичким канибализмом, што под земљу, што ван земље. Двери су ушле у опозициони Савез за Србију чим је постигнут договор да се око Косова и Метохије може преговарати само у оквиру Устава Србије и Резолуције УН 1244, као и то  да ће будућа Влада коалиције бити привремена, до стварања услова за изборе на које ће свако изаћи самостално, са својим програмом.(24) Зато сам говорио на скуповима Савеза, који није ПРОГРАМСКА, него надасве ТЕХНИЧКА коалиција, чији је циљ да Србију из предполитичке џунгле опет врати у политичко стање. Да ли ће Савез за Србију бити доследан? Да ли ће постати нови ДОС? То, у овом тренутку, не знам. И понављам: не позивам никог да гласа за Ђиласа, Јеремића, Обрадовића, или било кога другог. Оно што знам је да Александа Вучић стално крши Устав Србије, како по питању Косова и Метохије, тако и по низу других питања, која су овој земљи насушна, и да сматрам својом дужношћу да учествујем у уставобранитељској борби, онако како је схватам и доживљавам.(25)                                            

У књизи „Кловнократија“(26), проф. др Зоран Чворовић и ја  показали смо зашто је режим тренутног властодршца антизаветни и смртоносан за Србију. 

Да поновим оно што сте прећутали ( а указао сам Вам на то у писму ): под овом влашћу, Србија се корацима од седам миља приближава тријумфу политичког хомосексуализма, чије је оличење премијерка Србије, миљеница челника наше пропасти. Па Ви видите ко Вам је драг. И кад нисте препознали кловнократију, како ћете препознати антихристократију?                 

Уосталом, моје политичко опредељење НИКАД, НИКОМ,  НИГДЕ, НИСАМ НАМЕТАО, а поготово читаоцима „Борбе за веру“ ( али и других национално – патриотских сајтова ) и кад се бавим темама православног етоса, не износим никакве ПОЛИТИЧКЕ ставове.                       

ПОНАВЉАМ: ПОДРЖАВАМ ПОКРЕТ ДВЕРИ КАО ПОКРЕТ, ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ, ЗА ПОЛИТИЧКУ АРТИКУЛАЦИЈУ ПОРОДИЧНИХ ВРЕДНОСТИ. Међутим, своје политичке ставове не сматрам релевантним за расправу које сте покренули о мом одступању од учења Црква о правоживљу. Не желим да верујем да сте све ово писали да бисте ме политички дезавуисали, и не верујем да заиста мислите како сам се ја удружио с црним ђаволом Савеза за Србију, док Ви духовно цветате са напредњачким „белим анђелима“.                               

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

За крај, да поновим у шта верујем и шта исповедам.                

Ево шта је рекао Свети Јован Златоусти, тумачећи, читаоцу овог текста већ познато, место из Посланице Римљанима: „И женама и мушкарцима он подједнако одузима могућност оправдања, окривљујући их не једино зато што су они имали насладу и, оставивши то што су имали окренуше се другоме, него и због тога што презревши природни начин прибегли су противприродном./…/Ја тврдим да су ови (мужеложници) гори од убица, јер је боље умрети него живети после такве поруге. Убица одваја душу од тела, а овај погубљује и душу скупа са телом. Ни један од било каквих грехова није раван овоме безакоњу. Они који падају у њега, када би схватали шта чине, примили би безбројне смрти само да се не подвргну овоме греху. Ништа, ништа није неразумније и теже од овакве поруге.       

Какво је то зло? Нека нова и безакона страст ступила је у наш живот, сустигла нас је тешка и неизлечива болест, добили смо рану, тежу од свих рана; измишљено је неко ново и неподношљиво безакоње, јер се не нарушавају само установљени [тј. људски], него и природни закони. За раскалашност више није довољан [природни] блуд; и као што код болести снажније страдање које наилази заглушује осећање претходног бола, тако и прекомерност ове ране чини да изгледа подношљиво и оно што је неподношљиво, односно разврат са женом. Чини се да хоће да добију могућност да избегну ту замку и женски пол као да постаје излишан, јер га у свему замењују дечаци. И то није једино зло, него се таква гнусоба чини сасвим слободно и безакоње је постало закон. Нико више не страхује, нико се не плаши, нико се не стиди и нико не црвени него се још и хвале том срамотом. Чедни [целомудрени] изгледају као махнити, а они који то разобличују - као безумници; ако су [телесно] слаби, туку их, а ако су снажни, вређају их, подсмевају им се и на сваки начин им се изругују. Нема никакве користи ни од судова, ни од закона, ни од васпитача, ни од очева, ни од слугу, ни од учитеља: неке су успели да искваре новцем, а неки помишљају само на своје плате; међу онима који су савеснији и брину се о онима што су им поверени, неки се лако успавају или пак бивају обманути, а неки се плаше моћи развратника. Лакше ће се спасти онај за којега подозревају да хоће да се домогне царске власти, него што ће онај који покуша да их [децу] од њих уграби, побећи од руку тих без- божника. Тако усред градова, као у великој пустињи, мушкарци са мушкарцима чине срам./.../Не кажем да си ти само постао жена, него више од тога: ти си уништио своје постојање као мушкарац. У женску се природу ниси изменио, а ону коју си имао ниси сачувао. Постао си општи издајник и једне и друге природе, достојан изгнања и од мушкараца и од жена, и да будеш каменован јер си повредио један и други пол.“(8)                         

