БОГОВИ ИЛИ БОГАЉИ / КАКО ЈЕ ЧОВЕЧАНСТВО ЗАШЛО У ЋОРСОКАК

Питање: Свет у коме живимо није наклоњен православљу. Због чега?

Одговор: Mодернизам и пост модернизам данас прожимају уметност, архитектуру, књижевност, филозофију, друштвену организацију, свакодневне активности, науку, па чак до извесне мере, продиру и у црквени живот и саму веру појединаца.

Општа сагласност влада да је модернизам утопија, заснована - не на вери у Бога и виши универзални морални закон и његове вредности, већ - на нестварној визији људског друштва и вери у бесконачни материјални, физички и економски прогрес. Уосталом, то је логичан наставак теорије еволуције: од амебе до човека, од човека до... ко зна чега. Машта је једина граница. Природна последица модернизма је губљење вере. Сходно томе, губљење смисла је логична последица постмодернизма у коме се налазимо. Тако, сасвим логично и природно улазимо у бесмислену еру нихилизма и безнадежности, што је позадина свих главних светских токова.

Питање: Људи кажу да је Запад данас очигледно богатији, државе уређеније, да је тамо живот бољи, удобнији и лакши. Стога многи одлазе на Запад.

Одговор: По њиховом сопственом, западном сведочењу, то нас буквално кошта будућности. Они све више говоре о климатским променама, организују самите о глобалном загревању, о загађености воде (чак и океана), земље и ваздуха, говоре о стравичним последицама свега тога, питајући се да ли ћемо уопште имати будућност? Дакле, по њима, садашње благостање је слично кредиту од банке: кад га човек прими осећа се богатији, сигурнији, купује по вољи. Али га неизоставно чека отплаћивање, дугогодишњи период стезања каиша и свакодневне бриге како да састави крај са крајем. Звучи познато.

Питање: Кажете да улазимо у доба бесмислености, безнадежности, нихилизма? Звучи застрашујуће. Имате ли неки доказ за то?

Одговор: Ево једног. Сви знамо шта Нобелова награда значи. То је врхунско признање у науци и друштву, чији одјек се чује широм света. Она је ту да нас, између осталог, убеди да верујемо у науку и у људско друштво. Она нам уствари поручује: „Зар је могуће да неко не верује у науку, у огроман планински масив људског знања и достигнућа кроз многе генерације и векове?“ У том контексту је овогодишња Нобелова награда за физику додељена Џејмсу Пиблсу, Мајклу Мејеру и Дидиеру Куелозу, зато „што су нам омогућили да стекнемо ново разумевање структуре и историје свемира“. У свом излагању приликом примања награде шведски астроном Дидиер је имао у позадини графички приказ у облику трубе, од великог праска до данас и даље, подељен на милијарде година. Циљ је био да се визуелно и једноставно прикаже научно виђење наше садашње позиције у историји васионе. Он је узео у руке шољу кафе, рекавши да је васиона слична њој. Објаснио је сликовито да кафа, која је већински садржај шоље, представља енергију тамне материје, додао је у њу мало млека које представља масу тамне материје, и на крају неколико зрна шећера што представља укупан материјални свет доступан нашој науци, нашем испитивању, сазнању и физичком опажању. Другим речима, он је рекао да све што је доступно погледу наше целокупне науке не прелази неколико процената стварности која нас окружује. Све остало, огромна већина, за нас и сву нашу науку је потпуно непозната, и зато се зове „тамна“ јер о њој не знамо апсолутно ништа. Он је рекао да се васиона шири великом брзином, сазвежђа и планете се удаљују једни од других. Као последица тога, кроз неколико милијарди година васиона ће бити тамно и пусто место где ће нестати звезда, топлоте, услова за било какав живот за који знамо. Дакле, ово је фундаментални нихилизам, то су бесмисленост и безнађе у најбољем и најчистијем издању, промовисани са самог врха најпрестижнијих награда за најбоља и најсавременија достигнућа. Сва наша остварења, све што смо направили кроз читаву историју, сво наше знање, па и сама људска раса, нестаће као да их никада није било, и од њих неће остати никаквог трага. То је врхунац наше науке. Зашто се онда трудимо? Зашто дајемо награде за овакве ствари, када ће све нестати без трага и смисла. Атеистичка наука физичке смртности каже: кад си мртав онда си мртав и то је то. Нема више ничега, па ни смисла, ни знања, ни награде ни казне. Ништа! То је нихилизам у најбољем издању, иако сви који верују у коначно ништа, упорно глуме и тврдоглаво се праве као да то није то.

