header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: «Догматичар» из Мрдуше Доње пред судом 8 столећа Српске Цркве (2) Штампај Е-пошта
четвртак, 10 октобар 2019

 НА ТРОН СЈЕДИШ НЕПРАВО УЗЕТИ,

ПОНОСИШ СЕ СКИПТРОМ КРИВАВИЈЕМ...

- Други час из Догматике декану Богословског факултета Игњатију Мидићу - 

Стање првобитног света и човека.

Човеково назначење

После стварања света Бог свему даје оцену. «добро је веома» (1. Мојс. 1, 31). Свет је био устројен разумно, хармонично и сврховито. Свака твар је од Господа задобила неопходне животне силе и услове за адекватно битовање. Божанска Премудрост и Доброта и сада се још виде у устројењу и постојању живих бића. «Добар је Господ свима и свему, и милосрђе је његово на свим делима његовим» (Пс. 144, 9).

Човек није имао никакве дефекте у својој природи. Његове душевне снаге биле су здраве и крепке. Он је био обдарен проницљивим и јасним умом способним за дубоко и брзо разумевање појава из света који га окружује. О овоме сведочи чињеница да је Адам дао називе животињама, за шта је био потребан светли разум, кадар да познаје ствари и њихова различита својства. Човекова воља у складу са чистотом природе тежила је искључиво добру. Она није знала ни за какву унутарњу борбу између добра и зла. Осећања првих људи нису се узнемиравала због хаотичних жеља и страсти. Писац Књиге Постања наводи да су «били обоје голи, Адам и жена, и не беше их срамота» (2, 25), што, по мишљењу светог Јована Дамаскина, представља врхунац благочестивости. Светитељ Григорије Палама допуњује Дамаскинову мисао. Он говори да се прародитељи нису стидели своје наготе зато што су били одевени у божанску светлост, која их је окружавала и била боља од царске порфире.

Тело човеково одликовало се јачином и силом (Сирах. 17, 3). Оно није било подложно умору, болестима и страдањима. Међутим, ни свет ни човек нису представљали неко коначно савршенство или пуно јединство. У новоствореном свету преподобни Максим Исповедник разликује две сфере постојања: божанствени и тварни свет. У тварном свету разликују се умозритељни (свет духова) и чулни свет. У чулном свету небо је одељено од земље. Из читаве површине земље издвојен је рај, место где је обитавао човек. (Свети Григорије Ниски пише да «ниједна неразумна животиња није обитавала у Рају»[i]). И, најзад, човек се дели на мушки и женски пол[ii].

У човеков задатак улазило је привођење света још већој хармонији и јединству. По мишљењу светог Максима, човек је био призван да доследно превазиђе у себи раздвојеност света. Свој ум и чула он је био дужан да усмерава према Богу и да на такав начин, достижући обожење, преноси бујице благодати твари која је испод њега, и да на такав начин води свет ка већем савршенству. «Њему је било потребно да пре свега превазиђе раздвојеност у својој природи на два пола путем бестрасног живота, следећи у томе Божанском Прволику. Затим је био дужан да сједини рај са свом земљом, то јест, носећи свагда рај у себи, услед свог сталног општења са Богом, он је био дужан да претвори сву земљу у рај. После тога њему је престојало да уништи просторне услове не само за свој дух него и за тело, да сједини земљу и небо, то јест, сав чулни свет. Прешавши границе чулног, он је био дужан да затим, путем познања једнаког познању духова ангелских, продре у надчулни свет, како би у себи самом сјединио надчулни и чулни свет. Најзад, немајући ништа изван себе, изузев једнога Бога, човеку не би ништа остајало сем да се потпуно Њему преда у пориву љубави и да му уручи читаву Васељену сједињену у његовом човечанском бићу. Тада би сам Бог, са Своје стране, Себе предао човеку, који би по том дару, то јест по благодати, имао све оно што Бог има по природи. На тај начин би се догодило обожење човека и целокупног  тварног света. Пошто Адам није извршио ту мисију дату човеку, ми у Христовом делу можемо подразумевати новог Адама»[iii].

«Човек није такво биће», – пише Владимир Лоски, – «које би било одвојено од остале твари. По самој својој природи он је повезан са целокупним светом, и апостол Павле сведочи о томе да целокупна твар са надом ишчекује будућу славу која треба да се открије у синовима Божијим (Римљ. 8, 18–22). Осећај космичког никада није био стран духовном аспекту Источне Цркве. Он налази одраз како у богословљу, тако и у литургијској поезији, у иконографији, а можда понајвише у аскетским делима учитеља духовног живота: «Шта је то љубеће срце?» - пита се свети Исак Сирин и одговара: «Разгоревање срца код човека за ту твар, за људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар. Приликом сећања на њих и приликом гледања њих, очи у човека лију сузе од велике и силне жалости која обузима срце. И од великог трпљења срце његово доспева у умиљење, и не може да поднесе, или да чује, или да види било какву штету или малу тугу коју подноси творевина. А због тога он свакога часа са сузама приноси молитву и за бесловесне, и за непријатеље истине, и за оне који му чине штету, да би се они сачували и очистили, а такође, моли се за природу гмизаваца са великом жалошћу која се безмерно буди у срцу његовом, по уподобљењу у том погледу Богу»[iv]. «На путу свога поновног сједињења са Богом човек не одбацује од себе творевину, него сабира у својој љубави сав грехом разбијени космос да би он на крају био преображен благодаћу»[v].

