header image
Иван Савић: Социјална концепција РПЦ о крштавању транссексуалних особа Штампај Е-пошта
среда, 20 новембар 2019

 Пре неколико дана је православним круговима одјекнула вест да је у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици обављено прво крштење ''транс особе'' и то уз благослов митрополита Црногорско – приморског Амфилохија Радовића. Председница ЛГБТ Форума Прогрес Бојана Јокић јавности је саопштила да је у питању Вук, ''транс момак који још увијек није комплетирао целокупну транзицију''. Она је рекла: "Веома сам срећна и поносна јер се мој драги пријатељ Вук крстио. Митрополија црногорско-приморска, уз благослов митрополита Амфилохија, показала му је раширене руке. Вуку у крштеници стоји име које је сам изабрао, а не оно које му је додељено рођењем", казала је Јокић1.

Да појаснимо, у питању је, колико схватамо девојка, значи особа рођена као женско, која се осећа као мушкарац и из неких разлога жели да промени пол, чак и операцијом полног органа, тако да буде, барем споља, налик на правог мушкарца.

Из Митрополије су дали следеће објашњење:

„По богонадахнутом тумачењу Светог Писма, блаженопочивши Патријарх Павле своје расуђивање започиње: ”мушкарац и жена једнако су људска бића, личности, створени ‘по слици и прилици Божјој’, те имају исту вриједност пред Богом, као што каже Свети апостол Павле: Нема мушко и женско, него су пред Њим једно (Гал. 3, 28). Физиолошки, биолошки, разлике дабоме постоје, али за циљ због кога је Бог створио мушко и женско једнако су потребни и мушкарци и жене…“ И још додаје Патријарх о Светом Крштењу: ”Несумњиво су сви ови благодатни дарови крштења једнако потребни сваком људском бићу, без обзира на његову полну припадност, како мушкарцу тако и жени, како деци тако и ушкопљеницима било да су се тако родили, било да су их људи ушкопили (Мт. 19, 12).“ Патријарх, након детаљне елаборације тог питања, на крају закључује да се, на основу потврде медицинске установе, може у Матици крштених констатовати да је лице промијенило пол и уписати му друго име, тиме, дакле, прихватајући медицинске разлоге за такав поступак. Овим и оваквим тумачењем Патријарха Павла (а чијим би друго), Црква се руководи већ деценијама, што значи да се Црква сусретала са овим проблемом и раније, те да слични случајеви нису никаква новост, нити представљају неки наводни црквени ”модернизам” и ”либерализам” по мјери господара овога свијета, већ су одговоран однос према изазовима са којима се Црква сусреће у новије вријеме. Дакле, да разјаснимо: случајеви промјене пола из оправданих и врло специфичних медицинских разлога представљају потпуну другачију стварност од пропаганде и правдања истополних односа, безумне родне идеологије и слично, којима смо свједоци посљедњих деценија, а који су, без икакве сумње, гријех, о којем говори и Свети Апостол Павле...“2

Први навод патријарха Павла нам говори да постоје мушки и женски пол као и да су оба потребна, што сви знају, као и да се и мушкарци и жене, деца, као и ушкопљеници могу крстити, што је у складу са канонима Цркве. Даље навођење патријарха Павла о крштењу особе која је променила пол је врло проблематично, будући да је велико питање на шта је блаженопочивши патријарх мислио под тиме: „да се, на основу потврде медицинске установе, може у Матици крштених констатовати да је лице промијенило пол и уписати му друго име“, јер у његово време није било толико медицинских могућности за промену пола, нити се о томе говорило на начин на који се данас говори у оквиру родне идеологије тј. о транссексуалности као варијетету људске сексуалности.

