После Игњатијеве оставке, "борба за веру" сазнаје имена кандидата за место декана

Као што је наш сајт истог дана детаљно известио (овде:), Игњатије браничевски је поднео оставку на функцију декана, чиме је постао први декан у историји Богословског факултета који није успео да свој мандат доведе до краја (није дао Бог!).

Колектив је одлучио да из практичних разлога, пошто Игњатије ни на кога није пренео своја овлашћења, в. д. декана буде Игњатијев пулен, доцент др Златко Матић, продекан за финансије (за финансијске малверзације обучен у Ватикану), иначе управник Одбора за верску наставу при Епархији браничевско-пожаревачкој. Матић једини има овлашћења да потписује документа финансијске природе, укључујући и она везана за исплату личних доходака и измиривање обавеза према комуналним предузећима.

Избор новог декана, који потом именује продекане, одложен је за наредну седницу, чији датум није одређен.

Као фаворит за новог декана помињао се прот. др Зоран Крстић (новотарац), чије су уже специјалности Хришћанска социологија и Канонско право (он Канонско право предаје и на Правном факултету у Београду и Правном факултету у Крагујевцу), па се сматра да би он најбоље бранио позиције Синода пред универзитетским телима која су се заинтересовала за дешавања на Богословском дакултету. Међутим, он се писменим путем изајснио да не жели да буде кандидат за декана.

Ово право искористили су још неки редовни професори – протојереј Владимир Вукашиновић (новотарац), који је пре годину и по био главни кандидат за декана, па је поражен од Игњатијеве екипе, Ненад Милошевић, као и Предраг Драгутивновић.

Занимљиво је погледати ко остаје на листи кандидата.

Наравно, одмах искључујемо професора емеритуса, циркузанта и родоначелника новотарског покрета у СПЦ Атанасија Јевтића, који нема право по закону да буде декан (помислите на шта би та управа личила!), као и мајмунолога Максима Васиљевића који више нема радни однос на том факултету, иако му име и даље стоји на списку редовних профеора, на званичном сајту Факултета.

Нажалост, протојереј ставрофор Радомир Поповић, частан човек са искуством управљања факултетом, Академијом СПЦ за уметност и консервацију и разним црквеним телима, остварио је право на пензију са продужетком до 68 година живота, па је питање да ли би могао бити биран.

Остају два нераздвојна камарада – Богољуб Шијаковић и прот. Владан Перишић, којима није доста малверзација и скандала која су чинили за својих мандата. У позадини њихове кандидатуре је, очигледно, очекивање да ће Ректорат, односно Одбор за статутарна питања, интервенисати у правцу „заштите академских слобода“ и усаглашавања Статута Богословског факултета са Статутом Универзитета у Београду у одредбама које се тичу ингеренција Патријарха и Синода над радом Факултета и статуса запослених“, што је најављено још 8.11. на званичном сајту Ректората. Ова двојица, заједно са Матићем који не заказује седницу,  очигледно купују време, надајући се интервенцији Одбора за статутарна питања. У медијима је већ било спекулисања о томе да је Богословски факултет ушао у састав Универзитета као „тројански коњ“ и да из врха Цркве од почетка нико није желео да у потпуности прихвати универзитетску легислативу. Нико се није запитао да ли је та легислатива „Прокрустова постеља“ за факултет који има своје традиције и који се налази под канонским окриљем Цркве.

Није се повукао ђакон др Зоран Ранковић, редовни професор Црквенословенског језика. У питању је пре свега частан човек, истински побожан (потиче из богомољачке породице из околине Пожаревца), васпитаник Богословије, научно остварен (има репрезентативну библиографију радова и низ књига), и веома је могуће да би избор Патријарха и Синода пао на њега.

Постоје, ипак, извесни проблеми који могу пролонгирати ситуацију. Један је тај да Савет нема двољан број чланова (недостаје један), а други да су при тајном гласању могућна свакојака изненађења. Али стара је истина да се све тајне на Богословском факултету лако открију и да тајност гласања не гарантује онима који су против ауторитета Патријарха и Синода да неће бити откривени.

Опет понављамо: ако би се ситуација заоштрила, то би била идеална прилика за спасавање онога што је, после 15-годишњег робовања нормама и стандардима Универзитета без вођења рачуна о специфичностима студија теологије, остало од Богословског факултета – једнога од четири оснивача Универзитета у Београду и за израду lex specialis-а за ову установу, или за њен излазак из састава Универзитета и формирање Православног универзитета под окриљем Цркве, у чијем оквиру би се могли наћи Богословско-пастирски, Богословско-педагошки и Факултет црквених уметности. Нека ово уједно буде један од предлога "Борбе за веру" Синоду и СА Сабору за размишљање. Све је боље од „вавилонског ропства“ световним институцијама које су много тога изгубиле од свог академског дигнитета  и свођења Синода на огранак Министарства просвете, као у доба Теофана Прокоповича, са опаском да је новгородски архиепископ макар био образован човек и писац, док се за Младена Шарчевића, бојимо се, то никако не би могло казати.