 «Човек је био створен као савршен. То не значи да се његово првобитно стање подударало са коначним циљем. До греховног пада Адам није био ни чиста безблагодатна природа, нити обожени човек. У задатак човеков улазило је стицање благодати. Свети Јован Дамаскин констатује чињеницу да је човек био створен као "биће које се обожује", које тежи сједињењу са Богом[vi]. Савршенство првостворене природе изражавало се пре свега у тој способности да се заједничи са Богом, да се све више и више приљубљује пуноти божанства, која је морала да прожима и преображава целокупну тварну природу. Свети Григорије Богослов имао је у виду управо ту највишу способност човечијег духа када је говорио о Богу Који заједно са својим дисањем у човека уноси "честицу Свога Божанства" – благодат, која је од самог почетка била присутна у души, давала јој је способност да прима и усваја ту енергију која је обожује. Наиме, људска личност била је призвана, по учењу преподобног Максима Исповедника, да «у себи љубављу сједини тварну природу са нетварном». На тај начин човек је био дужан да по благодати сједини две природе у својој тварној ипостаси, да постане "тварни бог", "бог по благодати", за разлику од Христа – Божанске личности које је примила човечију природу. Да би се овај циљ постигао неопходна је интеракција обеју воља. С једне стране јесте Божанска воља, која обожује, која преноси благодат Духом Светим присутним у човековој личности, а с друге стране - људска воља, која се подчињава вољи Божијој у свом примању благодати, у њеном стицању, у предаји своје природе ради потпуно благодатног прожимања[vii].

 

Божије старање о човеку пре греховног пада

Савршенство првоствореног човека није било до краја уобличено. Он је имао све неопходне клице за духовно узрастање. По речима светитеља Григорија Богослова, човек је био створен као биће које се обожује, способно да прима све већу благодат. Али у почетку, у духовном погледу прародитељи су још били одојчад. Снаге њихове природе морале су да се постепено развијају и раскривају, а ради тога човек је од самог почетка имао потребу за Божанским старањем. Пре свега, Бог се постарао за оно што је човеку неопходно за живот.

Према приказивању писца Књиге Постања, Бог је, створивши човека, њега сместио у рај који је Сам насадио, учинивши да произрасте свако дрво «лепо за гледање и добро за јело» (1. Мојс. 2, 8–9). Рајско окружење производи на дух човеков оживотворавајуће, благодатно дејство, и нехотице будећи у њему узвишено осећање лепог и приморавајући га да се мислима са трепетом уздиже ка Свесавршеном Уметнику света. Утолико пре, овакав утицај морала је изазивати на првог човека, још пуног здравих снага, прекрасна, и при томе изузетно дивна околина, какву је представљао Едемски врт, устројен по особитој Промислитељској сили Божијој. Обрађивање Едемског врста, које је човеку било постављено као обавеза, требало је да доприноси буђењу и развијању како физичких тако и његових духовних снага.

Снаге и способности првобитног човека морале су се развијати постепено. Иако је његов разум био способан за брзо и лако постизање суштине скривених ствари, он ипак није поседовао свезнање. Њему је било неопходно божанско руковођење ради достизања у потпуније знање о створеним стварима и о Самом Богу.

Како приповеда писац Књиге Постања, Бог је све животиње привео човеку да би видео како ће их он назвати и да би, како човек назове сваку живу душу, такво и било име њезино (1. Мојс. 2, 19). У овоме је опет немогуће не видети живо и очинско васпитно деловање Бога на човека у његовом духовном саморазвоју, конкретно у развоју његове самосвести, мишљења и дара говора. Јасно је да је Бог приводио човеку све животиње са циљем да у прилици која му се пружила фактички утврди у човеку свест о његовом царском преимућству у односу на сва земаљска бића, као и да би га приморао да открије и испроба своје мисаоне способности, као и од мисли неодвојиви дар речи, при чиме је неопходно приметити: Бог га није остављао без Свога садејства – био је присутан, посматрао је како је човек давао имена, што није могло не бити праћено животворним утицајем на човекову свест.

Ради укрепљења воље човекове и ради његовог моралног развоја, Бог му је дао заповест о томе да не окуша од плодова једног рајског дрвета, дрвета Познања добра и зла (1. Мојс. 2, 17). Испуњавање ове заповести морало је да утврди човека у свесном покоравању вољи Божијој, без чега није било могуће његово даље усавршавање.

Али, Бог је дозволио човеку да окуша од сваког другог рајског дрвета (1. Мојс. 2, 16), и то је било веома важно не само за физички, него и за духовно-морални напредак човеков. Наиме, плодови рајског дрвећа, а нарочито Дрвета живота, које је стајало усред раја (1. Мојс. 2, 9), морали су да постојано обнављавају и укрепљују његове силе душе и тела, да га чувају од свих болесних стања.

