Поштовани читаоци, на празник Усековања Светог Јована Крститеља, учитеља целомудрија и безбрачности, кога су погубили развратни људи, доносимо јако важан текст о врлини целомудрија, која на жалост и код хришћана нестаје, помрачена употребом контрацепције, о чему се озбиљно говори у тексту речима Светих Отаца и блаженог Патријарха Павла. О важности ове врлине свети Серафим Собољев је говорио: "Богопознање је директно пропорционално целомудрију", што значи да без ове врлине не можемо познати Бога...

 Неки питају – да није претерано наглашавање чистоте и целомудрија које се намеће људима у браку… Просто говорећи, нису сви монаси. Монаштво је одсецање сваке телесности, а брак, ипак, није. Хришћанство има један и јединствен идеал – идеал чистоте и обожења. Нема различитих идеала за монахе и жењене кад је чистота у питању. О томе је својевремено писао Свештеномученик Иларион (Тројицки), у виду писма пријатељу: „Дакле, да ли постоји једно хришћанство или два? Је ли Христов идеал један или различит? Мислим да ћеш се без даљњега сложити са мном да је хришћанство једно и да је Христов идеал један. Али може бити да у том идеалу има разних ступњева савршенства? Другару! То је глупост! Зар у идеалу може бити вишег и нижег ступња? Та идеал је бесконачност, а бесконачност је увек себи равна. Ти знаш где је укратко изражен идеал хришћанства? У 48. стиху пете главе Јеванћеља по Матеју: „Будите ви савршени као што је савршен Отац ваш небески!“ Разуме се, у достизању овога „будите савршени“ може да постоји небројено мноштво ступњева, али идеал ипак остаје и он је један за све. Јер, Христос није учио калуђере него све људе, – и свима је пружао једну науку. Право да ти кажем, пријатељу, некако ми је нелагодно да сад отварам Јеванђеље и доказујем оно што је само по себи јасно. У наше доба мржња према калуђерству многе је толико заслепила да су спремни да одбаце чак и најочигледније истине. Да бих затворио уста онима који деле један идеал Христов, а нису тога свесни, навешћу знамените речи св. Јована Златоуста, а теби саветујем да се мислима удубиш у њих, па ћеш се сложити са мном. Свети Златоуст пише: „Врло се вараш и обмањујеш себе ако мислиш да се друго тражи од световног (мирског) човека, а друго од монаха; разлика мећу њима је и у томе што један ступа у брак, а други не, док у свему осталом оба подлежу подједнакој одговорности. Онај који се срди на брата свога низашта, био световњак, био монах, једнако вређа Бога; и онај који гледа на жену с пожудом, био овај или онај, једнако ће бити кажњен за ту прељубу (Мат. 5,22 и 28). Ако се ту може додати штогод по нашем домишљању, онда је то следеће: световњак (мирјанин) има мање оправдања за такву страст, јер није свеједно да ли се лепотом жене преластио онај ко већ има жену и користи се том утехом или је тај грех уловио онога ко уопште нема такве помоћи против страсти. Такође који се куне, био он овај или онај, једнако ће бити осуђен зато што Христос, кад је о томе издавао наредбу и закон, није правио разлике нити је рекао: ако је монах онај који се заклиње, од зла је заклетва његова, а ако није монах, – није, већ је просто свима заједно казао: А ја вам кажем: не куните се никако (Мт. 5,34). И опет је рекао: Тешко вама који се смејете (Лк. 6,25), а није додао: монасима, већ је уопште свима дао заједничко правило. Тако је поступио и у свим другим великим и дивним заповестима. И кад, на пример, говори: благо сиромашнима духом, онима који плачу, кроткима, гладнима и жеднима правде, милостивима, онима који су чиста срца, миротворцима, прогнанима правде ради, онима који због Њега подносе од неверника многе овде споменуте и неспоменуте рђаве речи и увреде (Мт. 5,3–11), – не додаје назив ни мирјанина ни монаха, него је та разлика уведена људским умом. О томе Писмо ништа не зна већ хоће да сви живе животом монаха, па макар да имају жене. Та послушај шта и Павле вели, а кад спомињем Павла, опет говорим – Христа. Обраћајући се посланицом људима који имају жене и одгајају децу, Павле тражи од њих потпуно строг начин живота, својствен монасима. Тако, забрањујући сваку раскош и у одећи и у храни, пише ове речи: Жене у пристојном оделу са стидом и чедношћу да украшују себе, не плетеницама, ни златом, или бисером, или хаљинама скупоценима (I Тим. 2,9), и опет: Која живи у сладостима, жива је умрла (1 Тим. 5,6), а затим: Кад имамо храну и одећу, овим да будемо задовољни (I Тим. 6,8). Шта би се још више од овога могло тражити и од монаха? А учећи о уздржавању језика, он опет поставља строга правила, и то таква која тешко могу да испуне и монаси, јер забрањује не само срамне и глупе већ и шаљиве речи и изгони из уста верних не само јарост, гнев и увреду, него и викање: Свака, вели, горчина, и гнев, и љутина и вика и хула да се узме од вас, са сваком пакошћу (Еф. 4,31). Или ти све то још увек изгледа мало? Причекај, па ћеш одмах чути знатно више о томе шта заповеда свима за незлобивост, Сунце, вели; да не зађе у гневу вашему (Еф. 4,26); гледајте да нико не враћа коме зла за зло, него свагда идите за добром, и међу собом и према свима (1 Сол. 5,15), и још: Не дај се злу надвладати, него надвладај зло добром (Римљ. 12,21). Видиш ли врхунски степен философије и дуготрпељивости? Почуј такође шта заповеда о љубави, а она је глава врлинама: метнувши је изнад свега и набројавши њена дејства, објашњава да се од световњака тражи иста онаква љубав какву је захтевао Христос од ученика. Као што каза Спаситељ да се највиши степен љубави састоји у томе да душу своју полажемо за пријатеље своје (Јов. 15,13), тако је и Павле изразио то исто рекавши: Љубав не тражи своје (1 Кор. 13,5). Заповедио је да баш таквој љубави тежимо. И да је само то рекао, био би довољан доказ да се и од мирјана захтева исто што и од монаха, јер је љубав свеза и корен многих врлина, а Павле је образлаже и засебно. Шта се више може тражити од ове философије? Кад апостол наређује да се буде изнад гнева и јарости, и вике, и грамзивости, и стомакоугађања, и раскоши, и таштине, и осталих житејских (овосветских, нап. прир.) ствари, и да се не сме имати ништа заједничко са земљом, па кад још заповеда да треба умртвити уде (Кол. 3,5), онда тиме очито тражи од нас исто онако строг живот какав је тражио од својих ученика Христос, и жели да будемо исто онако мртви за грех као год помрли и сахрањени људи. Зато и вели: Који умре оправдан је од греха (Римљ. 6,7). А на другим местима опомиње нас да се угледамо на Христа, а не само на ученике Његове; тако, на пример, кад нас уверава у потребу љубави, незлопамтивости и кротости, наводи нам као узор Христа. Ако дакле Павле заповеда да се не угледамо само на монахе, па чак ни на ученике, већ на самога Христа, и онима који неће да се угледају назначује највећу казну, зашто онда ти сматраш да се монаси налазе на већој висини? Сви људи треба да се попну на једну те исту висину. То и јесте преврнуло наопако сву васељену што ми мислимо да само монах мора живети строгим животом, а да је осталима слободно лакомислено проводити живот. Не, не, није тако, већ се од свију тражи подједнака философија, један те исти подвижнички живот, и ја бих хтео да то силно нагласим, или, боље речено, не ја него Онај Који ће нам судити. Ако ли се ти још увек чудиш и двоумиш, ми ћемо ево, опет поцрпсти из истих извора, да чујеш и да се сасвим опереш од сваке прљавштине неверја. Извешћу доказе из казни које ће бити у онај Судњи Дан. Богаташ није зато био жестоко кажњен што је био суров монах, него – ако се може казати нешто ради објашњења – зато што је, будући световњаком и живећи у богатству и пурпуру, презирао Лазара у његовој крајњој беди. Нећу, уосталом, рећи ни једно ни друго, него само то да је био суров и да је зато трпео најтеже муке у огњу... Сада ћу се потрудити да докажем да монашки живот не отежава казне него да и мирјане сустижу исте казне уколико греше једнако као и монаси. Тако, примера ради, ни онај одевени у нечисту хаљину (Мт. 22,1–13) ни онај што искаше од овог дужника сто гроша (Мт. 18, 23–34) не допадоше беде која их је снашла зато што су били монаси, него први погибе због блудочинства, а потоњи због злопамћења. Погледа ли ко и на друге који ће бити кажњени у онај дан, увидеће да Бог све њих подвргава казни само због греха. То се може приметити не само по казнама већ и у опоменама Божјим. Тако Господ вели: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе, и научите се од Мене; јер сам Ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,28–29). То Он не говори само монасима већ читавом људском роду. И кад заповеда да се иде тесним путем (Лк. 13,24), опет не упућује своју реч само њима но и свима људима. Свима је Он подједнако заповедао да мрзе на душу своју у овоме свету (Јн 12,25), и све остало слично томе... Мислим, дакле, да ни најгрђи препирач и бесрамник неће више порицати да је и мирјанину и монаху дужност подићи се до истог врхунца и да ће у случају пада и један и други добити једнаке казне.“ (у преводу јеромонаха Иринеја Буловића)

