ДЕО ПРВИ

  Ученик - Изложи тачно и подробно појам преласти. Шта је то преласт?

Старац - Преласт је озлеђеност природе људске лажју. Преласт је стање свију људи, без изузетка, изазвано падом праотаца наших. Сви смо ми у преласти (Почетак Треће беседе Преподобног Симеона Новог Богослова. Издање Оптинског манастира, 1852.). Познавање тога представља најбољу предохрану од преласти. Највећа је преласт држати себе за слободног од преласти. Сви смо ми преварени, сви смо прелашћени, сви се налазимо у стању обманутости, и потребујемо ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Јн. 8, 32; 14, 6). Прихватимо ову Истину вером у Њу; завапимо у молитви тој Истини, и Она ће нас извући из бездана самопрелашћености и прелашћености од демона. Жалосно је стање наше! Оно је - тамница из које се молимо да буде избављена душа наша, да се прослави име Господње (Пс. 44, 7). То је стање она земља мрачна у коју је непријатељ, позавидевши нам и почевши нас гонити, стровалио живот наш (Пс. 143, 3). Оно је "тјелесно мудровање" (Римљ. 8, 6) и "лажно названо знање" (1. Тим. 6, 20), и њиме је заражен сав свет, који не признаје болест своју, но је проглашава за пуцање од здравља. Оно је "тијело и крв", који "не могу наслиједити Царства Божијега" (1. Кор. 15, 50). Оно је вечна смрт, коју исцељује и уништава Господ Исус, "васкрсење и живот" (Јн. 11, 25). Такво је стање наше. Сагледавање његово представља нови повод за плач. Завапимо с плачем Господу Исусу да нас изведе из тамнице, извуче из бездана земаљских, истргне из чељусти смрти. "Господ наш Исус Христос", казује преподобни Симеон Нови Богослов, снизашао је к нама управо стога што је узажелео да нас "отргне из заробљеништва и из најгоре прелашћености" (Почетак Треће беседе).

Ученик - Ово тумачење недовољно је приступачно мојим представама: потребно ми је једноставније објашњење, ближе моме поимању.

Старац - Као средство за одвођење рода људскога у пропаст пали ангео употребио је лаж (1. Мојс. 3, 13). Из тога разлога Господ је назвао ђавола лажом, оцем лажи и човекоубицом од искони (Јн. 8, 44). Представе о лажи Господ је тесно повезивао са представом о човекоубиству, јер је ово потоње неизоставна последица првог. Речју "од искони" указује се на то да је од самог почетка лаж послужила ђаволу као оруђе за човекоубиство, и стално му служи као оруђе човекоубиства, упропашћења човека. Почетак свих зала јесте лажна мисао! Извориште самопрелашћивања и демонске преласти јесте лажна мисао! Посредством лажи ђаво је вечном смрћу поразио човечанство у самом корену његовом, у праоцима. Праоци наши преластише се, односно признаше лаж за истину, озледише себе неисцељиво смртоносним грехом, што је посведочила и прамајка наша. "Змија ме превари", каза, "те једох" (1. Мојс. 3, 13). Од тога доба природа наша, затрована отровом зла, и вољно и невољно стреми ка злу, које се и насладом изопаченој вољи, и изопаченом разуму, и изопаченом срдачном осећању приказује као добро. Вољно - зато што у нама још постоји остатак слободе у избору добра и зла. Невољно - из разлога што тај остатак слободе не делује као потпуна слобода; он делује под неотуђивим утицајем озлеђености грехом. Ми се рађамо као такви; ми не можемо да не будемо такви; и зато се сви ми, без икаквог изузетка, налазимо у стању самопрелашћености и демонске преласти. Из оваквог погледа на стање људи у односу на добро и зло, на стање које је неминовно својствено свакоме човеку, произилази следеће одређење преласти, које је објашњава на потпуно задовољавајући начин: преласт је усвајање лажи прихваћене као истина. Преласт најпре делује на начин мишљења; када буде прихваћена и када изопачи начин мишљења, она се без одлагања преноси на срце и изопачује срдачна осећања; када овлада суштином човековом, она се разлива на читаву делатност његову, отров свој остављајући и на самом телу, које је Творац нераскидиво повезао са душом. Стање преласти јесте стање погибли или вечне смрти.

Од доба пада човековог ђаво је задобио стално слободни приступ њему (цитат из Преподобног Симеона Новог Богослова, у Слову Никифора Монахујућег, Добротољубље, део II. - Преподобни Макарије Велики, Слово 7, гл. 2). Ђаво има право на тај приступ: његовој се власти, наиме, покоравањем њему, човек вољно потчинио, одбацивши покорност Богу. Бог је искупио човека. Искупљеном човеку дата је слобода да се покорава или Богу, или ђаволу, а како би се та слобода испољила без принуде, ђаволу је остављен приступ човеку. Веома је природно то што ђаво улаже све напоре да човека задржи у пређашњем односу према себи, или да га чак доведе до још веће поробљености. Ради тога он користи своје некадашње и свагдашње оружје - лаж. Он настоји да нас преласти и да нас обмане, ослањајући се на наше стање самопрелашћености; он усковитлава наше страсти, те болесне тежње; њихове погубне захтеве он заодева у привлачну спољашњост, старајући се да нас приволи да удовољавамо страстима. Онај ко је веран Речи Божијој не допушта себи овакво удовољавање, него обуздава страсти, одбија нападаје непријатеља (Јаковљ. 4, 7); делујући под руководством Еванђеља противу властитог самопрелашћивања, кротећи страсти и тиме постепено поништавајући утицај палих духова на себе, он полагано излази из стања преласти у област истине и слободе (Јн. 8, 32), чија пунота се задобија осењењем благодати Божије. Онај ко није веран учењу Христовом, ко следи властиту вољу и разум, потчињава се непријатељу, губи остатак своје слободе и постаје потпуно потчињен ђаволу. Стање људи у демонској прелашћености бива веома разноврсно, сходно оној страсти којом је човек прелашћен и поробљен, и у складу са мером у којој је човек роб страсти. Али сви који су упали у преласт демонску, односно који су кроз напредовање властитог самопрелашћивања ступили у општење са ђаволом и у ропство његово, у преласти пребивају и као такви јесу храмови и оруђа демона, жртве вечне смрти, живљења у тамницама адским.

О РЕВНОСТИ ДУШЕВНОЈ И ДУХОВНОЈ

Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности, која се по спољашњости приказује као благочастива, а у бити је непромишљења и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомњење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових наравствених погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају Свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божијој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелашћености помислима демонским. Ваља се опомињати заповести Спаситељеве: "Зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату својему: стани да ти извадим трун из ока твојега; а ето брвно у оку твоме? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега" (Мт. 7, 3-5). Шта је брвно? То је телесно мудровање, гломазно попут брвна, које одузима читаву способност и исправност сили видовној, што ју је Саздатељ подарио уму и срцу. Човек који је вођен телесним мудровањем никако није кадар исправно судити ни о своме унутарњем стању, нити о стању ближњих својих. Он о себи и о другима суди на начин на који он сам себе замишља, и на који друге замишља по спољашњости, по телесном своме мудровању, погрешно: и зато га је Реч Божија веома тачно назвала лицемером. Хришћанин, по исцељењу своме Речју Божијом и Духом Божијим, задобија исправно гледање на своје душевно устројење и на душевно устројење ближњих. Телесно мудровање, које брвном удара ближњег склоног сагрешењима, увек га смућује, неретко и упропашћује, никада не доноси нити може донети користи, и ниуколико не делује на грех. Насупрот томе, духовно мудровање делује искључиво на душевну слабост ближњег, милујући га, исцељујући и спасавајући. Ваља приметити да, пошто се стекне разум духовни, недостаци и грешке ближњега почињу се чинити потпуно неважни, као искупљени Спаситељем и лако излечиви покајањем - и то исте оне грешке и недостаци који су телесном разуму изгледали немерљиво велики и важни. Очито је да им је телесно мудровање, будући попут брвна, придавало тако огроман значај. Телесно мудровање види у ближњем и онакве грехе каквих у њему уопште нема: из тога разлога они који су се заносили неразумном ревношћу често су падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова. Преподобни Пимен Велики приповеда како је неки монах, пошто се занео ревношћу, пао у овакво искушење: угледао је другог монаха како лежи на жени. Дуго се борио тај монах са помишљу која га је подстицала да заустави грешнике, да би их на крају, побеђен од ње, гурнуо ногом, узвикнувши: Та престаните! Тада се испоставило да су то била два снопа (Алфабетни патерик). Преподобни ава Доротеј казује како је, док се он налазио у обитељи аве Серида, неки брат оклеветао другог брата, занет неразумном ревношћу, која је увек повезана са подозривошћу и сумњичењем и веома склона измишљању: окривио га је, наиме, да је рано изјутра из воћњака украо смокве и јео их. Пошто је игуман спровео истрагу, испоставило се да се оклеветани тога јутра није налазио у манастиру, него у једном оближњем насељу, куда га је послао економ, и да се у манастир вратио тек у време када се Света Литургија ближила крају (Поука девета Преподобног аве Доротеја). Ако желиш да будеш верни, ревносни син Цркве православне, постижи то испуњавањем заповести Еванђелских о поступању према ближњем. Немој се усуђивати да га излажеш обличењу! Не усуђуј се да га поучаваш! Не усуди се да га осуђујеш и прекореваш! То није дело вере, него неразумне ревности, самомњења, гордости. Запитали су Пимена Великог: шта је то вера? А Велики одговори: "Вера се састоји у пребивању у смирењу и чињењу милости" (Алфабетни Патерик), односно у смиравању пред ближњима и праштању свега чиме су нас ожалостили и увредили, свих сагрешења њихових. А будући да неразумни ревнитељи као почетни узрок своје ревности наводе веру, нека знају да се истинита вера (овде се има у виду делатна, а не догматичка вера; о разликовању њиховом в. Добротољубље, део II. Инока Калиста и Игњатија гл. 16), а сходно томе и истинита ревност, морају изражавати у смирењу пред ближњима и милости према њима. Препустимо суђење људима и разобличење људи онима на које је наложена обавеза да суде браћи својој и да управљају њима. "Онај ко има лажну ревност", казује Свети Исаак Сиријски, "пати од велике слабости. О, човече, ти који мислиш да ревност своју окрећеш против туђих слабости, знај да си се одрекао здравља душе твоје! Потруди се са сваким старањем око здравља душе твоје. Желиш ли да немоћне исцелиш, знај да је болесницима потребније старање за њих него сурово обличење. Ти, међутим, не помажући другима, самог себе гураш у тешку и мучну болест. Та ревност у људима не сматра се за један од облика премудрости, него се убраја у слабости душе, као обележје скудости (духовног) разума, обележје крајњег незнања. Почетак премудрости Божије јесу благост и кротост, које су својствене широкој и крепкој души, веома темељном начину мишљења, и које носе немоћи људске. "Ви јаки слабости слабих носите", казује Писмо (Римљ. 15, 1), и: "Онога који упадне у какво сагрешење исправљајте духом кротости" (Гал. 6, 1). Мир и трпљење Апостол убраја међу плодове Духа Светога (Беседа 89.).

У другој беседи Преподобни Исаак казује: "Немој омрзнути грешника, јер смо сви ми грешни. Ако ти Бога ради устајеш противу грешника, пролиј сузе за њим. И зашто би га уопште мрзео? Омрзни грехе његове, а за њега се помоли, и тако ћеш се уподобити Христу, Који није негодовао противу грешника, него се молио за њих. Ниси ли видео како је Он плакао над Јерусалимом? И ми у многим случајевима служимо ђаволу за поругу. Зашто мрзимо онога коме се изругује ђаво, када смо и ми сами предмет изругивања његовог? Зашто, о човече, грешника ненавидиш? Да ли зато што он није онако праведан као ти што си? Где је правда твоја, када у теби љубави нема? Због чега ниси за њим заплакао, него га одгониш? Неки, који за себе мисле да здраво суде о делима грешника, и (тим поводом) гневе се на њих, чине тако по незнању своме" (Слово 90). Велика је невоља преузношење! Велика је невоља одбацивање смирења! Велика је невоља онакво душевно устројење и стање код кога монах, не будући позван или упитан, по властитој свести о својој достојности почиње да поучава, да обличава, да укорева ближње! Будући упитан, или се уклони да дадеш савет и изрекнеш своје мишљење, као онај који ништа не зна, или, у крајњој неопходности, кажи то са највећим опрезом и скромношћу, како не би себе ранио сујетом и гордошћу, а ближњега свога речју суровом и непромишљеном. Када те за труд твој у градини заповести Својих Бог удостоји да у души осетиш ревност Божију, тада ћеш јасно видети да ће те та ревност подстицати на ћутање и смиравање пред ближњима, на љубав према њима, милост и састрадање, као што је казао Свети Исаак Сиријски (Слово 38). Божанска ревност је огањ, али огањ који не распаљује крв! Он у њој гаси распаљеност и доводи у стање спокојства (Добротољубље, део I. Разговор Преподобног Максима Капсокаливита са Преподобним Григоријем Синаитом). Ревност телесног мудровања свагда је повезана са распаљивањем крви, са најездом многобројних помисли и маштарија.

Последице слепе и неуке ревности, уколико јој се ближњи успротиви, обично су негодовање, злопамтивост, осветољубивост у различитим облицима, а уколико се покори - сујетно задовољство собом, подстицање и умножење нашег високоумља и преузношења.

О ОПРЕЗНОСТИ ПРИ ЧИТАЊУ ОТАЧКИХ КЊИГА О МОНАШКОМ ЖИВОТУ

Књиге Светих Отаца о монашком живљењу ваља читати са великом опрезношћу. Примећено је да монах-почетник никако није кадар да књиге примени на свој положај, али да се неизоставно заноси основним усмерењем књиге. Ако књига пружа савете о безмолвију и показује обиље духовних плодова што се сакупљају у дубини пустиње, у новаку ће се неизоставно јавити веома снажна жеља да се удаљи у осаму, у безљудну пустињу. Ако књига говори о безусловном послушању под руководством духоносног оца, у новаку ће се неизоставно јавити жеља за најстрожим живљењем у потпуном послушању старцу. Нашем добу Бог није подарио ни један, ни други од тих начина живљења. Али књиге Светих Отаца, написане о тим начинима живљења, могу на почетника деловати тако силно да се он, због свога неискуства и незнања, лако одлучи да остави своје место живљења, на коме има све услове да се спасе и да духовно узрасте испуњавањем Еванђелских заповести, ради неоствариве маштарије за савршеним живљењем, која се живописно и прелашћујуће уобличила у његовој уобразиљи. У Слову о безмолвију Свети Јован Лествичник казује: "Крај трпезе доброг братства стално стоји неки пас који проба да са ње украде хлеб, односно душу; затим он побегне, држећи га у чељусти, и прождире на осамљеном месту" (Слово 27.). У слову о послушању овај учитељ монаха говори: "Онима који живе у послушности ђаво убацује жељу за немогућним врлинама. На исти начин он и онима који пребивају у безмолвију саветује подвиге који њима нису својствени. Продри у начин размишљања неискусних искушеника, и наћи ћеш тамо представу рођену од самопрелашћености: наћи ћеш жељу за најстрожим безмолвијем и постом, за молитвом лишеном сваког лутања, за потпуним немањем таштине, за непрестаним сећањем на смрт, свагдашњим умиљењем, свесавршеним безгневљем, дубоким ћутањем, изванредном чистотом. Преластивши се, такви су узалудно направили огроман скок (прешли из братског општежића у дубоку осаму), немајући у себи са почетништва свога поменуте врлине по нарочитом промишљању Божијем: непријатељ их је научио да пре времена похитају ка тим врлинама, како их не би стекли ни када томе дође време. Преластитељ (ђаво) пред безмолвницима хвали странољубивост искушеника, њихово служење, братољубље, општежитељност, пажење на болеснике, како би и ове потоње, каогод и прве, начинио нестрпљивим" (Слово 4.). Пали ангео настоји да монахе обмане и одвуче у погибао, нудећи им не само грех у разним његовим видовима, него им предочавајући и њима несвојствене, најузвишеније врлине. Немојте, браћо, веровати помислима својим, представама, маштаријама, тежњама, макар вам се оне чиниле и најбољим, и макар вам приказивале најсветлију слику светог монашког живљења! Уколико вам обитељ у којој живите пружа могућност да живот проводите по заповестима Еванђелским, уколико вас саблазни не строваљују у смртне грехе, немојте остављати обитељ. Великодушно поднесите и њене духовне, и вештаствене недостатке, и не помишљајте узалуд да тражите онакво поприште подвига какво Бог није даровао нашем добу. Бог жели и тражи да се сви људи спасу. Он свагда и спасава све који имају вољу и намеру да се спасу од утапања у житејском и греховном мору, али не спасава увек у лађи или у згодном, добро устројеном пристаништу. Он је обећао спасење Светом апостолу Павлу и свим сапутницима његовим; Он је и подарио то спасење, али се Апостол и сапутници његови нису спасли у лађи, која се била насукала, него са великим трудом: неки пливајући, други на даскама и остацима од лађе (Дап. 27, 21-44).

О ЧУВАЊУ СЕБЕ ОД ДОБРА КОЈЕ ПРИПАДА ПАЛОЈ ПРИРОДИ ЉУДСКОЈ

Наиђе ли ти каква добра мисао, заустави се; никако немој хитати да је претвориш у дело са журбом, непромишљено. Осетиш ли у срцу какву добру тежњу, заустави се; не усуђуј се да се њоме занесеш. Погледај у Еванђеље. Расуди: јесу ли добра мисао твоја и добра тежња срца твога у сагласју са свесветим учењем Господњим? Убрзо ћеш видети да нема никаквог сагласја између еванђелског добра и добра пале природе људске. Добро наше пале природе помешано је са злом, и стога је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отровна када се са отровом помеша. Чувај се чињења добра пале природе! Чинећи то добро, уготовићеш себи пад, развићеш у себи самомњење и гордост, достићи ћеш у најближу сличност са демонима. Насупрот томе, чинећи еванђелско добро, као истински и верни ученик Богочовека, начинићеш се сличним Богочовеку. "Који воли живот свој", казује Господ, "изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету, сачуваће га за живот вјечни" (Јн. 12, 25).

"Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати" (Мк. 8, 34-35). Господ заповеда потпуно одбацивање пале природе, мржњу према њеним подстицајима, не само оним који су недвосмислено зли, него свима без изузетка, и онима што се приказују добрим. Велика је невоља следити истину пале природе: са тим је повезано одбацивање Еванђеља, одбацивање Искупитеља, одбацивање спасења. Ко не омрзне живот свој, не може бити Мој ученик (Лк. 14, 26), казао је Господ. Објашњавајући наведене речи Господње, Варсануфије Велики наводи: "Како се човек одриче себе? - Само тако што оставља природне жеље и креће за Господом. Стога Господ овде и говори управо о оном природном, а не о неприродном; јер ако неко остави само оно што није од природе, он још није оставио ништа своје, сопствено, ради Бога, јер му оно што није природно не припада. А онај који је оставио оно природно вазда са апостолом Петром вапије: "Ето ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?" (Мт. 19, 27-29), и чује блажени глас Господњи са обећањем да ће наследити живот вечни (Мт. 19, 27-29). Шта је оставио Петар, будући да није био богат, и чиме се хвалио, ако не напуштањем природних жеља својих? Јер, ако човек не умре телу, живећи духом, он не може васкрснути душом. Као што у мртвацу уопште нема природних жеља, тако их нема ни у ономе ко је у духовном смислу умро за тело. Ако си умро телу, како онда у теби могу живети природне жеље? Уколико ниси достигао меру духовну, него си још дете умом, смири се пред учитељем - да те бије милошћу (Пс. 141, 5), и без савета ништа немој чинити (Сирах. 32, 21), макар ти се нешто чинило са видљиве своје стране добрим; јер се светлост демона касније претвара у таму" (Одговор 59). Управо се то мора казати и за светлост пале природе човекове. Идење за том светлошћу и њено развијање у себи у души производи потпуно омрачење и сасвим је отуђује од Христа. Онај коме је хришћанство туђе туђ је Богу; свако ко одбацује Сина ради оца и матере је безбожник.

У нашем веку, поносном на свој напредак, већина људи, који себе држе за хришћане и за велике доброчинитеље, повела се за испуњењем правде пале природе, са презиром одбацивши правду еванђелску. Нека та већина почује пресуду коју изговори Господ: "Приближава Ми се народ овај устима својим; и уснама Ме поштује; а срце им је далеко од Мене. Но узалуд Ме поштују учећи наукама и заповијестима људским" (Мт. 15, 8-9). Онај ко твори правду људску пун је сумње, високоумља, самопрелашћености; он проповеда, труби пред собом, разглашава дела своја, не обраћајући никакву пажњу на забрану што ју је изрекао Господ (Мт. 6, 1-18); мржом и осветом он плаћа онима који би се усудили да отворе уста како би се са највећом могућном основаношћу и добронамерношћу успротивили његовој правди; такав себе држи за достојног и предостојног свих награда земаљских и небеских. Насупрот томе, онај ко заповести еванђелске чини, вазда је погружен у смирење: сравњујући своје испуњавање свесветих заповести са узвишеношћу и чистотом њиховом, он стално увиђа да је то испуњење крајње недовољно и недостојно Бога; он себе види као некога ко је заслужио привремене и вечне муке за сагрешења своја, за нераскинуто општење са сатаном, за пад заједнички свима људима, за своје сопствено пребивање у палости, најзад, за потпуно недовољно и често искривљено вршење заповести. Пред сваком патњом која му се шаље по промислу Божијем он покорно сагиње главу, знајући да Бог за време овог земаљског странствовања патњама поучава и обликује оне који Му служе. Такав човек милостив је према непријатељима својим и моли се за њих као за браћу коју заносе демони, као за удове истога тела, болесне у духу, као за добротворе своје, као за оруђа промисла Божијег.

