ЕПИСКОП БРАНИЧЕВСКИ ИГЊАТИЈЕ ПРЕД СУДОМ ОСАМ СТОЛЕЋА СРПСКЕ ЦРКВЕ О догматским оглушењима јересијарха и одступника од праве вере Игњатија Мидића, уз то и подржаваоца америчког раскола, већ смо у много наврата писали. Најважније је да не сметнемо с ума да је његово јеретичко учење на Богословском факултету најпре било предмет истраге Епископа шумадијског академика Саве Вуковића као повереника за црквену просвету Светог архијерејског синода (1998-1999), која није уродила покајањем новотарца и јеретика Игњатија, а затим је поднета колективна представка групе епископа Светом архијерејском сабору 2008. са подробном анализом Игњатијевих оглушења и одступања од истинитих и спасоносних догмата Православе вере. Подсетимо их се укратко.
Основни ставови епископа Игњатија који су супротни учењу Православне Цркве: 1. У последњих неколико векова догматика је погрешно посматрана из етичког, моралног угла. 2. По Цркву је штетно и погубно када се обраћа пажња на грех, на етику, на крст, на избављење од ђавола и искупљење од греха, са циљем да нам Бог опрости грехе. 3. Циљ хришћанства није испуњавање заповести Божјих и чување моралног закона. 4. Због погрешно схваћеног циља хришћанство је у последњих хиљаду година изгубило творачку, креативну улогу у друштву. 5. Морални закон се стално мења, у зависности од тога шта људи чине. 6. Православни су се везали за прошлост и тако доспели на маргине цивилизације и историје. 7. Ако је испуњавање заповести Божјих наша суштина, онда нешто није у реду са нама. 8. Ако се не променимо, остаћемо шачица људи попут секти на Западу. 9. Суштина Цркве није у испуњавању заповести Божјих. 10. Суштина Цркве је у избављењу од смрти, али не тако што ћемо се покајати и што ће нам Бог опростити грехе. 11. Смрт је у природи читаве творевине, а не само људи. Смрт не зависи од добра и зла. То су свети Оци подвлачили. 12. Христос не спасава људе од греха, него целу творевину спасава од смрти. 13. Ако је Црква ту да чува Божанске законе, и ако се хришћанство схвата као испуњавање моралних норми и моралних закона, онда човек нема потребе за Црквом. 14. Ако је Бог усадио човеку савест, као што је мислио Кант, онда му не треба Црква и њена јерархија. 15. Поштовање заповести Божјих не може решити проблем смрти, оно нас може само још више заглибити и створити врзино коло око нас. 16. Посматрање хришћанства са становишта испуњавања заповести Божјих катастрофално разара Цркву. 17. Верници налазе сигурност у бесмртности душе. Таквима Бог није потребан. 18. Ако Црква жели да буде лекар за род људски, уопште за читаву васељену, и то добар лекар који може да лечи, мора да успостави правилну дијагнозу. А та дијагноза је проблем смрти, а не грех у смислу кршења Божјих Заповести. 19. Много има светитеља, али само поједини светитељи су схватали у чему је проблем, тј. да је смрт проблем. 20. Августин је створио теорију по којој проблем није смрт, него грех у смислу кршења Божјих заповести. 21. Погрешно је веровати у нешто што је било у прошлости. 22. Господ ће ми дати живот у будућности, без обзира шта се овде дешавало. 23. Да је спасење у опраштању грехова, онда Син Божји не би ни постао човек. Он је могао одозго да опрости грехе и – решена ствар. 24. Вара се онај ко мисли да смо ми нешто згрешили Богу, и да је Син Божји зато постао човек, ради искупљења наших грехова – таква теологија не држи воду. Тако уче свети Григорије Богослов и свети Атанасије Велики. 25. Није смрт ушла у свет као последица пада у грех, него је свет смртан зато што је створен. 26. Тајна Христова је сједињење тварне и нетварне природе у Сину Божијем, али не због грехова природе и творевине, јер она је смртна зато што је створена, него зато што је Бог и створио свет са тим циљем. 