Питање: Поменули сте и црквени живот и веру код појединаца?

Одговор: Да. Још један пример са врха црквеног живота је и несрећни „Томос о аутокефалији“ додељен такозваној „ПЦУ“, у коме Патријарх цариградски Вартоломеј између осталог каже: „Објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини за своју главу познаје Најсветији Апостолски и патријаршијски Престо, управо као и остали патријарси и предстојатељи“. То је чиста лаж, јер остали патријарси и предстојатељи, као и православна Црква одувек, за разлику од Лутерана, Калвиниста или паписта, за своју главу признају Сина Божијег, Христа Спаситеља. Папина титула је „викар (заменик, представник) Исуса Христа, наследник кнеза апостолског, врховни свештеник универзалне цркве…“ а није ми познато да се икада званично одрекао титуле Vicarius Filii Dei (представник Сина Божијег), која се први пут појавила на фалсификату „Константинове даровнице“, којом је наводно, овај свети цар даровао (предао) папи сву своју власт.

Представник, намесник, заменик је потребан, има неког смисла и функцију, само онда када је онај кога представља - одсутан. Према томе, папа јасно и званично објављује целом свету да Глава Цркве, Христос Син Божији, као ни Дух Свети, нису присутни у католичкој цркви, јер је он ту и дела као њихов представник и заменик.

Ни епископи ни патријарси, као уосталом ни сви људи, нису увек имуни на разне утицаје, на секуларну, политичку и друштвену „колективну свест“, на такозвано „стање у савременом свету“ и на „ситуацију у којој се налазимо“. Тако је, мада уз велико закашњење, сада и Цариградски патријарх дошао на исту идеју јер, забога, „ситуација у свету“ је таква. Једноставније речено, то је оно чувено српско „снађи се“ на делу и код појединаца у Цркви. То је вера у лично сналажење и делатну снагу своје памети, уместо у Бога и Његово свето-тајанствено делање и промисао. Тако је изгледа, Цариградски патријарх отишао још и даље од папе, када каже: „Почетак Православне Цркве је Васељенски патријархат; у овоме је живот, и живот је светлост Црквама.“  Као и “Православље не може да постоји без Васељенског патријархата“. Цитат Епископа бачког Иринеја (линк: https://sozercanje.wordpress.com/ и његов коментар: „Цариградска Патријаршија се представља као неки 'Логос' Црквама, и као пандан (или сурогат) истинском Логосу који 'просвећује и освећује свакога човека који долази на свет'. А када Он сам (Христос, пр. ур.) просвећује свакога човека, како онда непосредно не просвећује Цркву своју, Тело своје?“

Питање: Значи, спиновање стварности и губљење везе са њом је један од узрока губљења вере?

Одговор: Да. Јер, Христос = наша Вера = Јеванђеље = Црква Божија, ум Христов јесте једини прави и одговарајући кључ за разумевање стварности, истине која нас окружује. Недостатак вере је, колико губитак свести о Богу, толико и о томе - ко сам ја, што се и код претходних примера јасно види. Човек који нема осећај, знање, свест о свом идентитету и о суштини свога постојања, не имајући ништа друго, узима сам тај недостатак као извесност, као некакву „истину“ о своме постојању и о стварности која га окружује. То га, међутим, не води ничему јер недостатак као такав, нема одређену форму, суштину или дефиницију, и стога је тешко окарактерисати га било чим изван онога што он једино јесте - недостатак. Можда би најприближније карактеристике онога што недостатак вере рађа биле: страх, осећај угрожености, беспомоћности, напуштености, празнине, ништавила, дубоки осећај неиспуњености. Човек са недостатком вере нема друге могућности осим да се преда празнини, уз осећај квази - побожног страха од ње. Разлог што то чини јесте, што мисли да је она неупоредиво већа и јача од њега, и тиме његов дубоки страх расте и озбиљност ситуације се повећава, чиме се, за њега, круг завршава и настаје крај приче. Живот, постојање, постаје случајност, то јест, само онај пролазни период у коме се смрт одлаже за касније.

