Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно

Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још две феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тело = моја аутономија”. Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извештају није умела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!).

У извештају једног другог медија стајало је, такође, да су Жене у црном, „извеле моћан перформанс који је указао на мешање Цркве у основна права жена на абортус и контролу сопственог тела“. Када сам погледао овај „моћни перформанс“ (снимак овде, 0:23-1:34), видео сам ништа друго до игроказ достојан најпримитивније пропаганде из 1945. године. Једна постарија жена, наиме, писала је по асфалту: „Моје тело, моја аутономија“, док је млађи мушкарац, костимиран као свештеник, ишао за њом и то брисао. Е баш је моћно!

Међутим, остало је нејасно – због чега је, заправо, организован протест испред Патријаршије? Код нас је абортус легалан од 1929. године, а саставни део здравствених услуга, уз тек лични захтев, од 1974. године. У скупштинској процедури, такође, не налази се никакав закон који би смерао да укине или ограничи побачај. Патријаршија пак, са своје стране, нити је покренула иницијативу у том смислу, нити је променила (пооштрила) став према том питању.

Али, наше „грађанке“ ипак су нашле за сходно да обзнане да је СПЦ некако и за нешто крива. Зато су против ње протестовале. Црква је, изгледа, крива само зато што морално осуђује абортус. Тек због свог другачијег мишљења о томе.

Шта се, забога, феминисткиња тиче морални став СПЦ о абортусу? Оне нити иду у цркву, нити слушају поуке хришћанских духовника. Оне стварно могу, неомеђене ма каквим законом, да раде са собом шта им је воља. У томе, њих лично, СПЦ никако не угрожава.

Али, проблем је баш у томе што наше „Жене у црном“ не дозвољавају да ико има другачије мишљење. Оне протестују што такво мишљење уопште постоји. Заправо, оне су тек део једне раширене и увредљиве кампање међу Србима против свега што има везе било с традицијом, било с хришћанством, било са Црквом.

То истресање по СПЦ нарочито практикује наша „елита“. Рецимо, Кокан Младеновић, у једном интервјуу, с презиром прича о „тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви“. Али, зашто је Црква „скандалозна“? Да ли је господин Кокан Младеновић верник? Да ли се он сада, у дубини своје хришћанске душе, нашао саблажњеним неким људима и неким појавама у СПЦ?

У том смислу, баш ме занима, ако је господин Кокан верник, у коју цркву иде, који свештеник му свети водицу, коју славу слави?

Но то је „пребројавање крвних зрнаца!“, ускликнуће просечни београдски аутошовиниста. Али, заиста, ако господин Младеновић није верник – шта га пак онда брига за скандале у СПЦ? То ионако није његова институција или организација. Нити „скандали“ њега лично могу ма како да угрозе.

Али не, битно је да у свакој прилици пљуцнемо по Цркви. Битно је да кажемо било шта потцењивачки, било шта увредиљво. Јер, управо тако се потврђује статус у нашој „елити“.

Или, рецимо, ево шта је недавно посланик Горан Јешић (ДС), усред настојања монтенегринског режима да преузме цркве и манастире, написао: „Ратовали смо за разне ствари у прошлости: ердутске винограде, белу технику, Карлобаг и Вировитицу, станове по Новом Београду; али никада још нисмо ратовали за комад тела, мртвог, положеног у некој ЦГ цркви! И онда кажу како се нисмо продуховили као народ“.

Мошти су, дакле, тек „комад тела, мртвог, положеног у цркви“?! Свако кога познајем зна да су свете мошти посебна вредност за хиљаде овдашњих поштовалаца. Колико треба да будеш лишен људскости па да на тај начин повредиш осећања на хиљаде својих верујућих суграђана?

Сваки антрополог или социолог разуме да је посебан однос према „телима мртвих“ саставни део елементарног хуманитета. Да није тако, „тела мртвих“ једноставно бисмо бацали у најближе контејнере.

Заправо, људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. Поготово имају право на достојанство они који своје мртве поштују. С којим се, онда, правом све те људе, живе и мртве, усуђује да вређа Горан Јешић? Зар ни мало не осећа да у томе постоји нешто дубоко погрешно?