Поред тога, на основу казивања писца Књиге Постања да су Адам и Ева одмах после свога пада чули глас Господа Бога Који је ходио по рају (1. Мојс. 3, 8), основано је мислити да се Господ пре њиховог пада не једном њима јављао и са њима разговарао, учећи их при томе свему што је било неопходно за њихово умно и морално развијање и усавршавање.

Захваљујући целосности и неповређености њихове природе, као и особитом садејству Божијем, било је могућно брзо и хармонично развијање и узрастање свих њихових снага, и при томе развијање усмерено према главном, највишем циљу њиховог постојања - према моралном уподобљењу Богу и најтешњем једињењу са Њим. У том хармоничном развоју човековом оно најважније припадало је Богу, Који је о њему промишљао, али, овде није била мимоиђена лична слободна воља која се са детињом простотом, али ипак беспоговорно, потчињавала вољи Божијој, што није могло не бити благоугодно Богу. Тако и његов разум, иако је могао, по речима Премудрог, «тражити свакојаке помисли» (Књ. Проп. 7, 29), то јест помисли које се расејавају по многим стварима што су изван Бога, али, он се уздржавао од тога, усредсређујући се на једном, за себе најважнијем, то јест, на мисли о Богу. Иако његовом срцу није било страно то да допушта хаотичне чулне тежње, оно је ипак још чувало чистоту и невиност, због чега први људи нису имали разлога за стид без обзира на то што су били наги (1. Мојс. 2, 25). Најзад, и воља првог човека, премда јој није била страна могућност да се уклања од воље Божије, ипак се за сада са детињом покорношћу повиновала свим Божанским сугестијама и поукама, показујући се праведном у односу према Богу (Књ. Проп. 7, 29). Пребивајући у таквом стању, први човек, разумљиво, био је само на почетку пута према свом циљу. Од њега се није тражило краткотрајно, него постојано и несустајуће стремљење према Богу, стремљење које иде до духовно-моралног уподобљења Њему, кроз утврђивање себе у добру или задобијање светости, што је могло и морало бити постигнуто не другојачије до путем испитивања и подвига, а повод за то дао је Сам Бог у заповести упућеној човеку.

 

22. Да ли је Адам у рајском стању био истински бесмртан?

«Бог није створио смрт», – говори Књига Премудрости. У ранохришћанском богословљу, на пример, у схватању светитеља Иринеја, Адам није био ни нужно смртан, ни нужно бесмртан. Његова пријемљива природа могла се непрестано хранити благодаћу и толико преображавати њоме, да би се нашла у стању да превазиђе све опасности старости и смрти. Од човека је зависило да ли ће смрт учинити немогућом.

Учење Цркве категорички говори о томе да смрт није природна човеку, да је она само резултат греха. Према одређењу Картагинског сабора, «ако ко каже да је Адам, првоздани човек, створен као смртан, тако да премда и није сагрешио, умро би телом - не као казна за било шта, него по неопходности природе - да буде анатема» (прав. 109). Ову исту мисао свети Теофил Антиохијски изражава на следећи начин: «Бог није створио човека ни савршено смртним, ни бесмртним, него способним и за једно и за друго»[viii].

 

Да ли је Адам разликовао добро и зло пре греховног пада?

   Светитељ Јован Златоуст говори да нико нема право да тврди да пре пада, наводно, прародитељи нису разликовали добро и зло. Они су поседовали силу ума, која је надалеко превазилазила наше способности. Адаму су биле познате скривене тајне природе, њему је био дат дар пророковања.

Да би се правилно схватио смисао божанске забране кушања плодова са дрвета познања добра и зла, корисно је удубити се у филологију. У старојеврејском тексту Библије глагол «познавати» – «јаdа» – не означава чисто спољашње знање, него познање на сопственом животном искуству. Дакле, Адам је био дужан да разликује добро и зло, али он није био дужан да на свом искуству познаје зло, није био дужан да има удела у злу преступањем Божанске воље. Он је био дужан да познаје само живот, истину, добро, чији извор јесте Бог. То познање означавало је једињење са Богом.

Постоји и нешто другачија тачка гледишта, према којој знање као такво не представља зло, него разликовање добра и зла претпоставља нижи ниво постојања. Док су прародитељи пребивали у Богу, они су ка Њему управљали ум и чула, док би жеља да се позна нешто изван Бога, тежња да се позна зло, означавала удаљавање човека од созерцања Бога, отпаднуће од Њега. Свети Григорије Ниски говори да је само стремљење ка познању зла већ представљало грех.

 

Шта је представљало Дрво познања добра и зла?

 Дрво познања добра и зла требало је да служи као извесно испитивање и искушење за човека и уједно средство усавршавања његовог послушања и непослушања. Зато је оно и било названо Дрветом познања добра и зла. Међутим, овај назив може бити, био му је дат још и из разлога што је то Дрво онима онима који кушају од њега даривало способност да познају своју сопствену природу. То је било добро за савршене, али лоше за оне који нису достигли савршенство и који су били у власти сладострастних хтења, слично томе као што је чврста храна штетна за одојчад, која има потребу за млеком.

