ИЗВОРНО ЈЕ СРПСКИ И ТАКО ПАКОВАН ДА ЗАПАДНЕ КОМПАНИЈЕ НЕ МОГУ ДА ИЗ ЊЕГА ИЗВЛАЧЕ ДОБИТ

Једино, кад се иза тих кодова стави музика онда им се песме слију у једну реку.

Извор реке песме је у Београду, а таласи се шире „пинковим“ и сличним каналима.

Некаквој аналитичкој направи ванземаљаца, која се код људи зове мозак, тако постаје јасно како вашингтонска Имеприја једино у песму (додуше томе ваља додати и игру уз музику – коло) није успела да ушприца вакцину која садржи супстанцу Divide et impera, а служи да мали зависници никад не буду при здравој памети, него да чине све да одбацују свој а штите „амерички национални интерес“.

Све је уситњено, раздробљено: и књижевност, и наука, и оно што је било институционално заједничко – банке и индустрија, чак и трговина, па и спортске игре које су код старих Грка биле основа мирења и у време ратова; још им је утувљено у главе и срца да то Балкан сам над собом спроводи балканизацију; као врховни циљ им се поставља „трајан мир у региону“ а све се чини да мир стално виси о концу; уведу им демократије у којима народ ништа не одлучује; пропагандна кампања не престаје а НВО метеорити, који не представљају никог, постају главна сила инжењеринга у коме је „национални интерес“ срамота.

Кад би се овакав експеримент спроводио у лудници, пацијенти би с презиром одбили да учествују – толико је провидано.

Рекли би им као у оном вицу кад лудак пеца у кади: Доктор га пита – Гризе ли? А лудак одговара: Како да гризе! Па, лудаче један, ово је када. Толико је изгубљен сваки смисао система. Доктор ил’ пацијент свеједно.

Само је један у улози нормалног, а други глуми лудог. Пустиња здравог разума.

И таман би то Биће из космоса констатовало заокружен „савршен систем“ кад – ево ти неке „Гранд параде“ – и империјална вакцина не делује.

Ове године у пројектовано најомрзнутијем од свих градова – Београду – побеђује девојка из Горажда, држава БиХ. Џејла Рамовић се зове, а у финалу „Гранда“ јој је из Београда саветовано: „Певај да ти буде лепо и да жирију буде срамота да не гласа за тебе“.

Тресу се гранд кулисе, повијају се таблоиди у одушевљењу (скоро би се рекло искреном), коментари на фејсбуцима, инстаграмима и твитерима разливају се као морски таласи – само понеки злокобни отпадак.

Опште разумевање за праведни напор родитеља без чије жртве ништа не би било, а у причу улази и Џејлина млађа сестра која би могла да буде боља и од ње…

И да, то се све догађа у царству мрачног „турбо-фолка“ против кога је, сетићете се, империјална културна инквизиција годинама водила беспоштедан рат до истребљења.

Турбо-фолк је тако беспоштедно оцрњен да га се одричу и они који су га створили. Истовремено, трурбо-фолк је стварност у коју сви из света естраде (јер он припада тој сфери бизниса) желе да уђу по сваку цену. И Срби, и Бошњаци – као ствараоци и конзументи, а онда и Хрвати као потајни конзументи. То је најхомогеније и најсофистицираније локално тржиште. Велики обрт новца и утицаја, а изван контроле западних комерцијалних империја.

„Турбо-фолк је настао из фолка, уз велики утицај модерних стилова. Сам мелос је у почетку био мешавина српске етно музике и диско музике а касније се осећа утицај и арапске, турске, грчке и ромске народне музике. Упоредо са развојем турбо-фолка у Грчкој се развија лаика која је толико слична турбо-фолк музици да се може рећи да је највећа разлика у језику“, констатује се на имепријалној свеприсутној енциклопедији.