Такође, у последње време се често изопачено тумаче и злоупотребљавају речи св. ап. Павла3: „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу. А кад сте ви Христови, онда сте сјеме Авраамово и насљедници по обећању.“ (Гал. 3: 27-29). Међутим, овде апостол Павле не укида националност, друштвени статус или биолошки пол, већ говори о његовом надилажењу у духовном животу. Јер да укида, ове три категорије би одмах у Цркви биле укинуте, а знамо да то није тако, већ је, напротив, Црква била та која је национално орјентисана од самог почетка - зато настају Помесне цркве, Црква поштује монархијске сталеже и хијерархијски поредак у друштву по угледу на небеску хијерархију, Црква инсистира на различитим службама мушкараца и жена, како у самој Цркви (жене не могу учествовати у светој тајни Свештенства), тако и у друштву, и то све наглашава управо свети апостол Павле. Тако да управо он наглашава да је срамота жени да се непокривене главе моли Богу, док је мољење непокривене главе за мушкарца – показатељ да је он „слика и слава Божија“ (1.Кор. 11: 5-7). Тако да, импутирати апостолу Павлу да је заговарао транс-сексуализам и приказивати то као неку врсту ранохришћанског веровања, осим што је јерес - је и изузетно јадно. Такође, стављати у уста апостолу Павлу, који је био ревнитељ отачких наслеђа нешто што је Мојсије директно прозвао за гадост пред Богом: да жене могу да се облаче у мушку одећу и обрнуто - заиста је крајње безумље4.

Дакле, патријарх Павле нигде не каже да се женско може крстити као мушко (и обрнуто), већ само да се на основу потврде медицинске установе може у Матици крштених констатовати да је лице променило пол и уписати му друго име, и то нема никакве везе са крштењем трансродне особе, тј. особе која је променила или жели да промени пол, тако да нпр. нека девојка, иако се облачи у мушку одећу (што и канони изричито забрањују)5, има мушку фризуру и понаша се као мушкарац, а чак и да има „накалемљен“ мушки орган - никада не може да постане мушко, али о томе ћемо касније.

Дакле, патријарх Павле нигде није тврдио да се жене могу крштавати као мушкарци и обрнуто, а чак и да је у свом писању мислио да могу, његово појединачно мишљење не значи да је то учење Цркве, јер оно то и није - уколико није прихваћено од стране целе Цркве, и ако није део црквеног Предања.

Што се тиче тврдње да се оваквим тумачењем речи патријарха Павла, Црква руководи већ деценијама, можемо само да кажемо да се можда Митрополија црногорско-приморска руководи тим тумачењем већ деценијама, а наше је да видимо какво је заиста учење Цркве по овом питању. Такође се поставља питање, који су то „оправдани и врло специфични медицински разлози“, који могу да наведу Цркву да прихвати промену пола, који је Сам Бог дао човеку у тренутку његовог зачећа, и који је неодвојиви део његове непоновљиве и бесмртне личности.

Дакле, као приказ истинског учења Цркве, овде бих навео документ, који је од свеправославног значаја, и који је прихваћен од свих Помесних цркава као важан орјентир управо по питању става Цркве о различитој проблематици наших, последњих времена. Наравно, ради се о Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве. Чујмо шта она каже...

Извод из Основа социјалне концепције РПЦ о промени пола6:

„Повремено се изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (транссексуализам). Тежња за одрицањем од припадности оном полу који је Творац подарио човеку може да има искључиво погубне последице за даљи развој личности. „Промена пола” посредством хормонског дејства и спровођења хируршког захвата у највећем броју случајева не доводи до решавања психолошких проблема него до њиховог удвостручења, рађајући дубоку унутрашњу кризу. Црква не може да одобри ту врсту „побуне против Творца” и да за стварну призна вештачки измењену полну припадност. Ако је човек извршио „промену пола” пре крштења, он може приступити овој Св. Тајни као и сваки други грешник. Међутим, Црква га крсти као припадника оног пола, у којем је рођен. Рукоположење таквог човека и његово ступање у црквени брак су недопустиви. Требало би, међутим, правити разлику између транссексуализма и неправилне идентификације полне припадности у раном детињству, која је резултат лекарске грешке и повезана је с патологијом развоја полних обележја. У датом случају, хируршка корекција нема карактер промене пола.”

Дакле, Црква не дозвољава никакву промену пола засновану на „болесном осећању припадности супротном полу“, а људе, који су променили пол крштава као припадника пола у којем је рођен, тј. који му је Бог дао. Дакле, нема ни говора о томе да се мушко крштава као женско или женско као мушко. Да се подсетимо, у светој тајни Крштења, свештеник изговара: „Крштава се раб Божији“ или „раба Божија“, дакле признајући пол крштаваног човека као неодвојиви део његове личности. Јер не постоји личност без пола, барем међу рођенима од жена тј. међу људима. То је особина само анђела.