То је карактеристика данашњег модерног, посебно Западног или ако ћемо конкретније, Европског човека. Зато је блаженопочивши Патријарх Павле понављао „будимо људи“. Тиме је желео да нас ненаметљиво, поштујући нашу слободу, подсети на наш идентитет и смисао.

Питање: Како би, по вашем мишљењу, тај апел „будимо људи“ звучао европском или западном човеку?

Одговор: Збуњујуће, јер се данас све брже губи општа сагласност и бледи схватање шта уопште, или шта тачно значи бити човек. У главним друштвеним токовима све моралне норме се једна по једна систематски одбацују. Разним људима то значи разне ствари.

Поврх тога, Христос је заповедио: „Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе“. (Мт. 16, 24.) Савременом човеку је тешко да се одрекне себе. Он је егоцентричан, себичан, аутаркичан, од малена трениран да живи за своје задовољство, ради чега седи на клацкалици између нихилизма и пантеизма, меркајући када му и који од та два више одговара.

Питање: Срби су крајем прошлог века почели да се враћају вери и Цркви, али је тај покрет изгубио мах.

Одговор: Да, то је био период трагања и повратка кући, али не и одрицања од себе у Јеванђелском смислу. Стога су многи ипак наставили својим старим путем и отишли даље, разочарани у кућу коју су наследили од својих отаца, а за коју их дотле уопште није било брига. Потом су их колективна свест и страх од „ситуације у којој се налазимо“ још више оковали у бриге овога света.

Питање: Или можда свештенство није било спремно за такав прилив људи, талас вере?

Одговор: Право питање је коме су ти људи у ствари прилазили и долазили? Христу Богу? Свештенству? Цркви као институцији, организацији? Вери? Неко ће можда рећи да је то игра речи и покушај пребацивања одговорности на другог. Али сам Христос је објаснио: „Не гунђајте међу собом, нико не може да дође к мени ако га не привуче Отац који ме је послао!“ (Јн. 6, 44.) И на другом месту: „Нико неће доћи Оцу осим кроз Мене!“ (Јн. 14, 6.) У тумачењу ових речи преподобни отац Јустин каже: „Нико“, значи нико од људи не може познати Истину ни на који други начин сем Богочовеком, нити стећи живот вечни. И још: нико не може осим Богочовеком познати јединог и истинитог Бога. Сви други путеви воде лажним боговима (лажним вођама, лажним првосвештеницима, лажним главама и поглаварима... - моја примедба). Иде ли човек до краја Христовом Истином, Правдом, Љубављу, морају га одвести Богу Оцу, Троједином Божанству, као свом Праизвору. Све што је Богочовеково: свака реч Његова, свако дело, свака мисао – одводе Богу Оцу, одводе Пресветој Тројици, као Свеизвору Истине, Живота, Правде, Љубави, Мудрости…“

Питање: Значи ли то да људи нису куцали на права врата?