Ја уопште мислим да је горњим речима св. Златоуст сасвим довољно образложио и коначно решио питање о јединству идеала Христова. Мора се признати као аксиома, као исходишна тачка, следећа поставка: калуђерство не иступа с неким засебним идеалом, различитим од општехришћанског идеала. Никаквог засебног идеала не може ни бити јер је идеал Христов вечан, неизменљив и бесконачан. /…/

Нама, пише Марко Подвижник, није наређено да волимо свет и све што је у свету, али не у том смислу да неразумно мрзимо творевине Божје већ да одсецамо побуде ка страстима. „Свет, вели преподобни ава Исаија, то је када телу испуњавамо жеље, када се већма бринемо о телу неголи о души.” Но најтачнију дефиницију „света“ даје преподобни Исак Сиријски: „Свет је збирно име и обухвата све што називамо страстима. Кад хоћемо да означимо страсти у њиховој укупности, зовемо их светом. Краће речено, свет је телесно живљење и мудровање тела, уколико хришћанин не испуњава захтев да живи у телу, али не по телу“. Ето, пријатељу мој, шта значи реч „свет“ на језику аскетике. „Свет“ – то ти је свеукупност страсти. Реци ми: јесу ли, зар, само калуђери дужни да се одричу страсти? Свакако, не само калуђери. Одрицање од света јесте заповест Господња свима хришћанима. Обет одрицања од света дали сте и ви, световњаци. Где и када? На крштењу сви смо ми били питани да ли се одричемо сатане и свих дела његових. Кумови су место нас одговорили: „Одричем се!“ И опет смо били питани јесмо ли се одрекли сатане, – и наш одговор је био: „Одрекао сам се!“ Потом смо пљунули на Сатану. Тиме смо се одрекли баш онога који је у свету, по речи Христовој. Сјединили смо се са Христом. Жалосно је што световњаци кад одрасту никада чак и не привире у чин крштења. Мећу нашим мирјанима веома је распрострањена предрасуда да је аскетизам – калуђерска специјалност.

Страсти, пријатељу мој, не треба схватити на спољашни начин. Оне се гнезде у души, а из душе подједнако ваља да их ишчупа и калуђер и мирјанин. Количина нема значаја. Човек може да буде јаче везан за неколико гроша него неко други за хиљадарке, и страст грамзивости биће силнија у првом случају но у другом. Душа која се предала страсти стицања тугује и због малога губитка, док душа која је слободна од те страсти остаје спокојна и при већим губицима. Опет понављам, другару мој, да нема смисла гледати суштину калуђерства у послушности и нестицању. Непослушност и грабежљивост и за световњаке представљају пороке, јер су се од света страсти одрекли и они. Идеал Христов, идеал савршенства, један је за све и сваког. Тај идеал јесте целост душе или слобода од страсти. Прочитај странице о греху у најпаметнијој руској књизи последњих година, у књизи оца Павла Флоренскога: „Стуб и тврђава истине“. Целосност душе – то је њено нормално и блажено стање. Целовитости душе супротставља се њена „растрзаност“ страстима и, следствено, њено мучење, неспокојство, сметеност. Целост душе разара се страшћу грамзивости – једнако и у монаха и у световњака. /…/