Ту се одмах додаје да је кум те опасне супстанце Слободан Милошевић. Јер је та „аутентична српска турбо-фолк музика“ настала „мрачних 1990-их“ и то „постепеним убацивањем електричног и електронског звука и популарних западних ритмова – од рок и диско музике, преко есид џеза и хип-хопа до репа и денса – у матрицу  новокомпоноване народне музике.

Турбо-фолк је данас можда најпознатији и вероватно најпроблематичнији аутентични српски бренд.

Шта рећи? С једне стране, генијално! Док Запад контролише сва економска кретања, „комунистички лидер“ пред носом им ствара пропагадно-комерцијално царство, „аутентично“ као што рекоше глобални енциклопедсти. До тога тада нису досезали ни Кинези. С друге стране, ко год се сећа јавног лика Слободана Милошевића – сигуран је да јадни Слоба никад не би умео да исприча шта је то урадио. Рок, диско, есид џез, хип-хоп, реп, денс! Плус поп, хаус и техно звук. Ма, дајте!

У његовој партији није постојао ни један члан који би ово могао да изговори, а да му се не да дан и ноћ да се спреми.

Али, моћ Империје се заснива на томе да „зна“ да не постоји ништа што није инжењеринг људских душа. О креацијама и креатурама „слободног“ људског бића се радо прича, али се „зна“ да оне не постоје. Па то би била анархија.

Замислите да призанте народима да могу да стварају субверзивну силу. Добро да стварају, али да је створе. Impossible! Ко зна где би то завршило.

После, кад је однекуд из дубине америчког народа бануо Доналд Трамп па се и Брегзит извукао из колонијалистичког острвског муља, полако наступа отрежњење, али тих деведестих „знало се“: да без „Балканског касапина“ никакав фолк, а посебно не турбо-фолк не може настати. Каква је то тајна вакцина кад је Он успевао да окупи и српску и бошњачку супстанцу а да онда тиме залуђује и хрватске тврде бојовнике којима је Европа толико била на срцу да им је и велики Адолф био недорастао!

Али будимо разумни, то је, ипак, више од досетки било ког владара, па да је он и Ото фон Бизмарк. Много шире.

Ту је један народ покретач, а остали народи учесници.

Равноправни у праву учешћа у коначно створеној реалности, јер другачије не би ту били. Слободни да свако из тога узима колико и чега му треба. То је слободан однос у најизоштренијем стању „царства нужности“.

Нема те империје која би могла да натера херцеговачке фрањевце да срећни играју ужичко коло на хрватско-католичкој свадби. Иза тога мора да стоји сила дубља од државних граница. Од непремостивих непријатељстава.

И кад се већ „међународна заједница“ у то доба латила поређења Милошевића с Хитлером, могла јој је бити згодна и чињеница – из доба кад се англо-саксонски Запад представљао као „савезници“ –  да је и Песма младог војника на стражи (Das Lied eines jungen Soldaten auf der Wacht), познатија као „Лили Марлен“, кренула 1941. из Београда, преко Радио Београда тада Soldatensender Belgrad (Војнички Радио Београд).

Али, то би била противчињеница. Прекомпликована за плиткоумне пропагандне операције. Јер, на те германске лаке ноте које су неконтролисано улетеле у етар први је ударио лично Јозеф Гебелс, али није могло да се заустави и та „љубавна и срцепарајућа наднационална и ванвременска поема о љубави и бесмислу рата“ била је готово једина „силница“ која је уједињењавала сву војничку тугу у Другом светском рату. Пропагандисти су подвили реп и наставили да раде „своје послове“.    

Мало ко би потегао Јову Змаја поводом турбо-фолка (/Хај што Србин још се држи/ Крај свих зала – / Песма га је одржала,/ Њојзи хвала!). Не би било ни смислено за самоникли, на крају ипак, коров потезати стихове које је један Никола Тесла покушавао да преведе на енглески.

Речено је и у Беседи на гори Margaritas ante porcos. Али остаје питање како је турбо-фолк у тоталном антисрпском цанамију настао, одрастао и оставио Империју без моћи да га укине?

