Ко је био отац Јустин Поповић? Какав је он био човек? Уопште, какви су људи свеци?

Освештање троолтарске цркве

Ове, 2019. године, навршило се 125 година од рођења и 40 година од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског, по чијем завету се на Малу Госпојину освештава прекрасни храм са три олтара у манастиру Ћелије, где почивају његове свете мошти.

Али, ко је био отац Јустин? Какав је он био човек? Уопште, какви су људи свеци?

Ево једног драгоценог сећања из књиге Милана Д. Милетића, „Заљубљен у Христа“.

Први сусрет

Писац романа о Светом Сави, „Извори“, Милетић је први пут за оца Јустина чуо од др Владете Јеротића. У тужној, под комунистима умуклој,  окупираној Србији, када је изгледало да нигде никог нема да се гласне, Владета Јеротић је Милетићу и још једном његовом пријатељу рекао да у манастиру Ћелије јарко и јасно гори свећа овог великог србског монаха.

Ево како је изгледао први сусрет: “Имао је баснословно богат речник, звонак смех, оштроумност, и оно што се ретко среће: читао си му изразе лица, са искреном пажњом слушао је саговорника, хитро му одговарао, природно се понашао и деловао опет по свему тако изузетно, а ниси знао чиме све и како…зрачио је простом правом радошћу, или сетом, или тугом, када бисмо додирнули нешто од драме времена/…/Величанствене речи и мисли изговарао је једноставно, али свака је његова реч била испуњена топлином и добротом, тако да смо и ми осећали да се налазимо у средишту његових узбуђења. Био је то човек снажних мисли и снажних осећања, која су била прелепа, чиста“.

Цветови славе Бога

По Милетићу, већина људи су или наглашено мисаони или наглашено осећајни. Код оца Јустина то је било нераздвојно. Био је мужеван и нежан, а пун животне радости, иако је туговао над греховношћу овога света. Говорио је: „Неки траже умом доказе од нас да постоји Бог… а погледајте овај травњак, нагните се над најмањи цветић који газимо. Да ли је човек у стању да направи тако лепу појаву која ће биолошки да расте као биће и  да осећа да постоји? Који ће човек моћи да направи облакодер тако узак, нежан, крхак и отпоран као што је то обична травка? Ја плачем због лепоте створеног света, а падам пред Створитељем створеног видљивог света… Колико ли богатстава има овај, а колико ли онај невидљиви духовни свет? Клекнимо, клекнимо када смо сами и када нас та величанственост дирне, пољубимо тле које је Бог створио и које стално ствара, и – ћутимо. Ми немамо речи да Му за све то захвалимо, сем литургијом, молитвама, песмама… Господе, колико си велики када допушташ да твоји људи чак и сумњају у то да постојиш! Господе…“

Ћелијске монахиње чувају аву

А у Ћелијама било је предивно на Светим Литургијама, када су сребрни гласови сестара чудесно звонили у храму, док је отац служио. Проповедао је, пред монахињама и њим, једним јединим, „као да говори пред пуним амфитеатром“. Неки пут, кад говори о Христу, кренуле би му сузе, и Милетић је осећао колико је мало хришћанин: „Хришћана има мало. Ми остали тек постајемо… растемо као бршљан око моћних стубова, око светих људи какав је ава Јустин“, записао је. Иначе, монахиње, на челу са игуманијом Гликеријом, штитиле су оца Јустина као најрођенијег, и чувале га, као живи зид, од зала света што у злу лежи. И то им је била заслуга до неба.        Причале су свом госту како отац Јустин ноћима молитвено плаче, па налазе његове марамице мокре од суза, и како први улази, а последњи излази из храма.

Ћелијско монаштво умело је да гостима оца Јустина приреди дивна изненађења. Једном је ава (арамејска реч у значењу „отац“), са још три сестре монахиње, пратио ка путу Милана Милетића и његову супругу Загорку. Одједном, појави се још неколико младих монахиња, загрлише се, и, за испраћај, запеваше им дивну, заједничку песму. Тада је београдски боготражитељ схватио да се „живот расцветава у предивне догађаје, које ми сматрамо уобичајеним, а они су славље“. И додаје:“Те Српкиње у Ћелијама вечну хвалу заслужују, јер су у духовности и дан и ноћ радиле и молиле се а кад није било пара ни за хлеб, по свету су просиле. Псалмима да окитим просте монахиње. Велика је Србија са смерним монахињама и монасима и игуманијама и игуманима.“