О СНОВИЂЕЊИМА

Ради усковитлавања и озлеђивања душа људских демони прибегавају сновиђењима; исто тако и сами неискусни монаси, обраћајући пажњу на своје снове, наносе себи штету, и из тога разлога овде је неопходно понудити одређење значења сновиђења за човека чија природа још није обновљена Духом Светим. За време сна стање човека који спава Бог је устројио тако да се читав човек налази у потпуном одмарању. То одмарање толико је потпуно да човек за време сна губи свест о своме постојању, доспева у стање самозаборава. За време сна свака активност везана за рад и која се изводи хотимично, под управом разума и воље, прекида се: остаје само она активност која је неопходна за постојање и не може се од њега одвојити. У телу крв наставља своје кретање, желудац вари храну, плућа обављају процес дисања, кожа пропушта испарења; у души настављају да се множе мисли, маштарије и осећања, али не у зависности од разума и хтења, него по бесвесном деловању природе. Такве маштарије, праћене мишљењем и осетима њима својственим, чине сновиђење. Често је оно чудно, пошто не припада систему хотимичних и намерних маштања и размишљања човекових, него се јавља по законима и захтевима природе, по сопственом хтењу и нарави. Понекад сновиђење на себи носи невезани печат вољних размишљања и маштања, а понекад је оно последица наравственог настројења. На тај начин сновиђење, само по себи, не може и не сме имати никакво значење. Смешна је и потпуно нелогична жеља појединаца да у бунилу својих сновиђења виде предсказање сопствене будућности или будућности других, или било какав смисао. Како да буде оно за чије постојање нема никаквог разлога? Демони, имајући приступ душама нашим за време док смо будни, имају га и док спавамо. И за време сна они нас искушавају грехом, уплићући своје маштарије у наше. Такође, запазе ли да обраћамо пажњу на снове, они настоје да сновима нашим придају занимљивост, те да у нама изазову већу пажњу према тим бесмислицама, да постепено у нама изграде поверење према њима. Такво поверење увек је повезано са самомњењем, а самомњење наш умни поглед на нас саме чини лажним, због чега читава делатност наша постаје лишена исправности: а управо то је демонима и потребно! Онима који су поодмакли у самомњењу демони се почињу јављати у виду ангела светлости, у виду мученика и преподобних, па чак и у виду Мајке Божије и Самога Христа, хвалећи живљење њихово, обећавајући им венце небеске и тиме их узводећи на висину самомњења и гордости. Таква висина уједно је и погубна провалија. Ми морамо добро знати да у стању у коме се налазимо, а које још није обновљено благодаћу, нисмо способни да видимо другачија сновиђења изузев оних што их произведу бунило душе и нападаји демона. Као што се за време будног стања у нама стално и непрестано јављају помисли и маштарије из пале природе, или их доносе демони, тако и за време сна видимо само маштања по дејству пале природе и по дејству демона. Као што се утеха наша за време будности састоји од умиљења које се рађа од познања грехова својих, сећања на смрт и суд Божији - само што се те помисли у нама јављају од благодати Божије која пребива у нама, а која је у биће наше усађена светим крштењем, и доносе их Ангели Божији, саобразно нашем покајничком стању, тако нам и у сну, веома ретко, у крајњој нужди, Ангели Божији предочавају или крај живљења нашег, или муку адску, или страшни суд на самрти и после смрти. Од таквих сновиђења ми долазимо до страха Божијег, до умиљења, до плача над собом. Али таква се сновиђења подвижнику, па чак и очигледном, великом грешнику дају веома ретко, по особитом несазнајном промислу Божијем; а дају се веома ретко не због шкртости Божанске благодати према нама - не!, него из тог разлога што нас све што се са нама збива мимо уобичајеног поретка доводи до самомњења и поколебава у нама смирење, толико непоходно за спасење наше. Воља Божија, у чијем је испуњењу спасење човеково, у Светоме Писму изложена је тако јасно, тако снажно, тако подробно, да било какво потпомагање људскога спасења нарушавањем општег поретка постаје посве излишно и непотребно. Ономе мртвацу који је молио да буде васкрснут и послат браћи да би их упутио на прелазак са широког на тесни пут речено је: "Имају Мојсија и пророке: нека њих слушају". Када се молилац успротивио: "Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се", добио је одговор: "Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити" (Лк. 16, 27, 31). Искуство је показало да су многи који су се удостојили виђења митарстава, страшног суда и других загробних ужаса у сну били потресени тим виђењем на кратко време, да би затим подлегли расејаности, заборавили на оно што су видели и у немару проводили живот свој; насупрот томе, они који нису имали никаква виђења, али су се марљиво поучавали у закону Божијем, постепено су дошли до страха Божијег, достигли духовни напредак и у радости, која се рађа од посведочености спасења, прешли из ове земаљске долине патње у блажену вечност. Свети Јован Лествичник о учешћу демона у монашким сновиђењима расуђује на следећи начин: "Када, напустивши ради Господа дом свој и домаће наше, из љубави према Богу себе предамо странствовању, тада демони, светећи се за ово, покушавају да нас смућују сновиђењима, приказујући нам сроднике наше како ридају, или умиру, или пате у затвореништву и због нас трпе искушења. Онај који верује сновима налик је на човека који трчи за својом сенком и покушава да је ухвати. Демони сујете у сновиђењима се претварају у пророке, погађајући будућност по препредености својој, и обзнањујући нам је, како бисмо, пошто се виђења обистине, доспели у стање недоумице и преузнели се помишљу, као да смо већ близу дара предсказивања. За оне који му верују, демон често бива пророк, а за оне који му не придају важност он је вазда лажа. Као дух, он види оно што се одвија у ваздушним пространствима, и, схвативши да неко умире, лакомисленом човеку обзнањује то у сну. Демони не знају ништа од онога што ће се збити у будућности по предсказању, у противном случају смрт би нам могли предсказивати и врачари. Демони узимају обличје ангела светлости, неретко и лик мученика, и у сновиђењима нам приказују наше општење са њима, а када се пробудимо изазивају у нама радост и преузношење. Нека ти ово буде показатељ преласти (демонске обмане). Свети Ангели показују нам муку, суд, смрт, због чега се, пробудивши се, испуњавамо трепетом и жалошћу. Почнемо ли се у сновиђењима покоравати демонима, они ће кренути да нам се изругују и у будном стању. Онај који верује сновиђењима потпуно је неискусан, а ко ниједном сну не верује уистину је мудрољубив. Веруј само оним сновима који ти обзнањују муку и суд; уколико те, међутим, због њих почне узнемиравати очајање, знај да су и ти снови од демона" (Св. Јован Лествичник, Додатак уз Слово 3.). - Преподобни Касијан Римљанин приповеда за некаквог монаха, родом из Месопотамије, да је проводио веома усамљен и испоснички живот, али је пропао због прелашћености демонским сновиђењима. Наиме, увидевши да је тај монах мало пажње обраћао на свој духовни развој, него је свеукупну пажњу усмерио на телесни подвиг, придавши му, а сходно томе и себи самом, велику вредност, демони су му почели показивати таква сновиђења која су се по злобној препредености демонској обистињавала на делу. Када се монах утврдио у вери у сновиђења и поверењу према себи самом, ђаво му је у предивном сновиђењу показао Јудеје како се рајским блаженством наслађују и хришћане где се у адским мукама злопате. При томе је демон, разуме се, у обличју ангела или некаквог старозаветног праведника, посаветовао монаха да прихвати веру јудејску како би добио могућност да буде учесник у блаженствима Јудеја, што је он без икаквог оклевања и учинио (Слово о расуђивању. Добротољубље, део VI). - Ово што је речено довољно је да се љубљеној браћи нашој, данашњим монасима, објасни колико је неразумно обраћати пажњу на снове, а нарочито веровати им, и како страшна штета може настати од веровања у њих. Од обраћања пажње на сновиђења неизоставно се души прикрада веровање у њих, и зато је већ и сама таква пажња строго забрањена.

Природа, обновљена Духом Светим, влада се по потпуно другим законима него природа која је пала и која се све дубље заглибљује у своме паду. Владалац у обновљеном човеку јесте Дух Свети. "На таквима је просијала благодат Божанственог Духа", казао је Преподобни Макарије Велики, "и настанила се у дубини ума њиховог: тако је Господ њима као душа" (Слово 7, гл. 12). И у будном стању, и у сну они пребивају у Господу, изван греха, изван земаљских и телесних помисли и маштарија. Њихове помисли и маштања, који се за време сна налазе изван управе разума и воље људске, и који у другим људима делују без учешћа свести, по захтевима природе, у таквима делују по руководству Духа, и сновиђења таквих људи имају духовно значење. Тако је правдени Јосиф у сну био научен тајни очовечења Бога Логоса; у сну му је било заповеђено да бежи у Египат и да се из њега врати (Мт., гл. 1 и 2). Сновиђења која Бог шаље носе у себи неоспорну убедљивост. Та је убедљивост схватљива Светима Божијим и недокучива за оне који се још налазе у борби са страстима.

О ЖИВЉЕЊУ ПРЕМА САВЕТУ

У претходној глави духовно живљење које је по Промислу Божијем дато нашем добу назвали смо зрнцима. Оно се заснива на руковођењу Светим Писмом и списима Светих Отаца у делу спасења, уз савете и поуке узете од оцева и браће који су наши савременици. У суштинском смислу то јесте послушање древних монаха, али у другачијем облику, прилагођеном нашој слабости, превасходно душевној. Древним искушеницима њихови духоносни учитељи без оклевања и околишења обзнањивали су вољу Божију: сада су монаси дужни да сами у Писму трагају за вољом Божијом, и да због тога често и дуготрајно пребивају у недоумици и праве грешке. Тада је напредовање било брзо по својству делања; сада је оно тромо, опет по својству делања. Такво је Божије благовољење према нама: дужни смо да му се покоравамо, и да га са благодарењем трепетно штујемо. Наше данашње монашко живљење по Писму и савету оцева и браће освештано је примером человође монаштва, Преподобног Антонија Великог. Он није био у послушању код старца, него је као новак живео одвојено, и поуке узимао из Писма и од разних оцева и браће: код једнога се научио уздржању, код другога - кротости, трпљењу, смирењу, код неког пак строгом стражењу над собом, безмолвију, трудећи се да прихвати за себе врлину сваког врлинског монаха, свима по могућностима будући послушан, смиравајући се пред свима и непрестано се Богу молећи (Четји Минеји, 17. јануар). Поступај и ти, ако си новак, на исти начин! Настојатељу и осталима из управе манастирске показуј нелицемерно и нечовекоугодљиво послушање, послушање слободно од ласкања и притворности, послушање Бога ради. Буди послушан свим овима и браћи у ономе што ти заповедају, ако то није противно Закону Божијем, типику и поретку у манастиру прихваћеном и одлукама манастирске управе. Али никако немој бити послушан у злу, макар ти се десило да због твоје неспремности на човекоугађање и због чврстине твоје поднесеш неку жалост. Саветуј се са врлином испуњеним и разумним оцима и браћом, али савете њихове прихватај са крајњим опрезом и обазривошћу. Немој се заносити саветом по његовом почетном деловању на тебе! Због страсности твоје и слепила неки страсни и штетни савет може ти се учинити допадљивим једино по незнању и неискуству твоме, или зато што он угађа некаквој скривеној страсти што у теби пребива, а да је ниси познао. Са плачем и уздисајима срца моли Бога да ти Он не допусти да се удаљиш од свесвете воље Његове да би следио палу вољу људску, твоју или ближњега твог, који те саветује.

Како о својим помислима, тако се и о помислима свога ближњег, о његовим саветима, саветуј са Еванђељем. Сујета и самомњење воле да поучавају и упућују. Они се не брину о вредности свога савета! Не помишљају да могу нанети ближњем неизлечиву рану некаквим ружним саветом који ће неискусни новак прихватити са апсолутним поверењем, распаливши се телом и крвљу! Њима је потребан успех, без обзира на његову каквоћу, без обзира на темељ његов! Њима је потребно да код новака изазову утисак и да га у наравственом погледу потчине себи! Њима је потребна похвала људска! Њима је потребно да се прочују као свети, разумни, прозорљиви старци, учитељи! Њима је потребно да нахране своју незаситу таштину, своју гордост. Свагда је била истинита молитва Пророка, а особито сада: "Помагај, Господе; јер неста Светијех, јер је мало вјернијех међу синовима човјечијим. Лаж говоре један другоме, уснама лажљивијем говоре из срца дволична" (Пс. 12, 1-2). Реч лажљива и дволична не може да не буде и зла и штетна. Против таквог настројења неопходно је предузети мере опреза. "Изучавај Свето Писмо", казује Симеон Нови Богослов, "и списе Светих Отаца, нарочито делатне, како би, упоредивши са њима учење и понашање твога учитеља и старца, могао да их видиш (то учење и понашање) као у огледалу и разумеш, те како би оно што је у сагласју са Писмом усвајао и држао на уму, а оно што је лажно и рђаво познавао и одбацивао, да не би био обманут. Знај да се у наше дане појавило много обмањивача и лажних учитеља" (Гл. 33, Добротољубље, део I). Преподобни Симеон живео је у десетом столећу по Рођењу Христовом, девет векова пре нашег доба; ето када се већ разлегао глас праведника у светој Цркви Христовој о недостатку истинских, духоносних руководитеља, о мноштву лажних учитеља. Временом је задовољавајућих учитеља монаха бивало све мање и мање. Тада су Свети Оци почели да све више предлажу руковођење Светим Писмом и списима Отачким. Преподобни Нил Сорски, позивајући се на Оце који су писали пре њега, казује: "Није мали подвиг, поручили су они, наћи непрелашћеног учитеља за ово чудесно делање (истинску монашку срдачну и умну молитву). Они су непрелашћеним назвали онога ко поседује делање и умовање посведочено Светим Писмом и ко је стекао духовно расуђивање. И још су казали Свети Оци да је и тада једва било могуће наћи непрелашћеног учитеља у таквим стварима; сада пак, када их је остало крајње мало, ваља их тражити са великом обазривошћу. Уколико се такав не нађе, Свети Оци заповедили су да се слуша Сам Господ, Који говори: Истражујте Писма, и у њима ћете наћи живот вечни (Јн. 5, 39). Јер што се раније написа у Светом Писму за нашу се поуку написа (Римљ. 15, 4)" (Предоговор Уставу или Предању). Преподобни Нил живео је у XV веку; основао је скит недалеко од Белог језера, где се у потпуној осами бавио молитвом. Корисно је саслушати и казивања стараца новијих времена, са каквим смирењем и одбацивањем себе Преподобни Нил говори о поукама што их је завештао братији:

"Нико не сме тајити реч Божију по немару своме, већ мора признавати немоћ своју и уједно не скривати истину Божију, како не бисмо постали криви за преступање заповести Божије. Немојмо у тајности чувати реч Божију, него је обзнањујмо. Књиге Светог Писма и речи Светих Отаца многобројне су као песак морски: истражујући их са усрђем, преносимо их онима што к нама долазе и потребују их (онима што траже и питају). Тачније: не преносимо их ми, јер смо тога недостојни, него их из Светога Писма преносе блажени Свети Оци" (Предање Преподобног Нила Сорског).

Неће бити наодмет да овде приметимо да се Преподобни Нил Сорски, иако је имао благодат Божију, није усуђивао да произвољно тумачи Писмо, него је следио објашњења Отаца. Пут смиреноумља једини је исправан пут ка спасењу. Ево изванредног обрасца за савремено поучавање! Он је у потпуности душекористан за онога ко духовно руководи и онога који бива вођен, он је правилан израз и одраз умереног напредовања, он је повезан са одбацивањем самомњења, безумне безобзирности и дрскости, у које упадају они што споља подражавају Варсануфија Великог и друге знамените Оце, немајући благодати Отачке. Оно што је у Оцима представљало израз преизобилног присуства Духа Светога у њима, то је код неразумних и лицемерних епигона израз огромног незнања, самопрелашћивања, гордости, дрскости. Љубљени оци! Реч Божију изговараћемо браћи нашој са сваким смирењем и трепетом, будући свесни да нисмо дорасли оваквом служењу и чувајући се од таштине, која силно досађује људима испуњеним страстима, када такви поучавају браћу. Помислите да смо дужни да дамо одговор за сваку празну реч (Мт. 12, 36), па је утолико тежи одговор за реч Божију изговорену са таштином и подстакнуту таштином. "Истријебиће Господ сва уста лажљива, језик величави, људе који говоре: језиком смо јаки, уста су наша у нас, ко је господар над нама?" (Пс. 12, 3-4). Истребиће Господ оне што ишту славу своју, а не Божију. Побојмо се претње Божије! Реч назидања казујмо у случају суштинске неопходности, не као учитељи, него као они који и сами потребују поуку и који се труде да постану заједничари поуке што је Бог пружа у свесветој речи Својој.

"Сваки као што је примио благодатни дар", поручује Свети апостол Петар, "њиме служите једни другима, као добри управитељи разноврсне благодати Божије. Ако неко говори, нека говори као ријечи Божије; ако неко служи, нека служи као по моћи коју Бог даје; да се у свему слави Бог кроз Исуса Христа" (1. Петр. 4, 10-11). Онај ко дела од себе, дела таштине ради, и себе и оне што га слушају приноси на жртву сатани; ко дела од Господа, дела на славу Господњу, савршава своје спасење и спасење ближњих својих кроз Господа, јединог Спаситеља људи. Бојмо се да новаку не пружимо некакву непромишљену поуку, која није заснована на речи Божијој и на духовном разумевању речи Божије. Боље је признати незнање, него исказати душегубно знање. Сачувајмо се од велике невоље - да лаковерног новака од слуге Божијег претворимо у слугу људима (1. Кор. 7, 23), подстакавши га да уместо свесвете воље Божије чини палу вољу људску (овде се не говори о спољашњем послушању манастирском, о трудовима и пословима манастирским које одређује управа обитељи, него о наравственом, скривеном послушању, које се у души савршава).

Савет не подразумева услов да се неизоставно изврши; по њему се може поступити и не поступити. На саветнику нема никакве одговорности за савет, уколико га је пружио са страхом Божијим и смиреноумљем, не по својој вољи, него пошто је питан и подстакнут. Такође, онај ко је примио савет није спутан њиме; по његовој вољи и расуђивању преостаје му да добијени савет испуни или не испуни. Очигледно је да је пут савета и следовања Светом Писму саобразан нашем слабом времену. Приметићемо да Оци забрањују да се ближњем пружају савети из властитих побуда, без питања ближњег; самовољно давање савета показује да држимо за себе да поседујемо духовно знање и духовну достојност - а то је отворена гордост и самопрелашћење (мишљење Свештеномученика Петра, митрополита Дамаског, и других Отаца. Добротољубље, део III). То се не односи на настојатеље и управитеље, који су дужни да у свако доба, код сваке потребе на коју се наиђе, и без питања поучавају поверено им братство (2. Тим. 4, 2). Међутим, приликом посећивања других манастира они су дужни да се управљају према савету Преподобног Макарија Александријског Преподобном Пахомију Великом. Пахомије је, наиме, упитао Макарија за поучавање браће и суђење њима. Ава Макарије одговорио је: "Поучавај оне који су теби потчињени и њима суди, а немој судити никоме са стране" (Алфабетни патерик и Хвале достојна казивања о ави Макарију Градском, гл. 2). Тога су се правила придржавали и придржавају га се сви настојатељи који желе да благоугоде Богу.

О АНАХОРЕТСКОМ ЖИВЉЕЊУ

Нека не буде скривено од љубљене братије да најузвишенији видови монашког живљења, конкретно - анахоретско подвизавање у дубини пустиње или тиховање у затворништву, као и живљење уз духоносног старца уз безусловно послушање њему нису устројени пуким случајем, не хтењем и разумом људским, него по особитом промислу, одређењу, призвању и откривењу Божијем. Антоније Велики, человођа монаштва, оснивач пустиножитељства, удаљио се у пустињу када се већ био обукао у силу с висине, и никако не другачије него по призиву Божијем. И премда се то не каже јасно у његовом житију, каснији догађаји из његовог живота то очито потврђују. О томе да је у најскривенију (унутарњу) пустињу ради савршеног тиховања он био упућен гласом Божијим и заповешћу Његовом казује се у житију подвижниковом (Житије Преподобног Антонија Великог. Четји Минеји за 17. јануар и Vitae Patrum Patrologiae coursus completus, T. LXXVI). Преподобном Макарију Великом, савременику Преподобног Антонија, нешто млађем од њега, јавио се Херувим, показао му бесплодну ледину - касније знаменити Египатски скит, заповедио му да се у њој настани и обећао да ће се пуста равница испунити мноштвом отшелника (Алфабетски патерик). Арсеније Велики, налазећи се у царским палатама, молио се Богу да му укаже пут спасења и почуо глас: "Арсеније! Бежи од људи и спашћеш се!". Арсеније се удаљио у поменути Скит, тамо је изнова молио Бога да га упути ка спасењу, и опет је зачуо глас: "Арсеније! Бежи (од људи), ћути, тихуј: то су корени безгрешности" (Алфабетски Патерик и Сећања достојна казивања). Преподобна Марија Египћанка била је призвана на отшелништво у Прекојорданској пустињи заповешћу Божијом (Четји Минеји за 1. април). Бог је, призивајући изабране Своје на тиховање и отшелништво, даривао њима такву помоћ и средства за овакво живљење, какве човек сам по себи не може имати. И у доба процвата монаштва, када је било много духоносних руководитеља, мало је било оних који су били способни за тиховање, а нарочито за отшелништво. "Истинско, разумно тиховање", говори Свети Јован Лествичник, "могу обављати само малобројни, и то једино они који су стекли утеху Божанску, што их у подвизима крепи и у биткама им помаже" (Слово 4, гл. 120). "Тиховање упропаштава неискусне" (Слово 27, гл. 5). Затворници и отшелници често су подносили највеће душевне невоље; невоље су трпели они међу њима који су у затворништво ступили по својој вољи, а да нису примили призив од Бога.

У Прологу читамо овакво казивање: у Палестини је постојао манастир у подножју некакве велике и високе стене, а у стени изнад манастира беше једна пештера. Монаси тога манастира приповедали су: "Пре неког времена један (монах) из нашег братства зажелео је да живи у пештери, што је у брду, и мољаше игумана да му допусти. Игуман имађаше дар расуђивања. Он каза брату: "Сине мој, како желиш да сам живиш у пештери, када још никако ниси савладао телесне и душевне страсне помисли? Онај ко жели да тихује мора се налазити под руководством учитеља, а не сме сам собом управљати. А ти, иако ниуколико ниси достигао потребну меру, молиш скудост моју да ти дозволи да самујеш у пештери; мислим да не разумеш сваковрсне мреже ђаволске. Далеко ти је боље да служиш оцима, да од Бога задобијаш помоћ молитвама њиховим, да са нама у одређена времена славиш и опеваш Владара свих, него да се сам бориш са нечастивим и злоковарним (подмуклим) помислима. Ниси ли чуо шта говори Богогласни Отац Јован, писац Лествице: "Тешко ономе ко сам живи, јер упадне ли у униније или леност, нема ко да га подигне! А где су двоје или троје сабрани у име Моје, онде сам и Ја међу њима, каза Господ". Тако му игуман поручиваше, али не беше кадар одвратити га од душегубних помисли. Видећи силну жељу братовљеву и неотступно мољење његово, игуман му најзад допусти да живи у пештери. Праћен молитвом игумана, он се попе у пештеру. Храну му, у часовима узимања њеног, доношаше један од манастирске братије, а у затворника беше котарица на ужету, које он спушташе и тако храну узимаше. Када проведе неко време у пештери, ђаво, који вазда војује са онима који би да живе богоугодно, поче да га смућује злим помислима дан и ноћ; пошто прође неколико дана, преобразивши се у светлоносног ангела, јави му се и рече: "Нека ти буде знано да ме је Господ послао да ти прислужујем ради чистоте твоје и живљења благочастивог". А монах ће: "Шта сам то добро учинио да би ми ангели служили?" Ђаво узврати: "Све што си учинио велико је и узвишено. Оставио си лепоте света и постао монах, трудиш се у посту, молитвама и бдењу; опет си, оставивши манастир, изабрао живљење овде: па како ангели не би служили светињи твојој?" Тим речима душегубна змија доведе га до преузношења, до гордости, и поче му се стално приказивати.

Једном приликом неки човек, кога лопови беху опљачкали, отиде к монаху. Нечисти демон, који му се, прелашћујући га, јавио у обличју ангела, рече му: "Тога човека покрадоше лопови; украдене ствари сакривене су на таквом и таквом месту: реци му да отиде онамо и узме што је његово". Дошавши до пештере, човек се поклони, а монах му одгоре рече: "Добро је, брате, што си дошао! Знам: невоља те задесила, јер су код тебе били лупежи, и украли ти то и то. Не тугуј! Све што су украли оставили су на том и том месту: отиди онамо и наћи ћеш све то, а за мене се моли". Човек се зачуди, послуша га и нађе украдено. Он прослави монаха по читавој тој земљи, говорећи да је монах који у пештери обитава пророк. К њему стаде притицати мноштво људи: слушајући га, они се дивљаху учењу што га овај објављиваше под утицајем ђавола. Претсказивао је шта ће се збити, и претсказања му се обистињаваху. И несрећник проведе доста времена у таквој преласти. У други дан друге недеље по вазнесењу Господа нашег Исуса Христа јави се монаху нечисти демон и рече: "Знај, оче, да ће због непорочног и равноангелног живљења твога доћи други ангели и узети те у телу на небо: тамо ћеш се, са свим ангелима, наслађивати гледањем неизрециве красоте Господње". Рекавши ово, демон постаде невидљив. Али човекољубиви и многомилостиви Бог, Који не жели пропаст људску, стави у срце монаху да извести игумана о ономе што се догодило. Када к затворнику дође брат што му доношаше храну, он, провиривши из пештере, поручи: "Брате! Иди, кажи игуману да дође овамо". Брат то пренесе игуману. Игуман похита да дође; попе се лествама до затворника и упита га: "Зашто си ми, сине мој, поручио да дођем овамо?" Овај одговори: "Чиме бих ти узвратио, оче свети, за све што си учинио недостојности мојој!" Игуман ће на то: "А шта сам ти то добро учинио?" Монах: "Уистину, оче, твојим посредовањем удостојих се многих и великих добара. Ти си ме у ангелски образ обукао; твојим посредовањем видим ангеле и удостојавам се општења са њима; твојим сам посредовањем примио дар прозорљивости и пророковања". - Почувши то, игуман се удиви и рече: "Несрећниче! Зар да ти видиш ангеле? Зар да се ти удостојиш дара прозорљивости? Тешко теби, кукавче! Нисам ли ти казивао: не иди у пештеру, да те не би како демони преластили". Док му игуман овако говораше, брат му се противљаше: "Не говори тако, часни оче! Ради твојих светих молитава ја видим ангеле: сутра ће ме они вазнети на небеса са телом мојим. Нека буде знано светости твојој да желим да молим Господа Бога нашег да и тебе узму ангели, како би и ти са мном у небеској слави пребивао".