27. Наш задатак није да видимо шта су свети Оци рекли, него да протумачимо шта су хтели да кажу. 28. Није задатак догматике да понавља оно што је Црква рекла и дефинисала, или што је Господ рекао у Светом Писму. А одакле је све почело? Од гордости једног провинцијалца који је, пошто је завршио студије теологије, отишао у Грчку, тамо докторирао збрда-здола, а онда му се заоћало да постане епископ и заузме катедру Аве Јустина на Богословском факултету. Речено - учињено. Добривоју Мидићу дато је запослење на факултету, али је био условљен тадашњом Уредбом да мора примити свештенички или свештеномонашки чин. Пошто није имао људских квалитета којима би привукао неку побожну девојку на брак и заснивање породице (типичан музиловски „човек без својстава“), дрзнуо се – о ужаса! – да прими монашки чин (англелски образ). Изгледа да није најбоље схватио његову симболику и онтолошки смисао, па да га подсетимо. При монашењу си, Владико, био обучен у власеницу као «ризу добровољног сиромаштва и нестицања и подношења сваких беда и тескоба». Најпре ти је стављен параман – омање четвороугаоно платно са изображењем Крста Господњег и оруђа Његових страдања које се носи до тела и никада се не скида – са напоменом да је то «залог анђелског лика, свагдашњи подсетник на узимање благог јарма Христовог на себе и лаког ношења његовог», као и да изображење Крста што ћеш га носити на грудима треба да ти буде «свагдашњи подсетник на страдање, понижење, пљување, ругање, ране, шамаре, распеће и смрт Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа» ради добровољног подражавања. Затим си примио расу – «одећу весеља и радости духовне», кожни појас, да би њиме «опасао бедра своја силом истине, на умртвљење тела и обновљење духа, на бодрост и опрезност», као и мандију – «ризу спасења и оклоп правде», «да би се уздржавао од сваке неправде; да би ревносно одбацивао измишљања свога разума и прохтеве своје воље; да би свагда имао у уму свом сећање на смрт; да би себе сматрао распетим свету и мртвим за свако зло дело; и да би себе чило показивао Христу увек живим за сваку добродетељ». На главу ти је стављена панакамилавка (камилавка са дугачком покривком), која символизује «шлем спасења и непосрамљивог поуздања» те «покривало смирења и непрекидног послушања», а на ноге обуваене сандале «у приправност благовешћења мира, да би био брз и вредан на свако послушање и на свако добро дело». Такође су ти дате бројанице, «мач духовни», као подсетник на непрекидну молитву Исусову, ручни крст – «штит вере, о који ће моћи погасити све распаљене стреле нечастивога» и упаљену свећу, која подсећа да ти је дужност да «чистим и добродетељним животом и добром нарави будеш светлост свету». Шта си од овога сачувао, Владико? Монашки завети су у твојим устима били само празно лелујање ваздуха, јер ти је основни циљ био да преносиш тлапње свога изопаченог ума и лажна учења оних чије си јереси примио, а да на тај начин на дужи рок уништиш српску богословску омладину и посејеш црв сумње међу будућим свештенослужитељима и вероучитељима. Од јереси си кренуо, наставио са изопачавањем богослужења, са примањем недостојних кандидата у клир (јавна је тајна да сви који не испуњавају канонске услове најлакше могу наћи уточиште код лажно милостивог браничевског владике), са економским израбљивањем монаштва, са расипничким и бахатим животом у епархији која је до твог доласка била позната као најчеститији богомољачки крај, као кошница у којој су се ројила нова и нова монашка братства и сестринства, као епархија чији је архијереј, блаженопочивши Хризостом Војиновић, био образац врлине, скромности, интелектуалне и уметничке истанчаности. Игњатијев претходник, светозарни Хризостом браничевски, епархију је обилазио запрежним колима, чамцима, понеким скромним аутомобилом (а преминуо је 1989); волео је монаштво, волео народ из кога је поникао, писао беседе које су многа срца управила на пут добра, истине и правде, и, иако је био учен, није се надимао светским знањем него је „свима био све“, по речима св. Ап. Павла. Епископ рашко-призренски Павле (потоњи српских патријарх) и епископ браничевски Хризостом на запрежним колима; Поред кола стоји Ава Јустин Ћелијски
