Поучени искуством из Првог рата, када су Бугари чинили злочине на Светој Гори, Дупли сабор Свете Горе је на свом заседању од 12. априла 1941. донео одлуку да се обрати Адолфу Хитлеру са молбом да је узме под свој лични протекторат примајући на себе титулу гувернера Свете Горе. Писмо је послато 26. априла 1941. а молба светогорске управе је одмах услишена. 

И заиста, Света Гора је остала нетакнута током читавом рата, прва страдања Свете Горе су почела тек од стране комуниста током грађанског рата, али о томе у следећој објави.

Данас ће поједини критичари осудити овакав поступак светогораца, други ће то приписати византијској дипломатији, трећи грчкој прилагодљивости тренутној ситуацији... Треба имати у виду да су светогорци имали искуство са Бугарима у Првом светском рату, када су бугарски војници пљачкали светогорске манастире, а не ретко тукли па чак и убијали монахе. Чак и данас, након 100 година од завршетка Великог рата, откривају се по бугарским антикварницама или приватним колекцијама иконе, мошти, разни предмети покрадени са Свете Горе током рата. Светогорски монаси, али и сама Грчка не ретко откупљују те предмете у жаљи да их врате тамо где припадају. Дакле, поучени једним таквим искуством, са јасном свешћу да је њихова дужност да очувају хиљадугодишње манастире и њихово непроцењиво културноисторијско благо, светогорци су се одлучили на овакав дипломатски корак.

Алфред Розенберг, немачки министар за окупиране источне територије, је оформио експедицију за изучавање Свете Горе, односно њених историјских и духовних одлика. На челу ове комисије се налазио угледни немачки византолог Франц Делгер. Делгер је био члан Баварске академије наука и професор на минхенском Универзитету од 1931. до 1958. а на Свету Гору је пристигао у августу 1941. године.

Треба поменути и то да је Франц Делгер први увео термин "Росикон"(Русик) за руски манастир Светог Пантелејмона, који се до данас задржао пре свега међу Грцима.

У својој књизи, коју штампа 1942, Делгер бележи: "У манастиру Констамонит, на почасном месту у пријемној соби, набасали смо на слику нашег фирера. Монах је нашао слику у илустрованом часопису и на основу ње је начинио цртеж. И другде смо могли да видимо како се снажно личност фирера и Великонемачког рајха утиснула у машту становника Атоса, барем оних који нису у потпуности окренули леђа свету. Када смо долазили, од стране неколико манастира, и када смо одлазили, од стране једног (Дионисијат), отиснувши се на море у нашем малом броду, бивали смо поздрављани заставом са свастиком. Фирера многи монаси сматрају за ‘Високог заштитника Свете Горе’ који ће такође своју заштитничку руку држати изнад Свете Горе и када буде реорганизовао свет. Имали смо предивно искуство док смо фотографисали чудотворну икону Пресвете Богородице. Из угла гледања Атоса, био је огроман уступак то што су нам дали дозволу да фотографишемо свету икону, а неки монаси су нам чак припомогли у припреми. Један старији монах који је посматрао те припреме је вртео главом. Окренувши се ка нама, рекао је: ‘Ако желите да фотографишете Панагију, требаће вам срећа; јер Панагија још увек није дозволила да буде фотографисана ‘. Онда је додао: ‘Али може бити да ће Панагија учинити изузетак за вас Немце и дозволити да се фотографише, јер ви Немци водите свети рат против бољшевизма, непријатеља Бога’."

Било како било, током Другог светског рата на територији Свете Горе било је свега десетак стално стационираних немачких војника са личним наоружањем (пиштољима). Тек након првог партизанског упада на Свету Гору и пљачкање Хиландара, немачки војници су добили и дуге цеви. Забележено је и то да Немци нису ни једног тренутка повредили светогорско правило аватон (забрана уласка жена), чак ни онда када је њихов хидро авион са женом у њему принудно слетео на море испред манастира Светог Павла.

Руски монаси манастира Пантелејмона су отишли корак даље у овој дипломатији. Након бољшевичке револуције манастир Пантелејмон је изгубио сваки контакт са својом отаџбином, а самим тим и материјалну помоћ. Подмладак братству из руског народа је стизао само из емиграције. Са друге стране, руски манастир је свакодневно трпео притиске грчке државе али и грчких светогорских монаха. Манастир је сваког дана био све ближи губљењу свог словенског индетитета. Долазак Немаца на Свету Гору, управа Пантелејмона на челу са игуманом Јустином (Соломатином) је искористила максимално за своје преживљавање. У свим до тада царским одајама манастира, испод слике руског цара истакнуте су слике Адолфа Хитлера. Исте те одаје изгореле су до темеља у великом пожару 1968.

У то време антипросоп манастира Пантелејмона и члан светогорске Епистасије (Влада Свете Горе) био је чувени патролог каснији Архиепископ бриселски Василије (Кривошеин). Он је у име руског манастира потписао светогорско писмо Хитлеру.

Сачуване су фотографије тадашњег пантелејмоновског саборног старца Василија (Кривошеина) са немачким војницима у руском манастиру.

Отац Василије, поред тога што је био саборни старац, антипросоп и чан Епистасије Свете Горе, обављао је и послушање манастирског библиотекара. Обзиром да се немачка експедиција нарочито интеросовала за изучавање светогорских рукописа, то је монах Василије често био у контакту са Немцима.

Током сусрета немачких и руских монаха преводилац је био такође познати светогорски монах Софроније (Сахаров).

Након Другог светског рата грчке власти су због сарадње са окупатором осудиле неколико светогорских монаха. Занимљиво је да су осуђени само словенски монаси (руски и бугарски), а ни један грчки калуђер. Тако су се пресудом од 27.9.1947. међу осуђенима нашли и пантелејмоновски антипросоп Василије (Кривошеин) и старац Софроније (Сахаров). Касније, као Архиепископ, старац Василије је писао: "у грчкој штампи је обновљен напад на руско монаштво...све је по старом: руски монаси немају право на манастир Пантелејмон. Руски монаси хоће да преузму Атон, они су органи панславизма, страни и штетни елемент." 

Уместо закључка

- Током немачке окупације ни један од светогорских манастира није претрпео никакву штету - ни у људству нити материјалну, што није био случај током Другог балканског и Првог светског рата. 

- Света Гора је сачувала своју аутономију са нетакнутим унутрашњим поретком. Војска изван караулских позиција није била присутна. 

- Аватон (забрана уласка жена) није повређиван.

 Извор: "Светогорске стазе"