Мирјана Радетић – Новости  23. VIII 1994.

ЦАРИГРАД НИЈЕ РИМ

Шта стоји иза покушаја да се сви православни верници у расејању ставе под јурисдикцију Цариградског патријарха

 +++

 Др Миодраг М. Петровић: Реч је о рушењу вековног канонског устројства којим се иде наруку новом светском поретку, са циљем да се занемари свест о припадању одређеној вери и народу, тако да све буде апсолутно покорно

Митрополит Јован: Српски епископи треба да одмере ове намере, јер оне воде цркву у хаос и пометњу

+++

Може ли се догодити да у скорој будућности царигадски патријарх постане за православље оно што је у римокатоличкој цркви папа?

Да бојазан ове врсте није без разлога, архијерејима Српске цркве предочио је недавно др Миодраг М. Петровић, научни саветник Историјског института САНУ, упозоравајући на озбиљан покушај рушења садашњег црквеног устројства, у последње време, према њему, подгрејавају се идеје папизма и у Источној цркви, предлагањем новотарија које се директно косе с вековним канонским поретком. Ако те новотарије, инициране у самој цариградској патријаршији, постану стварност, првенство части цариградског патријарха лако ће прерасти у неканонско првенство власти. Цариградски патријарх (на трону је сада Вартоломеј Први) играо би улогу врховног поглавара свих православаца, као што је код римокатолика Свети отац.

Два повода

Као повод да повуче звоно на узбуну, и упозори владике СПЦ на ове опасности, Петровићу је послужило неколико чланака у часопису „Епискепсис", који издаје православни центар Васељенске патријаршије у Шамбезију (Швајцарска). Прво је у њему угледни грчки теолог, професор богословског факултета у Атини др Власиос Фидас, иступио са ставом да Васељенска патријаршија има право да у другим аутокефалним црквама оснива ставропигијалне манастире (они би били под њеном директном управом) и да буде последња инстанца за жалбе архијереја из ових православних цркава.

Затим је, у истом листу, објављен и материјал о проблему дијаспоре у православној цркви и јурисдикцији цариградског патријарха над свим епархијама које су ван граница матичне цркве, о чему се јесенас расправљало и на Међуправославној припремној комисији, окупљеној у истом месту. Српску цркву представљали су на овом скупу бачки владика др Иринеј (Буловић) и јеромонах др Игњатије (Мидић), који по повратку нису известили Синод ни о чему се расправљало, ни шта су тамо потписали, иако им је то била дужност. А према уверењу добрих познавалаца ове проблематике, укључујући и поједине владике СПЦ, потписали су врло штетну ствар.

Шта је суштина спорног документа? Укратко: договор да се у дијаспори (или расејању) оснивају епископски сабори за поједине области, чији би председници требало да подносе рачуне директно васељенском патријарху, а не и поглаварима атокефалних цркава. У Шамбезију је договорено да се епископски сабори у првом стадијуму формирају у областима овим редоследом: Северна и Централна Африка, Јужна Америка, Аустралија, Велика Британија, Француска, Белгија и Холандија, Аустрија и Италија, Немачка. Ти сабори би, дакле, директно били везани за цариград, без обзира какав им је национални састав и којој цркви епископи припадали.

Кроз дугу историју православне цркве, нешто слично никад није постојало, а такво постављање ствари - како закључује др Петровић - наводи на утисак да ће се помоћу епископских сабора постепено сва јурисдикција у православној дијаспори преточити у јурисдикцију Цариградске патријаршије.

Петровић, даље, упозорава: ако је Српска црква вољна да учествује у томе, онда суделује у нарушавању канонског устројства и јединства: јача познате папске претензије у односу на цео свет, јер римски епископ жели да и на Истоку постоји „папа" наспрам којег би он имао канонско право првенства; такође, иде на руку новом светском поретку који тежи да занемари свест о припадању одређеном народу, вери, па и породици, тако да све буде измешано и апсолутно покорно.

