Грешни Милоје

ЈАО МЕНИ ДО БОГА МИЛОГА

ЂЕ ПОГУБИХ ОД СЕБЕ БОЉЕГА

(Писмо свештенику Радославу Милинковићу,

Архијерејском намеснику трнавском)

Господине Милинковићу,

И Ви и ја знамо да сте Ви идејни вођа разних процеса против моје маленкости (пред тужилаштвом, пред МУП-ом, пред црквено судским властима). Ви сте ми послали претеће писмо у коме ми звецкате државном репресијом и у коме ми упућујете егзистецијалне претње. Но, и поред свега желим да Вам се обратим најдобронамерније, нелицемерно и одговорно.

Јер, Ваши ''шамари'' и наше (с)трпљење су једна ствар. Ви у томе можете бити више или мање немилосрдни, а ми мање или више (с)трпљиви. То је ствар Ваших и наших духовних (не) моћи. И ту се можемо надметати, и одмеравати снаге наше вере и наших убеђења.

Али оно у чему не можемо правити компромисе, то је истина. Нема мало или доста истине: постоји или истина, или неистина (лаж)!

Молим Вас да ми допустите да Вас подсетим на неколико истина:

1. Ви сте пре годину и по одбили да разговарате са верним народом;

2. Ви сте немилосрдно одбацили Молбу верног народа којом је тражено  да поштујете Светоотачко предање, прописе СПЦ и одлуке Светог Архијерејског Сабора у вези богослужбеног поретка;

3. Ви сте тврдили¹ да је бивши владика Атанасије ''генијалац за све сфере живота'' и да је он ''код нас увео'' новине, и да су пре двадесет година ''У Новом Саду, у Бачкој, то увели'' и да Тихон из Студенице² може ''да објасни о томе шта ми радимо'', ''јер они у Студеници служе исто овако као ми што смо сад'' (тада сте Ви служили безаконо са једном групом тада самовољних, од Светоотачког предања и СА Сабора одметнутих свештеника);

4. Тада смо Вас преклињали да верујете да су ''чисте намере тих људи (који Вам се обраћају) који желе да спрече несрећу која нам се примиче. Па ми нисмо криви што видимо шта нам се ради: да се наднео облак... Ми хоћемо да склонимо чељад од града и олује која наилази... Учините ми љубав, одвојите пола сата или сат... бићу Вам захвалан до гроба... спреман сам да клекнем... само молим да нас саслушате...''³;

5. Још Вас уверавасмо: ''ми само желимо, Оче, за разлику од неких људи који су непоштени према нашем Епископу, да му предочимо истину шта се дешава у стаду његовоме.  Многи јереји и намесници, црквене старешине, из цркве његове, не говоре му истину. Лажу га. Он не зна какво му је стање међу народом. Ми знамо шта се догађа у народу. Дужни смо да му истину кажемо ради спасења његовог. И нашег. Немамо ми ништа против Епископа. Напротив. Ми њему желимо да помогнемо, да се болест у његовом стаду излечи. То је наша жеља. То је наша љубав, оче.''⁴;

6. Још Вам се клесмо: ''Кунем Вам се, да ово није лицемерје. Ево имам сведока преко пута мене... Ја сам човек који није заплакао лако. Ево сад бришем сузе верујте ми, да Вам говорим искрено. Верујте ми. Молим вас мени за љубав дођите, да чујете шта ми стварно мислимо. Видим да се примиче опасност. По нас и нашу Цркву. По наше пастире. И по нашег Епископа. Које су непотребне. Треба нам само мало мудрости.''⁵

7. Истина је и ово: Ви нисте услишили наше молбе, наше вапаје, нису Вас гануле наше сузе, наша преклињања... и дошао је епилог: ''Неколико дана иза овог разговора у Цркви вазнесења Господњег, дошло је до даноноћног молитвеног стајања без узимања хране тројице свештеника, којима се придружило неједењем дванаест верника, а отворено подршку враћању богослужбеног поретка својим потписима дао је 1.641 верник. Епископ жички је повукао неколико својих аката, а потом су сви свештеници почели да богослуже у складу са одлукама Сабора, како се то чинило у СПЦ  од Светога Саве до недавно.''⁶

Осим тога преко једанаест хиљада верника се обратило  писменим путем Светом Архијерејском Сабору са апелом да се поштује богослужбени поредак. Сабор је поново потврдио  своје пређашње одлуке, а наш Епископ је свима јерејима доставио акт наложивши им да се одлуке сабора стриктно придржавају (што, на жалост, најбахатији још не чине).