И заиста, човеку није било корисно да, пошто још није искушан, задобије нетруложеност, како не би пао у гордост и како не би био подвргнут осуди једнакој са ђаволом, који се после свог вољног пада нераскајано и непоколебиво био утврдио у злу. Слично томе, и анђели су, добровољно изабравши врлину, уз садејство благодати задобили непомериву чврстину у добру.

Зато је било неопходно да се човек претходно повргне испитивању, јер човек неиспитан и неискушан нема никакве вредности. Било је неопходно да, достигнувши савршенство кроз испитивање које се састојало у испуњавању заповести, он на тај начин добије бесмртност као награду за врлину. И заиста, будући да је по својој природи представљао нешто на средини између Бога и животиње, човек, уколико се не би одрешио од било какве природне пристрашћености према створеној твари и уколико се не би љубављу сјединио са Богом, морао би да се кроз чување заповести непоколебиво утврди у добру. Међутим, када је он услед преступа почео све више да тежи телесном, и када се његов ум удаљио од Узрочника свога добра - Бога, њему је постала својствена трулежност од бестрасног он је постао подложан страстима, од бесмртног - смртан, задобио је неопходност за супружанством и телесним рађањем, привезао се према задовољствима као према нечему неопходном за живот, а оне који су настојали да га лише тих задовољстава почео је да упорно мрзи. Његова љубав је уместо Бога изабрала за себе нешто вештаствено, а његов гнев је уместо истинског непријатеља свога спасења изабрао себи сличне људе.

Светитељ Јован Златоуст, Блажени Августин и Теодорит сматрају да плодови забрањеног дрвета уопште нису садржали у себи никакво знање. По Августину, забрањено дрво није названо Дрветом познања добра и зла из разлога што је оно имало снагу да прародитељима пружи познање добра и зла, које они раније нису имали, него зато што су кушањем од њега они имали да искуствено познају ону велику разлику која је постојала између добра од кога су отпали и зла у које су се сурвали. Теодорит још одређеније изражава мисао о буквално историјском значењу Дрвета познања добра и зла. «Божанствено писмо тврди», – вели он, – «да су и Дрво живота и Дрво познања добра и зла израсли из земље, према томе они су по природи својој слични осталим биљкама. И као што Дрво Крсно јесте обично дрво, али се кроз веру у Распетога на њему назива спасоносним, тако су и ова дрвета обичне биљке које су израсле из земље, али, по божанском одређењу, једно од њих названо је Дрветом живота а друго Дрветом познања добра и зла, будући да је послужило као оруђе за познање греха»[ix].

 

Шта је то зло?

Бог није творац зла. Сам свет који је Он створио био је веома добар. То значи да зло не постоји као самостална природа, него оно представља одређено стање разумне природе, тачније, изопачено стање воље разумних бића. Од краја III века, па све до Блаженог Августина, Оци су се ревносно борили против манихејства, које је учило о постајању у свету два равноправна начела – Бога и ђавола, добра и зла, светлости и мрака, који се назива још и материјом. Прво начело назива се још Дрветом живота а друго Дрветом смрти. Критичари манихејства указивали су међутим, на чињеницу да зло као посебна природа не постоји. Овај аргумент, по мишљењу Владимира Лоског, био је довољан за оповргавање манихеја, али у њему се не узима у обзир активност зла, реалност његовог рушилачког присуства у свету. Када у последњој прозби молитве Господње ми вапијемо: «Избави нас из злога», – тај зли није просто болесна природа, него демонска личност активна у својој злоби.

Према томе, зло није само «недовољност» природе, у њему постоји и активност, заокупљеност воље. Разуме, се зло увек паразитира, оно постоји на рачун некакве по својој суштини добре природе. Чак и демони по својој природи немају ничег рђавог, али стање њихове воље своди се на егзалтирану злобу.  Зло је побуна против Бога, односно, личносни став. На тај начин зло се не везује за суштине, него за личности, иако зло, без сумње, наноси штету природи којом овладава «Свет у злу лежи» – говори Јован Богослов. Зло је стање у коме пребива природа личних бића која су се удаљила од Бога. Како пише Свети Диадох Фотички, зло не постоји, имајући у виду да оно не постоји као самостална природа, или тачније, оно постоји само у оном моменту када се савршава[x].

 

Грехопад

Грехопад прародитеља

О грехопаду прародитеља Књига Постања приповеда на следећи начин: «Али змија беше лукава мимо све звери пољске које створи Господ Бог; па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо рода са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта казао је Бог не једите и не дирајте у њ да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умрети; него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро, шта је зло. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узе рода с њега и окуси па даде и мужу својему те и он окуси» (3, 1–6).

