НА ТРОН СЈЕДИШ НЕПРАВО УЗЕТИ,

ПОНОСИШ СЕ СКИПТРОМ КРИВАВИЈЕМ...

- Трећи час из Догматике декану Богословског факултета Игњатију Мидићу - 

Смртност и смрт

Према Библији, после пада првих људи Бог их је, из састрадања према њима, «обукао... у хаљине од коже» (1 Мојс. 3, 21). Шта Оци подразумевају под «хаљинама од коже»?.

Уколико би се говорило уопштено, онда је то смртност, коју је човек после пада примио као своју другу природу. Методије Олимпијски, примера ради, каже: «Бог је начинио хаљине од коже, као да је човека одевао у смртност»[1]. У елементе ("стихије") тела човековог била је уведена борба супротности, и због тога оно је постало грубо и трулежно, подвргнуто патњама и смрти.

Оваква измена природе човекове представљала је праведну плату за грех. Првобитни човек оставио је божанску храну која је одговарала његовој природи, и како би достигао независност од Бога изабрао је као храну плод са забрањеног дрвета, иако је добро знао да је то био плод смрти, односно плод сталног измењивања, флуидности. Самим тим, у складу са плодом који је изабрао, таквим је и начинио своје живљење – подложним распадању; може се рећи да је Адам сву нашу природу предао као храну смрти. И смрт је стално присутна, чинећи нас својом храном, услед чега ми никада не живимо на истински начин, него стално постајемо плен смрти посредством трулежности.

Тако се после греховног пада "живот" претворио у "преживљавање", опстанак; истинска реалност постајања постаје смрт, а живот траје само из разлога одлагања смрти. Та смртност, односно "живот у смрти", који се осећа као непостојаност, као флуидност, и штавише као бесмисленост постојања, и представља најизразитију црту "хаљина од коже".

Облачење у "хаљине од коже" представља губитак боголиког достојанства човекове природе. Приликом стварања људско тело било је отворено за анђелске силе и за Бога, лако је ступало у општење са њима. У то доба, пише светитељ Григорије Ниски, јединствени хор разумне природе, анђелске и људске «созерцавао је јединог Хоровођу и певао у хармонији са Њим». Али грех је «разорио ту надахнуту хармонију хора»; преластивши се змијином обманом, човек је пао и помешао се са блатом. Обучен сада у грубо тело, човек више није могао да слободно општи са Богом и са анђелима; «хаљине од коже» постале су завеса која га одваја од невидљивог света. Насупрот томе, нова реалност за човека постаје чисто биолошки живот, живот неразумних бића. Како пише Светитељ Григорије Ниски, топлокрвне животиње руководе се својим чулима, размножавају се на темељу њихове привезаности (стремљења) према задовољству, кукавичлук спасава слабе, свирепост оне који су снажнији од других. Те црте и друге њима сличне «кроз животињама сличан начин рађања ушле су у састав човекове природе», својства неразумне природе сјединила су се са човеком.

Светитељ Григорије Ниски оваквим речима карактерише ново "исподприродно" стање човекове природе: «То је оно што је човек примио као додатак, заједно са неразумном кожом: полни савез, зачеће, рађање, оскврњење, дојење, а затим храњење и избацивање хране из тела, постепено одрастање, зрело доба, старост, болест и смрт».

Преподобним Максим Исповедник обраћа пажњу на још једно обележје «хаљина од коже» - биолошко, животињама слично постојање човеково, повезано је са страдањем. Глад, жеђ, умор, деловање стихија, болести – све те "природне страсти" почеле су да чине својеврстан нови природни закон за човека. Тај закон установљен је божанском правичношћу и делује у потпуном сагласју са њом: патња представља плату за задовољство које је причињавао грех. Што више човек тражи задовољстава, то снажније осећа патњу. Међутим, у условима палог света патња је скривена под маском задовољства, тако да због грубости тела човек лако бива уловљен на тај мамац. Мислећи да ће избећи патње и стећи задовољство, он само увећава своје патње. Преподобни Максим говори о "лукавим узама природе" које чврсто везују човека мамцима задовољстава. Та прелазност греха, његова непримерност и привидна наивност представљају још једно обележје "хаљина од коже".