Одговор: Савремени човек, помодар, који се ослања на друштво, на „колективну свест“ данашњег света, као што рекох, изгледа да балансира између нихилизма и пантеизма. Ако се ослања и остаје уверен у случајност, то га води у нихилизам. Ако верује у судбину или да „има нешто“, то га води у пантеизам. Он сваки дан доноси гомилу одлука и по својој слободној вољи непрестано врши селекцију шта му се свиђа а шта не, истовремено тврдећи и себи и другима да од њега ништа не зависи и да је то све тако морало да буде. Самим тим врата његове душе су затворена за обавезујући смисао а отворена за необавезну бесмисленост, беспомоћност и ништавило. Ако и прихвати веру, он покушава да је искористи као један лепи традиционални инструмент који уклања осећај угрожености, напуштености и празнине. Уствари, он није пригрлио веру, већ је покушао да је употреби као средство помоћу кога би се избавио од бола и страха који дубоко у себи осећа. Привремено, он то може да постигне. Али што се више његов ум бори да неком непрестаном причом, својим мислима, плановима и идејама, прекрије и прикрије страх и бол, они постају све већи. Јер, човечанство и његови најблиставији умови не могу да смисле решење нити да остваре спасење, зато што су управо они - део проблема. Као што је Христос рекао, објаснио: „Без мене не можете чинити ништа“. (Јн. 15, 5.) Старац Пајсије Светогорац каже: „Чак и најдуховнији људи нису сигурни за свој живот, и зато непрестано траже сигурност у Богу, полажу наду у Бога и одричу се свога 'ја', зато што 'ја' човеку доноси сву духовну несрећу.“ Уосталом, зато се и догодило Откровење и оваплоћење Сина Божијег. За оне који, како апостол каже „ум Христов имају“, људско умовање је управо део проблема. Једноставније речено, проблем је вера у себе, у човечанство, у науку, политику, државу, новац, друштво, власт, а не у Бога. Уосталом, тако је било од почетка. Ева и Адам су на основу змијине представе поверовали у свој сопствени суд “да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања“ (1. Мојс. 3, 6.), а не у Божије упозорење да тај плод не треба да једу јер ће умрети. Снага вере и квалитет знања стоје у непосредној зависности од доследности. Јер, на дуже време стварност се не може изигравати и варати, мада се привремено могу постићи неки циљеви и последице одложити за касније. Ипак, потом све долази на своје место, као што је Господ одредио и уредио.

Питање: Изгледа да је наша стварност то да смо под сталним политичким, економским, културним и другим притисцима и уценама светских сила?

Одговор: Стварност је јача од НАТО пакта и од свих пактова у историји заједно. Када год поједини људи, народи, њихове државе, империје, читави савези држава игноришу стварност, они падају. То се много пута потврдило у историји. Господ је објављивао истину људима и неки су је следили а неки одбацивали и презирали. Обична, очигледна стварност им се чинила спором, слабом и неефикасном, јер између узрока и последица може проћи доста времена, а њима се журило да што пре постигну свој циљ. Зато су употребљавали средства која су их брже доводила ка њему, мислећи да ће, када га једном остваре имати довољно власти, снаге и моћи, да избегну непријатне последице лоших средстава којима су се користили. Али, стварност их је увек побијала и јасно показивала да нису били у праву.

Шта више, многима се чини да они уствари производе стварност, или пак, да су они позвани да дану нам стварност обликују према своме нахођењу и / или савременим потребама. Њих не занимају никакви виши морални принципи на којима се заснива, на које се ослања и од којих зависи наша стварност, јер је њу сам Господ од почетка тако поставио. И ту су се сваки пут преварили, а и данас се варају, углавном због постојања одређеног периода који протиче између узрока и последица. У том пролазном периоду они објављују себе за победнике, за моћне, богате, властодршце... Али, колико је таквих било, и где су они сада? Ако се осврнемо на досадашње историјско искуство биће нам јасно. Зато су још у Старом Завету пророци објављивали царевима да уколико не поштују стварност, ако се не потчине вишим етичким нормама, они, њихове државе и народ који су искварили, пропашће. Многи су им се смејали, прогонили их, стављали на муке, као и хришћане од првих векова до данас. Одговор пророкâ, праведникâ и светитељâ био је: ти не верујеш у Бога, не верујеш да доследни морални принципи држе поредак стварности;  видећеш последице и уверићеш се. Само, да теби тада не буде касно?