Пре свега, поставља се питање: како гледати на ово казивање, да ли као на реалну историју па га разумевати буквално, или га разумевати као мит, алегорију, символичну причу? Сам писац Књиге Постања несумњиво се према овом казивању односио као према истинитој историји, сместивши је у почетку своје историјске књиге. За реалну историју приповетку о греховном паду прародитеља  држали су и свештени писци других књига, како канонских тако и не канонских. Тако, у Књизи премудрости Соломонове говори се: «Бог створи човека за нетрулежност, и као лик подобија свога створи га; завишћу ђаволском смрт уђе у свет» (2. 23–24). «Од жене је почетак греха и кроз њу умиремо сви», – говори Исус, син Сирахов (25–27). Пророк Језекиљ користи опште црте библијског казивања о рајском животу и паду прародитеља да би представио величину и пад цара Тира. Једно историјско збивање расветљује се другим (Јез. 28). Пророк Осија говори за Јевреје: «Али они преступише завет као Адам; ту Ме изневерише» (6, 7). У Новом Завету библијском казивању о паду такође се придаје значај историјске веродостојности. Апостол Павле говори да је «Еву преварила змија лукавством својим» (2. Кор. 11, 3); или: «Јер је Адам саздан први, онда Ева; и Адам се не превари а жена преварена постаде преступница» (1. Тим 2, 13–14). Поред библијског, постоји и ванбиблијско, веома древно предање паганских народа које иде у прилог историчности Мојсијевог казивања о греховном паду. Нарочито је занимљив у том погледу један веома архаични споменик такозвани «халдејски цилиндар». У средини тога цилиндра представљено је дрво са седам грана и два плода. Са обе стране дрвета седе две фигуре са пруженим рукама, судећи по покривалима на глави мушкарац и жена. Иза жене представљена је змија која диже главу. Није тешко досетити се да је то очигледна представа библијског казивања о греховном паду. Додамо ли и то да многи други пагански народи имају казивања о почетку зла у свету слична библијском, јасно је да у њиховој основи стоји сећање на реалне догађаје који су се збили у почетку људске историје и који су описани у Библији.

Тако, дакле, приповедање Књиге Постања о греховном паду прародитеља није мит, нити алегорија, него реалан догађај који се потврђује, може се рећи, универзалним предањем и које је пуно дубоке психолошке истине. По смислу овог казивања, грех је продро у људску природу под утицајем змије кушача која је преластила Еву и навела је да прекрши заповест. Судећи по оном што змија говори, како расуђује, како клевета Бога, настојећи да увуче Еву у зло, може се рећи да то није обична змија, него једно посебно разумно биће. При томе зло само користи животињу, змију, као оруђе искушења. Такво биће био је анђео отпали од Бога – ђаво. Није случајно то што га је Христос назвао човекоубицом од искони и оцем лажи (Јн. 8, 44), док апостол Јован у Откривењу непосредно говори да «аждаја велика, стара змија» јесте «ђаво и сатана која заводи сав васиони свет» (12, 9; 20, 2). Апостол Павле, говорећи да је змија преластила Еву лукавством својим, под лукавством змије подразумева лукавство сатане који је говорио посредством те животиње (2. Кор. 11, 3). У Књизи Премудрости читамо: «Завишћу ђавољом смрт уђе у свет» (2, 24).

Па ипак, змија - ђаво био је само спољни разлог пада првих људи. Делујући кроз лукавство, кроз савет, кроз сугестију, он је прелашћивао Еву наводећи је на грех, али је није приморавао да прекрши заповест Божију. Зато се унутарњи и најглавнији разлог порекла греха налазио у самим прародитељима. Послушавши прелашћивање ђавола, они су злоупотребили своју слободну вољу, али то нису учинили по неопходности, нити по принуди, него искључиво по својој властитој одлуци, због чега су и сносили одговорност за своју кривицу.

 

          2. Психолошка веродостојност библијског казивања о греховном паду

Веродостојност библијске приче потврђује њену унутарњу истинитост. Пре свега, ђаво не приступа мужу него жени, која више живи емоцијама него интелектом и зато се лакше и прелашћује. Он овладава њеном пажњом посредством, рекло би се, наивног питања, али које у себи крије лаж: Да ли је Бог заиста рекао: немојте јести ни од једног дрвета у рају? Самим тим ђаво настоји да у њој изазове, тачније да јој пренесе, осећај неповерења и непријатељства према Богу. У Евином одговору чује се нота незадовољства строгошћу заповести, зато што забрани да се куша од плодова Дрвета познања она додаје још и нешто што Бог није забранио: «И не гледајте у њ да не умрете». На тај начин Ева изриче лаж и ступа на пут пада.

Ухвативши у речима прамајке призвук сагласности са својом злобом, ђаво делује још дрскије и без околишања клевета Бога, представљајући Га као лажљивог и завидног. Он обећава: «Не, нећете умрети, него ћете бити као богови и знати шта је добро а шта зло».

Човек је заиста призван да достигне у боголикост. Међутим, ово стање достиже се искључиво путем једињења са Богом, путем узајамног деловања слободне људске воље и Божанске благодати. Сатана, међутим, подмеће један једноставнији начин. Он сугерира да плод поседује волшебну силу која чини човека равним Богу.

Примивши сугестију кушача, жена на ово дрво гледа, рекло би се, другачијим очима. «И жена виде да је род на дрвету добар за јело (похота тела) и да га је милина гледати (похота очију) и да је дрво врло драго ради знања (равно свезнању Бога – гордост)».

