ГЕЈ ПАРАДА И МАРИНА АБРАМОВИЋ: БОГОРОДИЧИН ГРАД НА УДАРУ ПАГАНИЗМА

ИЗ ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКОГ БЕОГРАДА

Ту се књаз Милош носио са обновљеном османском окупацијом, да би Београду подарио Спасовдан као славу. Овде је кнез Михаило сањао о слободном хришћанском Балкану, овде је проглашена слободна Краљевина Србија под круном са крстом, ту је велики владар, Петар Карађорђевић, са својим народом досањао сан о ослобађању крстоносне Старе Србије. И зато је мајор Гавриловић кликтао да образ Београда заувек мора остати светао. Овај Град Мученик, толико пута разаран и обнављан ( три пута бомбардован само у 20. веку ) увек је живео у знаку крста Господњег, али и вечног васкрсења. Зато није и не може бити чудо то што, после свега, силе глобалистичог зла желе да понизе и поразе хришћански Београд, ударајући на његово духовно – морално наслеђе. Септембар 2019. био је у знаку понижења Београда неопаганизмом, смишљеном у штабовима тзв. „меке окупације“. 

ШТА ЈЕ ПОЛИТИЧКИ ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ

Најважнији удар неопаганизма усмерен је на остатке хришћанског морала у Србији, земљи Светог Саве, која ове године слави осам векова аутокефалије народне Цркве. И један од главних метода дехристијанизације јавног простора у нас је пропаганда политичког хомосексуализма. То је појам који је у употребу увела др Наталија Нарочницка, угледна руска историчарка и челница Фонда демократске перспективе, да би нагласила да савремена борба тзв. ЛГБТ покрета нема много веза са „правима хомосексуалаца“. У питању је идеологија, коју намеће глобалистичка Империја, с циљем да разори природну породицу, оствари планове о тзв. „златној милијарди“ и наметне културу смрти уместо културе живота. У Србији, у којој сваке године умре преко четрдесет хиљада људи више него што их се роди, и из које сваке године у емиграцију оде педесетак хиљада незадовољних, таква идеологија је не само противпородична, него и аутогеноцидна.

КОНАЧНИ ЦИЉЕВИ ПАРАДИРАЊА

Циљ политичког хомосекусализма је разарање природне породице у неколико корака. Почиње од геј парадирања, наставља се редефиницијом брака и давањем права „браковима“ политичких хомосексуалаца да усвајају децу, а треба да оконча у смрти свега истински породичног. Лезбо – феминисткиња Шуламит Фајерстон написала је, у књизи „Дијалектика пола“, још пре педесет година, да ће „децу рађати оба пола или ће се рађати бесполно – како се узме; зависност детета од мајке ( и обратно ) уступиће место краћој зависности од мање групе људи/.../ Тиранија биолошке породице биће уклоњена.“Она је предвидела и легализацију инцеста.                          

Савремена лезбо – феминисткиња, Маша Хесен, мрзитељка Владимира Путина, открила је планове политичких хомосексуалаца:“Овде се не ради o правима хомосексуалаца на брак, већ о томе, да институцију и брак, као такав, односно породицу, треба – демонтирати! Породица не треба даље да постоји у класичном облику. Борба хомосексуалaцa „за брак“ обично крије оно, штa планирамо да урадимо супружанском пару, када постигнемо циљ. Приче о томе да институција породице неће претрпети никаквих измена и промена нису истините“.             

Присталице Фајерстонове и Маше Хесен изазивачки марширају хришћанским Београдом.

ИЗАЗОВ ЈАВНОМ МОРАЛУ

У Србији постоји Закон о јавном реду и миру који у члану 8. забрањује непристојно, дрско и безобзирно понашање које нарушава јавни ред и мир, угрожава имовину и вређа морал грађана. Па ипак, све се се то не примењује кад у питању тзв. «геј параде». Досадашње параде политичког хомосексуализма, од оне прве, 2009, када су парадери носили паролу «Смрт држави», до ове, 2019, често су нудиле непристојно, дрско и безобзирно понашање, које је вређало наш јавни морал, који је, и даље, сасвим већински, хришћански морал. Дешавало се да учесници тих шетњи извргавају руглу патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, да се ругају српској народној ношњи, итд. На геј параду су ове године водили и малу децу, која су могла да виде разне непристојности, иако то забрањују и међународне конвенције и домаће законодавство. Професор Универзитета у Новом Саду, др Бранислав Ристивојевић, јасно истиче шта је циљ удара на морал овог народ указујући да је «било какво излагање деце сексуалности у нашој култури било одувек крајње неприхватљиво.»