Посебно срамним Златоусти налази присутност наведеног порока међу антиохијским хришћанима IV века: "Ови, међутим, обдарени разумом и удостојени божанственог учења, ови који другима предају шта се сме, а шта се не сме радити, и који су слушали Писма што су сишла са неба, ни са блудницама се не здружују тако похотно као са дечацима. Они тако махнито насрћу на све, као да не постоје други људи и као да нема Божијег промисла који бди и суди за оно што се догађа, него као да је све покрила тама, и да више нико не види и не чује. Очеви изопачених дечака ћутке то подносе, не сакривају се под земљу скупа са децом и не смишљају ништа против [тог] зла.“(8)      

Руски православни лекар, Констанин Зорин, о ово питању каже:“Православна Црква оштро осуђује хомосексуализам као смртни грех. То није нормална сексуална „оријентација“, већ оштећеност људске природе. Кад је неко старцу Пајсију Атонском поставио питање да ли хомосексуализам има наследни корен, он је ватрено рекао да нема. По његовом мишљењу содомски грех се не може приписивати оштећености хромозома. За то су, пре свега, криви породица, неправилно васпитање и рђава навика коју човек стиче, општећи са околином. Очигледно, старац Пајсије говори о ономе што медицина назива стеченим сексуалним изопаченостима. Оне су стечене и настају у току човековог полног живота. За разлику од њих, урођене сексуалне изопачености су генетски условљене и испољавају се већ са првим буђењем полне жеље. Прилично је тешко повући границу између ова два облика психосексуалних поремећаја. По мишљењу познатог немачког психијатра Ернста Кречмера, полне изопачености нису условљене само ендогено (наследно, грађом итд.) нити само психогено (притиском спољашње средине, емоционалним траумама и др.). У сваком конкретном случају треба видети колико је „хомосексуалност чврсто уткана у саму грађу тела, а колико је формирана психичким утицајем у току живота. “                 

Велики стручњак за биомедицинску етику, протопрезвитер Православне Цркве у Америци Јован Брек пише: „Тачна сразмера „природе“ и „васпитања“ – генетских утицаја и утицаја околине којима се одређује хомосексуална оријентација – још увек није утврђена. Ратоборни гејеви су склони истицању генетске компоненте како би образложили теорију урођене и неискорењиве хомосексуалности и обезбедили себи заштиту закона као једној од мањинских група – „сексуалној“. Њихови опоненти (на пример, православна психотерапеуткиња Елизабет Моберли) на прво место стављају фактор околине, посебно поремећене односе у породици.“           

Утицај духовних, социјалних, психолошких и биолошких фактора на формирање сексуалне оријентације је несумњив. Хришћански аутори су више пута тврдили да демони по допуштењу Господа саблажњавају човека и подстичу га на противприродне пороке.                                             

Такође, понекад су људи сами криви за полна претеривања и изопачења: Они, познавши правду Божију, а да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине (Рим. 1, 32).      

На сексуалне жеље човека понекад утичу и гени. То индиректно доказују посматрања америчких стручњака. Међу хомосексуалцима – како мушкарцима, тако и женама – има око 70-75% леворуких. А леворукост је повезана с урођеном спецификом рада полулопти великог мозга.                      