Ваља нагласити да појам "хаљина од коже" има везе не само са телом, него и са душом човековом. Саме по себи немоћи природе не представљају грех, то су "страсти које не подлежу прекоревању", које по праведном Суду Божијем служе као плата за грех. Међутим, у условима грубости и трулежности тела "природне страсти" служе као извор "неприродних", односно греховних страсти. Тако, старање о здрављу и благостању тела подстиче на стомакоугађање и среброљубље, неприхватање духовног света неизбежно доводи до заборава Бога, сујете и слично. Показује се да "хаљине од коже" не представљају само огрубело тело, него и душу рањену страстима. Како Библија, тако и свети Оци наглашавају да је после греховног пада цео човек и душом и телом постао телесан. Светитељ Јован Златоуст, коментаришући текст апостола Павла: «А који су по телу не могу угодити Богу» (Римљ. 89, 8) пише: «Он говори: плот, а не тело или састав тела, (имајући у виду) телесни или световни живот, пун самооправдавања и раскалашности који читавог човека чини плотским».

Светитељ Григорије Ниски уочава да не само тело него и душевне страсти образују «покривало срца... телесно покривало старог човека». Када говори плот, он самим тим одређује и старог човека, за кога Апостол заповеда да се свуче и одложи (1. Кор. 2, 14; 3, 3; Ефес. 4, 22), то јест, човека кога апостол назива "телесним" или "природним", као супротност "духовном". По краткој формулацији светитеља Григорија, "кожне хаљине" представљају "телесну вољу".

Б. "Хаљине од коже" – старање Божије о палом човеку 

Облачење у "хаљине од коже" то јест, у смртну, разлагању и труљењу подложну природу, представља законити резултат греховног пада. Међутим, у Књизи Постања говори се да сам Бог облачи човека у ту одећу. Из тога, разуме се, не следи импликација да Бог ствара смрт и трулежност. Бог није творац зла. Напротив, Он је једини Који зло може да обраћа на добро, и Он увек делује по љубави. Како пише преподобни Максим Исповедник, «Бог делује по љубави чак и према онима који су постали зли, савршавајући дело нашег исправљења». И он користи новонасталу ситуацију на корист човеку који је сагрешио. То као да је друга страна "хаљина од коже" – у њој се види деловање не само правосуђа, него и љубави и старања Божијег о палим прародитељима.

   Допуштајући постојање смрти, Бог је обраћа против трулежности које доводи до смрти, и установљава границу како за трулежност тако и за грех. Тако Бог ограничава зло, и пад чини не безнадним. Његов првобитни план о вечном и блаженом животу човековом остаје непроменљив. Коментаришући ту тајну безграничног састрадања Божијег, светитељ Григорије Богослов говори да Бог допушта постојање смрти «како зло не би постало бесмртно».

   Облачење у грубу телесност, као што је већ речено, лишило је човека могућности општења са духовним светом, снажно је ослабило у њему способност за духовно сазнање. Међутим, у томе је била и немала корист, јер је због греховне усмерености своје воље човек могао да општи једино са демонима, а никако са анђелима и утолико пре не са Богом. И груба телесност, као завеса, скривала га је од непосредног утицаја духова злобе.

   Облачење у биолошки живот имало је велики педагошки значај. Човек је сагрешио због немара, не ценећи своје боголико достојанство и сада су "хаљине од коже" немоћне, патњама изложене плоти, морале да у њему васпитају смирење. «Ти ћеш подносити тежак рад и бригу», – говори Златоуст у име Бога, – «и у тузи ћеш проводити читав живот, како би то представљало за тебе узду да не машташ о себи изнад своје вредности, него да се стално опомињеш своје природе, и да касније никада не допустиш себи да на сличан начин поново будеш прелашћен»[2].

   "Нови природни закон", сходно којем је за греховним задовољством неизоставно следила патња, морао је да постави границу греховној усмерености човекове воље. Као што непослушно дете родитељи навикавају на послушност помоћу телесних кажњавања, тако је и палог човека једино страх да ће доживети патњу могао одвратити од греховног стремљења задовољствима.