Ово почувши, игуман му строго каза: "Прелашћен си од демона, кукавче! Па ипак, ако сам већ дошао овамо, нећу отићи са овог места, неко ћу остати да видим шта ће се са тобом догодити. Нечисте демоне, које ти називаш ангелима, ја нећу угледати, али када видиш да су дошли, кажи ми". Игуман заповеди да се лестве уклоне, и остаде у пештери са прелашћеним, пребивајући у посту и непрекидном псалмопојању. Када настаде час у који се прелашћени надаше да ће бити вазнет на небо, он угледа демоне што му дођоше и рече: "Ево их, оче!" Тада га игуман загрли и завапи: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помози слузи Твоме који се преласти и не допусти демонима нечистим да њиме завладају!". Докле то игуман говораше, демони зграбише и почеше вући прелашћеног, упињући се да га истргну из загрљаја игумановог. Али игуман им запрети, и они, свукавши са прелашћеног мантију, ишчезоше. Видело се како се мантија узноси по ваздуху на висину и како се најзад скрила. Пошто прође доста времена, мантија се опет показа, овај пут како лети доле и пада на земљу. Тада старац рече прелашћеном: "Безумниче и кукавче! Видиш ли како су демони поступили са твојом мантијом? На исти начин намеравали су да и са тобом поступе. Хтели су да те узнесу на ваздух, као Симона волхва (чаробњака), и да те стровале доле, да се скршиш и несрећно упропастиш јадну душу своју". Игуман позва монахе, заповеди им да донесу лестве, спусти прелашћеног из пештере у манастир и одреди му служење у пекари, у кухињи и на другим манастирским послушањима, да би му се смириле помисли. На тај начин он спасе брата" (Пролог, месеца јануара 9. дан).

Тешком искушењу због прераног ступања у затворништво били су подвргнути и наши сународници, Преподобни Исаакије (Патерик Печерски и Четји Минеји за 14. фебруар) и Никита (Патерик Печерски и Четји Минеји за 31. јануар) Печерски. Из животописа Преподобног Исаакија, савременика Преподобних Антонија и Теодосија, види се да је он ступио у затворништво по сопственом хтењу. Наиме, он прохођаше веома напоран телесни подвиг; тежња за још напорнијим подвигом подстакла га је да се затвори у једној од најмањих пештера Печерског манастира у Кијеву. Храна му бејаше просфора, а пиће - вода, и ту веома оскудну храну он узимаше сваки други дан. У тако напорном телесном подвигу и у недостатку опитних познања о душевном подвигу и душевној борби није могуће не платити нешто за свој подвиг. На унутарњем настројењу подвижника обично се заснива искушење које на њега наводе демони. "Ако човек", казује Преподобни Макарије Египатски, "сам по себи не пружи повода сатани да га потчини своме утицају, сатана ни на који начин неће моћи да насилно овлада њиме" (Слово 4, гл. 12). Демони су се Исаакију показали у обличју светозарних ангела, једног од другога сјајнијих; назвали су га Христом и захтевали од подвижника да им се поклони. Поклоњењем, које једино Богу треба чинити, а које је он узнео ђаволу, подвижник се потчинио демонима, који су га намучили насилним покретима тела (играњем) готово до смрти. Преподобни Антоније, који прислуживаше затворнику, дође к њему са уобичајеном храном, али видевши да затворник не даје од себе гласа и схвативши да му се десило нешто чудно, уз помоћ других монаха развали улаз у пештеру Исаакијеву, који беше потпуно затворен; изнесоше га као мртваца и положише испред пештере, али га, када приметише да је жив, однесоше у келију на постељу. Преподобни Антоније и Теодосије хођаху за њим, један иза другога. Исаакије од искушења ослаби умом и телом: није могао ни да стоји, ни да седи, ни да се, лежећи, окрене с једне стране на другу; две године лежао је непокретно, нем и глув. Треће године је проговорио, молећи да га подигну и ставе на ноге. Затим поче учити да хода, као дете, али ништа не жељаше, чак ни не помишљаше да посети цркву; једва су га и на силу на то наговорили, и он поче мало по мало одлазити у храм Божији. После тога поче одлазити и у трпезарију, и постепено научи да једе; током те две године, док лежаше непокретно, он не окуси ни хлеба ни воде. На крају се потпуно ослободи од страшног и чудног утиска који у њему изазва јављање и дејство демона. Касније је Преподобни Исаакије достигао у високу меру светости. Преподобни Никита био је млађи од Преподобног Исаакија, али му беше савременик. Занет ревношћу, замолио је игумана да му да благослов за подвизавање у затворништву. Игуман (а тада је то био Преподобни Никон) му брањаше, говорећи: "Сине мој! Није корисно да ти, млад будући, у испразности пребиваш. Боље ти је да са братијом живиш: њима служећи, нећеш изгубити плату своју. И сам знаш како је Исаакије пештерник у затворништву био прелашћен од демона; и погинуо би, да није било особите благодати Божије, која га, молитвама Преподобних отаца наших Антонија и Теодосија, спасе". Никита одговори и рече: "Никако се нећу преластити ничим сличним; моја је жеља, напротив, да чврсто станем против замки демонских и молим човекољубивог Бога да и мене удостоји дара чудотворења, као Исаакија затворника, који и до дана данашњег многа чудеса чини". Игуман опет каза: "Твоја жеља превазилази моћи твоје; чувај се да се не сурваш када се преузнесеш. Ја ти, насупрот томе, заповедам да служиш браћи, па ћеш задобити венац од Бога за послушање своје". Никита, занет веома снажном ревношћу за живљење затворничко, не хтеде нимало пажње обраћати на оно што му игуман поручиваше. Он испуни своју замисао: затвори се и тако пребиваше у затвору, молећи се и никуда не излазећи. Пошто прође неко време, једаред, док беше на молитви, он зачу глас који се мољаше скупа са њим, и осети некакав необичан мирис. Преластивши се, рече сам себи: "Када то не би био анђео, не би се молио са мном, и не би се осећао миомир Духа Светога".

Затим се Никита стаде усрдно молити, говорећи: "Господе, јави ми се Сам, да Те угледам". И зачу глас: "Млад си, нећу ти се јавити, како се не би узвисио и потом пао". Затворник са сузама одговараше: "Господе! Никако се нећу преластити, јер ме је игуман поучио да не обраћам пажњу на преласт демонску; него ћу учинити све што год ми Ти заповедиш". Тада душегубна змија, примивши власт над њим, рече: "Човеку, док се налази у телу, није могућно угледати ме. Али ево, шаљем ангела свога да са тобом пребива: испуњавај вољу његову". Са тим речима предстаде пред затворником демон у обличју ангела.

Никита паде пред ноге његове, клањајући му се као ангелу. Демон каза: "Од овога часа више се немој молити, него само читај књиге; тиме ћеш ступити у непрестано општење са Богом и задобићеш могућност да пренесеш душекорисну реч онима који долазе к теби, а ја ћу се непрестано молити Творцу свих за твоје спасење." Поверовавши тим речима, затворник се још већма преласти: престаде да се моли, поче се бавити читањем; видео је демона где се моли без престанка, те се радоваше, мислећи да се то ангел за њега моли. Затим поче да много разговара са онима што к њему долажаху о Писму и да проповеда попут затворника Палестинског. Постао је славан међу мирјанима и на двору великог кнеза. Он заправо није пророковао, него је посетиоцима говорио где су сакривене украдене ствари, где се нешто десило далеко од његовог места, а све му ово јављаше демон који са њим пребиваше.

У наше доба у Москви, у дому за сумасишавше, живео је један слични пророк, коме је притицало мноштво знатижељника. Тај се пророк звао Иван Јаковљевич. Једног монаха у омањем удаљеном манастиру посетили су неки Московљани и почели да хвале пред њим свога пророка. Говорили су да су се из свога искуства уверили у његов дар прозорљивости, када су га питали за неког свог сродника који се налазио у Нерчинску на робији. Иван Јаковљевич није одговарао скоро сат времена. Када га ови почеше молити да пожури, он их запита: "А је ли тај Нерчинск далеко одавде?" Одговорише му: "Више од шест хиљада врста". - "Па како да тако брзо отрчим донде!"- успротиви се пророк. Одговор који је затим дао састојао се у томе да су том затворенику ноге у ранама. После неког времена ови који су се распитивали примише писмо од рођака из Нерчинска, у коме је он описивао тежину свога положаја и споменуо да су му букагије направиле крваве ране на ногама. "Замислите колико је Иван Јаковљевич прозорљив!" - таквим ускликом завршише своју причу ови Московљани. Монах им одврати: "Нема ту прозорљивости; ради се о очигледном општењу са палим дусима. Духу Светоме није потребно време: Он у трену обзнањује тајне земаљске и небеске. Иван Јаковљевич слао је демона који је пребивао уз њега из Москве у Нерчинск, и он је доставио неважан, вештаствени податак, који је задовољавао пророкову сујету и знатижељу телесних људи који су му се обратили са питањем. Дух Свети увек обзнањује нешто духовно, душеспасоносно, насушно потребно, а пали дух - нешто телесно, јер се након пада он ваља у греховним страстима и вештаствености". Као пример деловања и карактера својствених прозорљивости од Бога датој навешћемо један изузетан догађај из црквене историје. Свети Атанасије Велики, архиепископ Александријски, приповедајући епископу Амонију о своме бекству од императора Јулијана Апостате (Отступника), наводи: "У то доба видео сам велике мужеве Божије, Теодора, настојатеља Тавенисиотских монаха, и Памона, аву монаха који живљаху у околини Антиноје. Намеран да се сакријем код Теодора, уђох у његов чамац, који је са свију страна био прикривен; Памон је ишао заједно са нама вођен осећајем поштовања. Ветар није био повољан; молио сам се са зебњом у срцу; Теодорови монаси, изашавши на обалу, вукли су чамац. Ава Памон, видећи тугу моји, тешаше ме. Говорах му: веруј ми да у срцу моме нема толико смелости у доба мира, колико у доба прогона; јер, страдајући за Христа и будући укрепљаван благодаћу Његовом, надам се да ћу тамо задобити велику милост од Њега, макар ме и убили. Не стигох да завршим, а Теодор погледа на аву Памона и насмеши се; Памон такође узврати поглед и на лицу му се појави осмех. Казах: "Зашто се смејете речима мојим, да не помишљате како ме је страх?" Теодор, обративши се Памону, рече: "Кажи Патријарху који је разлог нашег смеха". Памон одговори: "На теби је да то учиниш". Тада Теодор каза: "Овога часа Јулијан је убијен у Персији, као што претсказа за њега Бог: "Како вино вара, таки је човјек охол, нити остаје у стану; јер раширује дух свој као гроб, и као смрт је, која се не може наситити" (Авак. 2, 5). Устаће император хришћанин, муж врлински, али краткога века. Зато не иди у Тиваиду, не труди се, него тајно крени у сусрет новом императору: видећеш се са њим на путу, примиће те веома благонаклоно, и вратићеш се Цркви својој, а њега ће Бог убрзо узети из овога живота. Све се тако и десило" (Sancti Athanasii opera omnia, torn. 2, 979-982).

...Тако је он известио великог кнеза Изјаслава о убиству новгородског кнеза Глеба, и саветовао му да сина великог кнеза пошаље у Новгород на престо. Мирјанима је то било довољно да затворника прогласе за пророка. Примећено је да се мирјани, па и сами монаси који немају духовног расуђивања, скоро увек заносе варалицама, лицемерима, онима који пребивају у преласти демонској, поштујући их као свете и благодатне. Са Никитом се нико није могао поредити у погледу познавања Старог Завета; али он није подносио Нови Завет, никада своје беседе није заснивао на Еванђељу и Апостолским Посланицама, нити би допуштао да когод од његових посетилаца подсети на нешто из Новог Завета. По тој чудној усмерености његовог учења оци из Печерског манастира у Кијеву разумели су да је ту реч о прелашћености демоном. Тада је у манастиру било много светих монаха, украшених благодатним даровима; својом молитвом они одагнаше демона од Никите, и Никита престаде да га виђа. Изведоше оци Никиту из затворништва и запиташе га да им каже штогод из Старог Завета; али он тврђаше, заклињући се, да никада није ни читао оне књиге које раније знађаше наизуст. Испоставило се да је од утиска који је на њега изазвала преласт демонска он заборавио чак и да чита, те су га једва једвице, са великим напором, поново научили да чита. Пошто је молитвама Светих Отаца дошао себи, он позна и исповеди грех свој, оплака га сузама горким, достиже висок степен светости и стече дар чудотворења смиреним живљењем међу братијом. Касније ће Свети Никита бити хиротонисан за епископа Новгородског.

Новија искуства такође потврђују оно што јасно доказују искуства из ранијих времена. И данас је преласт - а тако се на монашком језику назива самообмањивање сједињено са демонском обманом - неизоставна последица превременог удаљења у дубоку осаму или нарочитог подвига у осами келије. У време када је аутор ових савета из аскетике, још као младић, 1824-25. године, одлазио у Лавру Св. Александра Невског да би се са монахом Јоаникијем, иначе учеником стараца Теодора и Леонида, саветовао о помислима својим, томе монаху притицаху многи мирјани који вођаху аскетски живот ради савета духовног (монах Јоаникије био је рођени нећак Теодоров; после Теодорове кончине он није прекидао општење са Леонидом и касније се, ради саживовања са њиме, преселио у Оптински манастир). К њему је долазио и редов Павел из Павловског пука, недавни обраћеник из раскола; он беше писмен, а расколницима је раније био учитељ. Лице Павлово блистало је од радости. Међутим, због веома силног усрђа што се у њему беше разгорело, он се одао неумереном телесном подвигу, неусклађеном са његовим звањем, немајући ваљану и довољну представу о душевном подвигу. Једне ноћи Павел стајаше на молитви. Изненада се код икона појави некаква светлост налик на сунчев сјај, и усред те светлости блиставо бели голуб. Од голуба дође му глас: "Прими ме! Ја сам Дух Свети; дошао сам да те начиним обиталиштем својим". Павел са радошћу пристаде. Голуб уђе у њега кроз уста, и Павле, исцрпљен од поста и бдења, наједном осети у себи незајажљиву блудну страст. Он напусти молитву и похита у кућу блуда. Његова гладна страст учини да је он не могаше утолити. Све јавне куће и све блуднице којима је могао прићи постадоше му стално уточиште. На крају он дође себи. Своју прелашћеност демонским јављањем и оскврњење услед последица преласти изложио је у писму јеросхимонаху Леониду, који тада живљаше у манастиру Преп. Александра Свирског. У писму је налазило одраза пређашње, високо духовно стање овога палог редова. Споменути младић тада је био келејник јеросхимонаха Леонида (1827-28. године), и по благослову Старчевом читао је Павлово писмо. У пролеће 1828. јеросхимонах Леонид преместио се из Манастира Преп. Александра најпре у Плошчански, а затим у Оптински манастир. Пратио га је његов келејник, који је том приликом посетио и неке манастире у Калушкој и Орловској епархији. Боравио је и у знаменитом Белобрешком манастиру, где се својим подвижничким животом прославио расофорни монах Серапион, који се удостојио виђења ангела док је вршио своје келијно правило. Не само мирјани, него и монаси прослављаху Серапиона и навођаху га као пример монашког живљења, јер код нас у Русији најважнији је телесни подвиг, а о душевном скоро да је изгубљена представа. Године 1829. Серапион је услед душевног растројства премештен у Оптински манастир, како би се руководио саветима јеросхимонаха Леонида. У једном разговору са стрцем деси се да му Серапион ишчупа велики део браде. Због уважавања његове подвижничке славе он је био смештен у скиту Оптинског манастира. Једне ноћи дошао је Серапион началнику скита, јеромонаху Антонију, обзнањујући да му се Јован Претеча управо јавио и заповедио да закоље њега - Антонија, јеросхимонаха Леонида, јеросхимонаха Гаврила и спахију Жељабовског, који тада борављаше у скиту као гост. "А где ти је нож?" - упита га проницљиви и неустрашиви Антоније. "Немам га", одговори прелашћени. "Значи, долазиш да кољеш без ножа?", каза Антоније и удаљи прелашћеног у келију; он је морао бити упућен у лудницу, где је и умро. Чули смо да се пре смрти Серапион дозвао себи и да је отишао са надом на спасење. Ваља приметити да пали дух, желећи да овлада Христовим подвижником, не делује насилнички, него се стара да задобије сагласност човека да прими понуђену преласт, и када ту сагласност добије, овладава оним ко ју је исказао. Описујући напад палог ангела на човека, Свети Давид изразио се веома прецизно, говорећи: "Сједи у засједи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши у мрежу своју" (Пс. 10, 9). Дух Свети делује самовласно, као Бог; Он долази у тренутку када човек који се испунио смирењем и који је унизио себе уопште не очекује наилазак Његов, и изненада мења ум и срце. Дејством својим Он обузима читаву вољу и свеукупне способности човекове, који нема могућности да размишља о дејству што се у њему савршава. Пребивајући у некоме, благодат не показује било шта уобичајено или чулно, него тајно поучава човека ономе што он раније никада није ни видео, ни замишљао. Тада се ум тајно поучава узвишеним и скривеним тајнама, које, по Светом Павлу, око људско није кадро видети, нити ум сам по себи познати... Ум човечији, сам по себи, не будући сједињен са Господом, расуђује по моћи својој; када се пак сједини са огњем Божанства и са Духом Светим, он сав бива обузет Божанском Светлошћу, сав постаје светлост, разгорева се у пламену Свесветога Духа, испуњава се разумом Божанским, и у пламену Божанства њему није ни могуће да размишља о своме, и о ономе што би он желео". Тако је Преподобни Максим Капсокаливит говорио Преподобном Григорију Синаиту (Добротољубље, део I).

Обрнуто, приликом демонског јављања човеку се увек пружа слобода да расуди о томе јављању, да га прихвати или одбаци. То произилази из покушаја демона да преласти Свете Божије. Једаред, када је Преподобни Пахомије Велики пребивао у осами далеко од манастирске свакодневице, јавио му се ђаво у великој светлости, говорећи: "Радуј се, Пахомије! Ја сам Христос, и ево, дођох к теби као пријатељу моме". Свети, расуђујући сам у себи, помисли: "Христова посета мора бити пропраћена радошћу, далека од страха. У томе часу ишчезавају све помисли људске: тада се ум погружава у гледање онога што му се приказује. Али мене испуњава смућење и страх док гледам овога који ми се јавио. Није то Христос, него сатана".

После оваквог размишљања Преподобни смело каза утвари: "Иди од мене, ђаволе! Проклет си ти, и виђење твоје, и подмуклост лукавих замисли твојих". Ђаво истога трена ишчезе, испунивши келију смрадом (Четји Минеји, 15. мај).

Човек који се још увек налази у области телесног мудровања, који још није стекао духовно гледиште на палу природу људску, не може да не узвисује дела своја и да не признаје себи извесну вредност и значај, ма колико тај човек изговарао смирених речи, и ма колико се споља чинио смиреним. Истинско смирење није својствено телесном мудровању и није могућно њему: смирење је својство духовног разума. Преподобни Марко Подвижник говори: "Они који не држе за себе да су дужници свакој заповести Христовој само телесно поштују Закон Божији, не схватајући ни шта говоре, ни на чему се темеље: зато и мисле да га испуне "делима" (Слово о духовном закону, гл. 34).

Из речи Преподобног Оца произилази да се онај ко сматра да је учинио било какво добро дело налази у стању самопрелашћености. То стање самопрелашћености служи као основа за демонску прелашћеност: у лажним, гордим представама хришћанина пали анђео налази пристаниште себи, на ту представу лако калеми своју превару, а посредством преваре и потчињује човека својој власти, сурвавајући га у такозвану демонску преласт. Из наведених искустава види се да ниједан од прелашћених није држао за себе да је недостојан виђења Ангела, сходно томе, сматрао је да поседује неку вредност. Телесни и душевни човек ни не може другачије о себи судити. Управо због тога Свети Оци и казују уопште за све подвижнике који нису довољно образовани душевним делањем и осењени благодаћу Божијом да их безмолвије упропаштава.

Поучно је владање Преподобног Варсануфија Великог и саподвижника његовог Јована Пророка, који бејаху затворници у општежићу аве Серида, у погледу затворништва и безмолвија. Сва братија тога манастира, или барем већи део братије, руковођени су поукама тих великих угодника Божијих, испуњених Духом Божијим; њиховим се поукама управљао и сам игуман Серид, кога је Варсануфије Велики називао сином. Серид је и прислуживао светоме старцу, који без излажења пребиваше у келији, примајући једино Серида и преко њега дајући савете осталој братији у писменом облику. Братија тога манастира, руковођена поукама богонадахнутих мужева, показиваху брзо и преизобилно узрастање духовно. Неки од њих постадоше способни за живљење у затворништву, за које су били призвани од Бога, Који је провидео ту способност њихову. Тако је Варсануфије Велики предсказао Јовану Миросавском да му је Богом предназначено безмолвије, и, пошто је претходно припремио тога монаха живљењем по заповестима Еванђелским у монашкој заједници, у ватри послушања, у време које је Бог указао увео га је у затворништво (Одговори 1-54). Из преписке Варсануфија Великог са Јованом Миросавским види се да је Јован и по ступању у затворништво био усковитлаван страсним помислима. Други монаси, којима је затворништво било допуштено, још више су били узнемиравани страстима, али им затворништво није било забрањено. Насупрот томе, Преподобном ави Доротеју, који се одликовао и световном и духовном мудрошћу, способношћу да духовно руководи друге монахе, и који је тај свој дар и на делу доказао, духоносни старци забранили су затворништво, без обзира на то колико да га је он желео. "Безмолвије", говорили су му, "даје човеку повод за високоумље уколико он пре тога не успе да стекне самог себе, односно да постане непорочан. Истинско безмолвије човек стиче само уколико успе да већ понесе крст свој. Према томе, ако будеш састрадавао ближњима, задобићеш помоћ; уклониш ли се од састрадања, желећи да задобијеш оно што превазилази твоју меру, знај да ћеш изгубити и оно што имаш. Немој скретати ни унутра, ни споља, него се држи средине, поимајући шта је воља Господња, "јер су дани зли" (Ефес. 5, 16)" (Одговор 311).

Ове речи моје значе: не усуђивати се на безмолвије, али и не бити немаран према себи када си окружен бригама: ето, то је средњи пут, безбедан од пада. У безмолвију ваља имати смирење, а при окружености бригама стражити над собом и зауздавати помисао своју. Све се ово не ограничава на неко одређено време. Свако је дужан да са благодарењем подноси оно што га по неопходности сналази. Што више човек нисходи у смирење, то већма напредује. Пребивање у келији не чини те искусним, зато што у њој, очигледно, пребиваш без патње, јер не достижеш у борбу са демонима, што онога ко је затворен у келији доводи до тако тешке патње и борбе за какве монах који је у општежићу не зна (В. житије Преподобног Антонија Великог, Онуфрија Великог и других отшелника и затворника). А кроз то што ћеш пре времена оставити сваку бригу непријатељ ти уготовљава још више смућења, а не спокојство, тако да ће те приморати да на крају кажеш: "Боље да се нисам ни родио" (Одговори 312, 313). Преподобни Доротеј, кога васељенска Црква признаје за Светог, један од најбољих, непревазиђених аутора у области аскетике, пребивао је у општежићу међу братијом, да би након престављења својих духовних учитеља основао свој манастир и био његов настојатељ.