Мислим да нећеш одрицати да је чистота и целомудреност општехришћанска врлина, а да је нецеломудреност и блуд грех и за калуђера и за мирјанина. Код нас се на неки начин сматра, сходно устаљеним схватањима, да су целомудреност и брак неспојиви. По црквеном учењу, међутим, брак је помагач целомудрености. Телесна похота која војује против духа целомудрености такође је страст и нарушава душевну равнотежу. С том страшћу хришћанин се мора борити. За време великог поста не иште он бадава духа целомудрености од Господа. Једном речју, сматрам чак за излишно доказивати и образлагати да је целомудреност врлина која је неопходна и безбрачнима и брачницима. Ту истину свако треба да исповеда и то без икаква поговора и без икакве попустивости. Престале би многе распре о калуђерству и многе клевете на њега када би се одлучно и чистосрдачно признала та истина. Други део истог монашког обећања носи већ специјално монашко обележје. То је девство или безбрачност. Дакле, од свих калуђерских завета на крају нам као нешто специјално монашко оста само безбрачност. Све врлине једнако су обавезне и за калуђере и за световњаке, али у овој тачки калуђерски живот већ се разликује од светскога. На почетку овога писма, ја сам наводио речи св. Јована Златоуста. И сада ћу у два-три реда поновити неке од њих: „Разлика међу њима (монасима и световњацима) у томе је што један ступа у брак, а други не, док у свему осталом оба подлежу подједнакој одговорности“. Зар св. Јован Златоуст не говори исто до чега смо и ми дошли? Може бити да ми и нисмо баш сасвим лоше расуђивали. А да наведем, ево, још и веома ауторитативне речи св. Василија Великога. Називам их веома ауторитативнима стога што их читам у његовој другој посланици Амфилохију, епископу иконијском, а та посланица је на Шестом и Седмом васељенском сабору призната као канонска и штампа се све до данас у „Књизи правила“ – Крмчији. У 19. правилу св. Василија читамо: „Ми не знамо ни за какве завете људи осим кад се који уброје у чин калуђера, и тим већ ћутке показују да примају безбрачије.“

Ја ћу ти, пријатељу мој, поставити још једно питање. Шта мислиш, ствара ли се безбрачношћу какво ново хришћанство? Ево, ја сам опет приморан да одговорим одречно. Јер, безбрачност није циљ већ средство. То је један од путева, а хришћанин ка своме циљу може доћи и другим путем. Сваки човек бира пут по коме му је лакше ићи. Иначе, безбрачност сама по себи нема посебне моралне садржине. Читај седму главу Прве посланице Коринћанима! Тамо апостол Павле упоређује брак и безбрачност са практичне тачке гледишта. А безбрачнима и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам (стих 8). Који удаје своју девојку, добро чини; али који не удаје, боље чини (ст. 38). Овде је „добро“ грчки речено калос. Та реч у грчком нема специјално моралног значења (тада би било: агатос), – стога „боље“ има само практички смисао. Главом Апостол и објашњава шта значи „боље“: Ко је неожењен, брине се за Господње, како ће угодити Господу; а који је ожењен, брине се за светско, како ће угодити жени. Друго је жена, а друго је девојка. Која је неудата и девица, брине се за Господње, како ће угодити Господу, да буде света и телом и духом; а која је удата, брине се за светско, како ће угодити мужу (ст. 32–34). Апостол, мислим, неће да каже како породични људи Господу ниуколико не угађају нити Му могу угодити. Он расуђује практичарски: најчешће тако бива, то је најобичнија појава... Могуће је да ни безбрачни човек нимало не угоди Господу! Али уколико и један и други једнако желе да угоде Богу, онда онај безбрачни има више погодних услова за остварење своје добре жеље неголи ожењени. Тражити, међутим, у Апостоловим речима учење о моралном превасходству и преимућству безбрачности у односу на брак, то би, по моме мишљењу (уосталом, не само моме), била грешка. И опет се бојим, драги друже, да ћу од тебе чути оно уобичајено раздражљиво негодовање: „Ама шта причаш ти? Та зар се ви, калуђери, не гордите својим безбрачништвом? Зар не бацате дрвље и камење на брак? Не сматрате ли га прљавштином, а жену сасудом ђавољим?“ Уколико ти, пријатељу, мислиш да говориш о узвишености брака, у томе ја могу да ти будем само савезник. Није вајде крити, нађе се међу калуђерима и мрзитеља брака, оних који га се гаде и гнушају. Али ја у такве не спадам нити могу спадати. Ја знам да, по речи Апостоловој, брак може да буде частан и постеља брачна непорочна (Јевр. 13,4). Ја знам да оне који забрањују ступати у брак Апостол назива лажовима спаљене савести (1 Тим. 4,2–3). Ја знам да велики ревнитељ калуђерства, свети Атанасије Александријски, овако пише Амуну монаху: „Благо ономе ко у младости, слободно изабравши себи брачног друга, употребљава природу на рађање деце“... „Ако је ко изабрао мирски пут, тојест брак (опажаш ли како се и овде брак истиче као једина особеност световњака у поређењу с калуђерима!), не треба га због тога кудити“. Још знам за следећа канонска правила гангрскога сабора. Прво: „Који куди брак и гнуша се жене која с мужем својим спава, а верна је и побожна, или је кори, као да она не може у царство Божје ући, нека је анатема.“ Девето: „Који девствује или се уздржава зато што се гнуша брака, а не стога што је девичанство само по себи добро и свето, нека је анатема“. Десето: „Који води девичански живот ради Господа, па се зато узноси пред онима који су у браку, нека је анатема“. А како речи св. Атанасија Великога тако и ова правила засведочише и печатом своје сагласности запечатише оци Шестога васељенског сабора (прав. 2.).