И владика Хризостом нашао се пред изазовом Дионисијевог раскола, али га није подржао, а ти, Игњатије, подржаваш оне који раздиру јединство Светосавске Цркве у Америци. Први си на екуменским сабрањима, предајеш папистима у Бечу, а своје студенте ниподаштаваш, вређаш и дајеш им рђав пример луксузног и немарног живота, као и нечасно стечене академске каријере. Све ти то знаш. Прелистај мало странице свога живота и покај се док још има времена. За крај, да те допсетимо и на заклетву коју си положио ступајући у трон браничевских епископа. Подебљаним словима означили смо моменте о којима би требало да у тишини размислиш и покајеш се, јер ће ти непокајании грехови сметати у животу будућега века, о коме Господ недвосмислено говори и у Старом и у Новом Завету. ЕПИСКОПСКА ЗАКЛЕТВА (ПОДСЕТНИК) Дел. Ап. 28-30. Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. Тит.1(7-9) 7. Јер епископ као Божији домоуправитељ треба да је без мане, не самовољан, не гњевљив, не пијаница, не убојица, не лихвар; Него гостољубив, доброљубив, мудар, праведан, побожан, уздржљив; Који се чврсто држи истините ријечи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе. Заклетва Епископа Обећавам, да ћу чувати, и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичајем, у било чему, нећу умовати, ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као да ћу у свему Црквеном следити и свагда се повињавати светом Сабору Архијерејском, који се, као и у древна апостолска времена, сваке године састаје. Са свјатјејшим Патријархом, преосвештеним Архиепископима, Митрополитима, и Епископима помесне Цркве Српске и свеколике Саборно-католичанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју. Уважаваћу такође и чувати првенство свога Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божије овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство Цркве Божије по слици Свете Тројице. ОПШИРНИЈЕ ЕПИСКОПСКО ИСПОВЕДАЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ И ЗАВЕТОВАЊЕ Верујем у Једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба н земље и свега видљивог и невидљивог; Беспочетног и Нерођеног и Безузрочног, а ипостасног Почетка (или (Начела) и Узрока Сина и Духа. Верујем и у Јединородног Сина Његовог, неистечно и ванвремено од Њега Рођеног, Њему Једносуштног, кроз Којега је све постало. Верујем и у Духа Светога, од истог Оца Исходећег и са Оцем и Сином Сапрослављаног као Савечног и Сапрестолног и Једносуштног и Једнославног, Створитеља и Животодавца и Освећујућег благодаћу сву твар, Који је кроз Пророке говорио и кроз Сина јављен и дарован Апостолима и свој Цркви као Утешитељ и Дародавац благодатних дарова и Обожитељ спасаваних. Одбацујем пак новачење латинске јереси, која погрешно мудрује да Дух Свети ипостасно исходи од Оца и Сина, чиме се изврће Христово Божанско Откривење и квари свети и неизменљиви Символ вере Светих Сабора и Светих Отаца Саборне Цркве Православне, којим јасно признајемо Бога Оца као једино вечно Начело и Извор Божанства Сина и Духа, чиме благочестиво исповедамо Јединоначалије Свете и Нераздељиве Тројице. Верујем да је Један од те исте Надсуштаствене и Живоначалне Тројице, Јединородни Син и Логос, сишао с небеса ради нас људи и ради нашега спасења, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и очовечио се, то јест постао савршени Човек остајући Бог, ништа не променивши нити изменивши у Божанској суштини због општења са телом, него, примивши без промене човека, у њему страдање и смрт претрпе Он Који је по Божанској природи слободан од сваког страдања, и васкрсе у трећи дан из мртвих, и узишавши на небеса, седе с десне стране Бога и Оца. Верујем и свим о Богу и Божанским стварима предањима и тумачењима Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Исповедам једно крштење за отпуштење грехова. Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег века. Још исповедам једну Ипостас Очовеченога Логоса и верујем и проповедам да је Један и Исти Христос, у двема - по очовечењу - и природама и вољама, Који чува оно (двоје) у чему и из чега постоји, па следствено, и две воље у Њему поштујем, пошто свака природа очувава сопствену вољу и сопствено дејство (тј. енергију). Исповедам такође да се Тројични Бог јавља, али не по суштини - јер нико никада није видео нити исказао суштину Божију - него по благодати и сили и енергији, која је заједничка Оцу и Сину и Светоме Духу. Јер свакоме од Њих сопствена је Своја Ипостас и оно што се на њу односи, а заједничка Им је не само надсуштаствена и неприступна, пошто јс изнад сваког именовања и пројављивања и општења или заједничења - него и благодат и сила и енергија и светлост и Царство и бесмртност и уопште све оно чиме Бог општи и заједнички и по благодати се сједињује са светим Анђелима и људима, не губећи притом Своју простоту нити због дељивости и разликовања Трију Ипостаси, нити због дељивости и разноврсности сила и енергија. Тако исповедам Једног Свемогућег Бога у једном Божанству, јер нити од савршених Трију Ипостаси бива нека сложеност, нити се Бог, зато што има н поседује природну моћ и силу и енергију и благодат, може због тога назвати сложеним. Зато православно исповедам да заједничка благодат Оца и Сина и Светога Духа и она најбожанственија светлост будућега века, у којој ће праведници засијати као сунце, као што је то и Христос претходно показао заблиставши на Гори Тавору, и уопште свака сила и енергија и обожавајућа благодат Триипостасног Божанства јесте нетварна и нестворена - јер ништа што је Богу по природи својствено није касније настало - те зато ове оне који Једно Божанство нечестиво расецају на тварно и нетварно, као што су Варлам и Акиндин, који су безбожно учили да божанске силе и енергије и све што се на неки начин неизрециво разликује од Божанске природе, јесте тварно и створено, такве као безбожие и многобожце одбацујем и одсецам од пуноће православно верујућих, као што то чини и Света Христова Католичанска и Апостолска Црква, верујући у Једно Божанство, Триипостасно и Свемоћно, Које никако не губи јединственост и простоту због Својих Трију Ипостаси или због Својих благодатних сила и енергија. Поклањам се из почасти, а не из обожавања, божанственим и часним Иконама: Самога Христа, ради нас Оваплоћенога па стога и описивога Сина Божијег; Пречисте Богоматере и свих Светих - преносећи на Прволикове част њима указивану. Уз то поклањам се и Часноме Крсту и поштујем Божанске храмове и Света места и Свештене сасуде и Богопредане речи, ради Бога који у њима обитава Својом благодаћу. Такође поштујем и с љубављу целивам Свете Мошти Светих Мученика и Божијих Угодника као извор спасења и доказ васкрсења. Исповедам и с љубављу примам чисти и честити хришћански живот у вери и нади и љубави и у свима хришћанским подвизима, врлинама и благодатним даровима Духа Светога, а одбацујем прљаво и нечисто и боголиког човека недостојно живљење и делање. Примам и богонадахнуте списе и учења старијих и новијих Светих Отаца Цркве Христове, који су сагласни Јеванђељу и учењу Светих Апостола и поштујем их и прихватам као доприносећа изграђивању савршенога човека по мери раста пуноће Христа Богочовека и саборнога живљења и спасења свију у заједници Тела Христовог које је Црква. Оне пак који другачије, а не православно мисле о хришћанској вери, одбацујем као туђемислеће Христовој Цркви, као кваритеље Истине Божије и упропаститеље спасења људи. Анатемишем Арија и његове једномишљенике и заједничаре његовог безумног зломислија; Македонија и оне око њега, с правом назване духоборцима; такође и Несторија и друге јересиначалнике, и њихове једномишљенике одбацујем и анатемишем, и јасно и гласно говорим: Свима јеретицима анатема! Госпођу пак нашу, Богородицу Марију, превасходно и истински исповедам и проповедам као Ону Која је по телу родила Једнога од Тројице, Христа Бога и Спаса нашег. Она нека ми буде Помоћник Покров и Заштита у све дане живота мога! Овоме своме исповедању свете вере још додајем: Примам и прихватам светих Седам Васељенских Сабора и све Помесне Саборе које Свети Оци прихватише