И не само то: нашег духовног родитеља, нашег Епискпопа, од нас, захваљујући Вама и Вама сличнима, чува полиција. Будибогснама.⁷

8. Данас, после годину и по дана знамо да сво ово збитије није морало да се збуде да сте Ви саслушали глас стада својега, да сте мудрошћу својом предупредили догађаје...

9. Али ни то није све. Данас, после годину и по, сазнајемо ваше ново замешатељство, Ваше ново недобро дело, Ваше ново човекомрзје,  вашу нову немудрост која би, када би се остварила (да не да Бог) стала у стих оне народне:

''Јао мени до Бога милога,

Ђе погубих од себе бољега''.

10. Ви би, господине Милинковићу, требало да знате, а ако не знате питајте верни народ Чачка и околине и он ће Вам касти: Часни отац Драган Никитовић је пастир добри, како у отвореном писму Вама пре неки дан рече брат Д. Ж. иако сте оца Драгана довели у позицију да избегава, у задње време, да се виђа са људима добре воље (сем службених потреба), о њему се ових дана доста прича и пише! Јемчим: Спада у ону групу, дивних, предивних пастира који својим хришћанским  животом и радом потврђују истину Јеванђеља, за разлику од неких који својим злим животом поричу истину Јеванђеља -како би рекао свети Владика Николај.

Зато, господине Милинковићу, вапијем: Кумим Вас Богом, не чините то бешчашће, не обмањујте Епископа нашег кога сте неистинама одвојили од нас, духовних чеда његових, не сипајте више со на живу рану, јер се бојим да ће непотребно доћи до невоља попут оних о Савиндану прошле године.

Само би се ова невоља могла разликовати од лањске по томе што:

1.  Би могла бити већа, јер је народ сад разазнао много штошта, будући да је савиндански снег показао трагове многе.

2. По томе што овога пута кривац не би остао анониман (као лане). Сад би се недвосмислено могло сазнати да сте Ви једини и искључиви виновник овог јада, ове невероватне фарсе, овог нечасног атака на једног часног свештеника, што је изазвало огорчење народа богољубивога.

3. И по томе што би, бојим се, могла да се оствари она: ''Ко другоме јаму копа, сам у њу упада!'' Јер, не трпи овај народ неправду... у то сте се, ваљда, уверили!

Господине Милинковићу,

Упркос свему, ја Вас молим, одвојте пола сата, или један сат времена, да Вам с љубављу, нелицемерно и крајње одговорно кажемо шта се догађа у верном народу последњих дана, због прогона оца Драгана Никитовића, едаби се избегла непотребна несагласја.

 И заменимо мржњу и гордост љубављу и смирењем, јер нам је заиста непотребна још једна афера у нашој Светој Цркви.

Ви имате моћ и оружје свога положаја, хијерархије, власти... Отац Драган то нема. Ни народ то нема. Ал’ „Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака“.

Хтео бих најдобронамерније да Вам дошапнем:

 Прво: отац Драган Никитовић је Христов војник и овај град познаје његово христољубиво срце! Неће Бог, а верујем ни народ Божији, дозволити да он страда неправедно.

 Друго: ко се са народом судио, парницу је сагубио.

 И треће: од ината нема горег заната, те да сложна браћа кућу граде, а несложна и стару батаљују.

Преклињем Вас: хајде да градимо, уместо да батаљујемо. Хајде да испунимо Закон: ''Ово вам заповедам: да љубите једни друге.'' (Јеванђеље по Јовану 15.17.)

           __________

              ¹В. „Не помичи старе међе“, друго допуњено издање, ЛИО, Г. Милановац, стр. 37 и 98.

           ² Исто стр.100

           ³Исто, стр. 108. и 109.

           ⁴ Исто, стр.110.

           ⁵ Исто, стр.110.

           ⁶ Исто, стр.110.

           ⁷ А ја сведочим пред Вама и пред Богом живим и јемчим: нашем Епископу длака са главе неће фалити од верног народа. Зашто га држите у заблуди, кумим Вас Богом?

У Чачку,

30. јуна 2009. године Господње                                                                            

 С` доброжељењем,

грешни Милоје