Свети Јован Лествичник примећује да они који су склони високоумљу и другим душевним страстима никако не смеју за себе изабирати осамљено живљење, него им ваља пребивати међу братијом и спасавати се чињењем заповести (Слово 8, гл. 10, 18, 21, 25. - Слово 27, гл. 13, 36); јер је свако живљење, свеједно да ли у пустињи или у општежићу, када је сагласно са вољом Божијом и када је циљ његов угађање Богу, преблажено (88. глава Преподобног Симеона Новог Богослова, Добротољубље, део I). Од превременог затворништва расцветава се преласт демонска, не само она очигледна, него и она што се споља не види: мислена, наравствена, несравњено опаснија неголи она прва, јер се веома тешко исцељује, а често бива и неизлечива. Овај вид преласти, који почива на високоумљу, Свети Оци називају "мњењем" (Свети Григорије Синаит, гл. 128, 131, 132. Добротољубље, део I), а састоји се у томе да подвижник, усвојивши лажне представе о духовним стварима и о себи, почиње да их држи за истините.

Лажне представе и созерцања, услед природног саучествовања и садејства ума са срцем и срца са умом, неизоставно прате прелашћујућа, слашћу испуњена срдачна осећања: она нису ништа друго до дејство перфидног сладострашћа и таштине. Они који су се заразили овом прелашћу постајали су проповедници лажног аскетичког учења, а понекад и јересијарси, на вечну погибао своју и ближњих својих. Свети Исаак Сиријски у 55. Слову помиње како је неки Малпас у отшелништву водио веома строг подвижнички живот са циљем да достигне у високо духовно стање; пао је у високоумље и очиту демонску преласт, и постао оснивач и предводник јереси евктита. Као пример за аскетичку књигу написану у таквом стању преласти које се назива мњење може се назвати спис Томе Кемпијског под називом "О угледању на Христа". Он одише перфидним сладострашћем и високоумљем, које у људима заслепљеним и испуњеним страстима изазива насладу, а њу такви држе за окушај благодати Божије. Ти несрећни и помрачени људи не схватају да, пошто су помирисали перфидно злосмрадије страсти што у њима живе, њиме се наслађују, и у слепилу своме њега држе за миомир благодати! Они не разумеју да су за духовну насладу способни само Свети Божији, да духовној наслади мора претходити покајање и очишћење од страсти, да грешник није способан за духовну насладу, да он мора бити свестан да је насладе недостојан, одбацивати је, уколико почне да му се јавља, као нешто што није њему својствено, као очито и погубно самопрелашћење, као перфидни покрет таштине, високоумља и сладострашћа. Слично као и Малпас у отшелништву су у снажну преласт демонску достигли Фрањо Асишки, Игнацио Лојола и други подвижници римокатолицизма (након одељивања Западне од Источне Цркве), који се у његовом крилу сматрају Светима. "Када Фрањо би узет на небо", приповеда његов хагиограф, "Бог Отац, угледавши га, доспе у недоумицу, коме би дао предност: да ли Сину Своме по природи, или сину по благодати, Фрањи". Шта може бити страшније, наказније од те хуле, жалосније од те преласти!

Данас се у нашој отаxбини за отшелништво у безљудној пустари може категорички тврдити да је неоствариво, а за затворништво да је веома тешко оствариво, као опасније и неспојивије него било кад. У томе ваља видети вољу Божију и покоравати јој се. Желиш ли да будеш тиховатељ угодан Богу, узљуби ћутање, и са сваким усрђем навикни на њега. Не допуштај себи празнословље ни у цркви, ни у трпезарији, ни у келији; не допуштај себи излажење из манастира изузев у случајевима крајње потребе и на веома кратко време; не допуштај себи познанства, нарочито блиска, ни изван манастира, ни у њему; не дозвољавај себи слободно општење и погубне разоноде; понашај се као туђинац и дошљак и у манастиру, и у самом земаљском животу, и постаћеш Богом љубљени безмолвник, пустињак, отшелник. Провиди ли Бог да си способан за пустињу или затворништво, Он ће ти неизрецивим путевима Својим подарити да пустиножитељствујеш или пребиваш у безмолвију, као што је то подарио блаженом Серафиму Саровском, или ће те удостојити затворништва, као што је било са блаженим Георгијем, затворником Задонског манастира.

                                                                            ДЕО ДРУГИ

Ученик - Који су видови демонске преласти узроковане неправилним упражњавањем молитве? 

Старац - Сви видови демонске преласти, којима се излаже подвижник молитве, долазе отуда што покајање није темељ молитве, што покајање није постало извориште, душа, циљ молитве. "Ако неко", казује Преподобни Григорије Синаит у већ наведеном спису, "са уздањем на себе, заснованом на самомњењу (у оригиналу стоји: "Ако ко машта да у висине са мњењем достигне"; овде је употребљен појашњавајући израз, како би се прецизније показало значење речи мњење) машта да достигне у висока молитвена стања, и ако је стекао сатанску, а не истинску ревност, тада га ђаво лако лови у мреже своје као слугу свог". Свако ко би да уђе на свадбу Сина Божијег у одећи која није чиста и светла, а која се стиче покајањем, него у својим дроњама, као стари човек, у стању греховности и самопрелашћености, бива избачен напоље, у таму најкрајњу: у демонску преласт. "Савјетујем ти да купиш од Мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се" (Откр. 3, 18-19), казује Господ призваноме на тајанствено свештенство. Покајање и све што га сачињава - скрушеност или бол духа, плач срца, сузе, самоосуђивање, сећање на смрт и предосећај смрти, суда Божијег и мука вечних, осећај присуства Божијег, страх Божији - дарови су Божији, дарови бесцени, дарови први и основни, који су залога највиших и вечних дарова.

Без претходног задобијања ових дарова немогућно је даривање оних потоњих. "Ма колико узвишени били наши подвизи", поручује Свети Јован Лествичник, "али ако нисмо стекли срце испуњено болом ти су подвизи и лажни, и узалудни" (Лествица, Слово 7.). Покајање, скрушеност духа, плач обележја су и сведочанство исправности молитвеног подвига; њихово одсуство показатељ је скретања на лажни пут, показатељ самопрелашћености, преласти или бесплодности. Једно или друго, односно преласт или бесплодност, престављају неизбежну последицу неправилног упражњавања молитве, а неправилно упражњавање молитве неодвојиво је од самопрелашћења.

Најопаснији од неисправних начина молитве је онај при коме се силом уобразиље стварају маштарије или представе, позајмљене, рекло би се, споља посматрано, из Светог Писма, али у суштини из стања онога ко се моли, из његове греховности, из његове самопрелашћености; тим представама он ласка своме самомњењу, својој сујети, своме високоумљу, својој гордости, обмањујући себе. Очигледно је да све оно што је плод маштању наклоњене пале природе наше, природе изопачене падом, не постоји у самој ствари, него да је то измишљотина и лаж, толико својствена и толико омиљена палом ангелу. Човек склон маштаријама још од првог свог корака на молитвеном путу излази из сфере истине, ступа у сферу лажи, у сферу сатане, хотимично се потчињава утицају сатане. Свети Симеон Нови Богослов овако описује молитву човека склоном маштаријама и њене плодове: "Он узводи к небу руке, очи и ум, у уму своме", слично Клопштоку и Милтону, "уображава једнодушност са Богом, небеска добра, чинове светих Ангела, обиталишта Светих, укратко, у уобразиљи својој сабира све што је чуо у Светом Писму, то разматра на молитви, погледа на небо, тиме побуђује душу своју на жудњу за Богом и љубав према Њему, понекад пролива сузе и плаче. Тако се постепено срце његово надима, а да то не поима умом; он мисли да је оно што чини плод благодати Божије, на утеху његову, и моли се Богу да га удостоји да вазда пребива у таквом делању. То је знак преласти. Такав човек, и ако би тиховао у савршеном безмолвију, не може да се не изложи егзалтацији ума и лудилу. Уколико му се то не деси, ипак, њему никада није могућно да достигне у духовно звање разума и врлине или бестрашћа. Тако, дакле, преластили су се они који су видели светлост и блистање овим телесним очима, који су миомир осетили чулом мириса, гласове чули ушима својим. Неки од њих су помахнитали, и будући озлеђена ума, прелазили су са једног места на друго; други су прихватили демона који се преобразио у Ангела светозарног, преластили се и све до краја пребивали без исправљења, не прихватајући савет никога од братије; неки међу њима, поучени од ђавола, убили су се: једни су се бацили у провалије, други се утопили. И ко може побројати сваковрсне преласти демонске, којима непријатељ прелашћује, и које су неиспитљиве! Уосталом, из онога што смо навели сваки разумни човек може извући поуку о томе каква штета настаје од оваквог начина мољења. Уколико се неко ко тај начин примењује не изложи ниједној од описаних невоља, јер живи са сабраћом, будући да такве невоље највише трпе отшелници, који живе сами, ипак, такав читав живот свој проводи без успеха" (О првом начину пажње према молитви, Добротољубље, део I).

Сви Свети Оци који су описали подвиг умне молитве забрањују не само хотимично изазивање маштарија, него и вољно и саосећајно клањање маштаријама и привиђењима која нам се могу неочекивано приказати, независно од наше воље. И то се дешава приликом молитвеног подвига, нарочито у безмолвију. "Никако немој прихватити", поручује Свети Григорије Синаит, "уколико било шта угледаш чулним очима или умом, изван или унутар свога бића, свеједно да ли је то лик Христов, или лик Ангела, или неког Светог Божијег, или ако ти се прикаже светлост... Буди пажљив и опрезан! Не допусти себи да поверујеш било чему, немој показати саосећање и сагласност, не предај у брзоплетости своје поверење томе виђењу, макар оно било истинско и добро; буди хладан према њему и туђ, стално чувајући ум свој без вида, тако да не ствара од себе никаву представу и не носи на себи печат било какве представе. Онај који је нешто угледао у мисли или на чулан начин, макар то било и од Бога, и који то брзоплето прихвата, лако пада у преласт, или бар показује своју наклоност и способност да буде прелашћен, као неко ко виђења прихвата брзо и лакомислено. Новак мора да обраћа сву пажњу само на срдачно дејство, и да једино то дејство сматра непреластним; све остало не сме да прихвата пре него што наступи време у коме ће ступити у бестрашће. Бог се не гневи на онога ко, бојећи се преласти, пазећи на себе са крајњим опрезом, чак и не прими нешто што му је од Бога послано, пошто то што му је послано није брижљиво размотрио; напротив, Бог таквога хвали са благоразумности његове" (О првом начину пажње према молитви, Добротољубље, део I). Свети Амфилохије, који је од младости ступио у монаштво, у зрелим годинама удостојио се да у пустињи води отшелнички живот. Затварајући се у пештеру, упражњавао је безмолвије, и достигао велики напредак. Када се навршило четрдесет година његовог анахоретског живљења, једне ноћи јавио му се Анђео, говорећи: Амфилохије! Иди у град и напасај овце духовне. Амфилохије, међутим, пребиваше у стражењу над собом, и не обрати пажњу на заповест Ангела. Следеће ноћи Анђео се поново јави, и понови заповест, додавши да је од Бога послан. И опет се Амфилохије не покори Ангелу, бојећи се да како не буде прелашћен и сећајући се речи Апостола да се и сатана претвара у Ангела светлости (2. Кор. 11, 14). Треће ноћи Анђео се поново јави и, пруживши веродостојно сведочанство о себи славословљењем Бога, Кога духови одбачени не могу трпети, узе старца за руку, изведе га из келије и доведе до цркве што се налажаше у близини. Врата црквена отворише се сама од себе. Храм би обасјан светлошћу небеском; у њему се беше сабрало мноштво светих мужева у белим одеждама са лицима сјајним попут сунца; они рукоположише Амфилохија за епископа града Иконије (Четји Минеји, 23. новембар). - Поневши се потпуно супротно, Преподобни Исаакије и Никита Печерски, као нови и неискусни у анахоретском живљењу, претрпели су ужасне невоље, пошто су исувише брзо поверовали привиђењу. Првом се јавило мноштво демона у светлости великој: један демон узео је обличје Христа, а остали - обличје светих Ангела. Другога је демон преластио најпре миомиром и гласом који наликоваше на Божији, да би затим предстао пред њега у виду Ангела (Печерски патерик). Монаси искусни у монашком животу, који су достигли у истинску светост, много се више боје преласти и много више не верују себи неголи почетници, особито они међу новацима који су обузети огњеном жудњом за подвигом. Преподобни Григорије Синаит са срдачном љубављу упозорава на преласт безмолвника коме је наменио своју књигу. "Желим да имаш конкретну представу о преласти; то желим из разлога како би могао да се сачуваш од преласти, како приликом стремљења које није осветљено ваљаним виђењем не би себи нанео велику штету, како не би упропастио душу своју. Слободно хтење човеково лако се приклања општењу са противницима нашим, нарочито хтење оних који немају искуства, који су нови у подвигу, као они који су још у власти демона" (Печерски патерик). Како је то тачно! Наше слободно хтење приклања се и стреми ка преласти; јер свака преласт ласка нашем самомњењу, нашој сујети, нашој гордости. "Демони су близу, и они окружују новаке и оне склоне самовољи, распростирући мреже помисли и погубних маштарија, устројавајући бездане пада. Град почетника (читаво биће свакога од њих) још увек је под влашћу варвара... Зато немој по лакомислености својој брзо поверовати ономе што ти се приказује, него пребивај у непомичности, задржавајући оно што је добро са великим приспитивањем и одбацујући зло... Знај да су дејства благодати јасна; демон није кадар да их пренесе: он не може подарити ни кротост, ни благост, ни смирење, ни мржњу према свету; он не кроти страсти и сластољубље, као што то чини благодат". Дејства демона јесу: надимање, охолост, високоумље, поношење, једном речју, све врсте злобе. По дејству ћеш моћи познати каква је светлост која је засјала у души твојој: да ли је од Бога, или од сатане" (Добротољубље, део I: О преласти и остало). Ваља имати на уму да је овакво преиспитивање својствено само узнапредовалим монасима, а никако не почетницима. Преподобни Синаит, истина, разговара са почетником, али почетником у безмолвију, који је и по пребивању у монаштву, и по телесном узрасту био старац, као што се из књиге види.

Ученик - Јеси ли имао прилике да видиш некога ко је доспео у демонску преласт због пуштања на вољу маштаријама приликом упражњавања молитве?

Старац - Имао сам. Један чиновник који је живео у Петрограду упражњавао је појачан молитвени подвиг, и због тога је доспео у необично стање. О своме подвигу и његовим последицама он је казивао тадашњем протојереју цркве Покрова Мајке Божије у Коломни. Тај протојереј, када је посетио један манастир у Петроградској епархији, замолио је једног монаха да поразговара са чиновником. "Ово необично стање, у које је чиновник дошао од подвига, лакше ће моћи протумачити они који живе у манастиру, јер боље познају подробности и околности аскетског подвига", говорио је протојереј, са пуним правом. И монах се сложио. После извесног времена тај чиновник дође у манастир. И ја сам био присутан његовом разговору са монахом. Чиновник одмах поче да говори о својим виђењима - да на молитви свагда види светлост од икона, да осећа миомир, у устима му је необична сласт, и тако даље.

Саслушавши чиновниково казивање, монах га упита: "Да вам није можда долазила помисао да се убијете?" - "Како да не!" - одговори чиновник. "Већ сам се био бацио у Фонтанку, али су ме извукли". Испоставило се да је тај чиновник прибегавао оном начину молитве који је описао Свети Симеон, да је распалио своју уобразиљу и крв, при чему се постаје веома способан за појачан пост и бдење. Вољно одабраном стању самопрелашћености ђаво је додао своје дејство, адекватно томе стању, и људско самопрелашћење прешло је у очигледну демонску преласт. Чиновник је светлост видео телесним очима; миомир и сласт што их је осећао такође су били чулне природе. За разлику од тога, виђења Светих и њихова натприродна стања у потпуности су духовне природе (Свети Исаак Сиријски, Слово 55); подвижник за њих не постаје способан све док му се благодаћу Божијом не отворе очи душе његове, при чему оживљују и друга чула душе, која су пре тога пребивала у неделању (Преподобни Симеон Нови Богослов, Слово о вери; Добротољубље, део I); у благодатном виђењу учествују и телесна чула Светих, али тек када из страсног тело пређе у бестрасно стање. Монах поче наговарати чиновника да напусти онај начин молитве коме је прибегавао, објашњавајући и његову неисправност, и неисправност стања које тај начин узрокује. Чиновник се озлојеђено успротиви томе савету: "Како да се одрекнем тако очите благодати!", говорио је. Док сам слушао чиновниково казивање о себи, осетио сам необјашњиво сажаљење према њему, али ми се истовремено он учинио и некако смешним. Примера ради, монаху је поставио овакво питање: "Када ми се од преизобилне сласти у устима умножи пљувачка, она почиње да капље на под: није ли то грешно?" И заиста: они који се налазе у преласти демонској изазивају сажаљење као људи који нису своји и који су, умом и срцем, робови лукавог, одбаченог духа. Они су и смешан призор: а подсмеху их излаже лукави дух што њима влада, који их је и довео у стање унижења, преластивши их таштином и високоумљем. Прелашћени људи не схватају ни своју поробљеност, ни необичност свога понашања, ма колико та поробљеност и необичност биле очигледне. Зиму 1828-1829. проводио сам у Плошчанском манастиру (Орловска епархија). У то доба онде је живео старац који се налазио у стању преласти: одсекао је себи шаку, мислећи да тако испуњава заповест еванђелску, и свакоме ко је хтео да га саслуша приповедао је како су од његове одсечене шаке настале свете мошти, како се она чува и чествује у Симоновом манастиру у Москви, и како он, иако се налази у Плошчанском манастиру, на пет стотина врста од Симоновог, осети када архимандрит Симоновог манастира и братија целивају руку његову. Старац би почињао да дрхти, при чему би стао и да гласно сикће - и то је сматрао за плод молитве; али посматрачи су у томе видели само деградацију, достојну сажаљења и смеха. Деца која су живела у манастиру као сирочад забављала су се на рачун тога и опонашала старчево понашање на његове очи; старац би се разгневио, бацао се час на једног, час на другог дечака, вукао их за косу... Нико од уважених монаха те обитељи није успевао да убеди прелашћеног старца да се налази у лажном стању, у душевном растројству.

Када је чиновник отишао, упитао сам монаха: како му је уопште дошла на ум идеја да га запита за покушај самоубиства? Монах одговори: "Као што усред плача по Богу наилазе тренуци необичног успокојења савести, у чему се и састоји утеха оних који плачу, тако се и усред лажне насладе, коју причињава демонска преласт, јављају тренуци у којима као да се преласт обличује и пружа могућност да се окуси онаквом каква она јесте. Ти су тренуци ужасни! Тескоба и очајање коју она изазива су неподношљиви! И управо на основу тога стања у које преласт човека доводи најлакше је препознати је и предузети мере за исцељење свога бића. Али авај! Почетак и корен преласти јесте гордост, као што је и плод њезин преизобилна гордост. Онај ко је прелашћен држи за себе да је сасуд благодати Божије и презире спасоносна упозорења ближњих својих, као што је приметио Свети Симеон. Али у међувремену напади очајања постају све силнији и силнији: на крају очајање се претвара у потпуну махнитост и завршава самоубиством. Почетком овога века у манастиру Св. Софронија (Курска епархија) подвизавао се схимонах Теодосије, који је са свога строгог и узвишеног живљења био задобио уважавање и братства и мирјана. Једном му се приказало како је био вазнет у рај. Када се виђење завршило, отишао је настојатељу, веома подробно исприповедао о том чуду и додао да му је жао што је у рају угледао само себе, а никога од братије. Настојатељ, међутим, није обратио пажњу на тај детаљ: сазвао је братију и скрушена духа им пренео схимонахово виђење, подстичући их на усрдније и Богу угодније живљење. Пошто је прошло неко време, у понашању схимонаха почеле су се испољавати необичне ствари. А све се завршило тиме што је нађен удављен у својој келији".

Мени се догодио овакав случај, достојан особите пажње. Једном приликом посетио ме је јеросхимонах са Свете Горе, који је у Русију дошао ради прикупљања прилога. Сели смо у моју пријемну келију, и он ми каза: "Помоли се за мене, оче: много спавам и много једем". Док ми он ово говораше, осећао сам како од њега исходи некаква врелина, због чега узвратих: "Не једеш и не спаваш много; али да ниси у себи приметио нешто необично?". Замолих га да уђемо у моју унутарњу келију. Идући испред њега и отварајући врата келије, у мислима сам се молио Господу да подари корист гладној души мојој од сусрета са јеросхимонахом са Атоса, уколико је он истински слуга Божији. И стварно: приметио сам у њему нешто необично. У унутарњој келији поново седосмо да разговарамо, и почех га молити: "Учини милост, научи ме молитви. Ти живиш на првом монашком месту на земљи, окружен хиљадама монаха: на таквом месту и у тако бројном сабрању монаха неизоставно се морају наћи и велики молитвеници, који знају молитвено тајнодејство и преносе га ближњима, угледајући се на Григорија Синаита и Паламу и на многа друга светила Светогорска". Јеросхимонах без оклевања пристаде да буде мој учитељ, и - о, ужаса! - са највећом распаљеношћу поче да ми излаже већ навођени метод егзалтиране, фантазијама праћене молитве. Видим: страшно се распалио! Распалили су му се и крв, и уобразиља. Био је у стању самодовољности, усхићености собом, самопрелашћености, преласти! Допустивши му да искаже своје, почех му помало, као онај ко прима поуке, предочавати учење Светих Отаца о молитви, упућујући га на Добротљубље, и молећи да ми то учење објасни. Светогорац дође у потпуну недоумицу. Видим: он уоште није упознат са учењем Отаца о молитви! Док смо тако разговарали, рекох му: "Пази, старче! Будеш ли живео у Петрограду, никако немој узимати собу на спрату, него обавезно буди у приземљу". "А зашто?" - упита старац. "Зато", рекох, "што ако Ангели, пошто изненада дођу по тебе, зажеле да те однесу из Петрограда на Атос, па те вазнесу са спрата и испусте, убићеш се; а узму ли те из приземља и испусте, само ћеш се угрувати". "Замисли само", одговори Светогорац, "колико ми је већ пута, док сам стајао на молитви, наилазила жива мисао да ће ме ангели вазнети и пренети на Атос!" Испоставило се да јеросхимонах носи вериге, скоро уопште не спава, једе мало и у телу осећа такву топлину да му зими није потребна топла одећа. При крају разговора дошло ми је на ум да поступим на следећи начин: почео сам да молим Светогорца да, као постник и подвижник, испроба на себи метод који су нам оставили Свети Оци, а који се састоји у томе да ум на молитви буде потпуно слободан од било какве маштарије, да се сав погружава у смисао речи молитве, да се затвара и смешта, како говори Свети Јован Лествичник, у речи молитве (Лествица, Слово 28, гл. 17). При томе срце обично садејствује уму душеспасоносним осећањем жалости због греха, како говори Преподобни Марко Подвижник: "Ум који се моли без лутања притешњује срце: срце скрушено и смирено Бог неће одбацити (Пс. 51, 19)" (Добротољубље, део I, гл. 34).