Дакле, жеља за особом истог пола не може се објаснити искључиво природном предиспозицијом. Како тачно наводи научник Џон Ф. Харви, око половине једнојајчаних близанаца не деле хомосексуалне склоности своје једнојајчане браће. „Највише што се може рећи јесте да генетски и хормонски фактори могу утицати на хомосексуалну оријентацију, али је не предодређују. Фактори генетске предиспозиције сами по себи још увек не доводе до хомосексуалне оријентације (курзив – К. З.).“                     

На крају ћемо цитирати одломак из брошуре протојереја Томе Хопка, коју је објавило Одељење за верско образовање Православне Цркве у Америци (1989), где он пише: „Попут свих саблазни, страсти и грехова, укључујући и оне за које се дубоко и често чини да су се неизбрисиво урезали у нашу природу услед неповољног наследног фактора, хомосексуална оријентација може бити излечена, а хомосексуалне радње се могу прекинути. То је могуће у савезу с Богом. Кад хомосексуалци-хришћани који желе да превладају своје склоности наиђу на стрпљиво саучешће и истинску љубав пријатеља и блиских… Бог им дарује победу на само Њему знан начин.“(27)                                               

Ето, ставове Светог Златоуста и Зоринове сматрам закључком овог свог текста.                                       

Поштовани господине Станковићу, желећи Вам, али заиста, свако добро од Бога, надам се да ћете оштре тонове у овој полемици схватити баш онако како их схватам ја: као израз сржне потребе да се дође до пуноте истине о тако тешком и озбиљном проблему какав је противприродни блуд у страшном времену у коме живимо. Били сте оштри, био сам оштар – али, та оштрина треба да буде лековита, а не разорна. Хвала Вам што сте толико времена посветили и овој теми и мени лично, јер је најгоре од свега кад дијалога, макар и оштрог, нема међу нама. И знајте: немам намеру да Вас разуверавам кад су у питању Ваши ставови, ни етички, ни политички, а ова полемика је, опет то кажем, увод у подробно изучавање проблема епохе.                        

Нека Вас Бог чува.                                            

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 25. јуна 2019. године):     

1.https://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/337-nemoj-pa-se-ne-boj.html   

2.https://srbin.info/pocetna/aktuelno/vladimir-dimitrijevic-licit-cu-na-alana-delonea/;

http://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/223-kako-su-pederasti-preimenovani.html

3. http://borbazaveru.info/content/view/2211/52/               

4.https://svetosavlje.org/tumacenja-poslanice-rimljanima/3/           

5.http://www.imanade.org/imam-problem-ja-sam-homoseksualac-pitanje-svesteniku/                                             

6.https://svetosavlje.org/tumacenje-prve-poslanice-korincanima-svetog-apostola-pavla/6/                                      

7.http://srbininfo.blogspot.com/2015/01/blog-post_96.html?m=0                                                                          

8.http://teme2.junis.ni.ac.rs/public/journals/1/previousissues/teme3-2011/teme%203-2011-01.pdf                            

https://srbin.info/drustvo/vladimir-dimitrijevic-totaitarni-zapad/                                                                          

10. http://preminportal.com.mk/pdf/starecnik.pdf                         

11.https://svetosavlje.org/tumacenja-svetog-evandjelja-po-mateju/16/                         

12.https://srbin.info/pocetna/aktuelno/vladimir-dimitrijevic-od-srpske-do-nato-sparte/                                             

13.https://svetosavlje.org/tumacenja-svetog-evandjelja-po-mateju/14/                              

14.https://svetosavlje.org/tumacenja-poslanice-rimljanima/9/                                                         

15. http://www.imanade.org/homoseksualne-sklonosti-sta-uraditi-pitanje-psihologu/                            

16. http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/tramp-za-pochetnike-ili-chitaju-obogalenu-ameriku/                      

17. http://borbazaveru.info/content/view/7424/52/                         

18.http://svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com

19. http://webtribune.rs/jelena-guskov

20. https://stanjestvari.com/2018/04/14/filimonova-vucic-jos-da-proda/;

https://stanjestvari.com/2018/04/14/filimonova-vucic-jos-da-proda/    

21.https://srbin.info/politika/cedomir-jo                        

22. https://stanjestvari.com/2019/01/26/ceas-upozorenje/              

23. https://dveri.rs/briga-o-porodici                                                          

24.https://dveri.rs/uploads/media/savez-za-srbiju-30-tacaka-szs.pdf          

25. https://dveri.rs/autor/aleksandar-vucic-ustavorusitelj    

26.https://www.vladimirdimitrijevic.com/i             

27. K. Зорин:      Гены и семь смертных грехов: Русский Хронографъ, Москва; 2009