На сајту „Видовдан“ објављено је једно смушено, недотуповано, новотарско писаније под насловом „Стеван Стефановић: Шта је то исповест? Да ли је исповест и покајање исто? Да ли заиста свештеник има власт да прашта и разрешава човека који се каје свих његових грехова?“ (https://vidovdan.org/). Шта рећи о том назови „чланку“?

Oпет новотарско збуњено, са разних страна састављено, али од ријечи до ријечи преносеће мидићевске полуписмене будалаштине (обратите пажњу на смушеност мисли, и на ријечи попут сВера, би смо, par eXEllAnce, итд.). 

Поред свих зизјуласовских малоумности (нпр. како Црква није историјска заједница, што је тешко схватљиво ма ком уму осим новотарског), опасност оваквог приступа покајању је управо у томе што непокајани грешник (тј. активни блудник) Мидић и њиме затровани ученици убјеђују православне да је кајање заправо "бити свјестан гријеха". 

 Свети Оци нас пак уче да кајање неопходно укључује подвиг, борбу против гријеха, и да без тога страст (греховна зависност) ни не може да се савлада, пошто Господ захтијева управо труд са наше стране. 

 Мидић и компанија су у потпуности преузели ђавологију Лутера - такође Мидићевог колеге, развраћеног и непокајаног бившег монаха - који је тврдио да је свијест о гријеху једнака покајању и да је довољно да схваташ да је то нешто лоше, али да се својим трудом не можеш исправити, него само чекаш благодат да то учини. 

 Напротив, Оци нам говоре да без наших великих напора, душевних и тјелесних, ни Господ не жели да сам све обави. Препуштање Божијој вољи и јесте подвиг - упрегање свих унутрашњих и спољашњих наших снага у борби против страсти, а не лутеровско стомакоугађање, блудничење и живот у раскоши, који воде монахе који пљуну на дате завјете (међу њима су разне истакнуте владике од Фанара, преко Србадије до завичаја Натовског антихристовог царства) право у друштво палих анђела, са којима ће у друштву проводити и овај живот и вјечност. 

А. Н.