На тај начин уместо пређашњих светих мисли о Богу које су испуњавале женину душу, цело њено биће прожето је искључиво чулним помислима и жељама усмереним на забрањени плод. Грех богоотступништва већ је учињен у њеној души, остало јој је само да испуни своју злобну накану на делу. «Узабра рода с њега и окуси па даде и мужу својему те и он окуси» (1. Мојс. 3, 6) Адам је поделио са женом све греховне помисли и осећања.

Светитељ Игнатије Брјанчанинов на следећи начин објаснио узрок греховног пада прародитеља: «Задивљујуће је са каквом се лакоћом збио пад прародитеља! Није ли он био већ унапред припремљен њиховим унутарњим расположењем? Нису ли они у рају оставили созерцање Творца, нису ли се одали созерцању твари и своје властите лепоте? Прекрасно је созерцавање себе и твари, али у Богу и из Бога; са укидањем Бога оно је погибeљно, води до преузношења и самомњења»[xi], и отуда жалосни резултат: «прародитељи, пошто су прекршили заповест Божију и сагласили се са послушањем ђаволу, сами себе учинише туђим Богу, сами себе учинише слугама ђавола»[xii].

 

          3. Различити аспекти греховног пада

Грех, по Апостолу, јесте кршење закона Божијег (1. Јован. 3, 4). Формално, он је нашао израз у кушању забрањених плодова, а морални аспект, дакле, лични аспект греха, састојао се у противљењу вољи Божијој и у кршењу божанског поретка. Када би човек примио заповест у духу синовске љубави, он би на божанску реч одговорио потпуним самоодречењем; он би се добровољно одрекао не само забрањених плодова, него и било ког спољашњег предмета само да би живео са Богом, да би стремио искључиво сједињењу са Њим. Божанска заповест указивала је вољи човековој пут по коме је требало да ходи да би достигла у обожење - пут одрицања од свега што није Бог. Воља човекова изабрала је, међутим, супротни пут: Одвојивши се од Бога, она се потчинила власти ђавола. Светитељ Григорије Ниски и Преподобни Максим Исповедник обраћају посебну пажњу на сврховиту усмереност греха: наиме, уместо да следи своje природно расположење према Богу, ум људски се окренуо према свету; уместо да одухотвори тело, он се сам предао току животињског и чулног живота, потчинио се материјалном.

Једноставна и лака заповест која је била дата човеку садржала је у себи укратко читав закон: богопоштовање, послушање вољи Божијој, уздржање. Зато је нарушавање заповести дате прародитељима представљало грех ђаволске гордости која им је сугерирала да раскину свој савез са Богом како би живели властитим, независним животом[xiii]; био је то грех бунтовне непокорности и противљења вољи Божијој израженој у заповести[xiv] као и грех дубоког унижења своје властите природе кроз гушење у души њених највиших духовних стремљења и уношење у њу телесних и грубо материјалних стремљења[xv]. Човек се добровољно потчинио свим страстима које, по Апостолу, делују у свету – похоти телесној и похоти очију и надмености живљења (1. Јован. 2, 16). Према Тертулијану, у преступу прародитеља био је садржан грех против свих заповести Декалога. Овде су, по речима Блаженог Августина, били и гордост, пошто је човек зажелео да се налази више у својој него у Божијој власти, и ругање светињи, пошто није поверовао Богу, и човекоубиство, будући да је себе подвргао смрти, и духовна прељуба, будући да је непорочност људске душе нарушена прелашћивањем змије, и светотатство (крађа светиње), јер је користио забрањено дрво, и грамзивост, јер је желео више него од онога чиме је морао да се задовољи»[xvi].

 

         4. Последице греховног пада

А. Обележје духовне смрти

Прекршивши заповест, човек је морао да испита на себи дејство божанске пресуде: «У који дан окусиш с њега умрећеш» (1. Мојс. 2, 17). Телесна смрт – разлучење душе и тела – за Адама је уследила кроз 930 година, али духовна смрт – разлучење душе од Бога – остварила се у трену. Човек је лишен благодати, и прво што је увидео било је то да је наг, а прво што је осетио био је стид. «Тада им се отворише очи и видеше да су голи, па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче» (1. Мојс. 3, 7). Разуме се, пре тога они нису били слепи, али божанска благодат која је осветљавала њихова тела скривала је од њихових очију наготу, и зато никакве плотске помисли нису оскрвњавале ум прародитеља. Сада људски ум, по речима светитеља Григорија Ниског, као изокренуто огледало, уместо да пружа одраз Бога, даје одраз некакве безобличне материје. Страсти потресају првобитно јерархијско устројство бића људскога.

Омрачење ума прародитеља пројавило се у томе што су се они покушавали скрити од лица Божијег међу дрвећем раја, заборавивши и на божанску љубав и на свудаприсутност Божију, а затим и на Његово свезнање: покушали су да се оправдају. Осим тога, човека су заокупила греховна помишљања.

Воља човекова отврдњава у греху: уместо покајања, прародитељи изабирају лукаво самооправдавање и показују непријатељство у односу према Богу. Њихова воља изгубила је светост, стекла је наклоњеност злу, пошто се у њој учврстио закон греха.