Најуспешнији притисак светске силе врше преко наших представника власти. У том смислу је Александар Вучић више пута и на разне начине говорио о промени свести нашег народа, као и да из митологије треба да пређемо у будућност. Промена свести је оно што наш народ једноставно зове - истеривање из памети. Како другачије разумети његове изјаве попут: „моја политика је политика против митова и вечних истина.“ Човек не мора да буде ни политичар, ни богослов, ни пророк да би разумео да се ради о Косовском завету и вечној Вери Божијој православној, као што стоји у Светом Писму: „Небо и земља ће проћи, а речи моје неће проћи!“ (Лк. 21, 33.) Успут, истеривање из памети, или мењање свести су нашем народу врло успешно вршили комунисти, а и пре тога разни просветитељи, који су здраву народну памет сматрали за мрак, а своју, школовану и позападњачену (читај помрачену) ко зна где и како, за светлост. Џаба смо ми имали српске просветитеље и учитеље још од апостола Павла који је, како сам каже, проповедао у Илирику (Рим. 15, 19.), преко св. Саве и свих Немањића, до св. Владике Николаја и о. Јустина. За њих су сви они били мрак. Наши модерни евро-просветитељи, од Доситеја све до најновијих, стоје сасвим јасно на супротној страни од свих наших светитеља. На свакоме од нас је избор: на коју ће страну, с киме ће у друштво?

У политичкој игри коју намеће ЕУ, промена свести је дупло голо: с једне стране губљење идентитета и знања о томе ко сам ја, којем Богу и народу припадам; а са друге стране то је протеривање из менталне области и духовног предела у коме живимо. То је равно протеривању Срба из Крајине или са Косова, с тим што је оно био физички прогон а ово психички. Оно су чинили наши непријатељи, а ово чини наша власт, чији највиши представник је управо добио орден св. Саве. Ваљда и то спада у истеривање из памети. Не знам.

Питање: Људи кажу, кад би имали праведно друштво, државу, вође... било би много боље, било би у реду. Исто тако може се чути: Нисам у реду јер све око мене није у реду, немам услове да будем добар. Да ли је то тако?

Одговор: Спасење не долази од људи, од државе, друштва, од неког човека, ма ко он био. Оно долази од Бога, по речи Христовој „онима који слушају Реч Божију и држе је“. (Лк. 11, 28.) А од првих људи је дошао првородни грех, и тако све до данас.

Питање: Баш због тога нам треба чврста рука, кажу неки, снажна мишица, неко ко је моћан да заведе ред међу људима, ко има силу и власт да заведе правду.

Одговор: Хришћанин би одговорио: то је Господ Бог наш! Људска чврста рука и батина воде у дивљаштво, у хаос, као што смо се толико пута до сада уверили. Људски допринос праведној стварности јесте и може бити сваки човек који говори истину, сведочи је својим животом, идући за њом куд год га она води. Све остало је у Божијој руци, јер је Он искључиви и једини Господар стварности. Не постоји више разних стварности већ само једна, као што није могуће, нити је логично да може постојати више различитих истина већ само једна, и оно што није у складу са њом назива се лаж. У супротном, брише се граница између истине и лажи, стварног и нестварног; у крајњем смислу, граница између постојања и непостојања, што нас већ уводи у бесмисао самог пакла, места где влада вечита смрт - што је апсурд само по себи. Како то смрт, па још вечна, питамо се? Бездан пакленог безсмила представља непрестано и све веће, то јест, вечито удаљавање од Извора живота без могућности да се коначно побегне од стварности и прекине свака веза са њом. Јер, једина права стварност, живот, постојање у апсолутном смислу речи, јесте Господ Сведржитељ, и у Њему, као што каже апостол Павле „живимо, крећемо се и јесмо“ (Дјел. 17, 28), т. ј. имамо своје постојање и стварност, веровали ми то или не. То је тако.

 Разговор водио: Владимир Димитријевић

Шира верзија разговора објављеног у „Печату“