В. Брак

 Оци Цркве јасно и једнодушно уче да пре греховног пада брака није било у оном виду у којем га данас познајемо. Светитељ Јован Златоуст пише: «Будући створен, Адам је пребивао у рају, и тамо није било речи о браку; њему је био неопходан помоћник, и он му је био дат. Али тада чак и није било потребе за браком... жеља за полним општењем, зачеће, муке рађања деце и било која форма трулежности биле су стране њиховим душама». Тај текст скоро дословно се подудара са учењем светитеља Григорија Ниског о томе да су полна веза, зачеће, рођење и слично аспекти "хаљина од коже" који су били дати човеку после пада. Шта су прецизно означавале Адамове речи: «Прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело» (1. Мојс. 2, 24) у примени на стање пре пада, којој форми везаности је то водило ми не знамо, будући да не знамо какво је било тело човеково пре пада.

   Тело је постојало, муж и жена су постојали одвојено, сваки са својим психофизиолошким одликама. Па ипак светитељи Јован Златоуст и Григорије Ниски не сумњају у то да они нису били потчињени телесним потребама: «они су живели као анђели, не горећи од жеља (тела) и не узнемиравајући се због других страсти». Из тог разлога ми не знамо на који начин је требало да се они рађају и множе (1. Мојс. 1, 28) пре греховног пада. Преподобни Максим Исповедник говори веома уопштено о "духовном размножавању" рода људскога.

   Дакле, брак у оном облику у којем га знамо данас, појавио се тек после греховног пада. Страсно рођење од семена на начин на који се размножавају животиње постало је неодузимљиви део оног биолошког, животињског живота на који је човек био осуђен. Снага те особе била је нарочито велика. Заједно са зачећем, сједињеним са чулним задовољством, преносио се и грех воље и немоћ природе. Рођење[3] је постало канал који је сједињавао човека, од самог почетка његовог постојања, са бујицом греховног живота. Зато је оно синоним за првородни грех.

   Стање палог човека било је веома жалосно и штавише ужасно, што је значило потпуну безнадност. Живот човеков почињао је неправедним задовољством зачећа, том клицом развоја страсти, и завршавао се заслуженом смрћу. Па ипак, и ту, рекло би се, безнадну реалност створену грехом, Бог је искористио зарад свог свеблагог Промисла. Захваљујући браку човек не само што је очувао способност за биолошки опстанак, и не само што је стекао утеху кроз поседовање потомства које само по себи бива јаче од болова рађања деце (Јн. 16, 21), него, што је најважније, палом човеку је одмах након греховног пада било обећано  да ће из његовог потомства произићи Спаситељ који ће раскинути тај порочни круг греховног живота (1. Мојс. 3, 16).

Јединство рода људскога

   Адам и Ева били су прародитељи рода људскога које је Бог преододредио да од њих као из корена произрасту сви људи предодређени Богом за владање земљом.

   Осим Адама и Еве није било других таквих родоначелника које би Бог створио пре њих или заједно са њима. Тако Бог даје благослов за умножење људи  само том једном једином пару. Никаквих преадамита (претходника Адама) никада није било. У другом поглављу казује се да пре Адама још није било човека који би обрађивао земљу (1. Мој. 2, 5). Ни после давања имена животињама човек није имао помоћника себи сличног (1. Мојс. 2, 20). Ева је била прва жена на земљи, она је названа Евом (јеврејски "живот") зато што је "она мати свима живима" (3, 20), односно прамајка. Постоји можда доказ за тврдњу да је Адам праотац рода људскога. Тако, старозаветне родословне таблице воде се од Адама (1. Мојс. 5, 1; 1. Пар. 1). Товит у молитви Богу кличе: «Створио си Адама и дао му као помоћницу Еву, као потпору жену његову, од њих је потекао род људски» (Тов. 8, 6).

