header image
Еп. будимски Данило: Православно схватање саборности Штампај Е-пошта
среда, 01 јул 2009

РЕЧ УРЕДНИШТВА

 Милост Божија нам је послала изванредан чланак блаженопочившег епископа будимског Данила, посвећен питању САБОРНОСТИ Цркве („Теолошки погледи“ 3/1972.). У њему је јасно показано зашто је Црква САБОРНА, и зашто ЕПИСКОП  не може бити ИЗНАД САБОРА, него у САБОРУ. То је одговор на све данашње недоумице и лек за горуће проблеме Српске Цркве.

+++

 Еп. будимски Данило

 ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ УНИВЕРСАЛНОСТИ

(КАТОЛИЧНОСТИ)

 У последње време, нажалост и многи православни људи мисле количински и приземно. Мисле као политичари овога света - хоризонтално. Међутим, пошто су већ усиновљени Богу Оцу, требало би да имају „ум Христов" и да пре свега мисле вертикално:  „горе  имајмо  срца!"...

По православном разумевању грчке речи „катхолики", Црква је „католичанска" или саборна зато што је Христос као Богочовек једини „католичански Човек" који „сабире" све вернике у Своме Телу. Црква је једна јер постоји само један Христос и она је света, јер је њена Глава (Господ Исус Христос) - Светац Божји. Црква је и апостолска, јер је Христос - Бог изабрао апостоле на најузвишенију службу под небом: да сведоче о Његовом васкрсењу. Значи, све четири ознаке Цркве долазе јој од Христа.

Католичност или универсалност Цркве зависи првенствено од „вертикалнога" споја локалне заједнице са Васкрслим Господом Христом који седи горе с десне стране Оца и, истовремено, стоји доле на олтару под видом Хлеба и Вина. А логички и историски тек је од другостепене последичности „хоризонтално" ширење Цркве у географском смислу. Значи у почетку, после Педесетнице, Мати Црква је географски постојала само у Јерусалиму, али је она ипак била „католичанска" или свеобухватна због Тела Христовог у њој које је „католичанско" или саборно или свесабирно.

Светодуховско чудо претварања Хлеба и Вина у Тело и Крв Господа Христа може вршити сваки епископ као истински наследник светих апостола (и сваки презвитер као заменик епископа) када се народ Божји окупи на свету Литургиију. Тако сваки епископ има целога Христа на сваком  олтару своје Епархије.

Међутим, ако сваки православни епископ има у својој локалној Цркви исту ону пунину Христовога присуства на светој Литургији као и Мати - Црква Јерусалимска на Духове - зашто поједини епископ мора још да иде изван своје потпуне епархије на сабор епископа? То је зато што је Христос поставио Сабор од Дванаест Апостола, а не једног апостола, да руководи земаљском Црквом у целини. И када је искрсавао општецрквени проблем, решавао га је цео Сабор Апостола, а не један апостол. Зато православни епископи долазе на сабор архијереја у главни град своје области и на том сабору председава епископ-домаћин који има почасну титулу архиепископ или патријарх. Првенство части цариградског патријарха у епископату православно-католичанске Цркве види се у томе што би он председавао на васеленском сабору епископа, где је он „први међу једнакима".

Свака аутокефална православна Црква са својим Архијерејским Сабором на челу представља једну канонски  заокружену  пунину живота у Христу. Свака аутокефална православна Црква је мистички универсална, јер њен Архијерејски Сабор има универсалну духовну власт коју је Христос-Бог дао Дванаесторици Апостола, а та власт повлачи за собом молитвену и мисионарску одговорност не само за свој народ, него и за цео свет...

Универсалност, као својство Божије, одражава се најпре у истинитости (православности) Цркве, а затим и у њеној распрострањености по целоме свету. Само је истинита Црква Божја - Православна Црква - и универсална или свеобухватна у есхатолошкој  перспективи,  без  обзира има ли она велики или мали број верника широм васељене.

И Сам Господ је био више песимиста кад је поставио питање: да ли ће наћи људе од вере када се поново врати на Земљу... Значи, Христос не предвиђа да ће Његова православна Црква бити већинска међу религијама последњих дана овога света.

У то име треба да се развије „свето такмичење" међу православним нацијама и њиховим аутокефалним црквама - које ће од њих бити најплодније у апостолском мисионарењу и које ће очувати универсалну истину Православља чак и пред лицем Антихриста, све до Другог Доласка Цара Славе.

Извор: „Теолошки погледи“ 3/72.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( среда, 01 јул 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.