НА ТРОН СЈЕДИШ НЕПРАВО УЗЕТИ,

ПОНОСИШ СЕ СКИПТРОМ КРИВАВИЈЕМ...

- Први час из Догматике декану Богословског факултета Игњатију Мидићу - 

Данас је Свети Јован Богослов.

Данас у многим духовним школама почиње настава, служе се Литургије и молебани за просветљење ума студената теологије.

Тако је и на Богословском факултету у Београду.

Игњатије више не зна где се налази, колико се заплео у своја опака учења. Његово понашање на прослави 800-годишњице аутокефалије СПЦ, бахато и разобручено, то на најочигледнији начин показује.

Свети Сава призива те на покајање, Владико. Одговоран си пред судом историје, пред судом осмовековног постојања православне и правоверне Српске Цркве. Немаш много времена. Покај се за своја јеретичка учења, за своје теологумене које пласираш као теологију Цркве, нарочито за негирање бесмртности душе и новотарске измене у богослужбеним чиновима, између осталог за укидање парастоса које и проистиче из неверовања у бесмртност душе.

    И Теби, и Твојим саблажњеним студентима, и свима који желе да и у овим смутним временима остану утврђени на темељу Праве вере, овде нудимо једно мало подсећање на светоотачко тумачење стварања човека и учења о бесмртности душе.

Стварање човека

Преподобни Исак Сирин примећује да Бог делује на различите начине приликом стварања анђелског, вештаственог света и човека. Док је анђелски свет Бог створио ћутећи, вештаствени свет створен је творачком заповешћу "нека буде", а пред стварање човека као да се зауставља. Он не заповеда земљи да произведе човека, него у Свом предвечном савету говори: «Да начинимо човека по Својему обличју» (1. Мој. 1, 26).

То саветовање божанских лица има дубок смисао. Ако су све чулне твари појединачни делови нашег видљивог света, онда човек није прост део света. Он је личност и услед тога сједињује у себи све - свет видљиви и невидљиви[i].

Светитељ Григорије Нисијски пише: «Већ према устројењу човека Творац Васељене приступа као са неким опрезом да би припремио вештаство за његов састав, и да би облик његов уподобио првозданој красоти и предназначио циљ за који ће он постојати»[ii]. У стварању човека као да се пројављује пунота Божанске Премудрости. Светитељ Григорије Богослов пише: «Након што је Бог створио свет анђелски, свет вештаствени, Он је одлучио да створи човека, зато што још није било мешања ума и чувства, спајања противречности – тог искуства више Премудрости – и још није било откривено све богатство доброте Божије».

   Стварање човека јесте стварање живог бића, којим су доведени у јединство видљиво и невидљиво. Свети Јован Дамаскин говори: «Тело узевши од већ створеног вештаства, а од Себе уметнувши живот (душу)... Он ствара да тако кажемо други свет, велики у малом, поставља на земљи другог анђела који је од разних елемената сачињен као поклоник Богу, видилац видљиве ствари, тајновидац умносозерцатаљне твари, цар над свим што је на земљи, потчињен вишњем царству, земни и небесни, привремени и бесмртни, видљиви и умносозерцатељни, - анђела који заузима средину између узвишеношћу и ништавношћу. Дух и тело су једни исти. Дух је ради благодати, а тело ради преузношења (да би се предупредила гордост – Јован Дамаскин). Дух је да би се пребивало и благосиљало Дародавца, тело да би се страдало и страдајући спомињало и поучавало колико је Он обдарен величанством. Бог ствара живо биће које се овде припрема и сели у други свет и (што сачињава крај тајне) путем стремљења према Богу достиже у обожење»[iii].

   Човек представља свет у малом. У њему се сједињују све сфере тварне Васељене. Како пише преподобни Јован Дамаскин, «човек има нешто заједничко са неживим бићима, он има удела у неразумном животу и располаже разумским мишљењем (анђелским). Са неживим бићима човек има сличност у томе да поседује тело и састоји се из четири стихије. Са биљкама његова сличност  је у истом, а осим тога и у томе што он има способност да се храни, да расте, да производи семе и рађа, а са неразумним бићима уз то и још и то да има порив, односно може да буде под влашћу гнева и хтења, обдарен је чувством и способношћу кретања по унутарњим побудама. Са бестелесним и духовним бићима човек се дотиче посредством разума - расуђујући, стварајући појмове о свакој ствари, тежећи врлини и љубећи оно што представља врхунац свих врлина, благочестивост. Зато човек и јесте мали свет»[iv]. Говорећи о величанству Господа преподобни Максим Исповедник пише: «У њега (у човека) се, као у ватру, стиче све што је Бог створио и у њему се из разних природа као из разних звукова све то слаже у јединствену хармонију»[v].

