|
 Јаучете, што се не праве путеви за Дурмитор – ради страних туриста. Ради туриста? Да сте рекли: ради шума, или ради лакшег народног подвоза, ја бих разумео. У том случају не бих Вам ништа ни одговарао, јер брига о путевима припада позваним за то. Но, кад чујем Ваш разлог, због чега треба да се изводе путеви на белоглави Дурмитор, руменим од стида. И како да оћутим? Ви хоћете да „привучете“ странце да долазе у Црну Гору и „остављају паре“! Зашто? Зато што ће неколико дана напасати своје очи по јелацима и пропланцима, где честити народ од памтивека напаса своја бела стада, којим се издржава. Чујући ово човеку се, верујте, радије хоће да разговара са мртвима него са живима.
О свети Петре Цетињски, који си први разбио Бонапартину војску, шта би ти рекао на ово? Сакри се сабљо Јола Пилетића, да странци не бацају на тебе стопарце, као бакшиш што ће те видети! А ти Драшко војводо, прекидај своју причу о неким далеким Млечићима, јер … она више не изазива код нас смех но стид. – Ви сасвим озбиљно зборите, у научној форми: „депресија од актуелне кризе може се редуцирати на минимум само елевацијом свести о туризму и конструкцијом модерних шосеа и комфорних хотела“. Сељачки речено, ово значи: задужимо се; бацимо туђе милионе на друмове и хотеле, па онда гологлави чекајмо – џепове странаца. Да би ухватили бакшиш из њихових џепова, те им отплатили бар интерес на њихове милионе. Зар од тога да живимо, човече? Боље да не живимо! Је ли то права светосавска линија што нас је водила преко Косова, и преко толиких гробаља, и кроз толике тамнице и мучионице, до Ослобођења? Или смо ми баш дотле изневерили сами себе, да смо готови заменити старо гесло: за крст часни – геслом: за туризам? Уосталом наша земља, као земља, зар је најлепша од свих земаља, да би свет поврвео у њу да је гледа? Она је за нас најлепша од свих земаља. Па и за нас она је најлепша не по спољашњој лепоти својих изгледа него по оној лепоти, коју је народ највише уочио и опевао. То је лепота великих душа, великих карактера, великих сукоба правде и неправде, великих моралних победа. То је главна лепота наше земље. Она је узвишенија од свих наших планина и беља од снега по нашим планинама. Но на ту лепоту страни туристи не просипају паре, на Вашу жалост. Још нешто. Знате ли Ви, честити госпаре, какав отров завијају многи страни туристи у своје банкноте кад их дају? Јесте ли чули за отров који се зове – разузданост? Јесте ли сазнали што о психологији гомила, нарочито на туђем тлу? Гомила људи на туђој земљи никад се не одликује оним стидом као код своје куће. Ако ћемо туристе примати с дужним поштовањем као госте, онда је све у реду. Онда ћемо остати верни своме вековном гостољубљу, које блиста као неки свештени ореол око душе нашег народа. То наше прослављено гостољубље засновано је на главном документу вере хришћанске, на Светом Писму. Апостол Христов препоручује вернима: будите гостољубиви (Рм. 12, 13). И опет на другом месту: гостољубље не заборављајте (Јевр. 13, 2). Али никако се не препоручује да очекујемо спасоносну корист од страних посетилаца. Истину говорећи, ми смо до сада имали немало штете од њих, неретко чак и материјалне. Они траже скупе друмове и – бесплатан подвоз. Увек потржу неке званичне препоруке, које збуњују наше чиновнике. Други се опет обраћају надлештвима и трговцима, представљају се као страни туристи и безазорно ишту новчану помоћ. Обично се извињавају говорећи: писали смо кући за паре, па чекамо! И наш милостиви свет даје; но даје им као сиромашним људима, не испитујући. Даје им као људима у беди а не као туристима, и не као спасиоцима, који ће нас, по Вашем мишљењу, спасти од неке беде. Јер беда се мучно бедом лечи. Због свега тога, дакле, не јаучимо за туристима на Дурмитору, него држимо се плуга и Бога, што рекао један наш даровити земљак. Извор: Свети Владика Николај, Мисионарска писма, 186. писмо. |
