Хамлет из Мрдуше Доње на сцени београдског драмског, пардон – богословског позоришта

   Можете ли, благочестиви читаоци, уопште и помислити да би се на Московској или Петроградској духовној академији ректор усудио да не спроведе било коју одлуку Синода Московске патријаршије?

   Али у Србији није тако. У Србији је могуће да се Богословски факултет у Београду де факто (али без икаквих основа де јуре!) одвоји од свештене пуноће Цркве и да у лицу свога декана и његових истомишљеника спроводи некакву контрашку политику према Сабору и Синоду.

   О овоме се није размишљало када је 2004. факултет предат држави тако што је  прикључен Универзитету и поред огорчених изјава тадашњег Ректора БУ, социолога проф. др Марије Богдановић, и поред скепсе већине професора, које нико ни за шта није ни питао.

   Црква је овим потезом добила само једно – финансирање факултета пребачено је на терет Министарства просвете и науке. Заузврат, отворена су врата постепеној секуларизацији факултета, разним финансијским малверзацијама (пре свега Богољуба Шијаковића, Владана Перишића и Родољуба Кубата, о чему смо писали у више наврата), уведен је болоњски систем са глобљењем студената на сваком њиховом кораку тако да се студирање свело на безглаво јурење бодова, професори су се – част изузецима – узохолили и отишли предалеко, што су доказали и самим чином избора великог догматичара из Мрдуше Доње који се сада хамлетовски, али без дилема које прате Шекспировог јунака,  бори за своје дичне пријатеље Максима и Вилотића, иако за то нема ингеренција ни према Статуту Богословског факултета ни према Уставу Српске Православне Цркве.

   Данашња седница Наставно-научног већа показала је да и такав декан, који је титулу редовног професора стекао изнебуха, у трци пред прикључење Универзитету, са једном једином књигом („Сећање на будућност“), вајни универзитетски предавач који је избегавао било какав ангажман на факултету осим минималног фонда часова, отворено говорећи да је његов циљ само да задобије државну пензију,  надмени јересијарх и архијеретик, екумениста и новотарац, у стању да придобије на своју страну и окрене против ауторитета највиших органа Цркве поприличан део колектива. Наравно, на Игњатијевој страни била су његова духовна ишчадија и херцеговачко-црногорски клан, али једнодушна подршка „у име  академских слобода“ (како то изгледа, видели смо на основу двонедељне опсаде Ректората) ипак је изостала, пошто међу наставницима и сарадницима преовладавају клирици из Архиепископије београдско-карловачке (пре месец и по дана су у свезу клира примљени један редовни професор и један доцент), Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије бачке.

   Дакле, наш Хамлет и његова дружина мораће да се обраћају људима од овога света, у чијој су руци финансијска и политичка моћ, што је, уосталом, круг њихових пријатеља и партнера у разним прљавим работама. Жалосно је што највиша просветна богословска установа доживљава да је такви бране од Цркве.