Усхићен Богом

По Милетићу, велики ава је био човек који је сва врата и прозоре своје душе и духа отворио, па је у њега ушао свеживот, који је он делио са свима што би му дошли – „он је стално био у бујици изненађења открићем Бога у себи и свету, изненађен и усхићен/…/он је усхићен Богом, радостан да радоснији не може бити, а у тој апсолутној емоцији увек је био на врхунцу интелектуалних моћи“. Имао је веру Светих – пре свега, апостола Павла и Јована Златоуста. Такође, каже Милетић, био је прави човек – „смеје се и плаче“. Једном је, кад му је рођена сестра дошла у посету, дуго с њом плакао над њиховом родном кућом, коју су у Врању срушили. А говорио је да смо „веома дужни и Богу и себи да се радујемо, то је основно стање оних који су свесни Дародавца и дарова. Он се радује нашој радости“.

Мушкост оца Јустина огледала се у смелим закључцима, обуздавању емоција, природно се радовао и смејао, али је и умео да, сасвим природно такође, док слуша о људима и њиховим невољама, падне у искрено осећање туге,“без снебивања, просто, једноставно“. Слушајући друге, његови саговорници били су уобичајено осећајни, а он саосећајан.

Радост од ближњих

Милетић се сећао како му је једном рекао да хита у Ћелије са мноштвом питања, а кад дође – нема шта да пита. Само би седео и гледао аву. Овај се насмеја, па рече:“И ја се радујем сваком сусрету, па и незнанцу. И вернику. Сусрет два човека сам по себи велики је догађај. Ми нисмо довољно свесни колико су додири два људска бића, а поготову на духовном плану – размена богатстава. А сусрети са духовником мисија и посебно богатство, па хајдмо да се таквом сусрету радујемо. Нека нам Бог да много пријатеља… и нека ми Богу дамо наша пријатељевања, да буду добра и ка добру да нас вуку… Има и негативних сусрета и пријатељстава са злим прохтевима…“

Топао према свима, једном приликом био је изразито хладан при сусрету с гинекологом који је вршио абортусе. Ништа му није рекао, али се дистанца осетила, што је и гост приметио, па се после жалио Милетићу, који му је објаснио разлоге Јустинове хладне уздржаности.

Црква је душа народа

Разговарали су и о односу Цркве и државе. Отац Јустин је био јасан:“Када држава угрози мирни опстанак Цркве, или угрози духовни или неки други део народног бића, Црква је дужна да делује, дужна да предузме одговарајуће мере. Али, ако ти питаш шта је у опстанку народа важније: држава, то јест, нација, или Црква, не сумњај, Црква је суштина нације, Црква је душа народа – њој иде предност“.

Отац Јустин је веровао да вера у србском народу не пропада, него се крије, и да ће победити безбожје:“Ја нисам задовољан многим појавама у Цркви. Наше владике и сав клир би могао да буде много оштрији у сукобу са комунистима“. Рекао је да је својевремено одбио епископску хиротонију, да би се посветио духовном раду на другом пољу. Ипак, равнодушност није трпео:“Ја сада осуђујем многе владике што се сада, када треба, не боре жустрије и што се не осећају у политици када је то и колико потребно, рецимо: у борби за ћирилицу. Ја недостатак те храбрости – осуђујем. Не слажем се с неким ставовима Патријарха да бих, изгледа ми, изашао на малу капију манастира и склонио се у шуму да бих избегао сусрет са њим ако бих приметио да он на главни улаз долази. Киван сам на недовољну борбеност у односу са државом, Црква је правилно 27. марта одобрила пуч против владе државе која је стала на страну фашизма и Хитлера у космички важном тренутку света“.

Ревносник и родољуб

Такође, по Милетићу, отац Јустин је био бескомпромисан у борби против јереси, а нарочито оних које су долазиле са геноцидног Запада. У томе му је узор био Достојевски:“Отац Јустин је волео Исуса Христа заљубљенички, као апостол Павле, а мислио о Исусу и Хришћанству дубоко, философски, песнички, и врло савремено као Фјодор Достојевски“. Тврдио је да је папизам отац и нацизма и комунизма, и свих идеологија чији је циљ да насилно, у крви, „усреће“ човека и човечанство.