А коме је још мало све ово што наведосмо, нека отвори Житије преподобнога Макарија (под 19. јануаром), па нека чита: „Када се један пут преподобни мољаше Богу, чу глас који му говораше: – Макарије! Још се ниси уздигао на духовну висину двеју жена које заједно живе у оближњем граду. Чувши то, узе старац свој штап, пође у речени град, нађе њихову кућу, па закуца на врата. И одмах једна од њих изиђе, те га прими с великом радошћу. Дозвавши их обе к себи, старац им овако стаде беседити: – Вас ради ја узех на се оволики напор: дођох из далеке пустиње да сазнам за дела ваша. Зато их немојте тајити него ми их кажите. И одговорише жене старцу: – Веруј нам, свети оче, да ни прошле ноћи не бејасмо слободне већ бејасмо на брачној постељи, свака са мужем својим. Па каква онда дела тражиш ти од нас? Али старац наваљиваше и мољаше их да му открију свој начин живота. Оне, будући убеђене, казаше: – Нас две нисмо једна другој никакав род, али се десило да се удамо за два рођена брата. С њима проживесмо у једној кући петнаест година, а за то време никад једна другој ниједне ружне или прљаве речи не рекосмо, нити се када посвадисмо, него у миру живимо до дана данашњега. Још смо се биле сложно договориле да оставимо своје телесне супружнике, па да пођемо у збор светих девица које Богу служе, али не могасмо умолити своје мужеве да нас отпусте, мада их са многим сузама мољасмо и преклињасмо. Не добивши оно што смо желеле, положисмо пред Богом и међу собом завет да никакву светску реч више не изговоримо све до смрти своје.“ Саслушавши ово, свети Макарије рече: – Заиста, не тражи Бог ни девојку ни удату, ни монаха ни световњака, него тражи вољу и њу прима као год и дело. По вољи свакога Он даје Духа Светога који дејствује и управља животом свакога онога ко хоће да се спасе.“

Дакле, идеал Христов је један, по речи Свештеномученика Илариона Тројицког. Али, ка њему се стиже различитим путевима – један је брачни, други монашки.

О УЗВИШЕНОСТИ МОНАШТВА

И монаси, као и сви људи, имају енергију полности, али је сублимишу у узвишено служење Богу и ближњима. О томе је руски философ Алексеј Лосев писао у својој „Дијалектици мита“: „За монаха нема незанимљивих ствари. Монах све доживљава као историју, наиме као историју свог спасења и спасења света. /…/ Он уме да своју личност и своје личне привржености постави на исправно место и само монах није малограђанин. Само монах схвата исправно и довољно дубоко полни живот и само он једини зна дубину и лепоту женске душе. Само он једини осећа сву најдубљу антиномију продужетка људског рода коју не познаје ни блудник ни онај који живи „умереним“, законитим брачним животом. Највећи аскета, светски учитељ монаштва (Јован Лествичник, нап. прир.) пише: „Неко ми је причао о необичној и најузвишенијој чистоти: „Један човек, вели, угледа неку веома лепу жену и од све душе прослави Творца због ње. Био је довољан један поглед на њу, да тај човек, обузет љубављу Божијом, пролије бујицу суза. И било је чудно видети, како том човеку доноси венац небеске славе управо оно што би другога сурвало у пропаст!“. Ако такав човек доживљава исто осећање и исто се тако понаша у свим таквим случајевима, онда је васкрснуо из мртвих као нераспадљив још пре свеопштег васкрсења.“ (Реч је о Светом Нону, епископу илиопољском; вид. Житија светих за 8. октобар). Може ли се тананост осећања и дубина созерцања упоредити са малограђанштином онога што се зове „мирски“ живот? Може ли, сем монаха, ико схватити да је истинско монаштво супружништво, а да је истински брак монаштво? Може ли неко да уочи историју, истинску, праву историју духа, са својим револуцијама и ратовима непознатим у свету – у блаженом тиховању тела и душе, у тананом осећању деловања помисли на крвоток, у просветљености мисли за време поста, у посебној, неизразивој лакој тананости тела, у сласти уздржања, у миомирисној молитви отвореног срца? Све је безвредно у поређењу са монаштвом и сваки подвиг у поређењу с њим је малограђанштина.“

Наравно, ово звучи као претеривање. Али, ако најдубље схватимо шта је Лосев желео да каже, бива нам јасно да није претеривање, него позив да се замислимо над својом просечношћу коју често ни не желимо да надиђемо, него остајемо у стању млакости и неодлучности. Ако ништа друго, треба себе да прекоревамо због тога.

О НАТПРИРОДНОМ

Свети Григорије Богослов указује на целомудрије као на врлину која води Христу јер „супружанство или сасвим удаљује од Христа, због погубних распаљивања тела и сваке врсте светских брига, или се овлаш дотиче божанскога“. Јер девство је „одвојено од света и одваја од себе немоћи света, па је толико цењеније од брака и земаљских веза, колико се душа претпоставља телу, и широко небо земљи, и колико је бољи неизменљиви живот блажених од брзопролазног живота, онолико колико је Бог савршенији од човека“.

Због тога треба имати у виду да „неожењен брине за Господње, како ће угодити Господу; а жењен брине се за светско, како ће угодити жени. Друго је жена а друго девојка. Неудата се брине за Господње, да буде света телом и духом; а удата брине се за светско, како ће угодити мужу“ (1 Кор. 7, 32 -33). Брак је снисхођење палој људској природи, а девство стреми ка Божанском.

Али, никад не смемо заборавити речи владике будимског Данила: „Монах не може бити природан. Природни су само људи који живе у браку. Монах је или натприродан, ако живи у складу са својим заветима, или потприродан, ако живи у греховним страстима“.

ЛЕК ПРОТИВ БЛУДА

Шта значи да је брак лек против блуда: Ради блуда сваки да има своју жену, и свака да има свога мужа (1 Кор. 7, 2)?