У свему овоме активно учествује и премијер/ка Владе Србије, која и речју и делом подржава политички хомосексуализам и најављује измену законодавства у правцу тријумфа «џендер» идеологије.

РУГАЊЕ КАО МЕТОДА               

Политички хомосексуалци у Србији се, сасвим свесно, агресивно подсмевају хришћанској вери, још од када су 2012. организовали изложбу Норвежанке Елизабете Олсон Валин, на којој је Христос приказиван у контексту хомосексуализма. На паради у Београду 2019. изругивали су се икони Пресвете Богородице.

И не стају, наравно: после свега, они, прави квислинзи тзв. «меке окупације» Србије, маскирани у «борце за људска права», у договору са својим страним менторима решили су да направе европско окупљање парадера у Београду 2022.

Ако се томе дода настојање противпородичних екстремиста да уђу у уџбенике и школе са тврдњом да не постоји природни, биолошки пол него само «род» ( «џендер»), који је пука друштвена конструкција, и да свако може да бира «род» како хоће, при чему је у Србији, већ сада, деци преко 15 година живота законски допуштена операција промене пола без дозволе родитеља, јасно је зашто се одлучно треба супротставити наметању противпородичне идеологије српском друштву.              

ПРОДОР У ПРОВИНЦИЈУ

Чињеница је да огромна већина грађана ове земље јавно испољавање политичког хомосексуализма сматра неморалним, а парадирање својеврсним нарушавањем јавног реда и мира. У члану 344. Кривичног законика РС стоји да ће се казнити затвором до три године онај ко „дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир“. Наравно, у Србији пречесто не важе закони, него свако ради оно што му дозволи власт, која је, овде и сада, без обзира на реторику, на страни тзв. „културе смрти“.

Ове године парадери су симболички освајали и градове у унутрашњости. Сликали су се, у пратњи збуњене полиције, свуда: од Краљева до Крагујевца, од Шапца до Ваљева ( које им је пружило озбиљан јавни отпор). Група плаћених „геј активиста“ је развијала заставе дугиних боја и транспарент „Не одричем се“, и под великом полицијском заштитом шетала централним улицама „меко окупиране“ Србијице.        А онда је у Београд стигла и Марина Абрамовић, у чије је медијско пропагирање уложено много више него у сведочење чињенице да се ове године слави осам векова најстарије установе овог народа, Српске Православне Цркве.                То је навело нашег угледног интелектуалца, Слободана Самарџића, да каже како му се, на основу вулгарне “must see”пропаганде, чини као да ће они који одбију да гледају Маринине опите у Музеју савремене уметности, бити ухапшени.

КО НЕ ОДЕ ДА ВИДИ, БИЋЕ УХАПШЕН              

Слободан Самарџић истиче:“Оваква пропаганда једног догађаја на овим просторима до сада није виђена. Данима, недељама, већ месецима публика се преко електронских медија националне фреквенције буквално натерује у Музеј савремене уметности где ће се одиграти чудо невиђено. У рекламним прилозима једна женска особа рекламира своја умећа која треба не тек продати него наметнути примаоцима тако широког спектра становништва као што су гледаоци телевизије. Томе се придодаје сијасет посебних прилога у посебним или редовним емисијама (рецимо, јутарњи програм РТС-а), у којима надритумачи настоје да осмисле један врхунски хохштаплерски феномен. Баналне слике учесталих рекламних прилога – ждрање главице купуса, рандеву са змијом, генералска поза на коњу, драње лицем у лице са партнером, гледање лицем и лице са магарцем, махање заставама и др, одличне су илустрације тог феномена. Посматрајући овај добро организовани бесмисао, још једном сам се стужио над чињеницом колико је Србија јадна земља. Она је сада, између осталог, изложена и једном квазиуметничком материјалу који, једном давно, пре готово четрдесет година овде није могао да се наметне.“

А шта је она, пре пола века, наметала Београду који је, тада мудрији, схватио да се ради о својеврсном квазиуметничком шибицарењу?