Много је волео језик свог народа, кога је, како је сам говорио, страсно проучавао од младости, дивећи се његовој лепоти. Келија у којој радио била је крајње уредна, а рукопис прекрасан. Када га је Милетић питао о рукопису, ава му рече: “Сине, све што чиним, чиним за самога Бога и то све Њему дарујем. Па зар да Њему подносим ружна слова? Не бих ни смео ружно да пишем… То јест, не бих ни могао.“

Комунисти против праведника

Иначе, комунисти су били у сталној зебњи од аве Јустина. Чак су покушавали и да га убију. Отац Јустин је, повремено, мада ретко, долазио у Београд, обављао своје духовне задатке, и враћао се у манастир. Једном се, изненада, појавио на вратима Милетићевим, са још двојицом младих, високих монаха. Замолио га је, ако му је ауто исправан, да одмах крену ка Ћелијама. Милетић је имао фићу, и послушао је. Каже:“Тек сам касније сазнао разлог тајанственог склањања из града. Тог дана је у Београду заседао Свети архијерејски Сабор, ретка прилика да се отац Јустин сретне са великанима Цркве који живе у свету. Да ли је и са ким тада одржао састанак не знам, али знам да, чим је стигао, њему је кришом јављено са два места, да се одмах врати у манастир, јер је спремљен атентат на њега, прегазиће га у граду док прелази улицу. Неке особе су тако већ нестале…“

Јустинов Београд

Отац је чешће долазио у Београд када је радио на издавању Житија светих. Одседао је у гостољубивој, јер христољубивој, кући Пере и Олге Врањкић, чија су дела, по Милетићу, у то доба била „жртвена, прелепа“. Њихова кућа у Цара Уроша број седам била је „амбасада духовне царевине Ћелија у свету“. Ту се састајао и са владиком марчанским, викаром патријарха Германа, Данилом (Крстићем). При сусрету, сведочи Милетић, „обојица се дубоко сагнуше а старац хтеде младом владики да пољуби руку што овај избеже и покуша да се сагне и целива руку оца Јустина, па се обојица срдачно и узбуђено загрлише“. Затим остадоше у дугом и плодотворном богословском разговору.

Поред Пере и Олге Врaњкић, отац Јустин је волео и Хаџи Недељка Кангргу, угледног београдског лекара, који је са својом супругом редовно ишао у цркву на службе и помагао свима којима је помоћ потребна. Ту је била и Анка Барловац, дивна хришћанка, која се није удавала, из господске старобеоградске куће, једна од оних за које Милетић каже да су остајале уседелице јер су најбољи момци Србије у ратовима гинули. Она је, са старим Београђанима, скупљала прилоге за осиротеле србске манастире, помажући им у најтежим временима. Стара господа и госпође били су потоња одбрана Христове Србије. О њој Милетић каже:“Висока, мршава и седа, на крају живота и себе је дала у манастир. Замонашила се, добила име Ксенија и била је сахрањена на гробљу манастира поред гробнице Олге Радовић, оне академске сликарке која је последње своје наките дала том манастиру да се за манастир изгради обилат водовод“.

Син грома

Отац Јустин је доживео да види како, после стараца и старица, Цркви Божјој почињу да се враћају и млади.

Ипак, дошао је и тренутак уснућа.

Отац Јустин је пред упокојење 1979. престао да узима храну, али се непрестано причешћивао. Његов пријатељ, Велимир Хаџи-Арсић, подсећао је присутне да се ава родио на Благовести – а баш тада су, опет, биле Благовести, почетак априла. И заиста – ава се баш тада упокојио.

Милетићу је неко рекао да ће свакако бити знамења поводом пресељења праведника. Када је стигао у Београд, он је позвао сликарку Олгу Радовић, и јавио јој да је ава отишао Господу. Она му је одговорила да је знала да се нешто важно десило. Наиме, била је, са још једном старицом, на вечерњој служби у Саборној цркви, када је одједном отпочела градоносна олуја са муњама и громовима. Једна муња је прошла испод храмовних врата, обасјала целу цркву – и она је знала да је у Небеску Цркву отишао Праведник.

Христос је, због љубави и ревности, апостола Јована Богослова и његовог брата Јакова назвао „Воанергес“, синови грома. И Свети Јустин Ћелијски беше један од таквих.

Извор: "Стање ствари"