То значи да је он, понављамо, снисхођење немоћима човековим. Изнад њега је анђеоска чедност, о којој Свети Златоусти каже: „Немој, дакле, оно што ти је због слабости дозвољено (тј. брак), претпостављати девствености, шта више не треба их ни изједначавати. /…/ Брак је добро, зато што чува мужа у целомудрености и не допушта му да погине идући на прељубу“. Свети Никодим Светогорац о томе каже: „Рекавши Павле, да блуда ради треба да се дозволи брак, на уздржање и целомудрије покреће ожењене и удате… Због тога се и назива „брак частан“, јер чува људе у целомудрености тела, и спречава их да не чине блуд и прељубу“. Свети Григорије Богослов истиче: „Добро је везати се браком, само целомудрено, удељујући већи део Богу, а не телесном савезу. Али је боље остати слободним од веза, предајући све Богу и горњим (стварима)… Који је ступио у брак брине о супрузи и милој деци, а код девственика је сва брига о Христу.“

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ О ЧЕДОРОДИЈУ

Патријарх Павле каже: „Старији православни богослови износе да је циљ брака двострук: достизање јединства и рађања деце. Св. Симеон Солунски, иако вели да је брак постао Божјим снисхођењем, „за оне који хоће да живе у свету једино ради рађања деце.” /…/ У даљем излагању каже да брачници „треба да узајамно чувају брак неоскрвњен, и остану у миру и побожности; и што су примили од Бога, јединство у смерности и љубав у целомудрости, и заједнички живот у сагласности и миру, као поверено благо нека узајамно чувају.” /…/ Биће да на овој линији стоји и Никодим Милаш, велећи да је брак „веза за сав живот између једнога човјека и једне жене... Њим допуњује човјек самога себе... Њим се спремају и одгајају чланови Божијег царства, јер се кроза њу утврђује и продужава акт створења човјека...””. Патријарх наводи и Кормиларију – Крмчију, у којој пише: „Тајна супруштва, или законитог брака, установљена је од Христа Бога, за умножење човечијег рода и васпитање деце у славу Божју, у неразрешиву везу љубави и заједнице, и узајамну помоћ, и за чување од греха блуда”.

Кад је у питању рађање деце, патријарх Павле истиче: „Свакако да људи нису исто што и зечеви, који знају само да се коте. Тражити да се и они само множе, да буду „фабрика деце”, исто је тако крајност као и избегавање зачећа. Брак није брак само по томе што се у њему рађа, јер се рађа и у блуду. Али, с друге стране, брак није брак ни по томе ако се траже средства да се рађање спречи, а задржи уживање. Страх од пренасељености је само изговор да се умири савест због избегавања рађања. Земља би могла да исхрани још неколико пута оволико становништва кад би се рационалније користила средства за производњу, људскије вршила расподела и одговорније трошиле основне животне намирнице. По принципу ап. Павла: „Не другима да буде лакше, а ви да се оптеретите, него једнако: Ваш сувишак да буде сад за њихов недостатак, да би (други пут) и њихов сувишак био за ваш недостатак, да буде једнакост” (2 Кор. 8, 13, 14).”

О УЗДРЖАЊУ У БРАКУ ПО ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ

Патријарх србски Павле се, између осталог, бавио и питањем контрацепције из перспективе Православне Цркве. Он каже: „Како по овом питању, тако и по сваком другом које се односи на човека, да бисмо га могли јасно сагледати и доћи до правилног става, треба да се запитамо: Какву је намеру Бог имао у виду кад је створио овај или онај орган, ову или ону способност? Из одговора на то питање схватићемо да нам је дужност да дејствујемо сагласно са том Божијом намером, да је остварујемо у свом животу. Ова намера, воља Божја, извор је морала: Морално је чинити оно што Бог жели, не чинити оно што Он не жели. По Светом Василију Великом, оно што разликује добро од зла, врлину од порока, у овоме је: Врлина је употреба добрих дарова Божјих на добро, а порок – употреба добрих дарова Божјих на зло. Два пута стоје, дакле, пред човеком, један пут Божји, а други супротан томе. Два су начина на које човек може поступати, један како Бог хоће, а други супротно томе. Све што чини, хришћанин је дужан да чини Богу на славу, као што вели Свети апостол Павле: „Ако ли једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божју чините” (1 Кор. 10, 31).

Размотримо ли у овом духу шта је хришћански брак, шта је његов смисао и циљ, видећемо да у том погледу постоје два гледишта: реалистичко, по коме су циљ брака деца, и идеалистичко, по коме циљ брака није ван њега, него у њему самом, у „стремљењу, развићу, усавршавању, пуноћи живота, у достизању плироме, блажене пуноће бића”, како вели проф. Сергије Тројицки. Православна црква држи се идеалистичке, Западна – реалистичке теорије.

Циљ брака у њему самом, поред проф. Тројицког, налазе и други познати богослови. Тако др Јустин Поповић, у својој Догматици каже: 'Брак има за циљ да помоћу благодати Божје учини да живот супружника у својој духовности, чистоти и узвишености, личи на однос Спаситељев према Цркви'. Код Грка проф. Андруцос: 'Православна црква уздиже брак, од иначе природне везе, на духовно јединство, према слици (прототипон) јединства Христа са Црквом, која треба да се покаже у узајамној љубави...', исто тако проф. Ј. Кармирис: 'Мислимо да је могуће са православног гледишта да се сматра, као главни и потпуни циљ брака, духовно и морално усавршавање брачника, а сви други његови циљеви, као другостепени и посредни, воде до савршеног'.” Патријарх Павле истиче да су чак и незнабошци, попут Махатме Гандија, јасно говорили да брак превазилази полност: „'Истински циљ брака – вели он – треба да буде и јесте интимно пријатељство и другарство између мушкарца и жене'. На другом месту он вели: 'Велики број људи једе да задовољи чуло укуса, но такво задовољство не постаје тиме дужност. Веома мали број једе да би живео, но они заиста познају закон јела'. Слично томе, стварни брак склапају само они који се жене или удају да би осетили чистоћу брачне везе и на тај начин остварили оно што је божанско у њој”.

Патријарх Павле указује: „Овакав поглед на брак чврсто стоји на библијским основама. Створивши прве људе, мушко и женско, Бог их је благословио и рекао: Рађајте се и множите се и напуните земљу... (1 Мојс. 1, 27). Тај благослов дат им је као и осталим живим бићима (1 Мојс. 1, 22). У том казивању није реч о браку, о мужу и жени, него о мушком и женском. О настанку брака говори се у другом моменту, независно од овог, тј. онда кад је Бог створио жену и довео је Адаму, при чему овај казује: Сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека. Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилепиће се жени својој и биће двоје једно тијело (1 Мојс. 2, 23, 24). Наводећи ове речи, Господ Исус Христос казује да им је Бог рекао (Мт. 19, 5), те Оци тумаче да их је Адам изрекао по надахнућу од Бога.