БЕОГРАДСКИ ПОЧЕЦИ               

Никола Ј. Пашић, у докторској дисертацији „Окултура у поетици Марине Абрамовић”, истиче да је садашња гошћа Београда почела уметничку каријеру као следбеник „нове левице“ и езотерији склоних праваца хипи – покрета. Занесењаци „нове левице“ окупљали су се, седамдесетих година прошлог века, око Студенстког културног центра. Следбеници окултурне авангарде, попут група ОХО и КОД, нудили су нове идеје, које је режим допуштао – само ако не доводе у питање власт Јожека Кумровачког. То је доба у коме се појављују књиге Живорада Михајловића Славинског и Велимира Абрамовића, што младе Србе шаљу у магле езотерије. У Београд долази, 1974, и чувени уметник – шаман Јозеф Бејс. Већ у својим раним перформансима, Марина Абрамовић користи окултне пентаграме. Она умало није жива изгорела када је, во времја оно, приредила перформанс под називом Ритам 5. Наш мислилац, Раде Јанковић, о томе пише:“Најпре је на поду галерије нацртала пентаграм, затим спалила прамен косе и нокте које је себи одрезала, полила бензином ивице пентаграма и легла у његов центар. Дежурне службе и публика имали су муку да је спасу из буктиње која се распламсавала.“

ВОЛИМ ВУДУ, А ВОЛИМ И БУДУ

Даљи пут у окултизам ишао је, према Пашићевим увидима, преко преузимања магијских пракси Абориџина, Тибетанаца, Индијанаца, Кинеза и афроамеричких вуду – поклоника. Касније се Марина Абрамовић нашла под утицајем Јунговог тумачења алхемије, углавном током перформанса „Ноћни прелаз“ и „Конјукција“, које је изводила са Улајем. На њу је утицао и будистички модернизам, са појмом „разбуђености ума“. Затим је прешла на Њу Ејџ еколошке теме, којима се бавила у серији радова „Прелазни објекти“и у перформансу „Змајеве главе“.

Она је, на крају, осмислила и Метод Абрамовић. Од преласка у Њујорк, 2002, представља се, све више, као гуру окултуре, а перформансе сматра средством спиритуалног прогреса. Никола Ј. Пашић истиче:“Тренутни облик уметничко-педагошког деловања Абрамовићеве је, према њеним речима, нека врста „бање за мозак”; у питању су турнеје „подизања свести” практиковањем њеног Метода Абрамовић (Сао Паоло, Сиднеј, Атина), где „публика чини дело”, а уметница је само „диригент”, или је потпуно одсутна, док управљање перформансом препушта посебно обученим сарадницима.“

Тврдећи како је сав живот дала уметности, Марина Абрамовић је истакла како је вршила и абортусе јер није желела да рађа, него да се бави стваралаштвом. Радикално феминистички, зар не?

ЧИМЕ СЕ ЈОШ БАВИЛА МАРИНА?

Пашић наводи и низ других чињеница о окултурним делатностима перформерке којој се постмодерни Београд сада клања: “Абрамовићева се заиста поигравала са елементима сатанизма када се 2014. године сликала за украјински "Вог" с одраном главом јарца, која иначе, као симбол уписан у обрнути пентаграм, представља заштићени лого Сатанистичке цркве. Такође, на Јутјубу постоји и контроверзни снимак поп звезде Лејди Гаге у којем трчи по ливади гола, са "роговима" на глави, и све то под надзором свога "гуруа" – Марине Абрамовић.“                

Ту је и перформанс „Духовно кување“, чији је снимак био доступан и на Интернету; Пашић каже да је на њему „наша уметница заокупљена, мора се признати, прилично необичним послом: крвљу исписује по зидовима различите "рецепте", међу којима је онај чији су главни састојци мајчино млеко и сперма“. Тај снимак је, вели Пашић, „одмах убедио теоретичаре завере да је „Кување духа“ заправо сатанистички ритуал, у духу окултисте Алистера Кроулија. На снимку се такође види Абрамовићева како крвљу запљускује антропоморфне фигурине од воска, уобичајен реквизит у карипској религији сантерији, која гледано из екстремно хришћанског и евроцентричног угла и није ниша друго до црна(чка) магија.“ Сантерија, за упућене, значи приближно исто што и вуду магија. Пашић ипак сматра да је у питању авангардна уметничка пракса, која нема везе са сатанизмом.