Тако да је тврдња да се крштава личност а не пол, која се чула из исте ове Митрополије пре неколико година истим овим поводом7, благо речено - неодржива, јер је пол неодвојиви део људске личности, будући да се сви рађамо или као мушкарци или као жене (не узимајући у обзир ретке изузетке, као што су хермафродити, који су у медицинском смислу застрањење од норме, а никако варијетет врсте). Дакле, не постоји личност без пола. То нам сведочи и Књига постања: „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их. И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом...“ (1. Мој. 1:27-28).

Јасно је, дакле, да је Божији план да се људи рађају као мушкарци и жене. У ком тренутку човек постаје мушко или женско? У тренутку зачећа, када се у његово биолошки зачето тело удахњује бесмртна душа, која одговара његовом телу, тј. полу. Зашто се догађају овакви испади, да је човек једног пола а жели да буде другог? Може бити много разлога, али ниједан не може бити оправдан, јер Бог даје човеку тело оног пола, у коме човек треба да Му служи. Видели смо да је рађање деце прва заповест Божија и прва дужност човекова, још у рају.

Може ли мушкарац, који се понаша као жена да буде мајка? Јасно да не. Може ли жена, која се понаша као мушкарац да буде отац? Јасно да не може. Ни једно ни друго не могу то да буду чак ни ако им хируршким путем направе органе оног пола, који они желе. Јер они не испуњавају назначење које им је Бог дао у тренутку њиховог зачећа и каснијег доласка на овај свет. И то није Божија кривица већ последица деловања греха у људској природи. И то је учење Цркве.

Да продубимо научно ову тезу. Људско биће има целокупни организам у складу са полом у којем је рођено, то није само ствар полног органа. Његов целокупни ДНК материјал је носилац тог пола, сви његови хромозоми су тог пола, сва његова крв има карактеристике тог пола, његови хормони, његов мозак, његови органи, удови и уопште - целокупно тело, на ћелијском нивоу, има утиснуте непромењиве карактеристике пола у коме је рођен.

И сада, сматрати да ће промена фризуре и одеће, вештачко уношење хормона, па чак и хируршка измена полног органа од једног човека направити биће супротног пола – мислим да је заиста сулудо. А још је луђе да Црква то призна као нешто Богу угодно, тј. да то благослови. Јер, шта ће бити ако та девојка из мушкарца зажели да се врати у свој првобитни, женски пол, будући да се и то често догађа? Хоће ли јој Црква написати нову крштеницу са женским именом? Ко то сме овде да се игра са здравим разумом?

Даље, постављају се озбиљна питања да ли би нпр. нека девојка која је призната за младића, хтела да се венча, јер ако је крштена као мушкарац, може да нађе жену и да се ожени? А шта ако још и заврши богословију и пожели да буде свештеник? Зато са правом, познајући вековни поредак црквеног права, Социјална концепција одмах напомиње да се такви људи крштавају у полу у којем су рођени, као и да не могу да се венчају и буду клирици.

Ово је учење Православне цркве, надам се и Митрополије црногорско-приморске.

______________________________

1 https://www.srpskoujedinjenje.com/

2 https://www.in4s.net/

3 http://www.ognjenvojvodic.info/

4 "Жена да не носи мушкога одела нити човек да се облачи у женске хаљине, јер је гад пред Господом Богом твојим ко год тако чини" (5. Мојс. 22, 5).

5 "Наређујемо: да не сме никакав мушкарац облачити женску одећу, нити жена такву одећу која се својствена мушкарцима... Они који се, знајући ово, убудуће усуде да учине нешто од горе споменутог, заповедамо да ако су клирици буду свргнути из свештеног чина, а ако су лаици да се одлуче од црквеног општења". (62. правило Шестог Васељенског Сабора).

6 „Основи социјалне концепције РПЦ", прев. М. Обижајева и В. Куриљов, Беседа, Нови Сад 2007). https://mospat.ru/

7 http://borbazaveru.info/

 

Извор: "Православна породица"

Последњи пут ажурирано ( среда, 20 новембар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 18 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.