   У Новом Завету јеванђелист Лука родослов Исуса Христа по низлазној линији завршава Адамом, кога назива Божијим, као онога који је потекао не од људи него кога је створио сам Бог (Лк. 3, 38). У Делима апостолским Апостол говори да је Бог створио од једне крви сав род људски, како би он живео по свем лицу земље (Дап. 17, 26). На тај начин, сви људи воде порекло од једне крви или од заједничког корена, образујући унутарње и органски нераздвојиво јединство. Свеопшта греховност људи везана је такође за то да је човечанство било рањено грехом у својим прародитељима. «Кроз једнога човека уђе у свет грех и кроз грех смрт» (Римљ. 5, 12). Као што је Христос – Други Адам -родоначалник духовно препорођеног човечанства, тако је први Адам генетички родоначалник свију људи. Савремена генетика потврђује идеју јединства рода људскога. О томе говори и идентичност и истоветност атаномске грађе тела код свију раса и племена, способност мушкараца и жена различитих раса да кроз брак производе потомство способно за репродукцију (што се не дешава приликом укрштања чак и блиских видова животиња, на пример коња и магарца: мула и мазга су бесплодне); истоветност закона такозване животне економије који се тичу рађања, услова постојања, узрастања и смрти, најзад, невероватна сличност древних предања о првим људима, о њиховом блаженом стању, о паду и потопу.

Првородни грех

Православно Источна Црква под првородним грехом увек је подразумевала оно "семе трулежи" ону наследну исквареност природе  и склоност према греху, коју сви људи стичу од Адама посредством рађања. Зачеће и рођење представљају канал чијим посредством се преноси прародитељски грех. «Јер гле, у безакоњима зачет сам и у греху роди ме мати моја» (Пс. 50, 7), – кличе Давид, док апостол Павле непосредно везује греховну исквареност људске природе са грехом прародитеља: «Кроз једнога човека уђе у свет грех и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише» (Римљ. 5, 12).

Православљу је туђа представа о томе да потомци Адама сносе личну одговорност за грех прародитеља као за свој властити грех. Тако у уредби Картагинског сабора из 252. године казано је да се «не сме забрањивати крштење детету које тек што се родило, ништа није сагрешило, него је само, будући да је по телу потекло од Адама, примило заразу древне смрти посредством самог рођења» и да се при крштењу њему не отпуштају властити него туђи греси[4].

   Јуридичко поимање "првородног греха" као преступа за који сви људи сносе одговорност као за своје личне грехе први пут је у богословље увео Блажени Августин у полемици са пелагијанима, који су одбацивали исквареност природе људске као последицу греховног пада Адамовог. Оснивач ове јереси, Пелагије учио је да грех Адамов није имао никакве последице чак ни у његовој (Адамовој) властитој природи, и утолико пре није могао изазвати никакве штетне последице у природи потомака. По Пелагијевом учењу, сви људи рађају се исто онако невини и непорочни какав је био и Адам приликом стварања, и налазе се у таквом стању све до док се у њима не развију свест и слобода, при чијем постојању је једино и могућ грех. Прародитељски грех, по Пелагијевом мишљењу, за потомке Адама има само снагу рђавог примера. Међутим, сви људи греше услед личне слободе, која је у њима толико снажна, да уколико би човек чврсто и искрено решио да не греши, он би могао постати апсолутно безгрешан. Међутим, чак ни безгрешан човек не би могао да се избави од смрти, јер, по учењу пелигијана, сви су људи смртни по природи, а не услед греховног пада Адамовог.

У полемици са пелигијанима Блажени Августин је допустио извесне екстреме. Тако, он је сматрао да је победа људске природе толико дубока да у човеку није остало никаквог расположења према добру и само божанска благодат врши наше спасење. Међутим, оно што је најважније Августин је правилно приметио: греховна исквареност људске природе је наследна и склоност према греху пројављује се већ у раном узрасту. Управо ту идеју развили су свети Оци православног Истока који, међутим, нигде нису употребили термин "првородни грех".

Тако, светитељ Григорије Палама, објашњавајући зашто се Христос оваплотио од Дјеве а не посредством брака, примећује да је Спаситељ «био једини који није био зачет у безакоњима и није био ношен у утроби у гресима... зато што плотска похота, будући независна од воље и очито непријатељска према закону духа, – премда се код целомудрених посредством снаге воље и држи у покорности, и њој се ослабљује само зарад рађања деце, – некако од почетка доноси осуду, представљајући трулежност, и назива се тако, и рађа, разуме се, за трулежност, и представља страстно кретање човека који није свестан оне части што ју је наша природа примила од Бога, али се касније уподобила животињама»[5].

Услед страстног рађања зло улази у човека, постаје на неки начин део његове природе. Преподобни Антоније Велики наглашава: «Зло се прилепило за природу као рђа за бакар и прљавштина за тело»[6]. Људи су стекли, на неки начин, сопствени унутарњи извор греховних покрета и помисли, начинивши се «по природи децом гнева» Божијег (Еф. 2, 3).