Помрачење осећања пројавило се у томе што су уместо синовске љубави према Богу они пред њим осетили ропски страх. Уместо узајамне љубави осетили су најпре похоту, односно видели су једно у другом предмет егоистичког задовољства, осетили су стид, а затим и непријатељство једно према другом – Адам за све криви Еву и Бога. Тако грех дели не само човека и Бога, него и људе међу собом.

Помрачење ума, воље и осећања прародитеља - то су била обележја духовне смрти коју је човек окусио као последицу греховног пада. Духовна смрт није представљала чин освете од стране Творца, али она је постала природна последица одељивања човека од Бога. Ђаво је први одбацио Бога и зато је први искусио такву смрт. По његовом злоковарном савету и човек је упао у непослушност, и постао заједничар у губитку живота «Што више човек одлази од живота», – вели Свети Василије Велики, – «то је ближи смрти». Међутим, живот јесте Сам Бог, јер одбацивање живота јесте смрт. Бог није створио смрт ни за душу ни за тело. Он није казао: «Умри онога дана када окусиш од Дрвета познања добра и зла!», него: «У који дан окусиш с њега умрећеш». Он такође није казао: «Врати се у прах!» него: «Вратићеш се у земљу». Он је предсказивао и упозоравао, али није забрањивао оно што се неминовно морало догодити.

Смрт је на тај начин плод греха, и она постоји у свету упркос вољи Божијој. Грех представља жаоку смрти, и посредством смрти он влада у свету.

Духовна смрт довела је до растројства природе човекове. Све снаге његове душе задобиле су неадекватну усмереност, постале су наклоњене злу и страстима. Ум (νοΰς) заборавио је своју истинску храну, духовно знање, и приљубио се за чула, а тиме је потпао под духовно слепило, под страсти незнања Бога и божанских ствари, изгубивши способност да созерцава божанско, да види духовну истину, да се на тајанствен начин узноси к Богу. Разум («Логос») изгубио је снагу моралног руковођења неразумним силама душе – чулном жељом и раздражљивошћу – и потчинио се њиховим хаотичним покретима који су подстрекивали човека да тежи само задовољству и да избегава патњу. Изишавши испод контроле разума, неразумне силе душе претвориле су се у "неприродне" страсти. Сила хтења постала је страст телоугађања, а сила раздражљивости – страст насилништва  која подстиче на борбу за световна добра, за средства наслађивања, и која се изражава у мржњи према свему што представља баријеру задовољству и причињава патњу.

Тако је човек упао у власт телесног самољубља. Заблуда у погледу истине и прилепљеност чулима, страсна љубав или мржња према нечему чулном испунили су његов живот и формирали у њему закон тела, закон животињског живота потчињеног телесном мудровању.

На тај начин душа човекова се углавном потчинила телу и његовим потребама. Неразумно тело почело је да управља разумом, а разум је почео да живи жељама тела; човек је од духовног постао телесан. Целокупна пређашња хијерархија начела у човеку, који је раније био отворен према благодати и коју је изливао благодат у свет, коренито се преокренула. Ако је дух човеков требало да живи Богом, душа духом, а тело душом, сада дух почиње да паразитира на души хранећи се вредностима које нису божанске, а које су налик на ону очаравајућу доброту и лепоту, што их је змија открила жени када је привукла њену пажњу према дрвету. Душа, са своје стране, постаје паразит тела, она изазива страсти. И најзад, тело постаје паразит земаљске васељене, убија да би се хранило и тако задобија смрт.

 

Б. Физичке последице греховног пада

Отргнувши се од извора живота, човек је добровољно поставио себе у стање које је морало привести распаду и труљењу људске природе. Он је себе осудио на патње, болести и смрт. Те такозване природне (или физичке) последице греховног пада потпуно су оправдане са моралног аспекта. Грех подлеже казни. Бог кажњава прародитеље за грех да би излечио њихово сластољубље и гордост.

   Жени, као оној која је саблазнила мужа, изриче се пресуда: «Теби ћу многе муке задати кад затрудниш; с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под вољом мужа твојега, и он ће ти бити господар» (1. Мојс. 3, 16). Од тога доба рађање деце у људском роду увек је скопчано не само са највећим патњама за породиљу, него често и са ризиком по њен живот. Адаму је речено: «Што си послушао жену и окусио с дрвета што сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до свога века; трње и коров ће ти рађати а ти ћеш јести зеље пољско; са знојем лица својега јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити» (1. Мојс. 3, 17–19).

   Да зло и грех у човеку не би постали вечити, Бог лишава прародитеља могућности да кушају од плодова са Дрвета живота и изгони их из раја. Улаз у рај човеку преграђује Херувим са пламеним мачем. По мишљењу светог Игнатија Брајчанинова, пали херувим јесте сатана који посредством страсти обара човека у његовој тежњи према Богу.