Али не, вређање верника и духовника сасвим је нормално код наших „Европљана“. Тако, Динко Грухоњић, сада доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, и не мисли да је проблем ако за монахе или свештенике СПЦ користи увредљив термин – „црномантијаши“. Док о трошку српских пореских обвезника подучава студенте новинарству, Грухоњић би јамачно требало да студенте упозори како се хомосексуалци не смеју називати „педерима“, а Албанци „шиптарима“ – јер је за те људе то увредљиво.

Али исто правило, очигледно за Грухоњића, не важи када је реч о духовницима и верницима СПЦ! Њих до миле воље можете, потписани пуним именом и презименом, називати „црномантијашима“, „поповима“, „примитивцима“, „нациЈоналистима“… Због тога уопште нећете доживети ма какву осуду. Због тога нећете осетити чак ни било какву нелагоду.

Заправо, тек тим увредиљивим речником ви ћете се квалификовати за улазак или останак у високом друштву наше арогантне и аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивни, дерогативни речник толико жилав и толико раширен.

Или, узмимо на пример, шта је председник Грађанског демократског форума (отцепљени део ПСГ), Александар Оленик написао: „У праву је Мило (Ђукановић), СПЦ у ЦГ чува идеју велике Србије (види Ђукановићеву изјаву овде), али исту националистичку, ретроградну и политику која је довела до ратних злочина, СПЦ представља и у Србији, што је још горе“. Зато би, по Оленику, ваљало, између осталог, „да верско образовање буде избачено из државних школа а о ‘славама и литијама’ државних органа да не причамо“, док „политичко деловање цркве треба кажњавати“.

Овде се, као на длану, од паушалних оптужби да је цела Црква крива за „националистичку, ретроградну политику која је довела до ратних злочина“, тек у два корака стигло до захтева за репресијом. Треба, једноставно, избацити веронауку из школа, забранити литије и казнити читаву СПЦ као институцију.

То је типично стање ума нижеразредне „парохијалне политичке културе“. За ситног паланчанина из какве забити, наиме, читава сложена и разграната институција – попут државне администрације – стопљена је у монолитни и неиздиференцирани ентитет. Тај „дивљак“ јој се диви или је мрзи, свеједно, али није у стању да аналитички одели и разликује ни људе, нити одсеке, или фракције… Тај „дивљак“, заправо, још није ни добацио до политичког. Он има тек шаманско-фетишки однос спрам структуре коју нити разуме, нити је у стању да је оцени.

Тако ни Оленик не види СПЦ као састављену из појединачних људи, јерархије и верника, као и из њихових поступака. Не, за њега се све стапа у једно. Црква је као таква крива за целокупну „великосрпску идеологију“ и целокупне „ратне злочине“ из деведесетих (који су, такође, један монолитни ентитет). Зато ваља ин модо барбарицо целу Цркву једноставно „казнити“ – тако што ћемо веронауку избацити, а литије забранити.

А то је, јел` тако, савршено у складу с политиком Оленикове групе која себе дефинише као грађанску и демократску. Питам се само: каква би тек била Оленикова политика да није „грађанска“ и „демократска“?

Најлицемерније ми је, пак, оно када после свих политичких увреда и клевета које су наши грађанисти изрицали на рачун Цркве, они у једном тренутку ипак пожеле да политички искористе Цркву. Па када Црква, из било ког разлога, не одговори на та очекивањима, е онда се ти увређени случајни Срби још више острве на „нашу несрећну, скандалозну православну цркву“.

Тако се, на пример, десио „скандал“ да приликом једне протестне шетње наши грађанисти нису могли да уђу у Храм Св. Саве и запале свеће. О томе је ноторни другосрбијански портал Вице известио под насловом: „Шетња за Оливера у фотографијама: Храм Светог Саве затворен за хиљаде грађана“. А Татјана Војтеховски је написала: „Грађанима је забрањено да уђу у Храм да запале свећу за Оливера. Храм су ЗАКЉУЧАЛИ (наглашавање изворно – С. А.). Боже запамти. Знају шта раде“!