   У првој глави Књиге Постања помиње се да је Бог створио мушкарца и жену, односно две људске ипостаси које поседују јединствену природу (1. Мојс. 1, 27). У другој глави Књиге Постања ова мисао разоткрива се подробније. Бог је привео Адаму животиње да би им он дао имена, али између њих се није нашао помоћник достојан Адама, није се нашао онај са ким би он могао општити као са себи једнаким. Зато је Бог створио Адаму "друга према њему" (1. Мојс. 2, 18). Он изводи жену из ребра Адамовог, односно из дела тела који је близак животно важним центрима, а пре свега срцу. Први људски пар добија благослов за размножавање и владавину над свом земљом (1. Мојс. 1, 28). У рођењу деце дијада (двојица) се превазилази тријадом (тројицом). У томе је сличност човекова са Триипостасним Божанством. Адам није рођен, слично Богу Оцу. Ева се не рађа, него као да исходи из ребра Адамовог, слично томе као што Свети Дух се не рађа, него исходи од Оца, а Авељ се рађа слично Другој Ипостаси Свете Тројице[vi]. Различити начини происхођења првих људи при томе не нарушавају њихову једносуштност, слично томе као што различити начини постојања Ипостаси Свете Тројице не нарушавају њихово природно јединство. Међутим, то је само аналогија, пошто се Авељ рађа после греховног пада, када се начин размножавања изменио.

Природа човекова

Библија наглашава средишни положај човека у Васељени, будући да је после стварања човек био постављен као господар над чувственим светом, и што је још важније, након тога је сам Син Божији примио управо човечију природу и постао Син Човечији. Слично томе. и земља је духовно средиште света, јер је она створена ради човека. Као начело стварања човек у себи обједињава духовни и вештаствени свет. Његово тело састављено је од земље, док душа припада другом свету, духовном. «Душа човекова је бесмртни слап дисања Божанства», - говори светитељ Григорије Богослов.

Свети Оци били су подељени у мишљењима о саставу људске природе. Неки међу њима учили су о постојању двају елемената у људској природи, односно о томе да се човек састоји од душе и тела. Други у њему издвајају три дела: дух, душу и тело. Међутим, између ова два мишљења нема противречности. Историја светоотачке мисли не познаје никакве расправе између дихитомиста и трихотомиста. Они који су учили о томе да се људска природа састоји од три елемента у суштини су у души човековој издвајали њен виши део и називали га духом или умом. Треба нагласити да је човек јединство душе и тела. Тело без душе је мртво, али се ни душа без тела не може сматрати пуновредном.

А. Тело и плот

Тело зближава човека са свим видљивим светом, а нарочито са животињским царством. Према дефиницији светог Василија Великог, «човек је животиња која је добила заповест да постане бог».

   Апостол Павле, говорећи о нашем вештаственом омотачу, користи две речи: тело и плот. Код самог Апостола ови појмови често се користе као синоними, али у начелу између њих постоји суштинска разлика. Плот је земно начело у човеку, материја, док је тело његова форма. Док је, с једне стране, могуће употребити реч тело уместо плот, дотле се, међутим, реч плот никада не употребљава уместо речи тело. Иако је плот материја, она представља живу материју, она је незамислива без душе. Плот без душе више није плот.

   Још једна разлика састоји се у томе што се плот неретко супротставља духу. То је нешто ниско, искварена човекова природа. У том смислу плот је обиталиште греха. Под делима плоти апостол Павле подразумева грехе, не само чисто плотске него и душевне - завист, распре, магију и слично (Гал. 5, 19–21).

   Људско тело створено је од Бога, од праха земаљског, али са посебном пажњом и бригом. Оно је као «достојно обитавалиште за душу» устројено са великом премудрошћу по законима лепоте и хармоније  (Климент Александријски).

   Човек је цео задобио благослов Божији, и зато у његовој телесној природи нема ничег рђавог или греховног. Библија нигде не говори да су тело или плот зло начело у човеку, као што су мислили манихеји и гностици. Хришћани не воде борбу са телесним начелом, него са греховним страстима које су се укорениле у људској плоти.

