|
 Пишеш како си трпела много, много од свог мужа. Ружио те, изгонио из куће, па чак и тукао. Но с молитвом и надом у Свевидећег имала си снаге да све поднесеш, никад никоме не жалећи се и нејављајући ван куће шта у кући бива. Страдање ти је омекшало душу, искоренило сваку гордост и још те јаче привезало к Богу живоме. Једно време мислила си да ћеш полудети. Међутим, ниси ти полудела, – он је полудео, муж твој. Сад си ти забринута за његову душу, и питаш: има ли уопште полуделима спасења?
Кад верујеш у Бога и Божији промисао, веруј до краја и потпуно. Кад, по речи Христовој, ниједан врабац не може пасти на земљу без Оца нашега, како би човек могао пасти у муку и болест и у смрт без воље Његове? А основна је воља Божија у погледу људи – да се сви људи спасу. Значи, да је и лудило попуштено на твога мужа мучитеља ради његовог спасења. Кад милостиви Створитељ не би желео њему спасења, не би га ударио том страшном болешћу, него би га ударио смрћу усред греха његовог. Сваком болешћу и муком небесни Лекар лечи душе људске. Зато не треба толико жалити оне који тешко болују па умру колико оне, телесно здраве, које смрт уграби усред њихова греха. Речено је: у чем затечем, у ономе ћу судити; ако у греху – онда осуда, ако ли у покајању – онда опроштај и награда. Но ти можеш рећи: али он се сад не може ни кајати ни Богу молити? Зато ћеш се ти молити за њега, и приносити жртве. А он у садашњем стању може само страдати, себи на спасење а другима на страх. Свака болница указује прстом на Бога. Ниједна тако – као душевна болница. Положи наду своју на Господа и буди спокојна. Извор: Свети Владика Николај, Мисионарска писма, 164. писмо.
|
