У тексту „Опака болест у институционалном телу Цркве или зашто је виолина омиљена ђаволу“ (овде:), обећали смо  (на молбу многобројних наших посетилаца) да ћемо објавити интегрални текст – анализу зашто је виолина ђавољи инструмент. Овај запажени текст доносимо у наставку.

Уредништво

+ + +

О љубави ђавола према виолини, треба да се присетити и када се  слуша „Плес смрти“ Сен-Санса или Паганинијев „Плес вештица“, а такође и када се чита „Кројцерова соната“ Лава Толстоја, која се завршава убиством из љубоморе жене која је већ била превише фасцинирана извођењем Бетовенове сонате за виолину и клавир.

Зашто се догодило да је виолина постала архетипски ђаволски мотив у уметности?

Ђаволов трилер

Постоји неколико легенди, везаних за љубав ђавола за виолину.

Једна од главних је прича која се догодила 1713. године. Главни виртуоз виолине тог времена, Италијан Ђузепе Тартини, заспао је. Пробудивши се, испричао је сан који је видео: ђаво му је дошао у сну, а музичар му је продао душу. Тартини је врагу дао виолину да га слуша како свира - и овај је одсвирао тако невероватну мелодију да се Италијан очарао. Кад се Тартини пробудио, пожурио је да запише музику коју је чуо, али - по сопственом признању, она је била сто пута гора од демоном изведене варијације. Соната у г-молу, коју је тада саставио (или записао) Тартини, сачувана је до данас. Њу тако и зову - „Ђавољ соната“ или „Ђавољи трилер“, а она ужива велику љубав међу виолинистима који желе да покажу своје умеће.

Ђаволов пиар - Паганини

О томе, да је велики виолиниста продао душу ђаволу због своје вештине, често су говорили они који су у првој половини 19. века слушали Паганинијево музицирање, који је гостовао широм Европе. Висок, блед, мршав, с разбраушеном црном косом и дугим прстима, остављао је утисак сам по себи, и ван позорнице. Када би се Паганини појавио на позорници и дограбио у руке своју "гварнери", публика је била под хипнозом, његова свирка је била тако експресивна. А када му се прохтело, тада би публика почела да рида од његовог свирања, падајући у праве хистеричне нападе, а жене су падале у несвест, итд.

Паганини је волео театралност - то је била једна од компоненти његовог успеха. Причало се да је продао душу ђаволу ради мајсторства, штавише, такође и душу своје мајке. Наводило се да жице његове виолине нису направљене од црева животиња, већ од тела несрећних жена заљубљених у њега, при чему су направљене по свим правилима црне магије. Кажу да је излазио на сцену у тамним наочарима, јер је у ствари већ умро, а да није сакрио очи, сви би видели да гори пакленим пламеном. Гетеов "Фауст" био је у то време изузетно популаран и у великој мери је утицао на перцепцију виолинисте.

Карикатуристи тог доба портретирали су Паганинија како баца сенку с роговима и копитима, свирајући на вјештичијем сабату, присиљавајући костуре да плешу - или просто усред обичних гледалаца, коју су му се поклањали у хипнози. Када је Паганини умро, не успевши да се причести, одсуство овог сакрамента плус ове гласине довело је до тога да Католичка црква одбије да га сахрани у посвећеној земљи. Требало је пет година и папина апелација за поновну сахрану.

Гумилев, Блаватска и сви-сви-сви...