и потврдише, а који су ови сабирани ради очувања православних догмата Цркве. Исповедам све одредбе праве вере, које су оне у разна времена, вођени просветљујућом благодаћу Пресветога Духа, изложили. Примам и све свештене каноне које саставише Блажени Оци и предадоше их Цркви, на украшење Свете Цркве Христове и на добар поредак нарави, то јест на богоугодно хришћанско црквено живљење, делање и понашање, сагласно Апостолским предањима и смислу Јеванђелског божанског учења. Стараћу се да по њима управљам служење које ми је Божијом вољом предано у наслеђе и да по њима учим сав поверени ми у духовно пастирствовање свештени Клир и изабрани Народ Божији. Исповедам као веома важно да чувам и држим јединство Вере Православне свезом мира црквенога, и да све оно што Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква Православних прима и догматски исповеда, то и ја примам и верујем и исповедам; ништа не додајући, ништа не одузимајући, ништа не мењајући ни од Догмата ни од Предања, него чврсто стојећи у њима и све то са страхом Божијим и добром савешћу учећи и проповедајући; а све што она осуђује и одбацује као учење туђе Јеванђељу, то и ја одбацујем и сасвим одгоним од Стада Христовог. Исповедам и чврсто верујем да се на Божанственој Литургији извршује претварање хлеба и вина у истинско Тело и Крв Христову, силом и дејством и наиласком Светога Духа, сагласно речи Господњој и Јеванђелској вери. и предању Апостола и Светих Отаца, а служењем и молитвеним призивањем (епиклезом) од стране Цркве Божије, предвођене Епископом и часним презвитерима. На Божанственој Литургији, као сабрању и служењу и светотајинском заједништву све Цркве Народа Божијег, остварује се и чини присутним сав Христов Божански Домострој спасења света и рода људског, у њој се открива Богочовечанска Светајна Цркве Божије као вечнога Царства Свете Тројице, тако да само онај ко зна шта је Литургија, зна и шта је Црква Божија, и зна да без Божанске Литургије, као сабрања и заједничења свих у Христу верних, сабирних око Епископа, презвитера и ђакона, ни Црква се не назива. Обећавам да ћу чувати и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичаем, у било чему нећу умовати ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као да ћу у свему Црквеном следити и свагда се повињавати светом Сабору Архијерејском, који се, као и у древна апостолска времена, сваке године састаје. Са Свјатјејшим Патријархом, Преосвештеним Архиепископима, Митрополитима и Епископима Помесне Цркве Српске и свеколике Саборно-католичанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју. Уважаваћу такође и чувати првенство овога Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божје овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство Цркве Божије по слици Свете Тројице. Обећавам да ћу са страхом Божијим и богољубивим и човекољубивим расположењем пастирствовати поверени ми Народ Божији, ово стадо Пастиреначалника Христа у којем сам постављен да свештенодејствујем Јеванђеље спасења и да Богу приносим дарове и жртве Његове Свете Цркве. Зато завет дајем да ћу поверену ми паству често посећивати и сабирати на Службу Божију и јеванђелским поучавањем је чувати, са сваким усрђем и старањем, од свих јереси и раскола, од сујеверја и лажног живљења и од сваког неправедног делања. Обећавам да, без крајње нужде и тешке кривице, нећу никога, било појединца било заједницу, од Црквених тајни и заједништва у Христу одлучивати, нити проклињати, него већма у Духу Светом саветовати и на пут покајања и спасења обраћати. Са противницима Цркве Свете поступаћу са расуђивањем, кротко и праведно, по Апостолу Павлу, јер слузи Господњем не приличи да се гневи, него да буде тих, незлобив и човекољубив према свима, молећи се Богу да свима људима подари покајање за познање Истине. У световне послове нећу се уплитати, осим ако је учињена нека јавна неправда, у ком случају ћу најпре саветовати, а онда и у заштиту угрожених устајати, сагласно Јеванђелској речи да се већма треба