   По природи својој тело је нешто флуидно и изменљиво, што тежи распадању. Услед греховног пада човековог, по речима Светог Василија Великог, овај свет постао је "обиталиште за оне који умиру". После смрти човекове његово тело распада се у прах, али са телесном смрћу се веза душе и тела не раскида занавек. Душа се сећа елемената свога тела, и поново ће их сабрати приликом Другог доласка Господњег[vii]. Како души, тако и телу припадају врлине и пороци, пошто тело служи потребама душе. Исто као и душа, и тело је способно за освештање, способно је да постане храм Духа Светога.

Б. Душа човекова

Природа душе савршено се разликује од природе тела. Ради стварања душе Бог није узео ништа од земље, Он је душу створио Својим творачким дахом. О високом достојанству људске душе Спаситељ говори у Јеванђељу: «Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?» (Мт. 16, 26). Душа је скупља од целог света и не треба се плашити пропасти тела уколико се поставља питање спасења душе (Мт. 10, 28). Веома узвишено о достојанству душе говори светитељ Григорије Богослов: «Душа је Божији дах, и будући небеска, она се меша са прахом. То је светлост затворена у пештери, али светлост божанска и неугасива. Логос је изрекао реч и, узевши део новосоздане земље, бесмртним рукама сачинио је мој лик и даровао му од Свога живота зато што је послао у њега дух који је слап невидљивог Божанства».

   Ове речи Светитеља не треба поимати у смислу божанствености природе људске душе. Душа је створена и, сходно томе, она није од Суштине Божије. Душа има тварну природу. Метафорички израз Писма "удахнуо дах живота" означава да је Бог укоренио у човека приликом његовог стварања благодат Своју. Ако је човек постао жив онда када је Бог удахнуо у његово лице дах живота, то се догодило из разлога што благодат Духа Светога и јесте истински почетак нашег постојања[viii].

   Преподобни Серафим Саровски и Светитељ Кирил Александријски на посебан начин тумаче 7. стих из друге главе Књиге Постања. По њиховом мишљењу, најпре је из праха земаљског Бог створио живог човека, који се састоји из духа, душе и тела, а затим је у њега удахнуо божанску благодат, дах живота. Земаљски човек је превазилазио све животиње на земљи, као круна стварања, али није имао још и Духа Светога Који га узводи у богоподобно достојанство.

   Хришћанство одбацује мишљења о пресељавању и предестинацији душа. Преподобни Јован Дамаскин пише: «Душа човекова била је створена заједно са телом, а не онако како је празнословио Ориген, да је, тобоже, у почетку била створена душа а затим тело»[ix]. Ориген је, наиме, сматрао да је Бог најпре створио чисте духове, од који су се неки охладили у погледу љубави према Богу, и зато су у зависности од степена одступања од Бога неки међу њима ниспали у нижу јерархију, други су ради покајања задобили телесност и постали људи, док су трећи постали демони. Ово учење Црква је осудила.

   Преподобни Јован Дамаскин даје следеће одређење душе: «Душа је суштина жива, проста, бестелесна, по својој природи невидљива за телесне очи, бесмртна, мислећа и разумна, безоблична, служи се органским телом и даје му живот, и узрастање и осећање и силу рађања; ум припада души, не као нешто туђе њој, него као најчистији део ње, јер што је око у телу, то је ум у души.  Душа је, даље, слободна, има способност хтења и делатности. Она је променљива, то јест, променљива с обзиром на вољу јер је створена»[x].

   Будући тварна, душа, као и анђели, представља одређену супстанцију, али бестелесно и невештаствено. Преподобни Максим Исповедник негира мишљење о телесности душе на следећи начин: «Ако је душа живо тело, њега нешто мора покретати изнутра. Тада морамо претпоставити да у души постоји душа. Ако пак кажу да нас покреће Бог, мораће да признају Божанство као узрок и оних неумесних и срамних покрета којих имамо, као што је познато, веома много. Уколико је свако слагање и разлагање умесно само у телима, онда душа није тело, будући да нема удела ни у чему таквом. Као слику мисленог ми је називао мисленом, а као слику бесмртног и нетрулежног и невидљивог ми и у њој признајемо те квалитете. Као слику нетелесног називамо је и нетрулежном, односно туђом свакој вештаствености».