У Новом завету, Свети апостол Павле упоређује брачну везу са животом Свете Тројице велећи: Као што је Бог отац глава Христу, тако је муж глава жени (1 Кор. 11, 3); као што је Христос блистање славе и обличја Бога Оца, тако је жена слава мужевљева (1 Кор. 1, 7). На другом месту он живот мужа и жене упоређује се везом између Христа и Цркве: Јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви... Мужеви, љубите своје жене као што је и Христос љубио Цркву... (Еф. 5, 28, 25). „У сваком браку – вели Свети Григорије Богослов – поштује се Христос у мужу, а Црква у жени”, а Свети Јован Златоуст казује да се муж и жена у браку „не показују као обличје нечега неодуховљеног, или нечега земаљског, него обличје самог Бога”. Из овога нам бива јасно што апостол Павле тражи да брак хришћана буде „у Господу” (1 Кор. 7, 39), а „не у страсној жељи” (1 Сол. 4, 5), као код незнабожаца. Сличан захтев налазимо и код Светог Игњатија Богоносца: „Они који се жене, и оне које се удају, нека чине јединство са знањем епископа, да брак буде по Богу, а не по похоти”.

Професор Тројицки истиче да брак као Света Тајна потиче из раја, да је остао неповређен прародитељским грехом, јер Адам и Ева нису преварили нити издали једно друго: „Жена не вара мужа, него убеђује – вели Свети Јован Златоуст. – О овоме сведочи апостол Павле говорећи: Адам се не превари... А Блажени Августин, тумачећи исте речи апостола Павла, казује овако: „Супруг је пошао за супругом, не зато што је увучен у превару поверовао њој као да говори истину, него зато што се потчинио њој услед супрушке везе. Јер није узалуд рекао апостол: Адам се не превари, а жена преварена постаде преступница (1 Тим. 2, 14). То значи да се он (Адам) није хтео одвојити од заједнице с њом чак ни у греху”.

Присуство Господа Исуса Христа на браку у Кани Галилејској не значи установу Тајне брака, као што се често говори, него његову потврду, указивање части и примање у број Светих Тајни новозаветне Цркве. По Клименту Александријском: 'Син је само сачувао оно што је установио Отац', а по Блаженом Августину: 'Христос се јавио на свадби да би потврдио да је Он Сам у рају установио брак'.”

Због овога, патријарх Павле каже: „Основани вољом Божјом, брак, полни инстинкт и генеративни процеси у браку, немају у себи ничега грешног. Пре греха, гледајући чистим умом, Адам и Ева у органима за рађање нису видели ништа нечисто и грешно, „не беше их срамота” (1 Мојс. 2, 25). После греха пак, разлику полова сагледају већ друкчије, „видеше да су голи, па сплетоше лишћа смокава и начинише себи прегаче” (1 Мојс. 3, 7). Ова промена става, невиног стања кад их „не беше стид”, и стида после греха, настала је због похоте, пожуде (грч. епитхимиа, лат. конкуписценциа), која се, по Светом Јовану Богослову, јавила код њих као „похота тела, похота очију и гордост живота”, и која није од Бога (1 Јов. 2, 16). Суштина похоте и њене грешности, по библијској психологији, јесте „у сједињењу воље и свести са физиолошким процесима”. Безгрешност процеса рађања, у дубоком сну, при чему воља и свест нису узимале никаквог учешћа, приказује нам рођење Еве. Разлику између безгрешног рађања и грешног Библија означава јеврејским речима „тардема” и „јада”, дубоког сна и познања (Адам позна Еву жену своју). Рођење без учешћа воље је ознака деце Божје, „која се не родише од воље плоти, ни од воље мужевљеве” (Јов. 1, 13). О безгрешности процеса у полној области, без учешћа наше воље, говори и Свети Атанасије Велики, одговарајући на питање о ноћним истечењима и упоређујући их са физиолошким процесима других органа тела. Из свега тога проф. Тројицки закључује: „Односећи се безуветно позитивно рађању, као физиолошком процесу, Библија се исто тако безуветно негативно односи к сваком уплитању наше воље и свести, нашег практичног ума у родни живот... Нечистота није у телима која се сједињују, него у жељи и мисли”. И по схватању појединих генетичара, „најнормалније рађање јесте оно где се уопште не мисли на рађање”. Док је за сва људска деловања, која спадају у област морала, неопходно учешће ума и воље, да би имала карактер добра или зла, у овој области је супротно. Морално чисто брачно сједињење треба да је спонтано, без учешћа ума и воље.

Сматрам да ће се питање још боље осветлити ако размотримо још и ово. Процеси храњења и рађања стоје у извесном односу, те у библијском излагању о њима се говори једно за другим: Рађајте се и множите се... И још рече Бог: Ево, дао сам вам све биље што носи семе... то ће вам бити за храну (1 Мојс. 1, 28, 29). Зато на процесу храњења можемо лакше уочити ако долази до злоупотребе и скретања на пут супротан Богу.

Општи принцип механике, по коме се сваки рад врши уз одговарајуће трошење енергије, важи и за човека, радом он троши енергију. Па и кад је у стању мировања, радом унутрашњих органа такође се троши енергија (базални метаболизам). Потрошену енергију човек надокнађује храном. Осећање да је енергија потрошена ми не добијамо посредно, преко разума, него непосредније, преко осећања глади. Глад, природни сигнал да је енергија потрошена, својом непријатношћу побуђује нас да једемо и тако је накнадимо. Колико је глад непријатна, толико је осећање при једењу по природи пријатно, јер у ствари вршимо вољу Божју накнађујући потрошену енергију за рад одређен нам Богом при стварању („И узевши Господ Бог човјека, намјести га у врту Едемском да га ради и да га чува”, 1 Мојс. 2, 15).

Све ово, будући по вољи Божјој, нема у себи ничега злога: Трбух је за јело и јело за трбух, како вели апостол Павле (1 Кор. 6, 13). Скретање с овог пута на пут злоупотребе и греха човек чини онда кад храни прилази као средству за уживање, ради насладе, кад једе ради саме пријатности, без обзира на накнаду изгубљене енергије и оног што Бог тиме хоће. Тада човек из центра ствари избацује Бога и Његову вољу, а себе, своје уживање ставља у центар. Врлина је увек теоцентрична, порок увек егоцентричан. Гурман од хране, која је средство, ствара идола чији роб постаје, он „живи да једе, а не једе да живи”. Као што сваки грех човека поробљава, чини неслободним, по речи Господњој: Сваки који чини грех роб је греху ( Јов. 8, 34), тако је и са овим. Тиме човек промаши циљ који му је Бог поставио.