Када то испробаш на себи", рекох Светогорцу, "кажи и мени какви су плодови таквог искуства; а мени самом такво искуство је недоступно због неуређености мога живљења". Светогорац је радо прихватио мој предлог. Кроз неколико дана долази он к мени и жали се: "Шта си то учинио са мном?" - "А шта?" - "Па чим сам пробао да се молим са пажњом, затварајући ум у речи молитве, сва виђења моја нестадоше, и више нисам кадар да им се вратим". И касније у разговору са Светогорцем нисам видео оно самопоуздање и ону дрскост који су приликом првог сусрета у њему били веома приметни, а који се обично виде код људи што пребивају у самопрелашћености, људи што мисле за себе да су свети или да су духовно узнапредовали. Светогорац је чак изразио жељу да почује мој убоги савет. Када сам му саветовао да се по спољашњем живљењу не разликује од других монаха, јер такво разликовање одводи у високоумље (Лествица, Слово 4, гл. 82, 83. Преподобни Варсануфије Велики, одговор 275. Житије и поуке Преподобног Аполоса, Азбучни патерик), он скиде са себе вериге и пружи ми их. Кроз месец дана поново је дошао к мени и казао да је врелина из тела његовог ишчезла, да му је потребна топла одећа, и да спава знатно дуже него раније. При томе је говорио да на Светој гори Атонској многи, чак и међу онима који уживају славу светости, примењују онај метод молитве који је и он својевремено користио, поучавајући њему и друге. И то уопште није необично! Свети Симеон Нови Богослов, који је живео пре осам столећа, казује да се пажљивом молитвом баве само малобројни (О трећем начину молитве. Добротољубље, део I). Преподобни Григорије Синаит, који живљаше у XIV веку по Рођењу Христовом, дошавши на Свету Гору нађе да њено многобројно монаштво нема никакве представе о умној молитви, него упражњава само телесне подвиге, свршавајући молитве само усмено и гласно (Житије Преподобног Григорија Синаита, Добротољубље, део I). Преподобни Нил Сорски, који је живео крајем XV и почетком XVI века, а који је такође посетио Свету Гору Атонску, сведочи да је у његово доба број пажљивих молитвеника био крајње умањен (Предговор Предању или Уставу Скитском).

Старац архимандрит Пајсије Величковски преселио се на Свету Гору Атонску из Молдавије 1747. године. Он се у најкраћем упознао са свим манастирима и скитовима, разговарао је са многим старцима, који су на Атосу били општепризнати као веома искусни и свети монаси. Када је те монахе почео да испитује о књигама Светих Отаца везаним за умну молитву, испоставило се да не само што нису знали за постојање таквих списа, него им чак нису била позната ни имена светих писаца; у то доба Добротољубље још није било штампано на грчком језику (Одломак из писма старца Пајсија старцу Теодосију. Списи Пајсија Величковског, издање Оптинског манастира). Пажљива молитва захтева самоодбацивање, а на тај корак малобројни се одлучују. Онај ко је пажњом затворен у себе, ко пребива у стању недоумице због виђења своје греховности, ко није способан за многословље и уопште за афекат и глуму онима који не познају његов тајанствени подвиг чини се некако чудним, загонетним, недовољним у сваком погледу. А зар је лако растати се са мишљењем света! И опет - како да свет позна подвижника истинске молитве, када сам тај подвиг уопште није познат свету? Потпуно је другачије са оним који пребива у самопрелашћености: не једе, не пије, не спава, зими ходи само у раси, носи вериге, има виђења, све поучава и обличује са дрском безобзирношћу, без икакве исправности, неразумно и без смисла, са распаљивањем крви, вештаства, страсти, и из разлога тог жалосног и погубног распаљивања. Али то је светац, и тачка! Одавно је примећено да људи гаје наклоност према таквима, да их такви привлаче: "Подносите", пише Апостол Павле Коринћанима, "ако вас неко поробљује, ако вас неко ждере, ако вам одузима, ако се надима, ако вас по образу бије" (2. Кор. 11, 20). Даље Свети Апостол приповеда како, док се налазио у Коринту, није могао да се влада дрско и безобзирно: његово је владање носило на себи печат скромности, кротости и благости Христове (2. Кор. 10, 1). Велики део подвижника Западне Цркве, проглашених у њој за највеће светитеље - након њеног отпаднућа од Источне Цркве и након одступања Духа Светога од ње - молили су се и стекли виђења, разуме се, лажна, примењујући метод који сам поменуо. Ти тобожњи светитељи били су у језивој демонској преласти. Преласт се већ и природно рађа из богохулства којим је код јеретика изопачена догматичка вера. Понашање подвижника римокатолицизма, обузетих прелашћу, било је увек егзалтирано услед необичног вештаственог и страсног распаљивања. У таквом се стању налазио Игнацио Лојола, оснивач језуитског реда. Његова уобразиља била је до те мере разбуктана и развијена, да му је, по властитом признању, било довољно да само пожели и уложи мали напор, па да му се пред очима јави ад или рај, већ према његовој жељи.

Јављање раја и ада није се савршавало само деловањем уобразиље људске; деловање уобразиље није довољно да би се ово постигло. То се јављање савршавало деловањем демона, који су своје обилато деловање дометали оном људском, недовољном, сједињујући једно деловање са другим, допуњујући једно другим на основу слободне воље људске, која је одабрала и определила се за лажни пут. Познато је да се истинским Светима Божијим виђења даривају искључиво благовољењем Божијим и Његовим дејством, а не по вољи човековој и његовим властитим напорима; даривају се неочекивано, веома ретко, у околностима нарочите потребе, по чудесном промислу Божијем, а не случајно (Свети Исаак Сиријски, Слово 36). Појачани подвиг оних који пребивају у прелашћености обично стоји напоредо са великим развратом. Разврат служи као мерило процене онога огња којим су распаљени прелашћени. Ово потврђују и историјска казивања, и сведочанства Отаца. "Онај ко је видео духа преласти у јављањима које он нуди човеку веома често трпи јарост и гнев", казује Преподобни Максим Капсокаливит и додаје: "Миомир смирења или молитве, или истинских суза, нема у њему места. Напротив: такав се стално хвали својим врлинама, одаје се таштини и злим страстима без страха и занавек" (Разговор Преподобног Максима са Преподобним Григоријем Синаитом).

Ученик - Неправилност тог начина молитве и његова повезаност са самообмањивањем и прелашћу су јасни; упозори ме и на друге видове неправилне молитве и лажно стање везано за њих.

Старац - Као што неправилно дејство ума води у самообману и преласт, на исти начин у њих води и неправилно дејство срца. Неразумном гордошћу испуњени су жеља и стремљење да се духовна виђења примају умом који није очишћен од страсти, који није обновљен и изнова рођен десницом Духа Светога; истом таквом гордошћу и неразумношћу испуњени су жеља и стремљење срца да се наслади светим, духовним, божанским осећајима, када оно још уопште није способно за такве насладе. Као што нечисти ум, желећи да гледа божанска виђења, а немајући могућности да их гледа, ствара за себе виђења из себе самог, њима обмањује и прелашћује себе, тако и срце, настојећи да окуси од божанске сласти и да позна друге божанске осећаје, и не налазећи их у себи, ствара те осећаје из себе самог, њима се прелашћује, обмањује, упропаштава, улазећи у сферу лажи, у општење са демонима, потчињујући се њиховом утицају и потпадајући под њихову власт. У невидљивом Богослужењу може бити употребљен само један од свих осећаја срца у његовом стању палости - туга због грехова, због греховности, због палости, због своје погибли, која се назива плачем, покајањем, скрушеношћу духа. То је посведочено и у Светом Писму. "Јер жртве нећеш: ја бих је принио; за жртве паљенице не мариш" (Пс. 51, 16); и сваки срдачни осећај за себе, и сви заједно, нису угодни Теби, јер су оскврњени грехом и изопачени падом. "Жртва је Богу дух скрушен: срце скрушено и смерно Бог неће одбацити" (Пс. 51, 17). Та је жртва - одрична; приношењем те жртве природно се укида приношење осталих жртава: приликом покајања сви други осећаји замиру. Да би жртве осталих осећаја постале благоугодне Богу, потребно је да се претходно благовољење Божије излије на наш Сион, потребно је да се претходно обнове зидови нашег разореног Јерусалима. Господ је праведан, свесвет: и једино су праведне, чисте жртве, за које је природа људска способна тек по обновљењу своме, благопријатне Господу праведном и свесветом. За жртве и паљенице оскврњене Он не мари. Постарајмо се да се очистимо покајањем! "Тада ће Ти бити миле жртве правде, принос и жртве паљенице; тада ће метати на жртвеник Твој теоце" (Пс. 51, 19) - новорођене осећаје човека обновљеног Духом Светим.

Прва заповест коју је Спаситељ света дао читавом човечанству, без изузетка, јесте заповест о покајању: "Поче Исус проповиједати и говорити: Покајте се, јер се приближило Царство небеско" (Мт. 4, 17). Та заповест обухвата, садржи, у себи сједињује све остале заповести. Људима који нису поимали значај и силу покајања Спаситељ је не једанпут говорио: "Идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвени принос" (Мт. 9, 13). А то значи: Господ је, сажаливши се на пале и у погибао строваљене људе, свима подарио покајање као једино средство за спасење, јер су сви обузети палошћу и строваљеношћу у погибао. Он не тражи, чак и не жели од њих жртве за које нису способни, него хоће да се смилују на себе, да постану свесни своје беде, да се ослободе од ње покајањем. Поменутим речима Господ је додао страшне речи: "Нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање". Ко је назван праведницима? Они несрећни, заслепљени грешници, који, будући обманути самомњењем, не налазе да им је покајање насушно потребно, те га зато или одбацују, или су немарни према њему. О, какве несреће! Због тога се таквих Спаситељ одриче, и они губе ризницу спасења. "Тешко оној души", поручује Преподобни Макарије Велики, "која, услед велике, безмерне озлеђености злобом не осећа ране своје, и која мисли за себе да јој је свака озлеђеност злобом потпуно страна. Такву душу не посећује и не исцељује добри Лекар, јер је она хотимично ране своје оставила без старања, мислећи да је здрава и непорочна. "Не требају", говори Он, "здрави љекара него болесни" (Мт. 9, 12)" (Слово шесто о љубави, гл. 16). Ужасна је суровост према себи одбацивање покајања! Ужасна је хладноћа и нељубав према себи немар према покајању. Онај ко је суров према себи не може да не буде суров и према ближњима својим. Ко се смиловао на себе прихватањем покајања постаје истовремено милостив и према ближњима. Из овога се види сва погубност грешке одузимања срцу онога што му је заповедио Сам Бог, осећања покајања које му је суштаствено и логички неопходно и напрезања да се у срцу развију - супротно од поретка, супротно од заповести Божије - они осећаји који се сами по себи у њему морају јавити након очишћења покајањем, али који су потпуно другачијег карактера (Свети Исаак Сиријски, Слово 55). О том духовном карактеру телесни човек не може стећи никакву представу, зато што се представа о осећају увек заснива на осећајима већ познатим срцу, док су духовни осећаји потпуно страни срцу коме су знани само телесни и душевни осећаји. Такво срце чак ни не зна за постојање духовних осећаја.

Свима је познато каква је душевна невоља настала за јудејске књижевнике и фарисеје због њиховог неправилног душевног настројења; они не само што су постали туђи Богу, него су постали и најогорченији непријатељи Његови, богоубице. Сличну невољу трпе подвижници молитве који су из свога подвига избацили покајање, који се упињу да у срцу разгоревају љубав према Богу, да осећају насладу, одушевљење; они свој пад стално продубљују, чинећи се туђим Богу, ступајући у општење са сатаном, испуњавајући се мржњом према Духу Светоме. Тај вид преласти је ужасан; он је подједнако душегубан као и први, али је мање очигледан; он се ретко завршава лудилом, самоубиством, али засигурно изопачује и ум и срце. По стању ума које производи Оци су га назвали мњењем (Преподобни Григорије Синаит, гл. 108, 128. Добротољубље, део I; Свети Јован Карпатијски, гл. 49. Добротољубље, део IV). На ту врсту преласти указује и Свети апостол Павле, говорећи: "Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видјео, и узалуд надимајући се тјелесним умом својим" (Кол. 2, 18). Онај ко је у власти ове преласти мисли за себе, ствара за себе "мњење" да поседује многе врлине и вредности, па чак и да обилује даровима Духа Светога. Мњење настаје од лажних представа и лажних осета; по томе својству оно у потпуности спада у сферу ђавола као оца и представника лажи. Онај ко се моли, упињући се да у срцу развије осећаје новог човека, а немајући за то никакве могућности, њих замењује осећајима које је сам измаштао, кривотворинама, којима се без оклевања придружује дејство палих духова. А пошто те неисправне осећаје, своје и демонске, прихвати као истинске и благодатне, он стиче и представе саобразне оваквим осећајима. Ти осећаји, бивајући стално прихватани од срца и јачајући у њему, потхрањују и умножавају лажне представе; природно је да се од оваквог неисправног подвига образују самообмана и демонска преласт - "мњење". "Мњење не може бити умишљено" (Слово 4, на крају и Слово 3), казао је Свети Симеон Нови Богослов. Онај ко за себе мисли да је бестрасан никада се неће очистити од страсти; ко мисли да је испуњен благодаћу никада неће задобити благодат; ко мисли да је свет, никада неће достићи у светост. Најједноставније речено: ко приписује себи духовна делања, врлине, вредности, благодатне дарове, ко себи ласка и чини себи задовољство "мњењем", заграђује тим "мњењем" улазак у своје биће и духовним делањима, и хришћанским врлинама, и благодати Божијој, отварајући широм врата греховној зарази и демонима. У онима који су заражени "мњењем" више нема никакве способности за духовно узрастање: они су ту способност уништили, приневши на олтар лажи и саме темеље човекове делатности и његовог спасења - представу о истини. Код оних који пате од овакве преласти присутна је необична извештаченост: они као да су опијени собом, својим стањем самообманутости, видећи у њему благодатно стање. Они су прожети и испуњени високоумљем и гордошћу, при чему се многима који суде по лицу, а који нису кадри да суде по плодовима, као што је заповедио Спаситељ (Мт. 7, 16; 12, 33), а утолико пре по духовном чулу које помиње Апостол (Јевр. 5, 14), они чине смиренима. Пророк Исаија живо је предочио дејство преласти "мњења" у палом арханђелу, дејство које је преластило и у погибао одвело тога архангела. "Говорио си", обраћа се Пророк сатани, "у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих, подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној. Изаћи ћу у висини над облаке, изједначићу се с вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну" (Ис. 14, 13-15). Зараженог "мњењем" Господ обличује овако: "Говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг" (Откр. 3, 17). Гопод прелашћеноме саветује покајање; оно што је неопходно, а из чега се састоји покајање, Он предлаже да се купи од Њега Самог (Откр. 3, 18). И та куповина насушно је потребна: без ње нема спасења. Нема спасења без покајања, а покајање од Бога примају само они који, да би га задобили, продају све имање своје, односно, одрекну се свега што су лажно прихватили посредством "мњења".

Ученик - Јеси ли имао прилике да се сретнеш са онима који су заражени описаним видом преласти?

Старац - Заражени прелашћу "мњења" срећу се веома често. Свако ко нема скрушена духа, свако ко себи приписује ма какве врлине и заслуге, свако ко се стриктно не држи учења Православне Цркве, него произвољно, по своме нахођењу, или по неком инославном учењу, расуђује о било ком догмату или предању, налази се у тој преласти. Степен преласти одређује се на основу степена одступања и упорности у том одступању.

Слаб је човек! У нас се неизоставно поткрада "мњење" у било ком облику, и, прожимајући наше ја, удаљава од нас благодат Божију. Као што, по запажању Светог Макарија Великог, нема ниједног човека који би био потпуно слободан од гордости, тако нема ниједног човека који би био потпуно слободан од деловања на њега перфидне преласти назване "мњење". Оно је плело замке чак и Апостолу Павлу, и лечило се тешким допуштењима Божијим. "Нећемо, браћо, да не знате о невољи нашој која нам се догоди у Азији, да сувише бијасмо оптерећени, преко моћи, тако да смо били у недоумици и за живот; чак сами у себи осуду на смрт доживјесмо, да се не бисмо уздали у себе него у Бога Који подиже мртве" (2. Кор. 1, 8-9). Из тога разлога неопходно је будно стражити над собом, како не бисмо себи приписали неко добро дело, неку похвалну особину или нарочиту природну способност, или чак благодатно стање, уколико је човек у њега узведен, једном речју, да не бисмо сматрали да ми сами поседујемо било какву вредност. "Шта ли имаш", казује Свети Апостол, "што ниси примио" (1. Кор. 4, 7) од Бога? Од Бога имамо и битије, и нови живот (цсл. пакибитије), и сва природна својства, све способности, и духовне, и телесне. Ми смо дужни пред Богом! Дуг наш не може се исплатити! Из таквог гледања на себе образује се само по себи такво стање нашега духа које је супротно "мњењу", стање које је Господ назвао сиромаштвом духа, које нам је заповедио да имамо и које је назвао блаженим (Мт. 5,3). Велика је невоља удаљити се од догматског и наравственог учења Цркве, од учења Духа Светога било каквим умовањем! То је преузношење, које се противи разуму Божијем. Такав разум ваља обарати и покоравати на послушност Христу (2. Кор. 10, 4-5).

Ученик - Постоји ли некаква веза између преласти првог типа и оне другог типа?

Старац - Веза између та два типа преласти свакако постоји. Први тип преласти увек је сједињен са прелашћу другог типа, са "мњењем". Онај ко замишља прелашћујуће представе посредством природне способности имагинације, који посредством уобразиље (фантазије) те представе склапа у очаравајућу слику, који читаво биће своје покорава снажном прелашћујућем утицају те "уметности", неизоставно, по несрећној неопходности, сматра да се та "уметност" ствара дејством благодати Божије, и да су срдачни осећаји који се подстичу тим сликама благодатни.

Други тип преласти - "мњење" у правом смислу - делује без стварања прелашћујућих слика: оно се задовољава стварањем кривотворина благодатних осећаја и стања, из којих се рађа лажна, варљива представа о целокупном духовном подвигу уопште. Онај ко се налази у преласти "мњења" стиче лажно гледиште на све што га окружује. Он је обманут и у себи, и споља. Уобразиља снажно делује у онима који су прелашћени "мњењем", али искључиво у области апстрактног. Она се или уопште не бави, или се ретко бави "живописањем" у уображавању раја, вишњих обитељи и одаја, небеске светлости и миомира, Христа, Ангела и Светих; она стално измишља тобоже духовна стања - блиско пријатељевање са Исусом ("О угледању на Христа" Томе Кемпијског, књ. 2, гл. 8), унутарњи разговор са њим (исто, књ. 3, гл. 1), тајанствена откривења (исто, књ. 3, гл. 3), гласове, насладе, на њима заснива лажну представу о себи и о хришћанском подвигу, ствара уопште лажни начин мишљења и лажно расположење срца, доводећи час у опијеност собом, час у распаљеност и еуфорију. Ти разноврсни осети јављају се од деловања перфидне таштине и сладострашћа: од тога деловања крв се покреће на греховни, прелашћујући начин, који се приказује као благодатна наслада.

Таштина и сладострашће подстичу се високоумљем, тим нераздвојним пратиоцем "мњења". Ужасна гордост, слична гордости демонској, представља доминантно својство оних који су попримили и једну и другу преласт. Оне који су обманути првим типом преласти гордост доводи у стање очите умне помаме; код оних који су обманути другим типом она је, премда такође изазива озледе ума, које се у Писму називају изопачењем ума (2. Тим. 3, 8), мање приметна, прекривена је маском смирења, побожности, мудрости, али се познаје по горким плодовима својим. Они који су заражени "мњењем" о сопственим врлинама, особито о својој светости, способни су и спремни на све сплетке, на свако лицемерје, лукавство и обману, на свако злодело.

Такви одишу непомирљивим непријатељством против служитеља истине, са махнитом мржњом устајући на њих када у прелашћенима они не желе да признају оно стање које им приписује њихово "мњење" и које "мњење" предочава заслепљеном свету, на срамоту његову.

Ученик - Постоје, међутим, и духовна стања која производи благодат Божија, као што је оно стање у коме се задобија окушај духовне сласти и радости, стање у коме се откривају тајне хришћанства, стање у коме се у срцу осећа присуство Духа Светога, стање у коме се подвижник Христов удостојава духовних виђења.

Старац - Свакако, постоје, али само у оним хришћанима који су достигли у савршенство хришћанско, који су претходно очишћени и припремљени покајањем. Постепено деловање покајања уопште, које се изражава свим видовима смирења, нарочито молитвом узношеном из сиромаштва духа, из плача, постепено слаби деловање греха у човеку. За то је потребно знатно време. И оно се дарује истинским, добронамерним подвижницима по промислу Божијем, који неуспављиво бдије над нама. Борба са страстима је од необичне користи: она, пре свега, доводи до сиромаштва духа. Ради суштаствене користи наше, Судија и Бог наш дуго нас трпи и не свети се брзо супарнику (Лк. 18, 7) нашем - греху. Када страсти веома ослабе - а то се највише збива поткрај живота (Житије Теофила, Пимена Болешљивог, Јована Многострадалног; Патерик Печерски), тада се, мало по мало, почну појављивати духовна стања што се бескрајно разликују од стања која су производ "мњења". Најпре, у одаје душе улази благодатни плач, омива је и обељује да би примила дарове који ће уследити за плачем, онако како је духовним законом установљено. Телесни човек никако, ни на који начин, не може чак ни замислити духовна стања, нити може имати било какву представу о благодатном плачу: познање тих стања не задобија се другојачије него опитом (Св. Исаак Сиријски, Слово 55). Духовни дарови раздају се са премудрошћу Божанственом, која пази на то да словесни сасуд, коме ваља примити у себе дар, узмогне поднети без штете по себе снагу тога дара. Од новог вина продиру се мехови стари (Мт. 9, 17)! Приметно је да се у данашње време духовни дарови раздају са највећом умереношћу, саобразно оној раслабљености којом је хришћанство у целини обузето. Ти дарови удовољавају једино насушним потребама спасења. Насупрот томе, "мњење" растаче своје дарове у безмерном обиљу и са великом журбом.

Општа одлика духовних стања јесте дубоко смирење и смиреноумље, сједињено са давањем предности свим ближњима над собом, са расположењем, са еванђелском љубављу према свима ближњима, са тежњом ка непознатом, ка удаљавању од света. "Мњењу" је ту мало места: јер се смирење састоји у одрицању од свих властитих вредности и врлина, у суштаственом исповедању Искупитеља, у налажењу у Њему свег уздања и ослонца, док се "мњење" састоји у присвајању за себе оних вредности које су од Бога дате, и у измишљању својих непостојећих врлина. Оно је сједињено са уздањем у себе, са хладним, површним исповедањем Искупитеља. Бог се прославља ради властитог прослављења, онако како Га је славио Фарисеј (Лк. 18, 11). Они који су поробљени "мњењем" углавном се одају сладострашћу, иако себи приписују веома узвишена духовна стања, беспримерна у исправном православном подвижништву; мало се њих уздржава од грубог служења сладострашћу, и то једино због тога што у њима преовладава грех над греховима - гордост.

Ученик - Могу ли се од преласти која се назива "мњење" рађати некакве опипљиве, видљиве несрећне последице?

Старац - Из овог типа преласти настале су погубне јереси, расколи, безбожништво, богохулство. Најнесрећнија видљива последица њена јесте делатност неисправна и штетна и по себе и по ближње - зло које се, без обзира на његову јасност и велике размере, слабо опажа и тешко схвата. Са делатницима молитве зараженим "мњењем" дешавају се и несреће које су свима очигледне, али ретко, јер "мњење", премда доводи ум у ужасну заблуду, не изазива помахниталост, као што је случај са растројеном уобразиљом. На Валаамском оству, у једној удаљеној и осамљеној колиби, живео је схимонах Порфирије, кога сам имао прилике да видим. Он је упражњавао подвиг молитве. Какве је врсте тај подвиг био - не знам тачно. Његова неисправност да се, међутим, наслутити по омиљеном штиву тога схимонаха: он је веома ценио књигу западног писца Томе Кемпијског "О угледању на Христа" и њоме се руководио. Та је књига написана у стању "мњења". Једне јесење вечери Порфирије је посетио старце у скиту који се налазио близу његове колибе. Када се опраштао од њих, упозоравали су га, говорећи: "Немој да ти падне на ум да пређеш по леду; лед тек што се ухватио, и веома је танак". Порфиријева колиба била је од скита удаљена једним дубоким заливом Ладошког језера, који је требало обићи. Схимонах је танким гласом, са спољашњом скромношћу, одговарао: "Већ сам постао лак". И отишао је. После извесног времена зачуо се очајнички крик: скитски старци у узбуђењу истрчаше напоље. Био је мрак; дуго им је требало да нађу место на коме се десила несрећа, а није им скоро пошло за руком ни да пронађу утопљеника: извукли су тело из кога се душа већ била удаљила.

Ученик - За књигу "О угледању на Христа" велиш да је написана у стању самообмане; али она је нашла мноштво читалаца чак и међу чедима Православне Цркве!