Б. Силе душе

Силе душе могу бити разумне и неразумне. Разумне силе деле се на спознајне и животне. Спознајне силе су ум, чулно сазнање, разум, уобразиља. Животне или вољне силе јесу хтење и слободни избор. Неразумне силе деле се на оне које се не потчињавају разуму и оне које су послушне разуму. Оне које се не потчињавају разуму јесу: крвоток, сила раста (исхране), сила рађања. Послушне су разуму: сила гнева и сила хтења.

   Овакву поделу сила душе наводи свети Јован Дамаскин. Ова подела није једина.

   Човек има две области делатности:

   1. Познање Бога;

   2. Животну делатност.

   На тај начин, у души постоји област која је тесно повезана са животним животом, и постоји област која је управљена према уму: она човека чини сличним анђелима.

   Људска душа, за разлику од животиња, разумна је  и бесмртна. За сваког човека душа је и живот тела што га она оживотворава.

   Душа је способна да живи сама по себи, без тела. Па чак и будући сједињена са телом, душа има свој разумни духовни живот, који се може разликовати од живота тела. Зато се душа приликом распадања тела не распада са њим, већ остаје бесмртна.

   По речима светитеља Григорија Паламе, душа која је створена заједно са телом налази се у телу посвуда, а не само у једном одређеном месту тела, јер она одржава и превасходи тело. Слична мисао може се наћи и код светог Јована Дамаскина: «Душа се сједињава у телу сва у свему, а не део са делом, и не одржава се од њега, него одржава њега, као ватра железо, и, пребивајући у њему, изазива њој својствена дејства». За разлику од људске, душа неразумних живих бића јесте живот тела, који она одухотворава. Та душа не може примати ништа друго изузев дејстава тела, и зато се приликом разлагања тела заједно са њим распада и душа. Другим речима, душа животиња није мање смртна него тело.

   Док ум представља највишу созерцатељну способност људске душе, срце је, према библијској светоотачкој традицији, средиште свих сила душе. Управо из срца исходе помисли добре и зле. Међутим, живот човеков не може се сводити само на интелектуално постојање. Душа је тесно повезана са телом.

   Услед дубоке повезаности душе и тела, срце је, као центар духовног живота човека, на одређени начин повезана са срцем као органом тела. Физичко срце је центар телесног живота човековог, јер је, према Библији, живот тела тесно повезан са крвотоком. Душа свакога тела јесте његова крв (Лев. 17, 11). Наравно, та веза не сме се поимати сувише буквално, али она несумљиво постоји. Управо на том основу свети Григорије Палама и други Оци створили су учење о умно-срдачној молитви. Сједињујући ум са срцем, подвижници сабирају у срцу, духовном средишту, силе душе и тела у предстојању Богу.

   Важно је имати у виду да човек представља јединство душе и тела, у противном је немогуће на правилан начин  разумети и смисао Оваплоћена Сина Божијег. Христос нам дарује своје Тело и Крв да би обновио како душу, тако и тело човеково, и сав наш састав, «иструлео у страстима»

.

Порекло душа

Постоје три теорије у вези са питањем о пореклу душа. Прва по времену настанка јесте теорија претходног постојања душа, позната још у паганству, коју је развио Платон, док ју је у хришћанству усвојио Ориген. По његовој представи све душе Бог је створио истовремено, на самом почетку стварања, и од тога момента оне су постојале у невидљивом свету као чисти духови. Злоупотреба слободне воље (греховни пад) изазвао је неопходност њиховог очишћења: због тога се душе шаљу на земљу, сједињују се са телима и у зависности од свог моралног стања се осуђују на неједнак удео у условима земаљског живота. Оригеново мишљење делили су многи његови следбеници, а оно се среће и у протестантској теологији. Древни учитељи Цркве називали су Оригеново мишљење "апсурдним, нецрквеним, баснословним и јеретичким", док је Црква његово мишљење осудила на Петом Васељенском сабору. Црквено учење о пореклу душа у саборским актима изражено је на следећи начин: «Црква, научена божанским Списима, тврди да се душа ствара заједно са телом, а не тако да је једно створено раније а друго касније, како се чинило Оригеновом безумљу».