Ако применимо исти поступак и на односе у браку, за које видесмо у претходном излагању да су по вољи Божјој, да у себи немају ништа грешно, да су стављени на јак инстинкт, те да је зачеће и рађање у браку сагласно са намером Божјом, схватићемо да грешност овде настаје онда кад човек у тим односима одбаци оно што је Бог хтео, и приступа им као средству за уживање. Тада муж жени не прилази као брачном другу, као личности, него као ствари, средству за насладу. Исто тако жена мужу. Као што је чинио старозаветни Авнан, избегавајући да дође до зачећа (1 Мојс. 38, 9, 10), у сличан грех упадају узајамно муж и жена, заборављајући казну коју је Авнан заслужио.

Свети Атанасије Велики упоређује са блудницима и прељубочинцима брачнике који у браку не мисле на рађање, него траже насладу: „Блажен је ко носи слободни јарам у младости својој и служи се природом за рађање деце. Ако ли ради похоте, примиће плату за блуднике и прељубочинце”. Блажени Августин овакве односе карактерише још тежим речима велећи: „Ова разблудна окрутност и окрутна разблуда иде каткад тако далеко те прибавља и отрове за бесплодност... Ако су обоје такви, онда то нису никакви супрузи; а ако су у почетку такви, онда се нису здружили брачном везом, него блудом; ако пак нису обоје такви, усуђујем се рећи: или је она на неки начин блудница свога мужа, или је он прељубник своје жене”. Свети Кирило Јерусалимски такође осуђује оне брачнике који у браку траже уживање, велећи: „Али похвалу имају и они који се законито браком користе... који ради рађања деце, а не ради уживања прилазе браку” /…/ Исто то казује старохришћански спис Апостолске установе: „Јер закон нареди: жени, вели, кад је у афедрону (кад има месечницу, нап. прир.) не прилази, нити са труднима општи. Јер то се не чини ради рођења детета, него због уживања. А недолично је да љубитељ Бога буде љубитељ уживања”. У браку несумњиво има места радости, али не страсти, ни уживању. Сав живот хришћанина је у знаку ношења крста (Мт. 16, 24), у љубави готовој на страдање. Ту састрадалну љубав, због које је Господ пошао на крст ради Цркве, у чину венчања напомиње брачницима тропар: Свјати мученици...

О спречавању зачећа и рођењу у браку, проф. Тројицки директно каже: „... нема никакве могућности, са гледишта хришћанског учења о браку, изаћи у сусрет модерним погледима односно слободе вољног побачаја и превентивних мера против зачећа”. Још одређеније заступа он овај став на другом месту: „Негативан одговор морамо дати и на питање о дозвољености превентивних мера против трудноће. То следује пре свега из општег, горе изјашњеног тражења хришћанске етике, да се наша воља и свест не меша у генеративни живот. То следује и из друге горе доказане истине, да хришћанско учење о браку допушта полни сношај само са генеративним циљевима. То напослетку следује и из недозвољености стерилизације”.

Законодавство Српске православне цркве сасвим одређено стоји на становишту недозвољености спречавања зачећа, прописујући да брачници „не могу један од другога захтевати нерађање деце”, а такође забрањујући хотимично и трајно спречавање зачећа (чл. 94). Иако се у овом последњем члану говори о кривици жене која хотимично побаци, или спречава зачеће, проф. Бранко Цисарж вели да је то стога што се она обично показује као извршилац овог преступа, али да исто тако и муж, ако изазове побачај физичком или психичком силом, „или пак сам спречава оплођење”, ствара „кривицу моралне покварености”. Јасно, уколико би то чинили обоје, да осуди „моралне покварености” потпадају обоје.

Развијајући учење Светог апостола Павла да је у хришћанству брак добар, а уздржавање од брака боље (који удаје своју девојку добро чини, али који не удаје боље чини (1 Кор. 7, 38)), Свети Атанасије Велики говори о браку и безбрачности као о два пута у животу, називајући први „умереним и животу прикладним”, а други „анђелским и најузвишенијим”. Ко је изабрао брак не добија прекор, али и не прима онолико благодати колико девичанство. Брак доноси рода по тридесет, девичанство по сто. Исто тако високо ценећи монахе „који у овом свету живе анђелским животом”, Свети Кирило Јерусалимски, упоређује њихов живот са златом, а живот у браку са сребром. Као апостол Павле, и он хвали уздржање велећи: „Добро је уздржање и дивно... Добро им је ако остану као и ја, вели Апостол. А ако се не уздрже, нека се жене; боље је женити се него упаљивати се...” Свети Григорије Богослов пише похвалу девству и вели: „колико је девство узвишеније од сумњивог девства”. Готово истим речима говори о девству, и подвлачи превасходство уздржавања, Свети Јован Златоуст: „Као што је девство боље од брака, тако је први брак бољи од другог”. Исти такав поглед на уздржање и брак има Свети Василије Велики и многи други Свети оци.

Према томе, хришћанство нити намеће брак, нити забрањује уздржање од њега. Током историје било је како људи и жена који су у монаштву, са заветом безбрачности, проживели цео век, тако и оних који су или обоје, или једно по пристанку другог, напуштали брак и монашили се, а тако и оних који су остајали у браку, али по узајамном договору уздржавали се од полних односа, „живели као брат и сестра”, било цео живот, било део живота. (Свети мученици Јулијан и Василиса, Свети Конон Исавријски, Свети Хрисант и Дарија, Преподобни Амон, преподобна Меланија Римљанка; у новије време Свети Јован Кронштатски и други).”

