Све нас упућује на то да смо ми неко и нешто, док неолиберални капитализам каже: „Ви сте нико и ништа. Ви сте само ријалити“.

Један од водећих српских интелектуалаца, књижевни критичар и религијски аналитичар др Владимир Димитријевић, одржао је предавање у Андрићевом институту у оквиру циклуса предавања „Српски 20. век“. Димитријевић је своју тему „Владика Николај и отац Јустин о српском 20. веку“ образложио са више аспеката, не само са биографског.

На самом почетку, Димитријевић је нагласио да је Николај Велимировић био велика присталица југословенске идеје.

– Иако је био присталица југословенске идеје, Николај је у исто време био српски родољуб и у доба кад је било најпотребније Србији, он је имао велику улогу спајајући Србе где год били. Аустрија је то осетила, па су га након његовог говора у Српском културном друштву „Просвјета“ у Сарајеву заувек ставили на црну листу. Након те босанске проповеди у којој је рекао да су Срби из Босне својом љубављу анектирали Србију Босни, није могао касније да иде у Загреб да говори о Његошу.

У наставку предавања, Димитријевић је рекао да је улога владике Николаја у Првом светском рату била огромна.

– Њега је Никола Пашић послао у енглеску као човека који је изврсно говорио енглески и тај човек је за кратко време, како су то говорили страни дописници, постао „трећа српска армија“. Пред његовим речима, топила се сва аустроугарска пропаганда и у Енглеској и у Америци. Он је први припадник неке друге хришћанске конфесије коме су англиканци дозволили да беседи у катедрали Светог Павла у Лондону.

Говорећи о православљу, Димитријевић је навео да су сви православни народи изабрани народи.

– Сваки народ служи Богу на начин који је његов. Даје му глас у многобројном васељенском хору народа који Господ прима, јер је различит, а истовремено усклађен са општим гласом цркве. Та божанска различитост је оно о чему говори Иван Иљин у свом тексту о хришћанском национализму где каже да је Бог намерно створио различите народе да би му сваки приносио свој глас, као што се разликује цвеће у пољу, као што се разликују облаци на небу, планине од планина, извори од извора. Тако се сваки народ разликује, али је позван да свом Богу служи на свој начин. И то је оно што је названо светосављем, православљем српскога стила и искуства.

О оцу Јустину, Димитријевић каже да је он живео мирним хришћанским животом пишући своје велике монашке дневнике.

– Јустин је пролазећи улицом и гледајући напаћена лица, па у неком види страдање, ишао да се моли за тог човека. Све се ово види из његових молитвених дневника које он, наравно, није објавио за живота. Они су откривени после његове смрти. Борећи се за српски народ, он се пре свега борио за богословску наставу, за повратак Светог предања у цркву, за своје ученике, богослове у Сремским Карловцима који су живели у ужасним условима и добијали туберкулозу.

Током предавања, Димитријевић је посебну пажњу посветио Светом Сави који је био окосница предавања оца Јустина на Коларчевом народном универзитету из чега је настала књига у којој су сабрана сва његова предавања, а која је насловљена „Светосавље као философија живота“.

– Јустин тврди да човек где год погледа у српску историју, види Светога Саву. Светога Саву као оца наше цркве, као оца наше историје, оца нашег правног поретка. Када је Свети Сава хиротонисао дванаест епископа, сваки је добио препис Законоправила, књиге тешке шест килограма у којој је црквено и грађанско право. У питању је књига која је чинила Србију и српске земље правном државом у Средње веку. Душанов законик је допуна Законоправила. Енглези су имали Велику повељу слобода, један пергамент на ком је било записано оно што су барони диктирали кад су запретили Џону без земље, а Срби су имали Законоправило. Оно је обухватало сва могућа правила, али и упућивало на обавезу цркве да помаже сиротињу и да присваја децу коју мајке нису желеле, а онда би их неговале цркве и манастири. Дакле, Законоправило је књига која је одржала наш Средњи век као век наше правне државе.

Приводећи предавање крају, Димитријевић је нагласио колико је важна Српска православна црква.

– Црква је извор наше правне свести, извор наше химне „Боже правде“ и извор кључне српске изреке – „Правда држи земљу и градове“. Ово је отац Јустин стално истицао центрирајући српску историју на личност Светога Саве.

У завршној речи и закључку, Димитријевић је напоменуо да смо ми народ великих достигнућа у култури.

– Све нас упућује на то да смо ми неко и нешто, док неолиберални капитализам каже: „Ви сте нико и ништа. Ви сте само ријалити.“ Култура је једно од главних средстава немирења са овим речима. Наша култура је дубоко хришћанска, па чак и људи који се нису лично осећали као верници, дубоко су се уткивали у то хришћанско осећање, а патос српске историје и српске слободе је патос немирења са злом. Ниједан народ не би издржао на међи између Истока и Запада, осим Срба. Ово говорим са поносом и са чврстом увереношћу да је то заиста тако.

Извор: "Искра"