покоравати Богу него људима и искати пре свега Царство Небеско и Правду Божију, а за слабе се праведно заузимати и малу браћу Христову никада не заборављати. Стараћу се да све чиним са искреном љубављу према Богу и ближњима, а као коначно мерило и циљ свих мисли, речи и дела својих постављаћу славу Божију, спасење душа људских и све творевине Божије, изграђивање боголиких људских личности и сазидање Богочовечанског Тела Цркве, не иштући оно што је моје, него оно што је Господа Христа, Архипастира свију нас и Врховне Главе васцеле Цркве Божије као смисла и возглављења целокупне творевине. Уз ово обећавам да ништа нећу радити под принудом, ма био и примораван од властодржаца или од мноштва људи, па макар ми и смрћу претили захтевајући од мене да учиним нешто што је супротно Божанским заповестима и свештеним правилима Цркве Христове. У туђој Епархији нећу богослужити или вршити икакву свештену радњу без сагласности Епископа дотичне Епархије. Исто тако, нећу рукополагати ни јереја, ни ђакона, нити било каквога клирика туђе Епархије, нити их примати без отпусних грамата њихових Епископа. Предање је Светих Отаца Цркве да на једној Литургији рукополажемо само по једног презвитера и ђакона, а не више њих, и ту свештену праксу поштоваћу и чуваћу. Монаштво ћу руководити по правилима и уставима Светих Отаца, који су кроз векове важили и данас важе у Православљу, како у благољепију светог Богослужења, тако и у осталом поретку монашког девственог и анђелског живљења и христоликога и мученикоподобног подвизавања. Још обећавам да ћу, када ме Свети Синод, са Патријархом (или другим Првојерархом) на челу, благоизволи позвати на Сабор, доћи на Сабор заједно са својом браћом Епископима, без неумесног правдања или изговора. Ако би, штавише, неки моћници или мноштво људи хтели да ме спрече, дужан сам да се одазовем позиву на Свети Архијерејски Сабор, јер је Сабор и саборност Епископата и целе Цркве Божије Светодуховски дар и установа и живо кроз векове Апостолско-светоотачко предање у Цркви Источној Православној. На крају, заветно исказујем пред Богом Живим и Црквом Светих Његових, састављеном од Анђела и од људи, и пред Вашом апостолском Светињом: да ћу увек памтити страшне речи Светога Писма: Проклет свако ко немарно твори дело Божје! - те зато савесно обећавам да ћу се старати, колико ми је људских моћи, да у сваком делу овога апостолског звања и служења ходим као у делу Божијем, са сваком побожношћу и благоразумном ревношћу, са искреним христољубљем и човекољубљем, а Срцезналац Бог нека ми свагда и у свему буде сведок и праведни Судија. Такође исказујем пред Свевидећим Богом и Вашим Богољубљем да све ово изложено у мојем епископском исповедању и заветовању не схватам другачије него како овде изговорих и својеручно потписах. А у свему мојем од данас па надаље епископском живљењу, служењу, управљању и делању у Богоповереној ми овој Цркви Народа Божијег молим се Богу, а молим и све Вас да се молите: да ми свагда и у свему буде Учитељ и Помоћник - Начелник и Савршитељ вере и сваког доброг дела и речи јеванђелске, Господ мој и Бог мој, Једини Човекољубац, Милостиви Спаситељ свију нас и свега рода људскога, Богочовек Исус Христос, Коме нека је, заједно са Вишњим Оцем и Свесветим Духом, свака слава, част и поклоњење, вечна љубав наша и благодарност бесмртна, сада и увек и у векове. Амин. Ред и поредак у Цркви Речју Владика означава се уопште свако лице које има власт и силу да управља и води друге.(1Петр2,18 1Тим 6,1).Овим изразом означава се сам Господ Бог који влада свима створењима (Дел 4,24) и Исус Христос ,који има сваку власт на небесима и на земљи(2Петр.2,1;Мат.28,18).Пошто Епископи и презвитери у цркви имају власт од самог Исуса Христа да врше свете радње и воде Његову Цркву ,то се и они од старих времена зову Владиками ,али не у политичком смислу као тирани људи и они који ограничавају слободу људи ,него који их држећи се закона Исуса Христа ,ослобађају од истинског ропства и понижења ,чинећи од деце гнева (Ефес.2,3) децу Божију (Јов.1,12 1.