Узајамни однос мужа и жене не треба да подлеже пуком задовољавању страсти. Патријарх критикује једног теолога који је сматрао да полни односи у браку могу бити и без жеље за децом: „Не само да сматра морално дозвољеним коришћење стерилних дана код жене „да се може доживљавати телесна љубав, а да не дође до оплођења”, него препоручује родитељима „да не треба да рађају децу коју не могу да одгоје и доведу до пуне човечности, колико је то могуће. На њима је, то је њихова верско-морална обавеза – вели он – да регулишу рађање”. Такође тврди да је употребљавање вештачких средстава за спречавање оплођења „у принципу допуштено”, само при томе треба поступати обазриво, јер она могу имати и штетних последица”/…/ Да оставимо по страни његово мишљење да речи ап. Павла: „Не забрањујте се једно од другога, већ ако у договору за (кратко) време, да се молите Богу, и опет да се састанете, да вас сатана не искуша вашим уздржавањем” (1 Кор. 7, 5), имају смисао заповести, те да „не сме ни дуже време да се (полни односи) искључе из живота брачних другова, нити једнострано, нити узајамним споразумом”; иако ап. Павле сам каже, одмах у идућем стиху, да то говори „као допуштење, а не као заповест”. Шта се, наиме, и могло тражити од људи који су тек постали хришћани, и то у граду чије је име, у грчком свету, било синоним речи блудничити (коринтхиазин, коринтхиастис, Коринтхиа кори, Коринтхиапес) и у коме је био храм богиње Афродите са више од 1000 храмовних блудница. /…/ За једног Коринћанина, и кад је постао хришћанин, није значило нечим не бивалим да живи са својом маћехом (1 Кор. 5, 1-5), што се, како примећује сам ап. Павле, није дешавало у другим незнабожачким местима. Апостол поставља хришћански принцип: Добро је не дохватити се жене... Ја бих хтео да сви људи буду као ја. Али због опасности од распрострањеног блуда, наставља: Свако да има своју жену и жена мужа... Не забрањујте се једно од другог. Дугим уздржањем може вас сатана навести на блуд. „Видиш ли благоразумије Павла – вели Св. Јован Златоуст – како он и показује превасходство уздржавања, и не врши присиљавање ономе који се не може уздржати, бојећи се да не дође до пада”. /…/

То је смисао савета ап. Павла. Узети овај савет као наредбу за све и свагда, и не дозволити уздржање ни по узајамној сагласности, држим да се не би могло сложити с духом православних хришћанских схватања. Поред тога, кад би наведене речи имале смисао да се „не сме” ни узајамним договором уздржавати од полних односа у браку, брачнике који по договору живе „као брат и сестра” Црква би до сада свакако осудила. А то она никад није учинила. Свакако неће ни учинити, јер Св. Јован Златоуст, излажући њен став вели: „Добро је рекао: Не лишавајте се. То што је овде назвао лишавањем, најпре је назвао дугом, да покаже како је велика њихова зависност. Уздржавати се једноме против воље другог значи лишавати, а кад је по вољи – онда не значи”. /…/ Ни у Брачним правилима наше Цркве нема помена да се уздржање осуђује.

Него да укажемо на наведену тврдњу да „брачни другови могу с правом да доживљују телесну љубав, а да при том... избегавају зачеће”. /…/ Из раније изложеног смо видели да полни однос у браку, при ком се користе средства да не дође до зачећа, у најмању руку значи узајамну онанију, или блуд; муж постаје прељубник своје жене, а жена блудница свог мужа, као што вели блажени Августин. Тврдњу да је телесни однос у браку дозвољен у циљу срашћивања у „једно тело”, уз избегавање зачећа, могли бисмо примити, али под условом да реч „тело” значи исто што у словенском, а такође одговарајућа реч у грчком „сома”, али не „једна плот” (саркс). Друго је постати „једно тело”, а друго „једна плот”. По речима Адаму, које наводи и Господ Исус Христос, у браку се постаје „једна плот” (есонте и дио ис сарка миан). У блуду пак постаје се „једно тело”. А ко се свеже с блудницом, једно је тело (ен сома естин)” с њом (1 Кор. 6, 16). /…/

О уздржању у браку, и његовој моралној вредности, говори и помињани Махатма Ганди: „Ако вреди споменути мој брачни живот, могао бих да кажем да смо моја жена и ја окусили право блаженство брачног живота када смо се одрекли полне везе, и то у цвету младости”. /…/ Навешћемо још неколико ванредних мисли из ове области, које показују моралну висину његовог схватања брака и односа у браку, несравњиво виших од схватања многих хришћана: „Жена мора престати да себе сматра објектом мушкарчеве пожуде... Да није мушкарац, у својој слепој себичности, скршио женину душу, и да она није подлегла уживањима, свету би показала бескрајну снагу скривену у себи. Немојте се кинђурити, не употребљавајте мирисе од лаванде. Ако хоћете лепо да миришете, тај мирис мора излазити из ваше душе; тада ћете освојити не мушкарца, већ човечанство. По мом мишљењу, за лепши пол је увредљиво да се због њега подржава контрола рађања путем вештачких средстава. Мушкарац је већ довољно понизио жену својом пожудом, а вештачки методи, без обзира на добронамерност њихових присталица, још више ће је понизити... Најмудрији међу протагонистима контрацепције мислим да је ограничавају на удате жене које хоће да задовоље сексуалне прохтеве мужа и своје, не желећи децу. Сматрам да је таква жеља неприродна људском роду, а задовољавање те жеље штетно за духовни напредак људске природе... Има две врсте сексуалног васпитања – једно служи контроли и савлађивању сексуалног нагона, а друго га подстиче и храни. Оно које служи контроли и савлађивању сексуалног нагона треба да буде део дететовог образовања, а оно друго је штетно и опасно и зато га треба избегавати”.”

Патријарх Павле закључује: „На основу оваквог погледа на уздржање, од Јеванђелских времена до данас, кроз целу историју Цркве, можемо разумети да је уздржање једино морално дозвољено средство да се не рађа, како ван брака, у монаштву и целибату, тако и у браку. Од свију својих чланова у браку Црква тражи повремено уздржавање од брачних односа: ради поста и молитве, у доба женине трудноће и др. У позним годинама брака, поготово кад жена пређе климактерију, то треба да је редован начин брачног живота свију искрено верујућих.” Ове свете речи треба имати на уму у доба кад је морал нашег народа пао на најниже гране од постања. Ако га не обновимо, не можемо се надати благослову Божјем.

Извор: "Православна породица"