У таквом палом стању човековом ђаво је стекао силу и власт над њим. Посредством страсти он је начинио човека својим слугом. «Преступивши заповест Божију», – примећује светитељ Атанасије Велики, – «Адам је упао у греховне помисли... које нас лове у клопку... јер их је ђаво посејао обманом у разумној природи човековој која је упала у преступ и удаљила се од Бога, тако да је ђаво утврдио у природи човековој закон греха и смрт која влада посредством греха»[7]. Сличну мисао исказује преподобни Макарије Египатски: «Тако је лукави кнез обукао душу у грех, сву природу њену, и сву ју је оскврнио, сву ју је заробио у царство своје»[8]. Као резултат овога образовао се синергизам (интеракција) воље ђавола и воље човекове. Па ипак, човек је остао слободан и после пада, премда је његова воља била више наклоњена злу него добру.

Кривица првородног греха

Православном Истоку увек је био туђ западни јуридизам, и првобитни грех разматрао се пре свега као исквареност природе а не као грех за који кривицу сносе сви људи. Па ипак, ни источни Оци нису одрицали чињеницу да ми сносимо казну за Адамов прекршај, премда не на онај начин као за своје личне грехе. Та казна састоји се, као прво, у томе да сви људи који се рађају посредством брака подлежу закону смрти. Свети апостол Павле пише да «смрт царова од Адама до Мојсија и над онима који не сагрешише сличним преступом као Адам» (Рим. 5, 14). Тумачећи овај текст, свети Теофан Затворник наглашава да је првобитни грех Адамов представљао узрок смрти, а не лични греси свакога човека. Иако су међу потомцима Адама постојали и нарочито развраћени грешници, на пример препотопски житељи Содома, чији преступи су се кажњавали смрћу. то је, као што пише свети Теофан, било «само убрзање времена смрти која је већ била досуђена свима а не првобитно... досуђивање смрти» (Тумачење Посланице Римљанима 1–8, стр. 313). Овакву пресуду није избегла чак ни Мајка Божија, Која је, као и други људи (осим Христа), постала по Своме рођењу причасница природе старога Адама.

Првородни грех представља казну још и из разлога што човек који је задобио искварену природу не може ући у Царство Небеско (Јн. 3, 5). Чак и невина деца подлежу тој казни, иако она, пошто немају личне грехе не подлежу вечним мукама. Картагински сабор из 418. године прогласио је анатему онима који одбацују неопходност крштења деце и нагласио да она, иако немају личне грехе, ипак се крштавају «истински на отпуштење грехова» (Правило 124) то јест, "првородни грех" или "прародитељска нечистота" у датом случају по својим последицама изједначавају се са преступањем Закона Божијег зато што услед телесног рађања сваки човек већ подлеже казни – лишава се Царства Небеског.

   На тај начин првородни грех узима се у обзир двојако – сваки човек који поседује природу палог Адама подлеже смрти и лишава се Царства Небеског. Та жалосна реалност многима се чини неправедном – због чега, због преступа једног човека, Адама, пате његови потомци? Да би оправдали ту привидну неправедност, извесни свети Оци указују на општи закон природе, према којем од сличног увек долази слично: од подложног страстима рађа се страсни човек, од грешника грешник. Најдубље решење овог питања даје свети апостол Павле који пише: «Као што кроз непослушност једнога човека посташе многи грешни, тако ће и кроз послушност Једнога постати многи праведни» (Римљ. 5, 19).

   Апостол не даје експлицитан одговор на питање да ли је праведно или неправедно то што невини људи страдају због Адамовог преступа. Он обраћа пажњу на нешто друго. Христос је Својим искупитељским подвигом укинуо сваки повод за незадовољство. Да би се достигао велики циљ Промисла било је неопходно спасти човека - спасти га од тешког закона рађања са његовим последицама, страшношћу и трулежношћу. Јер природним средствима ово постићи није било могуће. То је могао да изврши искључиво Бог, једино давање човечанству Божанске благодати која побеђује осуду и немоћ природе могло је даривати човеку спасење. Та нова бујица Божанске снаге, како наглашава апостол Павле, ушла је и раширила се у човечанству истим путем каквим су трулежност и смрт прешли од првог Адама. Као што је стари Адам, уклонивши се од свога назначења, на све потомке своје пренео плотско рађање, грех и трулежност, тако је нови Адам, остваривши све оно што није достигао праотац, постао родоначалник новог човечанства и пренео на њега снагу духовног, безгрешног рађања, ослободио га од греха, избавио га од трулежности, те га приводи коначном циљу Промисла – обожењу.

