header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Драгомир Петровић: Реакција на патетични текст eп. Максима: Мој излет у Паризу Штампај Е-пошта
понедељак, 15 јул 2019

 Био је епископ Максим Западноамерички недавно и у Паризу. Иза сваке посете он запише и пар речи. Што да не? Вуче га инспирација. Зашто да се не опише тај прелепи излет? Иза излета је и иначе само једна главна мисао и само једна централна жеља: «Изаберите ме коначно за Епископа западноевропског уместо западноамеричког! Не желим више да чекам!»

           Владика Максим у свом новом излетничком и опуштеном маркетинг писанију између редова као да поручује: У Америци је већ тако досадно. Тамо нико не схвата мој геније. У Америци сам ионао већ успео покарабасити толико тога да ми је већ не само досадно него и непријатно. Шта ће ми више тај Сан Франциско и задригли Срби националисти који не схватају мој префињени укус за одабране? И Лос Анђелес је постао досадан. Нико више не схвата моје таленте и мој геније. Скоро сви ме нешто критикују. Па шта? Ето, успео сам да у Америци много тога доведем до нереда и усијања и сада ми као награда припада … Париз!

Главни град Француске је и иначе град свих који воле да се баве авантуром, сликањем на улици и слободном теологијом за одабране. Фенси теологија је мој фах а Париз је као створен за моје домете. И иначе, много волим да се играм и истражујем нове народе, нове меридијане и нове континенте. Зашто не почети са Нотрдамом, мада сам у Америци свој мали православни Нотрдам, свој једини озбиљни манастир у пустињи овога света и Аризоне успео да отерам из СПЦ стада. Да их саблазним својим наивним дарвинизмом и “баш ме брига” ставом. Није важно. Кога нема без њега се може. Ја ионако највиша волим да пишем о лепим фенси теолошким темама. Ко још брине за манастире, монахиње,  живе људе. То је ретро. Битна је промоција нове зизјулас-фанарске теологије и осмех. Узео сам зато наново слободну тему да покажем како јако волим СПЦ и Космет, иако сам још јуче исту СПЦ понижавао у жељи да се свидим духу и моћницима овога света.  Они су моћ а ја имам жељу за моћ. Мада је вешто кријем иза провидног бејби осмеха.

Ја поред тога и упркос томе јако волим да пишем и о великанима Цркве, мада са њима немам неке посебне унутрашње везе. То у 21. веку и није битно. По наруџби сопствене нарцисоидности и жељи да испаднем паметан бранич сам и безбожног Дарвина од окрутних и не баш “кул” креациониста. Иако Дарвин учи насупрот св. Фотија Великог, којег у тексту јако сажаљевам као светог страдалника. Дарвин је за мене ипак “кул”. Корифеј антихришћанског духа 19. века. Авангардиста неверја и бесмисла људског рационализма са елементима отвореног сатанизма је “кул”, јер и ја сам “кул”.

Ко још тамо има право да ми после свега забрани прелазак у Париз или да у домаћем задатку восхвалим онога који ме највише гура да пређем на другу страну Атлантика. Ближе домовини и у Европи где могу више утицати на дешавања у СПЦ. Свакако, упоредићу светога Фотија и оног који на терену највише ради за мој трансфер. Шта ћу после мислити и писати и о њему самом, то већ није важно.

Јако ми је важан мој западни имиџ јер од њега зависи статус мноме замишљене СПЦ у овом свету. Мој ментор са југа који зна мој највећи квалитет, да нисам настран, већ је ионако библијски стар. Зашто га не искористити у мојој кампањи у којој је потребно променити СПЦ и уподобити је неоглобализму фанарског типа. Он онако стар и намргођен, фотијевски оштро удара по властима. Што не искористити такав квалитет и упоредити га са Великим Цариграђанином из деветог века. Исплати се. Кад већ пређем у Париз добићу још већу инспирацију и допунску снагу српске дијаспоре, да заједно са мојим старим френдом еп. Григоријем из Германије нападнемо старце који владају Српском Црквом. Наш локални Фотије Велики нека и даље критикује власти. Нећу му у томе сметати. Њему ћу препустити тај део опаснијег задатка. Ја ћу мудро и ћутљиво чекати своју шансу док се старци не истроше у сукобима.

Па да. Моја омиљена дисциплина и јесте да солим памет свима и да се спрдам са људском глупошћу, на чијем таласу се уздижем и која ме гура из једног запада у други. Није важно. Удараће и даље наш локални Велики Фотије са југа по главарима. Пре свега по онима у Србији. Доста мекше ће шибати милог му пријатеља Мила Ђукановића у локалном атару Монтенегра. Свеједно. Није то мој ниво. Нека се старци туку шакама са властима и баве опасним спортовима. Ми млађи ћемо покупити кајмак и у безбедној хладовини се смешкати њиховој наивности. Кад ме је мој јужњачки ментор већ тако силно бранио ред је да ме онда носи на грбачи до краја. Уосталом, исти смо тим. Бар тренутно. Док не будем у прилици да преузмем ствари у своје руке. Онда ће сви видети моје право бејби фејс.

Зашто стога да не наоштрим перо и овога пута и не напишем неколико утисака о Нотрдаму, богословима, Призрену. Тема је лепа. Може користити. Зар не чујете како цвркућу птице? Зар не видите да су са мном чак и Тесла, Шекспир, Бах, Моцарт, Ван Гог? Зар не схватате колико сам паметан у само пар редова и колико сте уједно наивни када ме и поред свега гурате на нове катедре и хвалите као самог Фотија Великог? Стварно сам непоновљиви геније. Ја у пар речи стигнем да бринем и о гладној деци са Севера Космета и о фенси теологији и о личној кампањи.

А и ред је почети из мог будућег планираног епископског центра. Са Паризом. Мој Париз! Мој обећани Париз светлости овога света. Обећан од старе гарде са југа. Гарде коју такође посматрам са олимпијских висина. Коју уједно хвалим и којој се у исто време смејем. И хвалићу је, све док ми се крила не осуше. Потом, када полетим, биће им касно да схвате колико им је унутрашња таборска борба против мудријих од себе затворила очи. Зато, зашто сада не хвалити стару гарду са југа која ми тако верно служи. До неког новог Крита када ћу им се подсмевати са фанарским друштвом из ћошка. Зашто се на крају и филмски не насмешити? Ово је прави тренутак за то. … Шкљоц. Шкљоц … Ево их! Моје најновије и најлепше фотографије за нову насловну страну. За нову кампању која ће довести до великих промена у Српској Цркви. Пре свега за мене.

Ох, тај Париз, Париз, Париз. Изабраћу и овог пута најлепшу фотографију. Зар нисам најлепши у Паризу? Све се окреће око мене, зар не ? Или ће се окретати кад се старци међусобно истроше? Важно је да као феникс васксрнем у Паризу. Да продишем новим плућима неофанарске слободе. У тој светој заједници Цркве и дубоке бриге за гладну децу на северу Космета. Уз гесло: сви за једнога – мене, а ја један – за све.

 

Реакција на патетични текст +Максима западноамеричког (Васиљевића): "Хегемони, комплексни свет и утеха теологије"

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 15 јул 2019 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.