Међутим, ти наши велики „верници“, који су, ето, толико пропатили због закључаног Храма, не само да су хтели да уђу на погрешан улаз (у Храм се, наиме, улази из Куршумлијске), него чак нису знали ни за „ситницу“ која је сваком од верујућих позната – да се већ одавно практикује да се свеће не пале у цркви (због дима који оштећује фреске и иконе), већ у капелама поред цркве.

Штавише, поменута „верница“, Татјана Војтеховски управо је „славна“ по вулгарним објавама против СПЦ: „Прекините да третирате жене као расплодне краве, дужни сте да решите педофилију у оквиру цркве и одјебите више од наших материца“.

И сада, одједном, та иста госпођа Татјана-Одјебите-Војтеховски нашла се згрожена што се закључана врата Храма Св. Саве нису с херувимским химнама пред њом отворила, да би је пропустила како би Она, уз звуке јерихонских труба, на олтару запалила свећу – управо како је то она замислила. Јао, извините госпођо Војтеховски што Вас Црква није довољно уважила и испоштовала…

Слично лицемерје препознајемо и у покушају групе „Правда за Давида“ да искористи Цркву, односно (зло)употреби простор храма Христа Спаситеља у Бањој Луци за своје циљеве. Надлежна црквена општина, наиме, пожалила се да су припадници ове групе палили свеће на местима која за то нису предвиђена, да су ометали богослужења и литије, те да су игнорисали уобичајена правила понашања у порти и храму, закључивши да „ова окупљања немају ништа с вјерским садржајем овог простора“.

Не знам зашто се „давидовцима“ не допусти окупљање било где у БЛ. Али, пошто их је полиција уклонила из порте храма Христа Спаситеља, уследила је права канонада из бањолучког грађанистичког сектора на СПЦ.

Драган Бурсаћ, Срђан Пухало и Слободан Попадић написали су текстове пуне увређене љутње и увредљивих клевета. Најрадикалнији, као и увек, био је Драган Бурсаћ. Он је за Радио Сарајево написао текст „Попови-лопови“, препун најсрамнијих инвектива.

Ту имамо и „мантијашки клер“, и „мантијаше“, и „Коза Ностру у мантијама“…; ту „црквени оци лижу јајца деценијама“ и „благослиљају ратне злочинце“; ту наилазимо на „морални, духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, те „потпуно и бестијално националистичко варварство“ и „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“ (?!); ту „намјесто духовности, православни клер три деценије народу испоручује килотоне национализма“, ту је „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирју“, ту цвета „педагошка мантијашка педофилија“, а „у тамном вилајету који се одазива на име Република Српска, попови врше духовно поравнање терена“…

Шта рећи за овакв речник и овакву „анализу“? То није новинарство, то је псовачка дехуманизација читаве једне цркве и свих њених верника. То је не само дехуманизација духовника, без разлике, то је и дехуманизација свих верника СПЦ. У једном тренутку, наиме, Бурсаћ каже: „И да, рећи ће они ћудоредни, има ту (у СПЦ – С. А.) финих људи… Па што се не буне, мајка му стара, што не подузимају нешто, него пуштају да се ионако обрукана организација, до неба срамоти и брука???“

Дакле, очигледно, за Бурсаћа сви су исти. СПЦ је, као таква, зло – и готово. Тако, још једном на делу имамо идеолошки примитивно, „парохијално“ мишљење. Али, такво дехуманизујуће мишљење у овом случају директно води у „радикална решења“. А то је – имајући у виду БиХ контекст и све агресивнији бошњачки шовинизам – производња пропагандне муниције за почетак „радикалног“ и „коначног“ решавања верско-организационе димензије „српског питања“.

„Суштина моје дефиниције аутошовинизма и сродних дискурса“, објаснио је Зоран Ћирјаковић, састоји се у томе да Срби „својим говором дају оправдање непријатељу да Србе трпа у јаме“.

Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Јер, може лако бити искоришћено као антиципативно оправдање за један нови културцид; за један нови геноцид над Србима.

Зашто, забога, то радите?

Извор: "Стање ствари"