   Друга теорија јесте теорија о стварању душа Богом. По тој теорији Бог душу ствара ни из чега, у исто време када се образује и тело. Ово мишљење заступали су и такви Оци Цркве као што су: Иринеј, Златоуст, Кирило Александријски, Блажени Теодорит,  Блажени Јероним и други. У корист тог мишљења наводили су речи «еклисијаста: «И врати се прах у земљу како је било, а дух се врати Богу који га је дао» (12, 7), као и речи пророка Захарије о томе да је Бог «створио човеку дух који је у њему» (12, 1) и апостола Павла који назива Бога Оцем духова, за разлику од телесних родитеља. У корист ове теорије говори и то да она лако објашњава квалитативну различитост душа, неједнакост душевних таланата разних људи, рођење у разна времена људи са изузетним даровима. Овакве душе Бог ствара у складу са Његовим премудрим циљевима. Поред тога, више би се, у складу са великим достојанством душе, чинило прихватљивим признати њу непосредном творевином Божијом. Међутим, да би се прихватило овакво мишљење постоје значајне тешкоће. Пре свега, мисао о новом стварању душе ни из чега противречи сведочанству писца Књиге Постања о томе да је после шест дана стварања, у дан седми, Бог починуо од свих дела Својих. Даље, овим мишљењем се творачка воља Божија ставља у зависност од дејства човекових страсти (похоте плоти) и чак се у појединим случајевима приказује као да подилази тим страстима (случајеви рађања деце у незаконитим везама). У случају да се прихвати ова хипотеза, не може се објаснити ни преношење греховне искварености (првородног греха) од родитеља на децу. Заиста, ако свака душа представља нову Божију творевину, одакле у њој зло? И поред ових недостатака, мишљење о непосредном стварању људских душа од Бога нашло је присталице код римокатолика, и овде је представљао основу за догмат о непорочном зачећу Божије Мајке, а истовремено са тим, и само је задобило значење догмата.

   Треће је мишљење о рођењу душа. Према овом мишљењу душе прејемствено (наследно) прелазе од родитеља деци, када се образује тело које припада овој или оној души. Као што се од тела родитеља одваја семе за образовање тела детета, тако се и од душа родитеља одељује извесно душевно семе, ради образовања нове душе. Први источник, или материја за рађање људских душа, била је, дакле, душа првог човека, Адама. Ово мишљење, који је први исказао Тертулијан, прихватили су многи како на Истоку тако и на Западу. Постоје основи за став да је ово мишљење више од других усаглашено са Светим Писмом и животним искуством. Тако Мојсије о рођењу Сита од Адама говори: «И роди сина по лику своме и по образу своме». Ове речи могу се поимати у смислу да је Сит син Адамов и по телу и по души. Спаситељ говори да оно што је рођено од тела јесте тело, а оно што је рођено од духа јесте дух. Под телом треба подразумевати читавог човека, каквим се он рађа од њему сличног. Одавде се може извести закључак да се човек рађа од родитеља и по телу и по души. Ово мишљење се налази у потпуној сагласности са црквеним учењем о наслеђивању прародитељског греха. Искуство потврђује ово мишљење сличношћу деце са родитељима и у врлинама и у недостацима. Као контрааргументи, међутим, наводе се следећа запажања:

1. Постоје случајеви невероватног непостојања сличности између деце и родитеља.

2. У души одсуствује свест о способности да производи из себе другу душу.

Такође се постављају и следећа питања:

   1. Зашто се преноси само првородни грех, када би, по аналогији, требало да и се слободно накупљени лични греси преносе од родитеља деци?

   2. Од чије душе води порекло душа дететова? Од душе мужа или жене, или обеју душа заједно, и како то усаглашавати са мишљењем да је душа проста, састављена од једног елемента?

   Дакле, које је мишљење најверодостојније? У Православној цркви после Петог васељенског сабора доминантан значај добила је теорија о стварању душа Богом, али она је морала бити допуњена теоријом порекла душа од душа родитеља. Природније је замислити ову ствар тако, да душу у смислу животног начела које одухотворава тело, духовну природу, ми задобијамо од родитеља од момента зачећа тела, али личност и индивидуалност у смислу квалитативног спајања духовних снага и способности задобијамо од Бога. На тај начин душе се по својој природи не стварају у сваком појединачном случају од Бога, већ воде порекло од душе родитеља. Сила продужавања рода која је дата људима благословом Божијим "рађајте се и множите се" дата им је ради репродуковања себи сличних не само по телу него и по души. Па ипак, није свака душа само просто понављање или спајање претходних личности. Она је нова, непоновљива личност, нова форма лика Божијег. Одатле и неупоредива вредност сваке душе. Свака душа која је дошла у овај свет задобија нарочит благослов Божији. Духовна природа је у свих људи једнака, али квалитативни спојеви духовних снага и способности које карактеришу личност се разликују, и ово потоње дар је Божији.