Кор.7,22) изабрани народ,царско свештенство,свети народ,народ задобијен. Лазар Мирковић + + + Из канона Православне Цркве Апостолска 30. Епископ који преко световне власти приграби цркву, нека се свргне и одлучи, као и они који опште са њиме. 34. Епископи сваког појединог народа треба да имају, као главу, првог епископа. Без њега, а и он без њих, не могу ништа чинити. То је једномислије и на тај начин прославиће се Бог кроз Исуса Христа, и Отац кроз Господа у Духу; Отац и Син и Дух Свети. 37. Два пута годишње нека буде сабор епископа, који на њему треба да испитују догмате побожности и разрешавају Црквене спорове. 45. Епископ, презвитер или ђакон који се моли са јеретицима, нека се одлучи. Ако им допусти да нешто као клирици врше, нека се свргне. 46. Епископ или презвитер који одобрава јеретичко крштење или жртву, нека се свргне, јер какву заједницу имају Христос и Велијар, или верник и неверник? 58. Епископ или презвитер који не васпитава свој клир и народ, нека се одлучи, а ако остане упоран, нека се свргне. Првог Васељенског Сабора 4. Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди. Другог Васељенског Сабора 2. Епископи нека не прелазе границе својих области да би тамо обављали неке послове, изузев ако их позове тамошњи епископ. Пословима сваке епархије нека управља епархијски сабор. 6. Не треба свима забранити или допустити да оптуже епископа. Ако неко поднесе личну тужбу, мора се прихватити, ма било које вере био. Ако га пак тужи за Црквени преступ, онда се гледа да ли је јеретик, расколник, свргнути, одлучени или је и сам под неком оптужбом. Значи, само исправни верник може тужити епископа за Црквени преступ. Тужитељ треба ствар да докаже најпре пред епархијалним сабором. Ако сабор не може да донесе одлуку, нека се сазове већи сабор нарочито ради те ствари, док се тужитељ пре тога писмено обавезује да ће сам подлећи казни, ако не може да докаже оптужбу. Не може се примити као тужитељ онај ко не иде по овом поступку, већ се окреће властима, владару или васељенском сабору, јер такав нарушава црквени ред. Трећег Васељенског Сабора 8. Епископ нека не прелази границе својих области, да се не би под изговором свештеног посла поткрало надувено властољубље, и да не би смо неприметно, и мало по мало, изгубили слободу, коју нам је својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос. Четвртог Васељенског Сабора 5. Што се тиче клирика и епископа који прелазе из града у град, на снази су досадашња отачка правила. Трулски Сабор 1. Божијом благодаћу одређујемо да се мора без иновација чувати вера Апостола и шест Васељенских сабора. Њихову веру, реч живота, треба да држимо и да одбацимо оне које они одбацише као богоотступнике. 20. Епископ не може да поучава у граду који није његов. Ако то ради, нека се спусти на презвитерски степен. Седмог Васељенског Сабора 1. Каноне треба чувати као Божија откривења, јер су Оци Духом одредили оно што је корисно. Треба држати: Апостолска правила, правила шест васељенских сабора, помесних сабора и св. Отаца. 2. Пошто Бога славимо говорећи: „О праведним судовима твојим размишљаћу, и речи твоје нећу заборавити" (Пс. 118, 6), спасоносно је свим хришћанима да то чувају, а нарочито свештеницима. Зато митрополит треба да испита кандидата за епископа да ли је способан да промишљено, а не тек површно чита св. Правила и божанско Писмо; јер само ако са разумевањем чита, моћи ће да поучава народ. Наиме, суштина нашег свештенства је у истинитом познавању божанствених књига, како је казао велики Дионисије. Ако кандидат неће тако да поступи, нека се не рукополаже, јер Бог вели: „Ти си одбацио знање, па ћу ја и тебе одбацити да ми не служиш као свештеник" (Ос. 4, 6). 3. Било који избор за клирика, који бива преко државних власти, нема вредности. 5. Ко греши и неће да се исправи, он остаје у смрти, тј. то је грех на смрт. Тако против правила греше они који купују свештенство и они који га продају, те их стога треба свргнути. |