Он је калем. На српско, пре свега, а и регионално фолклорно стабло накалемљене су западњачке младице. Различите врсте: од музичких већ набројаних праваца и стилова преко пуне суперкомерцијализације коју је могуће подизати на провереним западним „системима звезда“, банализацији укуса и потцртавањима гламура, вештачког сјаја и игране искрености. Такви производи се не либе да учине све што ће их чинити трансграничним и транснационалним.

Свако ко верује да Срби за то нису способни отвара простор за српско сналажење.

Као и сви узорити производи западне масовне културе, и турбо-фолк бестидно разумева себе као „врх врхова“.

Кад је ових летњих дана бивша водитељка ХРТ, а данас директорка Туристичке организације Макарске, Хловерка Новак Срзић, закукала како су они, хрватска држава и привреда, направили „одличан програм за ‘Макарско културно лето’, од оперете и опере, концерата класичне музике, врхунског џеза и рокенрола“, а онда су у један ноћни клуб стигле „Карлеуша или нека друга цајка“ и све се у трену распало – с друге стране вриснула је Јелена: „Цајка је погрдан назив за жену из Србије која се бави музиком. Ваљда је време, ‘госпођо’, да се манете шовинизма и сељачке задрдости и да се мало едукујете ко сам ја. Не бруји Макарска о мени, како кажете, него цели свет.“

Иста средства комуникације. Фејсбук и Инстаграм. Иста идеја и осећај – ми смо законита Империјина деца. Вантелесно зачеће или усвојено сироче – свеједно.

Исто право – јуриш на врх света, ма колико тај врх био диверзификован и непостојећи. С тим што цајке своју моћ остварују на светом тржишту, а хловерке се маскирају демократијом и високом културом. Резултат је унапред познат. „Из клуба чији је власник бивши фудбалер Горан Дрмић, одговор, за сада, није стигао, али су наредних дана у ‘Петру Пану’ најављена гостовања српских фолк звезда Аце Лукаса, Милице Тодоровић, Милета Китића, Саше Матића и Александре Пријовић.“

Иза турбо-фолк бизниса стоје менаџерске стурктуре које себи дају за право да – иако нису школоване на Harvard Business School – наступају беспризорно и не оптерећујући се моралним скрупулама и системским флоскулама. Занима их новац и поштују жеље своје платежно способне публике.

То није часна борба за ћирилицу, то су насумични летови пребега који никад неће ни стићи тамо где су кренули, али је управо такво полутанство срж имепријалног света. То је и отпадништво од ћирилице и успех ћириличне суспстанце у „злом добу“.

У „најбољој традицији“ западног бизниса менаџмент турбо-фолка разумева значај вештачког, лажног. Привида и медијских конструкција. Јер ту реалност Земљине теже само омета посао.

Баш због тих хиперзападних способности самониклог турбо-фолка и настаје изразито непријатељски однос „грађанских мислилаца“ према њему. Quod licet Iovi, non licet bovi.

Зато што је изворно српски, зато што је успешан бизнис и тако је пословно пакован да западне компаније, углавном, не могу да учествују у извлачњу добити. Они би могли да то физички преотму, али не и да организују континуитет производње. То је tera incognita на којој се западни бизнис не осећа сигурно. Али механизми које су они имплементирали на Балкану сваки пут ће сигналисати – „опасност“.

Ових дана је Албанско тело за аудио и видео медије (АМА) прекорило Јавни сервис Албаније што је у програму за мањине (за српску мањину) пустило Цецу Ражнатовић да фолкује. Опет као у свеприсутној лудници. Шта да емитују? Дует Дачић-Еди Рама? Па, не може.

Они би на контролним пунктовима „Гранд параде“ или „Никад није касно“, и због гласовних могућности и због начина одевања, испали већ на аудицији. И не треба да брине ова реакција АМА. Пре би требало да брине њих.

Против турбо-фолка се не може. Моћи ће да га скрајне само неко нормалније време.

Кад Империја буде сведена на нормлане димензије.

Извор: "Све о српској"