Промисао Божији

Појам промисла Божијег. Општи и посебни промисао

Христос учи: «Отац мој досад дела, и Ја делам» (Јн. 5, 17). У тим речима Господа Исуса Христа садржана је мисао о сталном промишљању Бога о свету[9]. Премда је Бог починуо у седми дан од свих дела Својих које је стварао и задавао (односно од дела стварања), апостол говори да Бог Сам даје «свима живот и дихање и све... у Њему живимо и крећемо и јесмо» (Дап. 17, 25, 28). Сила Божија одржава постојање света и учествује у делима тварних сила. Постојаност закона природе такође представља резултат деловања Божанске воље.

Промислитељска делатност Творца представља закономерну последицу доброте и премудрости Божије. Преподобни Јован Дамаскин наглашава: «Једино је Бог по природи добар и мудар, и будући добар, Он промишља, јер ко не промишља тај није добар. Јер и људи и неразумне животиње по природи се старају за своју децу, и ко се не стара, тај пориче самог себе, а као мудар он се стара о свему што постоји на најбољи могући начин»[10]. Православни Катихизис одређује промисао Божију на следећи начин: «Промисао Божија представља непрестано деловање свемогућства, премудрости доброте Божије, којима Бог чува биће и снаге твари, усмеравајући их ка добрим циљевима, помаже сваком добру, а оно зло које настаје удаљавањем од добра пресеца, или исправља и обраћа ка добрим последицама». На тај начин у Промислу се могу уочити две функције: чување створеног и управљање светом.

Бог не само што оживљава свет него и усмерава његову историју према одређеним циљевима. Ове две функције Промисла издваја и преподобни Јован Дамаскин: «Промисао Божија представља старање Бога о ономе што постоји» и опет «Промисао је воља Божија по којој се све управља на сврсисходан начин»[11].

Разликују се два вида Промисла Божијег: општи и парцијални. Општи  Промисао Божији обузима сав свет уопште као укупност свих бића са силама и законима који делују у њима, док се парцијални распростире на све предмете и појаве, колико год се оне чиниле малим.

«Свемоћни и најсветији Логос (Бога) Оца, обилазећи све и посвуда пројављујући силе Своје и освећујући све видљиво и невидљиво, све садржи и обухвата у Себи, тако да ништа не оставља без удела у сили Својој, него све и у свему, свако биће понаособ и сва бића заједно, оживљава и чува»[12]. «Како на небу, тако и на земљи ништа није изузето из управљања и провиђења Божијег, и старање Творца распростире се на све, како на видљиво тако и на невидљиво, како на велико тако и на мало, зато што и сва створења имају потребу за промишљањем Творца, свако појединачно по својој природи и по своме назначењу»[13].

Божијим извољењем стоји све необухватно пространство света. Бог испуњава небо и земљу (Јер. 23, 24). Ако Он одврати лице своје све долази у стање пометености (Пс. 103, 29).

По Промислу Божијем живи биљни свет. Бог одева небо облацима, приправља земљи кишу, чини да узраста на планинама трава и зелен на службу људима (Пс. 146, 8).

Промисао Божији распростире се и на читав животињски свет. «Очи свију у Тебе се уздају и Ти им дајеш храну благовремено. Ти отвараш руку Своју и испуњаваш све живо благовољењем» (Пс. 144, 15–16). Не оставља Бог без свога старања ни најмању птичицу: «Ниједна од њих неће пасти на земљу без воље Оца Небескога» (Мт. 10, 29).