Старац - Ти читаоци усхићени су њеном вредношћу, и изричу своју оцену о тој вредности, не разумевајући ово. У предговору руског преводиоца књизи "О угледању на Христа" (издање из 1834. године, штампано у Москви) говори се: "Један високопросвећени муж, Рус, православац, говорио је: када би се тражило моје мишљење, смело бих одмах после Светог Писма ставио Кемпијског, О угледању на Исуса Христа" (стр. 37). У овом, тако категоричном суду, инославном писцу даје се предност у односу на све Свете Оце Православне Цркве, а своје гледиште фаворизује се у односу на суд читаве Цркве, која је на светим Саборима списе Светих Отаца прогласила богонадахнутима и завештала читање њихово не само ради душевне поуке свим чедима својим, него и као руководство приликом решавања свих питања црквених. У списима Отаца сачувана је велика духовна, хришћанска и црквена, ризница: догматичко наравствено предање Свете Цркве. Очито да је књига "О угледању на Христа" поменутог мужа довела у оно стање у коме се усудио да изрекне тако брзоплет, тако погрешан, тако жалостан суд (иначе, када се појавила, књига "О угледању на Христа" била је осуђена чак и од Римокатоличке цркве и прогоњена од Инквизиције. Касније је тај прогон прекинут, и прешао је у покровитељство када се видело да та књига служи као добро оруђе пропаганде међу људима који су изгубили истинско поимање хришћанства, сачувавши површан однос према њему. Под папском пропагандом подразумева се ширење оне представе о папи коју папа жели да наметне човечанству о самом себи, то јест представе о врховној, апсолутној, неограниченој власти папе над светом. Пропаганда, која то има за циљ, обраћа мало пажње на квалитет учења које шири: њој иде на руку све што доприноси остваривању њеног циља - па чак и вера у Христа без напуштања вере у идоле). То је самообмана! То је преласт! Ова књига састоји се од лажних представа; лажне представе производ су неправилних осећаја изазваних том књигом. У књизи живи и из књиге одише помазањем злог духа, који ласка читаоцима, поји их отровом лажи, заслађених финим зачинима од високоумља, таштине и сладострашћа. Књига директно води читаоца у општење са Богом, без претходног очишћења покајањем, због чега и изазива посебну наклоност код страсних људи, који нису упознати са путем покајања и који нису упозорени на чување од самообмане и преласти, нити упућени на ваљано живљење учењем Светих Отаца Цркве Православне. Књига снажно делује на крв и нерве, узбуђује их, и зато се нарочито допада људима који су у власти чулности: њоме се може наслађивати без одбацивања грубих чулних наслада. Високоумље, перфидно сладострашће и таштина у књизи се приказују као дејства благодати Божије.

Када помиришу блуд свој у његовом перфидном дејству, телесни људи доспевају у стање заноса због насладе, због опијености до које се дошло без напора, без самоодбацивања, без покајања, без разапињања тела са страстима и жељама (Гал. 5, 24), са ласкањем стању палости. Вођени слепилом својим и гордошћу, они радосно прелазе са постеље животињске љубави на постељу љубави која је још преступнија, а која влада у кући блуда одбачених духова. Једна особа, која је по свом земаљском положају припадала највишем и најобразованијем слоју, и која је споља била члан Цркве Православне, на следећи начин изразила се о некој умрлој протестанткињи коју је та особа сматрала светом: "Она је страсно љубила Бога; мислила је само на Бога; видела је само Бога; читала је једино Еванђеље и "О угледању на Христа", које је друго Еванђеље" (иначе, тај усхићени исказ изречен је на француском језику, толико подесном за сцену: " Elle aimait Dieu avec passion; elle ne pensait qu'a Dieu, elle ne voyait que Dieu; elle ne lisait que l'Evangile qui est un second Evengile "). Тим је речима изражено управо оно стање у које доспевају читаоци и поштоваоци дела "О угледању на Христа".

Са овом је реченицом у бити истоветан исказ познате француске списатељице, госпође де Севиње, о чувеном француском песнику Расину старијем. "Он воли Бога онако како је раније волео своје наложнице", дозволила је себи да каже госпођа де Севиње ("Il aime Dieu, comme il aimait ses maitresses"). Познати критичар Ла Гарп, који је најпре био безбожник, а затим се обратио у неправилно схваћено и изопачено хришћанство, одобравајући исказ госпође де Севиње, казао је: "Срце којим се љуби Творац и твар једно је, иако се последице међу собом разликују онолико колико су различити сами објекти" ("C'est avec ie meme coeur, qu'on aime ie Createur, ou la creature, quoique les effest soient aussi differente, quo les objets"). Расин је са разврата прешао на преласт која се зове "мњење". Та преласт потпуно јасно долази до изражаја у двема последњим песниковим трагедијама - "Јестири" и "Годолији". Узвишене Расинове хришћанске мисли и осећања нашли су себи широк простор у храму Муза и Аполона (Музе и Аполон су божанства древних пагана, Грка и Римљана; тим демонима пагани су приписивали покровитељство над лепим уметностима), побравши у позоришту аплаузе и изазвавши усхићење. "Годолија", трагедија која се сматра за најбоље Расиново дело, била је приказана четрдесет пута заредом. Дух те трагедије истоветан је са духом "Угледања". Верујемо да у срцу човечијем постоји животињска пожуда, унета у њега греховним падом, која је у вези са пожудом палих духова; верујемо да у срцу постоји и духовна тежња, са којом смо створени, којом се природно и исправно љуби и Бог и ближњи, која се налази у хармонији (у сазвучју, у сагласности) са тежњом Светих Ангела. Да би се заволео Бог и у Богу ближњи, неопходно је очистити се од животињске пожуде. Очишћење Дух Свети савршава у човеку који својим животом показује вољу за очишћењем. У наравственом смислу заправо се срцем и назива жеља и остале душевне снаге, а не срце као телесни уд. Те снаге усредсређене су у овом уду, тако да је општом употребом назив пренет са уда на стециште снага.

За разлику од осећаја телесних људи, духовни мужеви, пошто помиришу злосмрадије зла које се заогрнуло обличјем добра, одмах осете одвратност од књиге која одише оваквим злосмрадијем. Старцу Исаији, монаху који је живео у безмолвију у Никифоровском манастиру (Олоњецка или Петрозаводска епархија), узнапредовавши у умној молитви и удостојивши се осењења благодати Божије, био је једном приликом прочитан одломак из "Угледања". Старац је истог трена провидео смисао књиге; он се насмејао и узвикнуо: "О! Ово је писано у стању мњења. Ту нема ничег истинитог! Све је ту лажно! Све измишљено! Тома је описао духовна стања, која није познавао из искуства, онако кавим су се она чинила и каквима их је замишљао". Преласт, као несрећа, представља жалостан призор; али као апсурд она је смешан призор. Архимандрит Новојезерског манастира Светог Кирила (Новгородска епархија), познат са свога строгог живљења, који је у простоти срца најпре упражњавао скоро искључиво телесни подвиг, док је о духовном имао веома скромну представу, особама које су се са њим саветовале и које су се налазиле под његовим руководством најпре је предлагао да читају "О угледању на Христа", али је неколико година пред смрт почео да забрањује њено читање, говорећи са светом простотом: "Раније сам за ту књигу мислио да је корисна душама, али ми је Бог открио њену штетност". Исто мишљење о "Угледању" имао је јеросхимонах Леонид, познат по свом делатном монашком искуству, који је поставио темељ наравственом благоустројству у Оптинском манастиру (Калушка епархија). Све поменуте подвижнике лично сам познавао. Неки спахија, васпитан у духу православља, који је имао прилике да накратко види такозвани "велики свет", односно највише слојеве друштва, приметио је једном књигу "О угледању на Христа" у рукама своје кћери. Забранио јој је да чита ту књигу, рекавши: "Не желим да се поводиш за модом и да кокетираш пред Богом". То је и најтачнија оцена ове књиге.

Ученик - Постоје ли још неке врсте преласти?

Старац - Све парцијалне врсте самообмањивања и прелашћености демонима спадају у два горепоменута основна типа, и њихово је порекло или у неправилном деловању ума, или у неправилном деловању срца. Нарочито је широко деловање "мњења". Не без основа у стање самообмане и преласти увршта се и душевно настројење оних монаха који се, пошто су одбацили упражњавање Исусове молитве и умно делање уопште, задовољавају само спољашњим мољењем, односно непропуштањем црквених служби и стриктним испуњавањем келијског правила, које им се састоји искључиво од псалмопојања и усмених и гласних молитвословља. Они не могу избећи "мњење", како то објашњава већ поменути старац Василије у предговору књизи Светог Григорија Синаита, позивајући се превасходно на списе Преподобних - Григорија и Симеона Новог Богослова. Показатељ скривеног "мњења" у тим се подвижницима испољава када мисле за себе да проводе пажљив живот, када због гордости презиру друге, лоше се изражавају о њима, држе за себе да су достојни, по своме мишљењу, да буду пастири оваца и учитељи њихови, наликујући на слепца који би да покаже пут другим слепцима (О другом начину пажње и молитве. Добротољубље, део I).

Усмено и гласно мољење плодоносно је када је повезано са пажњом, што се среће веома ретко, јер се пажњи учимо превасходно при упражњавању молитве Исусове (Предговор схимонаха Василија).

О ИСТИНСКОМ И ЛАЖНОМ СМИРЕНОУМЉУ

"Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу" (Кол. 2, 18), поручује Свети Апостол Павле. Итинско смиреноумље састоји се у послушању и идењу за Христом (Филипљ. 2, 5-8). Истинско смиреноумље јесте разум духовни. Оно је дар Божији; оно је дејство благодати Божије у уму и срцу човековом. Постоји и хотимично смиреноумље: њега измишља за себе душа ташта, душа прелашћена и обманута лажним учењем, душа која самој себи ласка, душа која иште ласкање од света, душа која свецело стреми земаљском напредовању и земаљским насладама, душа која је заборавила на вечност, на Бога.

Хотимично смиреноумље, проистекло из властите уобразиље, састоји се од многих и разноврсних лукавстава којима се гордост људска упиње да ухвати славу смиреноумља од заслепљеног света, света који љуби своје, света који велича порок када је прекривен маском врлине, света који мрзи на врлину када се та врлина показује његовом погледу у светој простоти својој, у светој и непоколебивој покорности Еванђељу.

Ништа није толики непријатељ смирењу Христовом као својевољно смирење, које је одбацило јарам послушања Христу и које под покровом лицемерног служења Богу служи сатани у светотатству.

Будемо ли непрестано погледали на грех свој, будемо ли се трудили да га сагледамо до најситнијих подробности, нећемо у себи наћи никакве врлине, нећемо наћи ни смиреноумље.

Истинским смирењем прикрива се истинска, света врлина: тако целомудрена девојка покривалом скрива лепоту своју, тако се и Светиња над светињама завесом скрива од погледа народа.

Истинско смиреноумље јесте еванђелски карактер, еванђелска нарав, еванђелски начин мишљења.

Истинско смирење јесте тајна Божија: оно је недоступно за познање поступка људског. Као најузвишенија премудрост, оно се телесном разуму приказује као лудост.

Тајну смирења Господ Исус открива верном ученику Своме који непрестано седи крај ногу Његових и пажљиво прати животворне речи Његове. И када је откривена, она пребива скривена: речима и језику земаљском она је недокучива. Телесном је разуму несазнајна: несазнајно се разумом духовним познаје, и, будући познато, пребива као несазнајно. Смирење је небеско живљење на земљи. Благодатно, чудесно виђење величанства Божијег и неизбројивих доброчинстава Божијих човеку, благодатно познање Искупитеља, идење за Њим са одбацивањем себе, виђење бездана погибли у коју се стровалио род људски - то су невидљива обележја смирења, то су прве одаје ове духовне палате коју је Богочовек створио.

Смирење не види за себе да је смирено. Напротив: оно у себи види много гордости. Оно се стара за то да пронађе све гране те гордости; и тражећи их, види да му ваља још много тражити.

Преподобни Макарије Египатски, кога је Црква прозвала Великим због изузетности врлина његових, а особито због најдубљег смирења, знаменити и духоносни Отац, у својим узвишеним, светим, тајанственим беседама казао је да и најчистији и најсавршенији човек у себи има нешто гордо (Беседа 7, гл. 4).

Тај је угодник Божији достигао највиши степен хришћанског савршенства; живео је у времена у којима беше мноштво Светих, имао прилике да види највећег међу светим монасима Антонија Великог, и рекао да није видео нити једног човека који би у потпуности и у правом смислу те речи могао бити назван савршеним (Беседа 8, гл. 5). Лажно смирење пак себе види смиреним: на смешан и жалостан начин оно се теши тим виђењем, варљивим и погубним по душу.

Сатана узима на себе обличје светозарног Ангела; апостоли његови узимају обличје Апостола Христових (Кор. 9, 13-15); његово учење узима обличје учења Христовог; стања која производе његова прелашћивања изгледају као духовна, благодатна стања; гордост његова и таштина, и њима узроковане самообмана и преласт приказују се као смирење Христово.

Ах! Камо се скривају од несрећника заокупљених маштаријама, жалосно задовољних собом, својим стањем самообмане, и испуњених мишљу да ће се наслађивати и у блаженству пребивати, камо се скривају од њих речи Спаситеља: "Блажени који сте гладни сада, блажени који плачете сада, и тешко вама који сте сити сада, тешко вама који се смијете сада" (Лк. 6, 21-25).

Погледај пажљивије, погледај непристрасно на душу своју, љубљени брате!

Није ли њој примереније покајање од насладе! Није ли јој примереније да плаче на земљи, у тој долини туге, чије је назначење управо плач, него да измишља за себе превремене, прелашћујуће, апсурдне, погубне насладе!

Покајање и плач због греха пружају вечно блаженство: то је познато, то је веродостојно, то је обзнањено од Господа. Зашто се онда не би погрузио у та свештена стања, зашто не би у њима пребивао, а не да себи измишљаш насладе, да се њима насићујеш, њима задовољаваш, њима у себи гушиш блажену глад и жеђ за правдом Божијом, блажену и спасоносну тугу због греха својих и због греховности.

Глад и жеђ за правдом Божијом сведоци су сиромаштва духа; плач је израз смирења, његов глас. Немање плача, засићеност самим собом и наслађивање својим умишљено духовним стањем обличују гордост срца.

Побој се да због испразне и прелашћујуће насладе не наследиш жалост непролазну, коју је Бог обећао онима који су сада презасићени у свом самозадовољству, супротно од воље Божије.

Сујета и деца њена - лажне духовне насладе, које делују у души што није прожета покајањем - стварају илузију смирења. Том илузијом душа замењује истинско смирење. Илузија истине, испунивши свештене одаје душе, самој Истини заграђује све улазе у те одаје.

Авај, душо моја, Богом саздани храме истине! Примивши у себе илузију истине, поклонивши се лажи наместо Истине, постајеш храм пагански!

У том храму стоји идол: мњење смирења. Мњење смирења представља најужаснији вид гордости. Гордост се тешко изгони чак и када је човек свестан да је реч о гордости; али како да је изгони када му се она приказује као смирење?

У томе храму влада жалосна гнусоба опустошења! У томе храму осећа се тамјан кумирослужења, певају се песмопоји којима се весели ад. Тамо помисли и осећања душевна кушају од забрањене хране жртвоване идолима, напијају се вина помешаног са смртоносним отровом. Храм пагански, обиталиште идола и сваке нечистоте, недоступно је не само благодати Божијој, даровима духовним, него и било каквој истинској врлини, било каквој заповести еванђелској.

Лажно смирење до те мере чини човека заслепљеним, да га приморава не само да мисли за себе и да другима пружа наговештаје да је смирен, него и да то отворено говори, да то громогласно проповеда (О угледању, књ. 3, гл. 2).

Сурово нам се изругује лаж када је, будући њоме обманути, држимо за истину.

Благодатно смирење је невидљиво, као што је невидљив дародавац његов Бог. Оно је скривено ћутањем, једноставношћу, искреношћу, неусиљеношћу, слободом.

Лажно смирење увек је праћено измаштаном спољашњошћу: оно се јавно показује,

Лажно смирење воли сцене: њиме оно обмањује и друге и себе. Смирење Христово оденуто је у хаљине и доламу (Јн. 19, 24), ту најједноставнију одећу: заогрнуто том одећом, оно остаје непрепознато и незапажено од људи.

Смирење је залога у срцу, свештено, безимено својство срца, божанствена навика која се неприметно рађа у души од испуњавања заповести еванђелских (Преподобни ава Доротеј, Поука 2).

Дејство смирења може се упоредити са дејством страсти среброљубља. Онај ко је заражен слабошћу вере и љубави према трулежном благу, што га више стиче, постаје све незаситији и грамзивији. Што се више богати, то се већма самом себи чини сиромашнијим и јаднијим. Тако и онај ко је вођен смирењем - што се више богати врлином и духовним даровима, постаје све оскуднији и ништавнији пред сопственим погледом.

То је природно. Када човек још није окусио од највишег добра, тада његово властито добро, оскврњено грехом, представља за њега вредност. А када постане удеоничар божанског, духовног добра, тада његово властито добро, сједињено и измешано са злом, нема за њега никакве вредности.

Убожјаку је драгоцена кеса са бакарним парицама које је дуго сакупљао са трудом и напором. Али када богаташ неочекивано у недра његова изручи мноштво сребрњака, овај ће са презрењем одбацити кесу као бреме које му представља само терет.

Праведни, многострадални Јов, пошто је поднео љута искушења, удостојио се Боговиђења. Тада је у надахнутој молитви казао Богу: "Ушима слушах о Теби, а сада Те око моје види". Какав је то плод израстао у души праведниковој од Боговиђења? "Зато поричем", наставља и завршава Јов молитву своју, "и кајем се у праху и пепелу" (Јов 42, 5-6).

Желиш ли да задобијеш смирење? Заповести еванђелске испуњавај: са њима ће се у срце твоје настањивати и његова својина постајати свештено смирење, односно својства Господа нашег Исуса Христа.

Почетак смирења јесте сиромаштво духа; средина његова јесте узрастање у њему, које превазилази сваки ум и познаје мир Христов; крај и савршенство његово јесте љубав Христова.

Смирење се никада не гневи, не угађа људима, не одаје се тузи, ничега се не плаши.

Може ли се тузи предавати онај ко је унапред за себе познао да је достојан сваке патње?

Може ли се невоља устрашити онај ко је унапред себе осудио на патње, ко на њих гледа као на средство свога спасења?

Угодници Божији узљубили су речи благоразумног разбојника који беше распет крај Господа. Они су у патњама својим навикли да говоре: Примамо по својим делима као што смо заслужили; сети нас се, Господе, кад дођеш у Царству Своме (Лк. 33, 41-42; 27, 34). Сваку патњу они дочекују са признањем да су је и заслужили (Преподобни ава Доротеј, Поука 2).

Свештени мир улази у срца њихова са речима смирења! Он приноси чашу духовне утехе и болеснику на одру, и сужњу у тамници, и ономе кога људи прогоне, и ономе који је од демона гоњен.

Чашу утехе рука смирења приноси и ономе који је на крсту разапет; свет му пак може донети једино оцат помешан са жучи (Мт. 27, 34).

Човек смирен није способан да гаји у себи злобу и мржњу: он нема непријатеља. Ако га ко од људи вређа, у томе човеку он види оружје праведног суда, или промисли Божије.

Смирењем испуњен човек свецело се предаје вољи Божијој. Он не живи својим властитим животом, него Богом.

Смиреном је туђе свако уздање у себе, и стога он непрестано иште помоћи Божије, непрестано пребива у молитви.

Плодовита грана приклања се к земљи под теретом мноштва плодова својих. Бесплодна пак грана расте увис, умножавајући своје бесплодне изданке.

Душа богата еванђелским врлинама погружава се у смирење све дубље и дубље, и у дубинама тога мора налази бисере многоцене - дарове Духа.

Гордост је сигуран знак испразности човекове, робовања страстима, знак душе у којој учење Христово није нашло никаквог приступа.

Немој судити о човеку према спољашњости његовој; немој закључивати о њему да је горд или смирен. "Не судите по изгледу"; "по плодовима њиховим познаћете их" (Јн. 7, 24; Мт. 7, 16). Господ је заповедио да се људи познају по ономе што чине, по владању њиховом, по последицама које проистичу из онога што чине.

"Знам гордост твоју и злобу срца твога" (1. Цар. 17, 21), говораше Давиду ближњи његов; али Бог посведочи за Давида: "Обретох Давида слугу Свга, јелејем светим Мојим помазах га" (Пс. 89, 21). Човек не гледа онако како гледа Бог: јер човек погледа на лице, а Бог на срце (1. Цар. 16, 7).

Заслепљене судије често смиреним сматрају лицемера и ниског човекоугодника: он је бездан таштине.

Насупрот томе, те незналице које суде сматрају гордим онога који не тражи похвале и награде људске, и који зато не пузи пред људима, док је он истински слуга Божији; он је осетио славу Божију, која се само смиренима открива, осетио је смрад славе људске, и одвратио од ње и очи, и чуло мириса душе своје.

"Шта значи веровати?" - упитали су једног великог угодника Божијег. Он одговори и рече: "Веровати значи пребивати у смирењу и милости" (Алфабетски патерик. О ави Пимену Великом).

Смирење се узда у Бога, не полаже наду на себе и на људе, и зато је у владању своме једноставно, непосредно, непоколебиво, величанствено. Заслепљени синови света то називају гордошћу. Смирење не цени земаљска блага, не удостојавајући трулежност и пустошност ни пажње, ни погледа. Свештену хладноћу према трулежности и пустошности синови трулежности, слуге пустошности, називају гордошћу.

Постоји свештено поклоњење од смирења, од уважавања ближњег, од уважавања лика Божијег, од уважавања Христа у ближњем свом; и постоји порочно, користољубиво, човекоугодљиво и уједно човекомрзачко, богопротивно и богомрско поклоњење: сатана је молио Богочовека да му ода овакво поклоњење, нудећи му за њега сва царства овога света и славу њихову (Лк. 4, 7).

Колико је и данас оних који узносе овакво поклоњење како би задобили земаљска преимућства! Они којима се овакви поклањају хвале смирење њихово.

Буди пажљив и посматрај: да ли онај који ти се поклања чини то из поштовања према човеку, из осећања љубави и смирења, или његово поклоњење само потхрањује твоју гордост, изнуђујући од тебе некакву привремену корист?

Погледај, великашу земаљски, како пред тобом пузе таштина, ласкање, подлост! Чим достигну циљ свој, оне ће ти се изругивати, и издаће те првом приликом. Милост своју никада немој изливати на ташта човека: јер такав, колико је низак пред оним што је изнад њега, толико је охол, дрзак, нечовечан према онима нижим од себе (Лествица, Слово 22, гл. 22). Таштог човека познаћеш по његовој нарочитој способности ласкања, услужности, лагања, спремности на све што је подло и ниско.

Пилата је увредило Христово ћутање, које му се учинило гордим. "Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим?" (Јн. 19, 10). Своје ћутање Господ је објаснио јављањем воље Божије, чији је Пилат био слепо оруђе, премда је мислио да је делање његово независно. Због сопствене гордости Пилат није био способан да разуме да пред њим стоји свесавршено смирење - очовечени Бог.

Узвишена душа, душа испуњена небесним надањем, презиром према трулежним добрима овога света, није способна за ситно угађање људима и клањање њима. Такву душу погрешно називаш гордом, јер она не удовољава захтевима страсти твојих.

Амане, поштуј благословену, богоугодну гордост Мардохејеву! То што је у очима твојим гордост заправо је свето смирење (Књ. о Јестири, гл. 4-7). Аман, Македоњанин, беше љубимац и први велможа Артаксеркса, цара Персијског. Мардохеј, Јудеј, био је један од слугу царевих, али, будући дубоко прожет благочастивошћу, није допуштао себи угађање људима, па није пузио пред оним који само привремено влада. Такво Мардохејево понашање изазва Аманов бес, и он спреми висока вешала да би на њима погубио мрског му човека који се издвајао из свеопштег поклањања. Али услед несталности дела земаљских околности су се измениле, и Аман је био обешен на вешалима које је својевремено био приправио Мардохеју.