   ШТА ЈЕ ОТКРИО ЏУЛИЈАН АСАНЖ

А сасвим недавно, усред настојања Хилари Клинтон да постане прва председница САД и уклони Трампа са обзорја политике, Асанжов „Викиликс“ објављује низ тајних докумената о реалном сатанистичко-педофилском мраку у који су уплетени Клинтонови. Пол Џозеф Вотсон је међу мејловима шефа кампање Хилари Клинтон, Џона Подесте, пронашао позив Марине Абрамовић да „учествује у окултним ритуалима чији је оснивач сатаниста Алистер Кроули“. Мејл је, како је указала Биљана Ђоровић, био датиран на 28. јун (Видовдан и дан Косовске битке) 2015. и упућен је брату Џонија Подесте, Тонију. Марина Абрамовић је у мејлу написала: „Веома се радујем вечери ’Духовног кувања’ (Spirit Cooking dinner) код мене. Можете ли да ме обавестите да ли ће нам се придружити и ваш брат? С љубављу, Марина.“ „Духовно кување“ је, каже Вотсон, битан елемент у Корулијевој телемитској религији и укључује употребу менструалне крви, мајчиног млека, урина и сперме користе да се креира „слика“.                           

Како сведочи Биљана Ђоровић, глобалистичка врхушка је своју паганску посвећеницу одмах узела у заштиту:“Тајне модерне уметности неупућени амерички „десничари“, према писању британског „Гардијана“, не могу да разумеју, посебно ову церемонију која, по речима најпознатије перформанс уметнице на свету, „симболизује спој микрокосмоса, човека и макрокосмоса, божанског, које је репрезентација једног од аксиома херметизма, древног филозофско-религијског учења: Како горе, тако доле“.“

Све смо то већ видели, још од доба Дишановог писоара: мораш да прихватиш авангардно дело, иначе си глуп и старомодан.

ОД НЕРОНА ДО МАРИНЕ

Већ поменути Раде Јанковић, пише да Марина Абрамовић „припада реду еминентних предствника постмодерне; умрежена је у глобални „етнос“ боди арт уметника, големо племе „шамана“ који негују сатанистичке сеансе под еуфемизмом - перформанс.“

Али, и то је већ било. Јанковић пише о цару Нерону: „У неком тренутку луцидности, надахнут ко зна каквим демоном, Нерон схвата: уметност у себи скрива огроман духовни потенцијал који може да се каналише, самим тим и да се инструментализује. Милиони људских душа могу да се програмирају и ставе под контролу помоћу енергије коју ослобађа специфичан распоред речи, тонова или боја – глас, покрет, призор./.../ Нерон, иако свестан да је обузет, али не и да је болестан, стрпљиво и педантно обликује оно што ће у нашем постмодерном добу добити препознатљиве форме: поп-арт, боди-арт, перформанс. Када је 65. године н.е. у огромном Помпејевом позоришту у Риму наступио као певач и харфиста – најавио је Егзит, Вудсток, Евросонг ; када са Меценине куле посматра Рим како гори, док уз харфу тихо певуши о пустошењу Троје – био је то највећи до тада виђени перформанс; када улице Рима осветљава пламеним буктињама од запаљених тела хришћана – антиципирао је боди-арт Мaрине Абрамовић.“

МЕТАФИЗИКА ЗА БУДАЛЕ

Ипак, није случајно што је Теодор Адорно, у својим „Тезама против окултизма“, истакао да је савремено окретање окултном израз дубоке регресије свести, а да су и фашизам и окултизам, дубински сродни, својеврсно насиље над човеком. Додао је, сурово, али прецизно:“Окултизам је метафизика за будале“.

Побудаљени и репаганизовани, квазиевропски и квазиелитистички Београд, зато је, веома успешно, у септембру 2019. прихватио и геј параду, и клицао Марини Абрамовић, одричући се духовно - моралног хришћанског наслеђа, не чујући, притом, паклени кикот злодуха чија је, како рече Бодлер, највећа превара у томе да нас увери како он, баш он, ни не постоји.

Извор: "Православна породица"