Али најглавнији предмет Божијег Промишљања на земљи јесте човек. Бог зна свачије помисли (Пс. 138, 2), осећања, (Пс. 7, 10) чак и уздахе (Пс. 77, 11), даје оно што је потребно свима пре него што Га и замоле за то (Мт. 6, 32) и приклања ухо Своје ка молитви онога који иште (Пс. 85, 1), испуњујући молбе само уколико оне долазе из искрене и живе вере (Мт. 17, 20) и уколико су у складу са добром молиоца које се састоји у трагању за Царством Божијем (Мт. 6, 33). Он усмерава кораке човека који не зна свој пут (Приче Сол. 20, 24), Он осиромашава и богати, унижава и узвишује, наноси ране и Сам их завија, поражава и исцељује (Јов. 5, 18). Љубећи праведне, Он штеди и грешне, не гневи се до краја нити се вавек срди (Пс. 102, 8–9), већ дуго трпи да би посредством Своје доброте све привео у покајање (Римљ. 2, 4). Та свеобухватна, непрестана делатност Божија у свету изражена је у Символу вере именовањем Бога Оца "Сведржитељем".

Премда Промисао Божије делује посвуда, ипак, «да би се угледао Бог у Промисли Његовој неопходна је чистота ума, срца и тела. Ради стицања чистоте неопходно је живети по заповести Јеванђеља» – пише светитељ Игнатије Брајчанинов. Преподобни Максим Исповедник говори да тек посредством духовног озарења људски ум задобија способност да распознаје енергије Логоса, скривене и притајене под чулним покровима тварног света.

Прича се да се ава Антоније једном, приведен у недоумицу дубином Домостроја Божијег (управљања светом) и судом Божијим, помолио и казао: «Господе! Зашто неки људи достижу старост и стање немоћи, а други умиру у дечијем узрасту? Зашто су једни сиромашни а други богати? Зашто тирани и злочинци уживају и обилују свим земаљским добрима, док праведници трпе недаће и сиромаштво?» Дуго је он био заокупљен тим размишљањима када му дође глас: «Антоније, пази на себе и немој истраживати путеве Божије јер је то штетно по душу».

Греховни пад унео је растројство у нашу природу и у свет који нас окружује и то нам осложњава виђење у свему Промисла Божијег. Ми бисмо желели да у свим појавама живота видимо добро, лепоту, разумност. Често се, међутим, ми срећемо са супротним појавама - са злом безумљем, ружноћом. Све ово постоји не по вољи Божијој, премда и зло Бог Својим Промислом управља на добре последице за оне који разумно трпе овакво стање.

Свети Василије Велики пише: «У ономе што постоји нема ничега што не би било по поретку, ничег неодређеног, ничег случајног, ничег узалудног. Немој говорити: зла случајност или рђав час, то су речи људи који немају знање».

Само због нашег духовног слепила ми не можемо да у свему видимо Промисао Божији. «Ако настојиш да сазнаш: зашто живот грешников дуго траје, док се дани доласка праведнику ускраћују? Зашто неправедник благује, док праведник трпи? Зашто је дете уграбљено смрћу пре него што је дошло у зрели узраст? Чему ратови, чему бродоломи, земљотреси, суше, преизобилне кише? Зашто је оно што је штетно по људе присутно у свету? Зашто је један роб док је други слободњак? Један богат а други сиромашан? Чак има много различитости како међу грешницима, тако и међу онима који напредују у врлини: нека девојка продата је власнику јавне куће и мимо своје воље живи у греху, а друга је од малих ногу била поверене доброј госпођи и васпитана по правилима целомудрености: зашто је ова друга облагодаћена, док је прва осуђена, и какву ће плату свака примити од Судије? Када ти све то долази на ум, расуди да су путеви Божији бездан и, пошто су садржани у божанским ризницама, не могу се лако постићи умом. А вернима је дато обећање од Бога: «Даћу ти благо тајно и богатство сакривено» (Ис. 45, 3). Зато када се удостојимо знања "лицем у лице" тада ћемо угледати и "у ризницама" Божијим "бездане".

Свети Григорије Богослов пише да не треба Бога сматрати невештим Уметником и Управитељем света само због тога што нама није познат начин управљања. Бог мудро управља Васељеном. И «ако ти не познајеш законе, то не значи да њих није знао ни Логос. Наиме, ако ти не знаш живопис, из тога не следи да га није познавао ни живописац. Или, ако ти нису позната својства линија, то не значи да су она такође била непозната геометру као и теби. Нешто си сам схватио, а са нечим се благоразумно сложи; обележје разумности је и покоравање разумом. Ако је све јасно, онда реци: Где је место вери? Јер вера представља нељубопитљиво слагање».