Смирење је еванђелско учење, еванђелска врлина, тајанствена сила Христова. Бог се јавио људима обукавши се у смирење, и ко се од људи обуче у смирење, постаје сличан Богу (Св. Исаак Сиријски, Слово 33).

"Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и за Мном иде" (Мт. 16, 24), објављује свето Смирење. Другачије није могуће бити ученик и следбеник Онога Ко се смирио до смрти, до смрти на крсту. Он је сео са десне стране Оца; Он је нови Адам, Родоначалник светог племена изабраних. Вера у Њега уписује међу изабране; изабраност се прима светим смирењем, и бива запечаћена светом љубављу. Амин.

О ЉУБАВИ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ

Шта може бити лепше и слађе од љубави према ближњем?

Љубити значи имати блаженство; мрзети значи пребивати у муци. Сав закон и пророци почивају на љубави према Богу и према ближњем (Мт. 22, 40).

Љубав према ближњем јесте стаза која узводи у љубав према Богу: јер је Христос благоволио да се на тајанствен начин обуче у сваког ближњег нашег, а у Христу Бог (1. Јован.).

Немој мислити, љубљени брате, да је заповест о љубави према ближњем тако блиска палом срцу нашем: заповест је духовна, а нашим срцем овладали су тело и крв; заповест је нова, а срце је наше старо.

Природна љубав наша озлеђена је падом; њу ваља умртвити - то заповеда Христос - и из Еванђеља поцрпсти свету љубав према ближњем, љубав у Христу.

Нови човек мора имати све нове особине; никакво старо својство му не пристаје.

Нема вредност пред Еванђељем љубав од буктања крви и осећаја телесних.

И какву она може имати вредност, ако, када се крв у човеку распали, даје заклетву да ће живот за Господа положити, а после неколико часова, када се крв охлади, куне се да Га не познаје (Мт. 16, 33, 35, 74)?

Еванђеље одбацује љубав која зависи од буктања крви, од осећања телесног срца. Оно поручује: "Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови" (Мт. 10, 34-36).

Пад је срце потчинио владавини крви, и, посредством крви, владавини онога који свет држи у власти својој. Еванђеље ослобађа срце од те поробљености, од тог насиља, и приводи руководству Духа Светога. Дух Свети учи свештеној љубави према ближњем. Љубав запаљена и одржавана Духом Светим јесте огањ. Тим се огњем гаси огањ природне, телесне љубави, озлеђене греховним падом (Лествица, Слово 15, гл. 3).

"Онај који казује да је могуће поседовати и једну и другу љубав сам себе прелашћује", казао је Свети Јован Лествичник (Слово 3, гл. 16).

У каквој је палости природа наша! Онај ко је по природи способан да са топлином љуби ближњег дужан је да се приморава на нешто необично - да га воли на онај начин на који то заповеда Еванђеље.

Огњена природна љубав лако се претвара у одвратност, у непомирљиву мржњу (2. Сам. 13, 15). Природна љубав говорила је и бодежом. У каквим се само гнојним ранама налази природна љубав наша! Како је тешка на њој рана пристрашћености!

Срце којим влада пристрашћеност способно је за сваку неправду, за свако безакоње, само да би удовољило болесну љубав своју.

"Лажна су мјерила мрска Господу, а права мјера угодна Му је" (Приче Сол. 11, 1).

Природна љубав пружа ономе кога воли само земаљско; на небеско ни не помишља.

Она војује против Неба и Духа Светога; јер Дух захтева распињање тела. Она војује против Неба и Духа Светога; јер њоме управља дух лукави, дух нечисти и у пропаст строваљени.

Приступимо Еванђељу, љубљени брате, погледајмо се у томе огледалу! Огледајући се у њему, одбацићемо старе хаљине, у које нас је обукао грехопад, украсићемо се хаљинама новим, које нам је Господ уготовио.

Та хаљина нова јесте Христос. "Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте" (Гал. 11, 27). Нове хаљине јесу Дух Свети.

Обући ћете се у силу с висине (Лк. 24, 49), казао је за те хаљине Господ. Хришћани се облаче у особине Христове дејством свеблагога Духа.

Хришћанину је могућно да стекне овакву одећу. "Обуците се у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте" (Римљ. 13, 14), поручује Апостол.

Најпре, управљајући се по Еванђељу, одсеци непријатељство, злопамтивост, гнев, осуђивање и све што је непосредно супротстављено љубави.

Еванђеље заповеда да се молимо за непријатеље, да благосиљамо оне који нас куну, да чинимо добро онима који нас мрзе, да ближњем отпуштамо све што против нас учини.

Постарај се, ти који желиш да се на Христа угледаш, да све заповести ове уистину испуњаваш.

Није довољно само са задовољством прочитати заповести еванђелске и задивити се високој моралности у њима садржаној. На жалост, многи се задовољавају само тиме.

Када приступиш испуњавању заповести Еванђеља, томе испуњавању жестоко ће се успротивити владари срца твога. Ти су владари: твоје сопствено телесно стање, у коме си потчињен телу и крви, и пали духови, који владају телесним стањем човековим.

Телесно мудровање, његова правда и правда палих духова захтеваће од тебе да не изгубиш част своју и друга пропадљива преимућства, да их заштитиш. Али ти храбро издржи невидљиву борбу, будући вођен Еванђељем, будући вођен Самим Господом.

Жртвуј све ради испуњења заповести еванђелских. Без такве жртве нећеш моћи да их испуњаваш.

Господ је казао ученицима Својим. "Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрече себе" (Мт. 16, 24).

Када је Господ с тобом, надај се победи: Господ не може да не буде победник.

Измоли у Господа победу себи, измоли је постојаном молитвом и плачем. И неочекивано ће дејство благодати доћи у срце твоје: изненада ћеш осетити сладосну опојност духовне љубави према непријатељима.

И још ти предстоји борба! Још ти ваља бити мужанственим! Погледај на објекте љубави твоје: да ли ти се много допадају?

Да ли је срце твоје много привезано за њих? Одреци их се!

Такво одрицање од тебе захтева Господ, законоположник љубави, не да би те лишио љубави и оних које волиш, него да би ти, одбацивши телесну љубав, оскврњену примесом греха, постао способан да примиш љубав духовну, чисту, свету, која је врховно блаженство.

Онај ко је осетио љубав духовну са омразом ће гледати на љубав телесну као на наказно изопачење љубави. Како се одрећи оних објеката љубави који као да су за само срце прирасли? - Кажи за њих Богу: "Они су, Господе, Твоји, а ко сам ја? Немоћно саздање, које никаквог значаја нема".

"Данас још туђинујем на земљи, могу нечим бити користан онима које волим; сутра ћу можда нестати са лица њеног, и за њих сам - ништа!"

"Хтео-не хтео, долази смрт, наилазе разноразне околности, насилно ме одвајају од оних које сам сматрао својима, и они више нису моји. У самој ствари они и нису били моји; постојао је само некакав однос између мене и њих; заваравајући се тим односом, називао сам их својима, држао их за своје. Да су заиста моји, остали би да ми занавек припадају". "Саздања припадају једино Саздатељу: Он је њихов Бог и Владика. Твоје, Господе мој, предајем Теби: себи сам их присвајао погрешно и узалудно".

За њих је сигурније да буду Божији. Бог је вечан, свудаприсутан, свемогућ, безмерно добар. Ономе ко је Његов Он је најсигурнији, најблагонадежнији Помоћник и Покровитељ. Бог даје човеку оно што је Његово: и људи Му постају своји, привремено по телу, занавек по духу, када Бог благоволи да тај дар пружи човеку.

Истинска љубав према ближњем заснована је на вери у Бога: она је у Богу. "Да сви једно буду", говорио је Спаситељ света Оцу Своме, "као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду" (Јн. 17, 21).

Смирење и привољеност Богу убијају телесну љубав. А то значи: она живи самомњењем и неверовањем. Онима које волиш чини све што им је на корист и све што ти закон допушта; али их вазда поверавај Богу, и слепа, телесна, неразумна љубав постепено ће се претворити у љубав духовну, разумну, свету.

Ако је пак љубав твоја пристрашће противно закону, одбаци је као гнусобу.

Када срце твоје није слободно, то је знак пристрашћености. Када је срце твоје поробљено, то је знак безумне, греховне страсти. Света љубав је чиста, слободна, сва у Богу. Она је дејство Духа Светога, Који делује у срцу по мери очишћења његовог.

Одбацивши непријатељство, одбацивши пристрашћеност, одрекавши се телесне љубави, стекни љубав духовну; "клони се ода зла и чини добро" (Пс. 34, 14).

Одај поштовање ближњем као лику Божијем - поштовање у души твојој, невидљиво другима, видљиво једино савести твојој. Нека делатност твоја буде на тајанствен начин саобразна твоме душевном настројењу.

Одај поштовање ближњем, не разликујући узраст, пол, звање, па ће се постепено у срцу твоме почети рађати света љубав. Узрочник ове свете љубави није тело и крв, нити привлачење осећања, него Бог.

Они који су лишени славе хришћанске нису лишени друге славе, задобијене приликом стварања: они су лик Божији.

И ако лик Божији буде бачен у страшни огањ адски, и тамо сам дужан да га поштујем.

Шта је мени до огња, до ада! Онамо је лик Божији бачен по суду Божијем; моје је да сачувам поштовање према лику Божијем, и да се тиме сачувам од ада. И слепоме, и губавоме, и разумом оскудноме, и дојенчету, и злочинцу, и паганину одај поштовање као лику Божијем. Шта је теби до њихових немоћи и недостатака! Стражи над собом, да ти љубави не недостане.

У Хришћанину одај поштовање Христу, Који је на поуку нашу поручио, и опет ће поручити приликом одлучивања о нашем уделу у вечности: "Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте" (Мт. 25, 40).

У своме поступању са ближњима држи на уму те речи из Еванђења, и постаћеш миљеник љубави према ближњем. Миљеник љубави према ближњем кроз њу улази у љубав према Богу.

Али ако мислиш да љубиш Бога, а у срцу твоме живо је непријатно расположење ма и према једном човеку, знај да си у жалосној самообмани. "Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је", казује Свети Јован Богослов. "Ову заповијест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега" (1. Јован. 4, 20-21).

Јављање духовне љубави према ближњем знак је обновљења душе Духом Светим. "Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу", поручује опет Свети Јован Богослов, "јер ко не љуби брата својега остаје у смрти" (1. Јован. 3, 14).

Савршенство Хришћанства је у савршеној љубави према ближњем. Савршена љубав према ближњем састоји се у савршеној љубави према Богу, за коју нема савршенства, за коју нема краја у узрастању. Узрастање у љубави према Богу је бесконачно: јер љубав је бесконачни Бог (1. Јован. 4, 16). Љубав према ближњем је темељ у здању љубави. Љубљени брате! Иди да у себи откријеш духовну љубав према ближњем; ушавши у њу, ући ћеш у љубав према Богу, кроз капију васкрсења, кроз двери Царства небеског. Амин.

О ЉУБАВИ ПРЕМА БОГУ

Љуби Бога онако како је Он заповедио да Га љубимо, а не онако како самообманути фантазери мисле да Га љубе.

Не измишљај себи усхићења, не усковитлавај нерве своје, не распаљуј се пламеном вештаственим, пламеном крви твоје. Жртва благопријатна Богу јесте смирење срца, скрушеност духа. Бог се са гневом одвраћа од жртве која се приноси са уздањем у себе, са гордим мишљењем о себи, па макар то била жртва паљеница.

Гордост усковитлава нерве, распаљује крв, буди склоност маштаријама, оживљује палост; смирење пак успокојава нерве, укроћује киптање крви, уништава маштарије, умртвљава палост, оживљава живот у Христу Исусу.

"Послушност је пред Господом боља од жртве, и покорност је боља од претилине овнујске", говорио је Пророк цару Израиљском који се био усудио да Богу принесе жртву криву (1. Сам. 15, 22): желиш ли да Богу принесеш жртву љубави, немој то чинити својевољно, по непромишљеној тежњи својој, него са смирењем, у оно време и на оном месту када је и где је Господ заповедио.

Духовно место на коме је једино заповеђено приносити жртве духовне јесте смирење (Алфабетни патерик. Казивање Преподобног Пимена Великог).

Господ је сигурним и тачним обележјима означио оне који Га љубе и оне што немају љубави к Њему. "Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће. Ко Ме не љуби, ријечи Моје не држи" (Јн. 14, 23-24).

Желиш ли да се научиш љубави Божијој? Уклањај се од сваког дела, сваке речи, помисли, осећаја које Еванђеље забрањује. Мржњом својом према греху, толико мрском Свесветоме Богу, покажи и докажи љубав своју према Богу. Сагрешења у која ти се деси да паднеш по немоћи својој без оклевања исцељуј покајањем. Али боље настој да строгим стражењем над собом не допушташ себи ни таква сагрешења.

Желиш ли да се научиш љубави Божијој? Брижљиво изучавај у Еванђељу заповести Господње и настој да их испуњаваш на делу, труди се да еванђелске врлине претвориш у навике, у своје особине. Ономе ко љуби својствено је да савршено испуњава вољу онога кога љуби.

"Љубим заповијести Твоје већма него злато и драго камење. Тога ради заповијести Твоје држим да су вјерне, на сваки пут лажни мрзим" (Пс. 129, 127-128), казује Пророк. Овакво је владање неопходно за очување верности Богу. Верност је неизоставни услов љубави. Без тога услова љубав се раскида.

Сталним уклањањем од зла и испуњавањем еванђелских врлина - у чему се састоји целокупно еванђелско наравствено учење - достижемо у љубав Божију. То је уједно и средство путем кога пребивамо у љубави према Богу: "Ако заповијести Моје одржите остаћете у љубави Мојој" (Јн. 15, 10), каза Спаситељ.

Савршенство љубави састоји се у сједињењу са Богом; напредак у љубави везан је за недокучиву духовну утеху, насладу и просвећење. Али у почетку подвига ученик љубави дужан је да издржи жестоку борбу са самим собом, са дубоко озлеђеном природом својом: зло, које је греховним падом постало прирођено јестаству, постало је за њега закон, који војује и подбуњује против Закона Божијег, против закона свете љубави.

Љубав према Богу темељи се на љубави према ближњем. Када се у теби избрише злопамтивост, тада си близак љубави. Када срце твоје буде осењено светим, благодатним миром према читавом човечанству, тада си крај самих двери љубави.

Али те двери отвара једино Дух Свети. Љубав према Богу јесте дар Божији у човеку који је себе припремио за примање тога дара чистотом срца, ума и тела свог. Мера тога дара саобразна је степену припреме: јер је Бог и у милости Својој праведни судија.

Љубав према Богу потпуно је духовна: "Што је рођено од Духа, дух је" (Јн. 3, 6).

"Што је рођено од тијела, тијело је" (Јн. 3, 9): телесна љубав, као она која се рађа телом и крвљу, има вештаствена, пропадљива својства. Она је непостојана, изменљива: огањ њен у потпуности зависи од вештаства.

Чујући речи Писма да је Бог наш огањ (Јевр. 12, 29), да је љубав огањ, и осећајући у себи огањ природне љубави, немој мислити да су та два огња истоветна. Не! Та два огња непријатељи су један другоме и гасе се један другим (Лествица. Слово 3 и Слово 15). "Служимо угодно Богу са поштовањем и страхом. Јер је Бог наш огањ који спаљује" (Јевр. 12, 28-29).

Природна љубав, пала љубав, распаљује крв човекову, усковитлава нерве његове, буди склоност маштаријама; љубав која је света хлади крв, успокојава и душу и тело, нагони унутарњег човека на молитвено ћутање, погружава га у опијеност смирењем и слашћу духовном.

Многи подвижници су, прихвативши природну љубав за духовну, распалили крв своју и разбуктали маштарије. Стање распаљености веома лако прелази у стање помаме. Оне који се налазе у стању распаљености и помаме многи су сматрали испуњенима благодаћу и светошћу, док су они били несрећне жртве самообмане.

Много је таквих подвижника било у Западној цркви од онога доба када је упала у папизам, у коме се човеку богохулно приписују божанска својства и у коме се човеку одаје поклоњење које припада и доликује Богу Јединоме; ти су подвижници у стању распаљености написали мноштво књига у којима су помамно самопрелашћивање представљали као љубав божанску, и у којима је њихова растројена уобразиља стварала мноштво виђења што су годила самољубљу и гордости њиховој.

Сине Цркве од Истока! Уклони се од читања таквих књига, уклони се од идења за поукама самопрелашћених!

Руководећи се Еванђељем и Светим Оцима истините Цркве, са смирењем усходи ка духовној висини љубави Божије посредством чињења заповести Христових.

Знај засигурно да је љубав према Богу највећи дар Духа Светога, а човек се једино чистотом и смирењем може припремити за примање тога великог дара, којим се мењају и ум, и срце, и тело. Залудан је труд, бескористан и штетан, када иштемо да у себи пре времена откријемо узвишене духовне дарове: милостиви Господ подаје их у своје време постојаним, трпељивим, смиреним испуњавањем заповести еванђелских. Амин.

МРЕЖЕ ОНОГА КОЈИ СВЕТ ДРЖИ У ВЛАСТИ СВОЈОЈ

Под знамењем светога крста водим вас, браћо, да вам духовно виђење откријем. Нека нас у овоме управља велики међу угодницима Божијим Антоније, пустиножитељ Египатски. Он је једном приликом, по дејству откривења Божијег, угледао мреже ђаволске, по читавом свету раширене ради ловљења људи у погибао. Видевши неизбројиво мноштво тих мрежа, он са плачем упита Господа: "Господе! Та ко може мимоићи мреже ове и стећи спасење?" (Скитски патерик. - Преподобни ава Доротеј, Поука 2).

Погружавам се замишљено у разматрање мрежа ђаволских. Оне су распрострте и изван човека, и у унутрашњости бића његовог. Једна је мрежа примакнута другој; понегде су мреже постављене у неколико редова; на другим местима има широких отвора, али кроз које се опет долази до многобројних набора мрежа, од којих се избављење чини већ немогућим. Гледајући на те мреже пуне замки, горко ридам! И нехотице понавља се у мени питање блаженог пустиножитеља: "Господе! Па ко се може избавити од тих мрежа?"

Мреже за ум мој распрострте су у различитим књигама које себе називају светлошћу, али које садрже учења таме и које су написане под отвореним или прикривеним утицајем мрачног и свезлобног владара овога света; њихово је извориште разум озлеђен грехопадом "обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду" (Ефес, 4, 14), по речима Апостола, од писаца који се "узалуд надимају тјелесним умом својим" (Кол. 2, 18). Ближњи мој, у љубави према коме сам дужан тражити спасења, постаје за мене мрежа што ме лови у погибао када је ум његов уловљен мрежама лажних и прелашћујућих учења и мудровања. Мој властити ум носи на себи печат палости, застрт је покривалом мрака, затрован отровом лажи: он сам, прелашћиван од владара овога света, шири мреже себи. Још у рају он је неразумно и неопрезно тежио да стекне знање по њега погубно и убиствено. Након пада постао је још неразумнији и брзоплетији: дрско се опија чашом отровног знања, и тиме коначно у себи уништава укус и жељу за божанском чашом спасоносног знања. Колико је само мрежа пред срцем мојим! Видим грубе и танане мреже; које да назовем опаснијим и страшнијим? У недоумици сам. Ловац је вешт; ко успе да умакне грубим мрежама, уловиће га у оне танке. Крај лова је, међутим, у оба случаја исти: погибао. А мреже су на све могуће начине прикривене, веома вешто. Палост је заоденута у све врсте ликовања; човекоугађање, лицемерје, сујета - у све видове врлине. Обмана и мрачна преласт прикривене су маском духовног, небеског. Душевна, често порочна, љубав прикривена је спољашњошћу свете љубави; лажна, измаштана сласт приказује се као духовна наслада. Владар света настоји свим средствима да човека задржи у његовој палој природи: и без грубих греховних падова то је довољно да човека учини туђим Богу. Груби греховни падови у потпуности ће, по тачним прорачунима ловца, бити замењени гордим мишљењем о себи хришћанина који се задовољава врлинама пале природе и који се приклонио самообмани, чиме се отуђио од Христа.

Колико је само мрежа за тело! И каква је мрежа оно само! Како тек њих користи владар овога света! Посредством тела, снисходећи његовим понижавајућим наклоностима и жељама, приближавамо се подобију (прилици) стоке бесловесне. О, какве провалије! Каквог удаљавања, каквог падања са висине прилике Божије! У ту дубоку, од Бога страшно удаљену провалију строваљујемо се када се одајемо грубим телесним насладама, које, према њиховој греховној тежини, називамо падовима. Али ни мање грубе плотске насладе нису мање погубне. Ради њих се напушта старање о души, заборавља се Бог, небо, вечност, назначење човеково. Владар овога света настоји да нас посредством телесних наслада држи у непрестаном немару и помрачености. Преко чула, тих врата што уводе у душу, посредством којих она општи са спољним светом, он непрестано у њу уводи чулну насладу и од ње неодвојив грех и поробљеност. На гласовитим концертима громогласно се разлеже музика која изражава и постиче најразличитије страсти; те су страсти приказане на позорницама земаљским, усковитлане на весељима земаљским; човек се на све могућне начине доводи до наслађивања злом које га је погубило. У својој опијености њиме он заборавља божанско добро што га спасава и Крв Богочовекову којом смо искупљени.

Ето овлаш урађене скице мрежа које је владалац овога света раширио како би ловио хришћане. Скица је тек овлаш насликана, али мало је вероватно да није у вама, браћо, с правом изазвала ужас, и тешко да се у душама вашим није родило питање: "Ко онда може избећи овакве мреже?" Језива слика, међутим, још није завршена. Кичица моја добија нове и нове подстреке за живописање.

Шта казује реч Божија? Она обзнањује предсказање које се на наше очи испуњује, предсказање да ће у последња времена, због умножења безакоња, охладнети љубав многих (Мт. 24, 12). Истинита реч Божија, стаменија од неба и земље, објављује нам умножење у последња времена мрежа ђаволских и умножење броја оних који ће у тим мрежама пропасти.

Тако је! Посматрам овај свет и видим: мреже ђаволске умножише се, у поређењу са временима ране Цркве Христове, умножише се бесконачно. Умножише се књиге у којима су садржана лажна учења; умножише се умови лажним учењима испуњени, који их другима преносе; умањио се до крајњих граница број следбеника свете Истине; порасло је поштовање према приридним врлинама, приступачним и Јудејима, и незнабошцима; појавило се уважавање чисто паганских врлина, противних и самој природи, која на њих погледа као на зло; ослабиле су представе о врлинама хришћанским, да и не говорим колико је ослабило, чак и нестало, испуњавање њихово на делу; узнапредовало је живљење вештаствено; нестаје живљења духовног; на насладе и бриге телесне одлази све време; нема се када ни помислити на Бога. И све се то претвара у обавезу, у закон. Од умножења безакоња охладнеће љубав многих, и оних који би се задржали у љубави према Богу када зло не би било толико свеопштег карактера, када се мреже ђаволске не би умножиле до такве безбројности.

Основана је била туга блаженог Антонија. Утолико је основанија туга хришћанина данашњег времена при погледу на мреже ђаволске; основано је питање ридањем пропраћено: "Господе! Ко од људи може мимоићи мреже ове и задобити спасење?"

На питање преподобног пустиножитеља уследио је од Господа одговор: "Смиреноумље ће мимоићи те мреже, и оне га се не могу ни дотаћи".

Божанствени одговор! Како он од срца удаљава сваку сумњу, и у мало речи приказује сигуран начин победе над противником нашим, начин раскидања, уништавања густо испреплетених замки његових, које је устројио захваљујући своме дугогодишњем и многозлобном искуству.