   Услед пада грех као повреда природе продире у све сфере живота земље: «проклета нека ти је земља». «Жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због Онога Који је покори» (Римљ. 8, 19–20). По вољи човековој зло постаје сила која је заразила целокупну твар. Грех продире онамо где је требало да царује благодат. У одређеном смислу кроз Адамов грех сатана као да преотима Богу свет, задобија власт над светом и постаје кнез овога света. У циљу свога промисла Бог допушта ђаволу да пројави своју злобу у свету и да наноси штету васељени.

   Док је у почетку човек царовао над светом, сада је природа постала непријатељска у односу према човеку. Земља је изгубила пређашњу снагу плодорађања и почела је да је произраста трње и коров. Док раније рад на земљи није замарао човека, сада је он био дужан да ради у зноју лица свог да би стекао себи храну. У природи су почеле да делују погубне стихије које наносе штету и које понекад потпуно понишравају тешки људски рад који је уложен у обраду земље. Човек је почео да пати због промена климе, због топлоте и хладноће.

   Животиње су престале да у човеку препознају свога владара. Међу њима су се појавиле грабљиве звери, опасне за човека. И сам човек је огрубео, будући принуђен да убија животиње како би стекао неопходни материјал за одећу и за своје обиталиште. Односи између човека и света који га окружује су се променили. Човек је постао углавном потрошач, тиранин природе, а не њен господар. Најзад, смрт у страстима и патњама завршава постепено пропадање човеково. Онај који је изабрао прах уместо Бога, враћа се у прах.

   Тако зло потреса читав космос, и тај процес се развија искључиво у једном правцу. Ради васпостављања пређашње хармоније свету је потребно огњено очишћење. Данас постојеће стихије неба и земље изгореће у очишћујућем огњу Другог доласка, после чега ће бити Ново небо и Нова земља «где правда живи» (2. Петр. 3, 10–13).

 

В. Да ли се сачувао лик Божији у човеку?

Колико год тежак био пад прародитеља (који је повредио сав састав људског бића: разум, вољу, чула и тело), они ипак нису у потпуности изгубили у њима запечаћени лик Божији. Лик Божији је повређен, али није био уништен грехом у човеку. Пали човек, као што је речено у Посланици источних патријараха, «помрачио се и лишио се савршенства и бестрашћа, али се није лишио природе и снаге које је задобио од предоброг Бога; (у противном) он би постао неразуман па, сходно томе не би био човек, него би очувао ону природу са којом је био створен и природну снагу слободну, живу и делатну, тако да би по природи могао да изабира и да чини добро, да се клони и одвраћа од зла»[xvii]. И премда се воља човекова више приклонила злу него добру, ипак она је остала неповређена у односу према жељи за добром и за злом. Другим речима, у свом уму човек може слободно изабирати добро или зло, премда он у пракси чешће бира зло. Као што новац са царским печатом, уколико му се одузме неки део, постаје фаличан и безвредан, тако је и човек изгубио благодат и помрачио се, али је природно добро делимично остало у његовој природи. Он може осећати добро и желети добро; он као и раније има извесну способност да чини добро и да се каје за зло. На пример, после греховног пада прародитељи су осетили стид и одмах чули глас Господњи и препознали га, схватили да су учинили зло дело, – све то сведочи о томе да су се у њима сачували остаци лика Божијег: разум, савест и способност за покајање у будућности. Човеков разум чак ни у палом стању није изгубио способност за познање истине, и зато Апостол назива неразумним пагане који нису познали оно што се могло знати о Богу из света који нас окружује.

Уредништво: «Догматичар» из Мрдуше Доње пред судом 8 столећа Српске Цркве (1) 


[i] Св. Григорий Нисский. Об устроении человека. Гл. 2; в. и: св. Иоанн Дамаскин. Точное изложение... Кн. 2. Гл. 11.

[ii] В. Лосский. Мистическое богословие. С. 59.

[iii] В. Лосский. Мистическое богословие. С. 59-60.

[iv] Преп. Исаак Сирин. Слова подвижнические. Слово 48. С. 205-206.

[v] В. Лосский. Мистическое богословие. С. 60.

[vi] Св. Иоанн Дамаскин. Точное изложение... Кн. 2. Гл. 12.

[vii] В. Лосский. Мистическое богословие. С. 68.

[viii] Св. Феофил Антиохийский. К Автолику, 2, п. 24 // Раннехристианские Отцы Церкви. С. 488.

[ix] Феодорит Кирский. Толкование на книгу Бытия. Ч. 1. С. 27.

[x] В. Лосский. Мистическое богословие. С. 161.

[xi] Св. Игнатий, епископ Кавказский. Слово о человеке // Богословские труды. Сб. 29. С. 307.

[xii] Исто.

[xiii] Св. Иоанн Златоуст. Беседы на Матфея евангелиста, 65, п. 6.

[xiv] Блаж. Августин. Цит. према: Епископ Сильвестр. Опыт православного догматического богословия. Т. 3. С. 439.

[xv] Св. Иоанн Дамаскин. Точное изложение... Кн. 2. Гл. 30.

[xvi] Блаж. Августин. Цит. према: Епископ Сильвестр. Опыт православного догматического богословия. Т. 3. С. 440.

[xvii] Цит. према: Епископ Сильвестр. Опыт православного догматического богословия. Т. 3. С. 443.

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 10 октобар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.