Подсвесно (или можда свесно) Тартини и Паганини користили су за раст своје популарности легенде о вези виолине и ђавла, које су дуго постојале. Већ у XVI веку - убрзо након појаве виолине класичног облика, појавила се песма о ђаволу са виолином (приписује се Памфилусу Гегенбаху). У XVI-XVII веку проналазимо бројне гравуре и слике на којима скелет држи виолину – персонификација смрти, односно отелотворење ђавола. У доба романтизма ова слика је стекла нарочиту популарност: на пример, у „Фаусту“, који је написао Николај Ленау (1836.), на виолини првенствено свира Мефистофел. 1849. године, на музику Цезара Пунија, у Париској опери постављен је пантомимски балет „Un Violon du Diable“, на стандардну причу о виолинисти, који је од ђавола добио чаробни инструмент. Листа дела је огромна - посебно ћемо поменути оперу „Историја војника“ Стравинског (1918.) на заплету бајке из збирке Афанасијева о војнику, ђаволу и виолини.

Гумилева је фасцинирала слика паклене виолине. Поред песме из 1907 о „симпатичном дечаку“, следеће године пише прозу „Страдиваријева виолина“. Главном лику, старом виолинисти, долази ђаво, са речима: „Данас сте случајно напали ону мелодију коју сам саставио оне ноћи када су Хуни лишили невиности пет стотина девица скривених иза зидина фрањевачког манастира. Ово је добра ствар. Ако желиш, ја ћу ти је одсвирати, завршену". Након тога, маестро полуди и разбија своју „страдивари“, патећи јер није у стању да понови одсвирану му мелодију. Гумилев ће се вратити теми магичног музичког инструмента који људе може претворити у вукове у представи „Гондла“, међутим, пошто је одлучио да своје дело посвети историји Викинга, виолину је морао заменити лутњом (по мишљењу песника, било их је више на средњовековном Исланду).

Тема је била популарна међу писцима на прелазу епоха. Чак је и мадам Блаватска (Хелена Петровна Блаватски – оснивач оклутног Теозофског друштва – нап. „Борба за веру“) написала причу "Оживела виолина" - о младом виолинисти који је 1828. године одлучио да учи црну магију како би надмашио Паганинија. У двадесетом веку виолина више није толико важна, али у најважнијем жанру века - кинематографији, поново је налазимо у рукама демонских фигура, на пример, у Фантому опере.

Извор магије

Научници покушавају да објасне зашто је виолина заузела тако посебно место у култури. Пре свега, овоме је, наравно, допринео њен посебан звук, који је издваја од осталих музичких инструмената. Други важан разлог је тај што је класична виолина, која се појавила у 16. веку, први век "деловала" само као народни инструмент за плес. Црквена музика је обично била чист вокал (хорови), или је стваран уз помоћ величанствених органа, итд. А управо Црква није одобравала народну музику. Виолина, која се лако могла однети на ливаду да би се плесало око ватре, на зимски карневал, на масленичне безумности („Масленица“ – источнословенски традиционални празник уочи Великог поста, са обредима препуним старословенске митологије – нап. „Борба за веру“), заиста је изгледало као "ђаволов инструмент", подстичући сељаке на све врсте непристојности, на пример, плес у наручју девојака. Не заборавимо да се звук виолине одликује посебном осећајношћу...

А плес – то је већ грех. Слике и гравуре на тему Плеса смрти (сцене у којима су персонификације Смрти плесале у наручју глупих грешника) биле су изузетно популарне, а костури у њима нису само плесали, већ су свирали и музику. Овај заплет у уметности појавио се у XIV веку, а два века касније, готово одмах након рођења, виолина пада у „Плесу смрти“ у руке живог костура (на пример, на гравури Гојбељна Млађег из 1520-их). Виолинисти - који су у првим вековима били скитнице, а не високо плаћени маестри у фраковима, доживљавани су као сумњиви и опасни ликови. На пример, 1711. године, Џонатан Свифт је, објашњавајући зашто је једну особу стварно кривио за силовање, рекао: „он је виолиниста и, самим тим, негативац“. Сада су све ове приче о ђаволу и виолини избледеле, прекривене романтичним залетом. А Американци праве филмове и пишу песме о томе како гитаристи продају своју душу ђаволу ради маестралности - времена су се заувек изменила.

Превод са руског и приређивање: "Борба за веру"