- Ако је СПЦ данас спремна на промену досадашњег црквено-канонског поретка у православној дијаспори из обзира према Цариградској патријаршији, онда нека буде сутра спремна да своје епархије у БиХ, Хрватској и Словенији препусти у надлежност онима који журе да успоставе нови, како кажу, „нормалан" канонски поредак - вели др Петровић. -Такође, нека СПЦ, због таквих уступака и последица које ће настати, буде спремна да прихвати захтев прогнаних епископа и свештеника са територија Брозове разбијене Југославије да управљају својом избеглом паством по епархијама других епископа у Србији и Црној Гори.

Тема за Сабор

Иза одлуке у Шанбезију остало је много отворених питања: ко би и по ком основу могао да председава саборима, шта ако већину гласова у њима чине епископи једне цркве или народа (а одлуке се доносе већински), ко, у чије име, за чији рачун и на чију штету може да предлаже оснивање нових епископија у православној дијаспори... Петровић посебно замера на оном члану документа у Шамбезију који обавезује цркве да не коче „описани ход ка канонском решењу питања дијаспоре“ и пита: по чему је досадашњи поредак био ненормалан и неканонски?

Пошто је проблем више него озбиљан, митрополит загребачко-љубљански Јован затражио је да се одлукама у Шамбезију позабаве српски епископи на првом заседању Сабора. Српска црква, сматра овај архијереј, не сме ћутке да пређе преко намере Цариградске цркве да из основа преуреди досадашњу црквену јурисдикцију у православној дијаспори, која је утврђена на васељенским саборима пре више векова. То значи да је неприхватљив и став по коме би цариградски патријарх био последња инстанца за жалбе - њих треба и даље да решава свака помесна црква.

Наглашавајући да православна црква никад досад није признавала васељенском патријарху право власти - већ само части - (он је у православном свету само први међу једнакима) митрополит Јован разјашњава да се иза ових новотарија крије тежња да се у контактима са православном црквом нађе једна погодна личност с којом би се лакше преговарало; данас Цариградска патријаршија, затим, има мало верника (чине је Грци на босфору) одакле разумљив страх да је Турци, муслимани, не отерају; у игри је, затим, и тежња руског патријарха да се избори за примат у православном свету с обзиром на број верника (Москва жели да буде нови Рим). Кроз ову теорију о дијаспори, која би била потчињена Цариграду, отворила би се одређена могућност политичког утицаја Турске у којој столује цариградски патријарх, да обнови управљање Европом и балканским земљама, као у некадашњој Отоманској империји. Стари господари желе да обнове власт, зато и није чудо што влада узнемиреност међу онима који желе да остану на канонским традицијама.

Овим поводом митрополит Јован каже: „Српски епископи треба добро да одмере намере из Шамбезија, јер нарушени канонски поредак значи -хаос и пометњу у цркви".

Збуњеност

У писму Синоду и патријарху, митрополит Јован их обавештава шта о проблему дијаспоре мисле грчки митрополити, са којима се недавно срео. Неки од њих, каже, подржавају настојања Цариграда иако за то не постоји никакав основ у црквеним канонима, мада су свесни да првенство части може да прерасте у првенство власти. Један митрополит чак је истакао да су балканске цркве признате као аутокефалне због тога што су ти народи били под Турцима. Има додуше појединаца, као што је Константин Муратидис, професор за канонско право и председник Теолошке комисије у Грчкој чија размишљања не иду изван канонских оквира који се и сам ишчуђује што је Цариградска црква увела нове казне као што је акинонисиа изопштавање, изолација, непричешћивање. Највећа подршка да ствари остану у канонскиим оквирима добијена је од учених грчких монаха које „збуњује и плаши испољавање власти цариградског патријарха кад суди, на пример, јерусалимском патријарху, или кад, уводећи нове казне над монасима, нарушава вековну аутономију Свете Горе".

Извор: „Логос“, 1-4/1994.

Приређивач: „Борба за веру“