Лик Божији у човеку

   Човек, као највиша творевина Божија, укључује у своју природу све ниже форме бића: неорганску, биљну и животињску. Својим умом човек обухвата читаву Васељену. Управо зато антички Грци учили су о човеку као микрокосмосу - малом свету. Па ипак, свети Оци су запажали да није у том јединству са светом истинско величанство и слава човекова. Светитељ Григорије Ниски запажа да су антички философи «говорили да је човек микрокосмос... и нису примећивали да је човек истовремено обдарен квалитетима мушица и мишева». Истинска величанственост човека није у ономе што га обједињава са творевином, него у ономе што га чини сродним Богу. Како је речено у Библији, истинска величанственост, слава и част човекова састоји се у томе што је он створен по лику и подобију Божијем.

   Откривење не прецизира у чему се заправо, или конкретно, састоји наша саобразност Богу. Ако погледамо дела светих Отаца, код њих се може наћи мноштво различитих констатација, које премда не противрече једна другој ипак, не могу да се вежу за било који један део човека. Неки Оци сматрају да је лик Божији у царском достојанству човека, у његовом превасходству над чулним космосом. Други претпостављају да је лик Божији у духовности природи човекове, у постојању бесмртне душе у човеку. Неки Свети Оци уче да се лик Божији састоји у томе да човек има способности вишег реда, које животиње не поседују: ум или дух, разум или интелект, слободу самоодређења. Неки пут лик Божији се идентификује са способношћу душе да спознаје Бога, да удеоничи у божанственом животу и да се испуњава Духом Светим. Најзад, неки Оци (свети Иринеј Лионски, Григорије Ниски, Григорије Палама) сматрају да се не само у души, него и у телу човековом садржи лик Божији.

   Неки пут се чак и код једног светог Оца, у различитим списима, лик Божији поима на различите начине. Тако, Климент Александријски у трактату «Поука Јелинима» (глава 10) израз "лик Божији" приписује уму човековом, док у спису «Педагог» (2, 10) лик Божији он асоцира са његовом способношћу за стваралаштво.

   С oбзиром на оволику различитост формулација, највероватније је најбоље следити мишљење светитеља Епифанија Кипарског, који пише: «Нема никакве потребе да се дефинише или прецизира у ком делу наше природе је запечаћен лик Божији. Међутим, ми смо дужни да у простоти верујемо да тај лик постоји у човеку... Јер оно што говори Бог јесте истина, чак и уколико то измиче нашем поимању у извесним погледима».

   Генерализујући различита мишљења светих Отаца о лику Божијем у човеку, свети Григорије Ниски пише: «Бог је по природи сушта Доброта... Он ствара човека не из неке друге намере, него само зато што је Добар... Савршенство доброте пројављује се у њему тиме да Он призива човека из небића у биће, и у изобиљу му дарује свако добро. Списак тих добара је толико је дугачак, да је њих немогуће набројати, и сва су она укратко садржана у једном изразу: Човек је створен по лику Божијем... Лик има сличност са прасликом управо у том погледу што је испуњен сваким добром.

 Учење светитеља Григорија Паламе о лику Божијем

Вишедимензионално и динамичко учење о лику Божијем у човеку може се наћи у  списима Григорија Паламе. Он скоро увек прави разлику између лика Божијег и онога што је по лику Божијем. Лик Божији је само Син Божији, док је човек створен по лику Божијем, односно, он је лик различит од Бога, док је Син идентични лик. Он види «лик» у уму човековом, који представља највиши део његове природе. Слично оној разлици која постоји у Богу између Суштине и енергија, између ума и његове енергије такође постоји различитост. Енергија ума јесте мисао и интуиција, које се не смеју мешати са умом из кога происходе, премда се не могу ни посматрати као савршено различите од разума, јер оне су испољење ума. У дефинисању «лика» Палама одлази још даље. Како је Бог Тројица у Јединици, односно Ум, Логос и Дух (у јединству Бића), тако је и човек створен по лику Божијем, и добио је у наследство тријединство ума, речи и духа. Из ума човечијег происходе реч и дух. Бог држи и предаје живот свету посредством Свога Духа, а тако и људски разум посредством свога духа држи и оживљава тело. Ово, по мишљењу Паламе, представља важан чинилац који потврђује да је у човеку лик Божији савршенији него у Анђелима. Анђели, као и човек, имају ум, реч и дух, али њихов дух нема творачке снаге, зато што није сједињен са материјалним телом.