Оградимо смирењем ум свој, не допуштајући му да се неразумно, брзоплето устремљује стицању знања, ма колико новина њихова и важност назива њихових привлачиле знатижељу нашу. Сачувајмо га од искушења лажних учења, прикривених именом и маском учења хришћанскога. Смиримо га на послушност Цркви, кажњавајући сваку помисао што устаје против разума Христова (2. Кор. 10, 5), разума Цркве. У почетку је тегобан уму тесни пут послушности Цркви; али он изводи на широко поље и слободу разума духовног, пред којим нестају све тобожње нелогичности што их телесни и душевни разум налази у прецизном покоравању Цркви. Не допустимо му да о духовним стварима чита друга штива осим књига написаних од писаца из Цркве истините, за које је и сама Црква посведочила да су органи Духа Светога. Онај ко чита свете писце неприметно постаје заједничар Духа Светога Који обитава у њима и говори кроз њих; читалац списатеља јеретичких, макар они својим већем јеретичким и били одликовани називом светих, постају заједничари лукавог духа преласти (Свети Петар Дамаскин. Добротољубље. О расуђивању): због непослушања Цркви, у чему је гордост, он упада у замке владара овога света.

Како поступити са срцем? - накалемимо на ту дивљу маслину гранчицу од плодне маслине, накалемимо на њу одлике Христове, научимо га смирењу еванђелском, насилно га приморавајмо да прихвати вољу Еванђеља. Угледавши његово размимоилажење са Еванђељем, непрестано противречење, непокорност Еванђељу, сагледајмо у томе противљењу, као у огледалу, палост нашу. Сагледавши палост нашу, заплачимо због ње пред Господом, Саздатељем и Искупитељем нашим, ожалостимо се спасоносном тугом; у тој тузи пребивајмо докле не угледамо спасење наше. "Срце скрушено и смерно Бог неће одбацити" (Пс. 51, 19) предавши га непријатељу да му постане улов. Бог је Саздатељ наш и Владика: Он је кадар обновити срце наше. Срце које Му неотступно вапије плачем и молитвом претвориће од грехољубивог у богољубиво и свето. Чувајмо телесна чула наша, не пуштајући кроз њих грех у клет душевну. Обуздајмо знатижељно око и знатижељно ухо своје; чврсту узду ставимо на мали уд тела нашег, али који изазива силне потресе - на језик наш; смиримо бесловесна стремљења тела уздржањем, бдењем, трудовима, честим сећањем на смрт, пажљивом и постојаном молитвом.

О, како су краткотрајне телесне насладе! Каквим се смрадом оне завршавају! Насупрот томе, тело ограђено уздржањем и чувањем чула, сузама покајања умивено, честим молитвама освештано, на тајанствен начин у храму Духа Светога, Који све нападаје непријатељске на човека осујећује.

"Смиреноумље ће мимоићи све мреже ђаволске, и оне га се не могу ни дотаћи". Амин.

ВИЂЕЊЕ СВОГА ГРЕХА

Наступиће оно страшно време, доћи ће онај страшни час у који ће сви греси моји предстати у свој наготи својој пред Богом - Судијом, пред Ангелима Његовим, пред читавим човечанством. Ужасом се испуњавам, предосећајући стање моје душе у томе језивом часу. Под утиском живог и снажног предосећања, са трепетом хитам да се погрузим у разматрање самога себе, хитам да у књизи савести моје проверим онамо унета сагрешења моја учињена делом, речју, помишљу.

Књиге које одавно нису биле читане, које су дуго стајале у ормарима, пуне се прашином, разједају их мољци. Онај ко узме у руке такву књигу наићи ће на велике тешкоће при њеном читању. Таква је и моја савест. Пошто одавно није била прегледана, веома сам је тешко отворио. А пошто сам то учинио, не налазим у њој очекивано задовољење. Само крупни греси виде се у њој прилично јасно; ситна слова, којих је велико мноштво, скоро су сасвим избледела, и сада се не може разабрати шта су означавала.

Бог, једино Бог може избледелим словима вратити боју и очистити човека од зле савести (Јевр. 10, 22). Једино Бог може подарити човеку виђење греха његових и виђење греха његовог - његове палости, у којој је корен, семе, клица, укупност свих сагрешења људских.

Призвавши на помоћ милост и силу Божију, призвавши их на помоћ најтоплијом молитвом, сједињеном са благоразумним постом, са плачем и ридањем срца, поново отварам књигу савести, изнова се загледам у количину и каквоћу грехова својих; желим да видим какви су плодови сагрешења што их учиних?

Видим: "Безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми, има их више него косе на глави мојој" (Пс. 39, 5; 40, 12). Каква је последица ове греховности? "Стигоше ме неправде моје, да не могу гледати; срце ме моје остави" (Пс. 40, 12). Последица греховног живота јесте слепило ума, озлојеђеност, неосетљивост срца. Ум окорелог грешника не види ни добро, ни зло; срце његово губи способност за духовне осете. Уколико се, пошто напусти греховни живот, такав човек обрати на пут благочастивих подвига, срце његово, као да је туђе, неће саосећати његовом стремљењу ка Богу. Када се дејством благодати Божије подвижнику открије мноштво сагрешења његових, тада није могућно да он не доспе у стање крајње недоумице, да се не погрузи у најдубљу тугу. "Срце моје јако куца, остави ме снага моја, и вид очију мојих, ни њега ми нема; јер сам изнутра пун огња", то јест, делатност је моја пуна спотицања због навике на грех, која насилно одвлачи у нова сагрешења; "усмрдјеше се и загнојише се ране моје од безумља мојега", односно, греховне су страсти са мном остариле и стражно ме озледиле услед непажљивог живљења мога; "и нема здрава мјеста на тијелу моме", што значи: нема исцељења искључиво посредством мојих властитих напора читавом бићу моме, које је побеђено и заражено грехом (Пс. 38, 10, 7, 5, 7).

Свешћу о гресима мојим, покајањем због њих, исповедањем њиховим, жаљењем због њих, сво мноштво њихово препуштам пучини милосрђа Божијег. А како бих се за убудуће припазио од греха, загледаћу се, погрузивши се у осами у себе самога, како противу мене делује грех, како ми он приступа, шта ми казује.

Прилази ми као лопов; прикривено је лице његово; речи су му блаже од уља (Пс. 55, 21); казује ми лаж, нуди безакоње. Отров је у устима његовим; језик му је жалац смртоносни.

"Наслади се!", шапуће ми тихо и ласкаво. "Зашто би ти била забрањена наслада? Наслади се! Какав је у томе грех?" - и нуди ми, злочинац, да нарушавам заповести Свесветога Господа.

Не би требало обраћати никакву пажњу на речи његове; знам ја да је он лупеж и убица. Али ме некаква непојмљива слабост, слабост воље, побеђује. Обраћам пажњу на речи греха, погледам на забрањени плод. Узалуд ме савест опомиње да је кушање од тога плода уједно и кушање од смрти.

Ако нема забрањеног плода пред очима мојим, он ми се изненада приказује у уобразиљи мојој, живописно, као да је насликан руком очаравања.

Осећања срца привлачи саблажњива слика, налик на блудницу. Спољашњост је њена очаравајућа; из ње све одише саблазнима; заогрнута је у многоцено, раскошно рухо; смртоносно дејство њено брижљиво је прикривено. Грех тражи жртву од срца, када ту жртву не може принети тело, услед одсуства самог предмета.

Грех у мени делује греховном мишљу, греховним осећајем, осећајем срца и осећајем тела; делује преко телесних чула, делује кроз уобразиљу.

До каквог ме закључка доводи овакво гледање на себе? До закључка да у мени, у читавом бићу моме, живи озлеђеност греховна, која саосећа са грехом што ме напада споља и потпомаже га. Сличан сам сужњу окованом тешким ланцима: свако коме се то дозволи хвата тога сужња и повлачи га куд му се прохте, јер сужањ, будући да је окован ланцима, није кадар да се одупре.

Грех је, некада давно, продро и до вишњег раја. Онде је праоце моје понудио да окушају од забрањеног плода. Онде их је преластио; онде је прелашћене вечном смрћу погубио. И мени, потомку њиховом, непрестано понавља ту исту понуду; и мене, потомка њиховог, непрестано настоји да преласти и погуби.

Адам и Ева одмах након сагрешења беху прогнани из раја и строваљени у земљу жалости (1. Мојс. 3, 23-24); ја се родих у тој земљи плача и невоље! Али то ме не оправдава; овамо ми је рај донео Искупитељ и усадио га у срце моје. Грехом сам изагнао рај из срца свога. Сада је тамо мешавина добра и зла, тамо је љута борба добра са злом, тамо је судар безбројних страсти, тамо је мука, предокушај вечне муке адске.

У себи видим доказ да сам син Адамов: чувам његову наклоњеност злу, пристајем на предлоге преластитеља, премда знам засигурно да ми се нуди обмана и да ми се припрема убиство.

Узалуд бих окривљавао праоце за грех који су на мене пренели: Искупитељ ме је ослободио из ропства греховног, и сада већ у грехе не упадам насилно, него хотимично.

Праоци су у рају једанпут преступили једну заповест Божију, а ја, налазећи се у крилу Цркве Христове, непрестано нарушавам све божанске заповести Христа, Бога и Спаса мога.

Деси се да се душа моја усковитла гневом и злопамтивошћу. У уобразиљи мојој сјакти се сабља над главом непријатеља и срце се опија задовољеном осветом чија је слика створена у машти. Или замислим свуда расуте гомиле злата! Одмах потом ничу слике велелепних палата, вртова, свих предмета раскоши, сладострашћа, гордости који се златом задобијају, и ради којих се грехољубиви човек клања томе идолу - средству остваривања свих пропадљивих жеља. Или се прелашћујем почастима и влашћу! Устављам се и идем за маштаријама о управљању људима и земљама, о пружању њима пропадљивих добара, а себи пропадљиве славе. Или, замишљам да, као пред рођеним очима, видим столове са јестивима која се пуше и тако дивно миришу! Смешно и истовремено жалосно наслађујем се преластима које ми се указују. Или изненада угледам себе као праведника, или, тачније речено, срце се моје испуњава лицемерјем, упиње се да присвоји за себе праведност, ласка само себи, стара се за похвале људске, како да их привуче себи!

Страсти се, такмичећи се међу собом, боре за мене, непрестано ме преотимају једна од друге, ковитлају ме, онеспокојавају.

И не видим своје жалосно стање! На уму моме је непрозирна завеса мрака; на срцу ми је тешки камен неосетљивости.

Хоће ли доћи к себи ум мој, хоће ли зажелети да се управи ка добру? Противи му се срце, које је навикло на насладе греховне, противи му се тело моје, које је стекло пожуде животињске. Изгубила се у мени чак и представа да је тело моје, будући да је за вечност створено, способно за жеље и покрете божанске, да су животињска стремљења његова недуг унет у тело падом греховним.

Различити делови мога бића - ум, срце и тело - расечени су, разједињени, делују несагласно, противе се један другом; у тренутном, богопротивном сагласју делују само онда када служе греху.

Такво је моје стање! Оно је смрт душе за живота тела. Али ја сам задовољан својим стањем! Задовољан сам - не из разлога смирења, него због слепила мога, због озлојеђености моје. Душа не осећа своју умртвљеност, као што је не осећа ни тело, од душе разлучено смрћу.

Када бих осећао умртвљеност моју, пребивао бих у непрестаном покајању! Када бих осећао умртвљеност моју, старао бих се за васкрсење!

Сав сам заокупљен бригама овога света, слабо ме брине патња моје душе. Строго осуђујем и најмања сагрешења ближњих мојих; а сам сам препун греха, заслепљен сам њиме, претворен у окамењени стуб попут жене Лотове, нисам способан ни за какав двиг духовни.

Нисам наследио покајање, јер још не видим грех свој. Грех свој не видим из разлога што још греху служим. Не може угледати грех свој онај који се грехом наслађује, онај који себи допушта да од њега куша, макар и само помислима и саосећањем срца.

Грех свој може угледати само онај ко се одлучном вољом одрекао сваког пријатељевања са грехом, ко бодро стражи на капијама дома свога са исуканим мачем речи Божије, ко тим мачем одбацује и сече сваки грех, у коме год облику да му се приближи.

Ко саврши велико дело - успостави непријатељство према греху, насилно уклонивши од њега ум, срце и тело, томе ће Бог подати велики дар - виђење греха свога.

Благо души која је угледала грех што се у њој гнезди! Благо души која је у себи угледала пад праотаца, старост старога Адама! Такво виђење греха свога јесте духовно виђење, виђење ума, исцељеног од слепила благодаћу Божијом. Света Црква од Истока учи да се са постом и преклањањем колена измољава у Бога виђење греха свога.

Благо души која се непрестано поучава у Закону Божијем! У њему она може угледати слику и лепоту Новога Човека, и по њима сагледати и исправити недостатке своје.

Благо души која је купила поље покајања умртвљивањем себе за греховне подухвате! На томе пољу наћи ће бесцен-благо спасења.

Ако си стекао поље покајања, бризни у детињи плач пред Богом. Немој молити, уколико можеш да у Бога ништа не молиш; одбацивши себе, предај се вољи Његовој.

Схвати, осети да си ти саздање, а Бог је Саздатељ. Приволи се без размишљања вољи Саздатељевој, принеси му само детињи плач, принеси му срце испуњено ћутањем, спремно да следи вољу Његову и носи на себи печат воље Његове.

Ако због неопитности твоје ниси у стању да се погрузиш у молитвено ћутање и плач пред Богом, изговори пред Њим смирену молитву, молитву за опроштај грехова и исцељење од страсти греховних, тих страшних наравствених недуга који настају од хотимичних сагрешења што се понављају дуже време.

Благо души која је схватила да је потпуно недостојна Бога, која је себе осудила као свејадну и грешну! Она је на путу спасења; у њој нема самопрелашћења.

Насупрот томе, онај ко сматра да је спреман да прими благодат, ко сматра да је достојан Бога, ко очекује и моли се за тајанствени долазак Његов, говорећи да је спреман да прихвати, чује и види Господа, обмањује себе и ласка себи; тај је достигао високу стену гордости, са које се пада у мрачни бездан погибли (Свети Исаак Сиријски, Слово 55). Тамо се строваљују сви који су се погордили спрам Бога, сви који се усуђују да бестидно себе држе за достојне Бога, и да из тога самомњења и самопрелашћености Богу казују: Говори, Господе, чује слуга Твој!

Пророк Самуило, док још бејаше дете, почу Господа где га зове; не мислећи да је достојан разговора са Господом, он оде своме престарелом учитељу, иштући у њега поуке како би се имао владати. И други пут зачу Самуило исти тај глас где га призива, и опет отиде к учитељу. А учитељ разумеде да је глас који га призива био глас Божији, те заповеди детету да, када опет зачује слично призивање, одговори: "Говори, Господе, чује слуга Твој!" (1. Сам. 3, 1-9).

Исто ово усуђује се да говори сладострасни и надмени фантазер, кога нико не призива, него је опијен таштим мњењем, те у себи измишља гласове и утехе, и њима ласка надменом срцу своме, њима обмањује себе и лаковерне следбенике своје. У већ поменутом делу западног писца (Томе Кемпијског), књига трећа, глава друга (Москва, 1834) распаљеност, самомњење и самопрелашћеност тако су упечатљиво и живописно приказани да сматрамо како неће бити наодмет да пажњи читалаца предочимо и сам текст: "Говори, Господе, чује слуга Твој. Ја сам слуга Твој; уразуми ме и познаћу откривења Твоја. Привиј срце моје к откривењима Својим; нека падну као блага роса на њега. Народ Израиљев говораше некад Мојсију: Говори нам ти, и слушаћемо; а нека нам не говори Бог, да не помремо. Моја молитва није таква, Господе; напротив, ја Те преклињем покорном молбом, као пророк Самуило, говорећи: Говори, Господе, чује слуга Твој. Нека ми не говори ни Мојсије нити који други пророк: него ми говори Ти, Господе, Боже мој, Ти Који си светлост свих пророка, и дух који их је надахњивао. Ти можеш Сам, без њих, прожети душу моју Својом истином; а без Тебе они ништа не би могли. Они могу изговарати речи, али им не могу дати духа. Њихов говор је прекрасан; али ако Ти ћутиш, неће загрејати срце. Они разлажу; али Ти откриваш смисао. Они објашњавају тајну; али Ти ломиш печат који је скрива. Они објављују Твоје заповести; али Ти помажеш да се оне врше. Они показују пут; али Ти дајеш снаге да се по њему ходи. Они делају само споља; али Ти расветљујеш и поучаваш срца. Они заливају; али Ти дајеш плодност. Њихове речи звоне у ушима; али нам Ти дајеш да разумемо шта говоре. Зато нека ми не говори Мојсије, него Ти, Господе Боже мој, вечна истино! Говори ми, јер се бојим да не умрем, и да не слушам без користи, ако, обавештен само споља, нисам побожан у души; јер се бојим да не нађем своју осуду у Твојој речи, ако је чујем а не извршим, познам а не узљубим, поверујем а не покорим јој се. Говори, Господе, чује слуга Твој: Ти имаш ријечи вјечнога живота". Дрскост овог раскошног красноречја и празнословља на душу, васпитану учењем Православне Цркве, наводи ужас и дубоку тугу. Ту нема покајања! Нема скрушености духа! Ту је апсолутно све стремљење према што ближем и што тешњем сједињењу са Богом. Такво је и уопште настројење западних аутора у области аскетике. Један од њих, изражавајући своје неправилно поимање достојанства Мајке Божије, своје егзалтирано крсноречје завршава на следећи начин: "Бацимо се, дакле, у загрљај Мајке Божије!". Ово је расположење супротно настројењу које чедима својим преноси света Источна Црква. "Када не бисмо имали свете молитвенике Твоје", казује она у једноме од песмопоја својих, "и доброту Твоју што нас милује, како бисмо смели, Спасе, Тебе певати, када Те непрестано Ангели славослове" (Тропар на Великом повечерју). У другом песмопоју она поручује. "Усрдно притекнимо сада к Богородици ми грешни и смирени, и припаднимо покајнички вапијући из дубине душе: Владичице, помози, сажаливши се на нас; похитај, пропадамо од мноштва сагрешења; не отпусти Твоје слуге празне, јер Тебе имамо као једину наду" (Молбени канон Пресветој Богородици). Стање самопрелашћености и демонске преласти непојмљиво је онима који нису васпитани духовним подвигом по предању Православне Цркве: такви ово жалосно стање држе за апсолутно правилно и благодатно. Онај који се потрудио да са латинског преведе на руски "О угледању", на крају књиге дао је своје поуке читаоцима. Указујући на 2. поглавље 3. књиге, тај живописни приказ самопрелашћености и самомњења, он саветује да се пре сваког благочастивог читања читалац доводи у стање приказано у томе поглављу. Очигледно је да се таквим настројењем пружа слобода да се Свето Писмо тумачи произвољно и укида обавеза да се следи тумачење дато од Светих Отаца и прихваћено од Цркве. То је догмат протестантизма. Сине Цркве од Истока, једине свете и истините! У своме невидљивом подвигу руководи се поукама Светих Отаца Цркве твоје: они заповедају да се одвраћамо од сваког гласа, од сваког виђења изван и унутар бића нашег, пре но што се обновимо очигледним дејством Духа Светога, као од сигурног повода за самопрелашћивање (Преподобни Григорије Синаит, О преласти и остало. Добротољубље, део I. Свети Калист и Игњатије Ксантопули, гл. 73. Добротољубље, део II).

Ум чувај без виђења; одгони све маштарије и мњења што му се приближавају, којима је пад заменио истину. Обучен у покајање, са страхом и трепетом предстој пред Богом Свемогућим, Који је кадар очистити грехе твоје и обновити те Пресветим Духом Својим. Када дође Дух Истине, увешће те у сву истину (Јн. 16, 13).

Осећање плача и покајања једино је потребно души која је Господу приступила са намером да од Њега стекне опроштај грехова својих. То је онај добри део! Ако си њега изабрао, нека се не одузме од тебе! То благо немој заменити неким пустошним, лажним, насилним, тобоже благодатним осећајима, немој себе стровалити у погибао ласкањем себи.

"Ако су неки од Отаца", казује Преподобни Исаак Сиријски, "написали да постоји чистота душе, да постоји здравље душе, бестрашће, виђење душе - нису то написали да бисмо их тражили пре времена и са ишчекивањем. У Писму се казује: "Царство Божије неће доћи на видљив начин" (Лк. 17, 20). Они у којима је живо ишчекивање задобили су гордост и пад... Тражење високих дарова Божијих са ишчекивањем Црква Божија је одбацила. То није обележје љубави према Богу; то је недуг душе" (Свети Исаак Сиријски, Слово 55).

Сви Свети сматрали су себе недостојнима Бога: тиме су пројавили своју достојност, која се састоји у смирењу (Свети Исаак Сиријски, Слово 36).

Сви самопрелашћени сматрали су себе достојнима Бога: тиме су пројавили гордост која је обузела душе њихове и преласт демонску. Неки од њих прихватили су демоне који су им се јавили у обличју ангела и кренули за њима; другима су се демони приказивали у своме правом обличју, градећи се да су побеђени молитвом њиховом, чиме су их уводили у високоумље; неки су распаљивали своју уобразиљу, разбуктавали крв, у себи изазивали усковитланост нерава, прихватали то као благодатну насладу и пали у самопрелашћеност, у потпуно омрачење, уврстивши се духом својим међу духове одбачене.

Ако имаш потребу да разговараш са самим собом, немој приносити себи ласкање, него самоукоравање.

У нашем стању палости корисни су нам горки лекови. Они који ласкају себи већ су примили на земљи плату своју - своје самопрелашћење, похвалу и љубав света, који је непријатељ Божији; и у вечности немају се чему надати изузев осуди.

"Грех је мој стално преда мном" (Пс. 51, 5), казује за себе Свети Давид: грех његов био је предмет непрестаног његовог сагледавања. "Признајем кривицу своју, и тужим ради гријеха својега" (Пс. 38, 18).

Свети Давид упражњавао је самоосуђивање, обличавање греха свога када му је грех већ био опроштен, и када му је дар Духа Светога већ био враћен. И то није све: обличио је грех свој, исповедио га да чује сва васељена (Пс. 51).

Код Светих Отаца Источне Цркве, нарочито пустиножитеља, када би достизали у висине духовних упражњавања, сва та упражњавања сливала су се само у покајање. Покајање је обузимало читав живот њихов, читаву делатност њихову: оно је било последица виђења свога греха.

Упитали су једног великог Оца у чему би ваљало да се састоји делање осамљеног монаха. Он одговори: "Умртвљена душа твоја предстоји погледу твоме, а ти ли питаш какво ваља да буде делање твоје?" (Свети Исаак Сиријски). Плач је суштаствено делање истинског подвижника Христовог; плач је делање његово од ступања на пут подвига до његовог савршења.

Виђење греха свога и покајање што га оно рађа јесу делања која немају краја на земљи: виђењем греха буди се покајање; покајањем се пружа очишћење; постепено очишћавано око ума почиње да сагледава такве недостатке и озледе у читавом бићу људском, какве раније, у омрачењу своме, уопште није ни запажало.

Господе, дај нам да видимо своја сагрешења, како би ум наш, свецело привучен пажљивом испитивању наших властитих погрешака, престао да види погрешке ближњих и на тај начин све ближње угледао као добре. Дај срцу нашем да напусти погубне бриге о недостацима ближњег, да сва старања своја сједини у једно старање о стицању чистоте и светости што си нам их Ти заповедио и уготовио. Нама, који оскврнисмо ризе душевне, дај да их снова убелимо: јер оне су већ биле омивене водама крштења, а сада, по оскврњењу, потребују омивење водама сузним. Подари нам да угледамо, у светлости благодати Твоје, многоврсне недуге што у нама живе, уништавајући у срцу сваки духовни двиг и уносећи у њега ускомешаност крви и ковитлања телесна, која су непријатељи Царства Божијег. Подари нам велики дар покајања, коме претходи и кога рађа велики дар виђења греха својих. Сачувај нас великим тим даровима од бездана самопрелашћења, које се у души рађа од незапажене и несхваћене греховности њене; рађа се од дејства од ње незапажених и несхваћених сладострашћа и таштине. Сачувај нас тим великим даровима на нашем путу према Теби, и подари нам да достигнемо Тебе, Који позиваш грешнике свесне греховности своје и одбацујеш оне што мисле да су праведни, да вечито славословимо, у блаженству непролазном, Тебе, Јединога Истинитога Бога, Искупитеља заробљених и Спаситеља пропалих. Амин.