Како усагласити Промисао Божији и привидну неправедност, благостање злих и патњу праведних? На ово Оци Цркве дају следеће одговоре: оно што се некима чини несавршенством у видљивој природи, на пример, земљотреси, буре, поплаве и разне катастрофе на земљи, само по себи - без односа према бићима која осећају - не представља зло, него, напротив у општем светском систему представља оно исто што у сликарству представљају сенке уз светле боје, оно што у музици уз високе и танке звуке представљају груби и ниски звуци. То је зло само у односу према тварима које осећају и њиховом владару, човеку, који је посредством свога греха покорио сву твар таштини (Римљ. 8, 20) и који је нашао у томе и казну за свој грех[14]. Међутим, кажњавајући на тај начин човека, Бог истовремено са тим и лечи претварајући разне физичке патње у једно од најважнијих и најделотворнијих средстава за уразумљивање људи, за њихово уздржавање од порока и привођење врлини. «Болести», – говори светитељ Василије Велики, – «у градовима и народима, суше, бесплодност земље и недаће које свакога сустижу у животу пресецају узрастање греха, и свако слично зло шаље се од Бога да би предупредило рађање истинских зала. Наиме и телесне патње и спољашње недаће измишљене су ради обуздавања греха, дакле, зло није од Бога, него Бог истребљује зло, слично као што лекар истребљује болест а не умеће је у тело. Разорење градова, земљотреси, поплаве, ратови, бродоломи, свакојака истребљења многих људи која долазе од земље или са мора, из ваздуха или од ватре и од сваког другог разлога, дешавају се ради тога да би се преостали оцеломудрили, јер Бог све народне пороке оцеломудрује свенародним казнама»[15].

Што се тиче моралног зла, иако га Бог допушта ради очувања неприкосновености људске слободе која условљава могућност самог добра[16], Он не само да не подржава зло него га и пресеца или уништава, како би оно уступило своје место узрастању и тријумфу добра. Ако, међутим, праведници често бивају остављени од Бога, без обзира  на своје непрестане и топле молитве које узносе к Њему и излажу се најтежим патњама, док грешници истовремено благују, не треба заборављати да нико од најврлинскијих људи не може да се похвали тиме да нема потребу за испитивањем своје врлине, а такође за живим осећајним подсећањем на то да садашњи живот није истински блажени живот, него само пут који води у тај живот. Осим тога, нико не види шта се дешава у благочестивим људима унутра, какву узвишену радост они задобијају сами са својом савешћу, и какву тешку казну подносе грешници од те исте савести. Пуну плату за врлину и порок треба очекивати тек у будућем животу. «Ако нам је откривено Царство Небеско», – говори Златоуст, – «и ако нам је показана плата у будућем животу, то већ не треба ни истраживати зашто праведни овде подносе патње док порочни живе у задовољствима. Наиме, ако тамо свакога очекује награда по заслугама, зашто бисмо се смућивали због овдашњих збивања, срећних и несрећних? Тим патњама Бог васпитава оне који су покорни Његовој вољи, као мужевне борце, док оне слабије, немарне, и оне који нису у стању да подносе ништа тешко претходно уразумљује на добра дела. «Није потребно», - како примећује Григорије Богослов, - «(због сличних појава) чудити се, не постижући недомисливу дубину Божијих одлука по којима се све савршава. Не треба се чудити, знајући да светом управља уметник, који је, наравно, премудрији од нас, и који води своју творевину, према ономе што је њему угодно и на начин како је њему угодно, али ван сваке сумње према савршенству и лечењу, премда они који се лече осећају патњу». Из истог овог разлога, према поукама светитеља Василија Великог, не треба се смућивати ни због тога што Бог често не чује и не задовољава молитве, зато што то зависи од тога што се ми молимо или неискрено и неусрдно, или се молимо за нешто што нама није суштински на корист и није нам неопходно, док Бог боље од нас самих зна шта је за нас корисније и неопходније, те у складу са чиме чује или не чује наше молитве и задовољава их или не задовољава[17].