   Људска душа није заробљеник у телу који очекује ослобођење, као што су учили платоничари. У реалности је тачна обрнута констатација: душа је толико хармонично сливена са телом да она никада не би желела да га остави и то не чини док га нека болест или нека спољашња сила не принуде на то. Из разлога те привезаности душе за тело лик Божији динамички обухвата читавог човека. Овде Палама следи традицију светитеља Иринеја Лионског, који је видео «лик» како у души тако и у телу човековом. Једино је човек обдарен способношћу за све видове познања - интелектуално, разумско и чулно. Творачка способност је такође преимућство једино човека. Анђели су духови који служе, који извршавају служење не само према Богу него и према човеку, како учи Писмо. Најзад, слободна воља (коју Василије Велики, Григорије Ниски, Јован Дамаскин  и други Оци сматрају најважнијом цртом лика Божијег) представља највећи дар Божији човеку. Она је имала изузетан значај до пада, па чак и сада, после Христовог доласка, човеково испуњење Божијег плана наставља да зависи од његове слободне воље.

Подобије Божије у човеку.

Веза између лика и подобија

   Према Књизи Постања, када је Бог решио да створи човека, казао је: «Да начинимо човека по Својему обличју као што смо ми» (1, 26) а створио је само «по обличју». Речи «по подобију», као што је казано у Септуагинти, изражавају нешто динамично и још нереализовано, за разлику од «лика» који је већ реализован и представља први степеник на путу према подобију. Већина савремених коментатора не инсистира на разликовању термина «лик» и «подобије» (који су у јеврејском језику синоними), али светоотачка традиција ипак запажа да је лик опште наслеђе људи, док подобије имамо само у потенцији. Достизање подобија јесте циљ човековог живота. Испуњење овог задатка зависи од слободне воље човекове. Слободно се подчињавајући вољи Божијој, човек може да развија своју природу и да усавршава «лик». С друге стране, човек има власт да не рачуна на вољу Божију и да не испуњава своје назначење, али у том случају његово постојање губи смисао.

   По Саздатељевој замисли, човек је приликом самог његовог стварања имао удела у сваком добру. Управо у том удеоничењу, према светитељу Григорију Ниском, и састоји се лик Божији. Међутим, првобитно човек није поседовао пуноту тих добара, он је ту пуноту могао да постигне само временом, у кретању према свом Прволику, према Богу. То кретање човека од лика према праслици се и изражава код Отаца речима: «постизати уподобљење Богу».

Свети Јован Дамаскин, запажајући разлику између лика и подобија пише: «Израз "по лику" указује на способност ума и слободу, док израз "по подобију" означава уподобљење Богу у врлини, колико је то човеку могуће»[xi].

   У овом одређењусСвети Јован Дамаскин издваја оне црте лика које се првенствено усавршавају у човеку по мери богоуподобљења. Заиста, врлински живот је пре свега усавршавање ума и укрепљење воље у добру. Код оних који су достигли боголикост ове црте лика појављују се са нарочитом јасноћом, и није случајно то што преподобни Максим Исповедник запажа да је «по лику Божијем саздано свако разумно биће, а по подобију само добри и мудри»[xii].

   Другим речима, у процесу богоуподобљења човек се усавршава као личност. Личност је изнад природе, она држи природу и у одређеном смислу слободна је у односу према њој. Изабирајући врлину, личност самим тим усавршава своју природу. Истовремено, врлински живот јесте послушање Богу, одрицање од своје воље, од сопствене власти над сопственом природом. И у том одрицању своје самости, од жеље за самопотврђивањем, човек задобија истинску духовну слободу. «Ако ви останете у науци мојој, заиста сте Моји ученици», - говори Христос, - «и познаћете истину и истина ће вас ослободити» (Јн. 8, 31–32). Жртвујући своју природу ради љубави према Богу и ближњима, човек се духовно обогаћује. Ко изгуби душу своју ради Христа и Јеванђеља тај ће је задобити у вечном животу у пуноти обожења (Мт. 16, 25; Јн. 12, 25). Насупрот томе, ако се човек руководи природним инстиктима, онда деградира као личност. Несклад између лика и подобија, извитоперење у себи лика Божијег постаје извор вечних мука.

Наставиће се....