Како је славни глумац Љуба Тадић „скоро све заборавио са веронауке, али једну поуку носио кроз цео живот“

Кад човек зна да сваке године педесет хиљада Срба оде ван земље, а педесет хиљада под земљу, ако има бар мало метафизичког чувства, почиње да размишља:

„Зашто нам се ово догађа?“ На памет може да му дође и „застарели“ појам: казна Божја. А казна Божја је кад се Бог повуче и пусти људе да жању оно што су с ђаволом сејали. Јер: „Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се лупају.“ И још каже народ да Бог дуго чека да се људи покају, али не чека бескрајно. „Он не плаћа сваке суботе, али плаћа.“

„И Бог је дигао руке од њих“, тако се каже за оне који на сваки начин прелазе границе закона живота кад пропадну од безакоња које су чинили.

Потписник ових редова, бивши вероучитељ при Храму Вазнесења Господњег у Чачку, слушао је често мудрог епископа жичког Стефана (Боцу). Владика је, као млад ђакон, предавао катихизис у Гимназији у Крагујевцу. Ђак му је био и славни глумац Љуба Тадић, који му је једном рекао: „Скоро све сам заборавио са веронауке, али једну вашу поуку носим кроз цео живот: Децо, запамтите: шта год радите, Бог вас види, и шта год причате, Бог вас слуша!“ За такву поуку, очито, нису марили они који су, у нашој Србији поткрадали државу, варали народ, продавали и предавали завет, служили туђину, закидали раднику, презирали сељака, разарали породицу, ругали се моралу… И који све поменуто раде и данас, маскирани у народне вође, бизнисмене, јавне личности…

ПОВЕСТ О ДРВЕЋУ

Ми се, авај, као народ, још нисмо покајали за послератно одступништво од Бога и ругање светињи, које нам је, у име „светлије будућности“, донео комунизам, с идејом о скоку из царства нужности у царство слободе, при чему није битно колико ће скакача сломити врат. Нису сахрањене жртве безбожничке буне, нису именовани, а камоли процесуирани, они који су, без суда и суђења, пресуђивали не само злочинцима (злочинаца је било, наравно) него и толиким невинима, чији је једини грех био што нису хтели „Тита и партију“. Није било покајања за рат против Бога и вере. На пример, непосредно после рата, у селу Пољни код Трстеника, комунисти су организовали „сахрањивање“ Бога – закопали су, у сандуку, мртвог пса, и рекли да Бога више нема. Неизбежно је да такви поступци имају последице. И ми их гледамо, и ми их данас осећамо.

Године 1991. новинар и књижевник Никодије Спасић објавио је књигу посвећену документима о сечи светог дрвећа – литијских записа у јагодинском крају. Примери потресни и јасни. У селу Врби, на месту званом Пландиште, био је запис – церово дрво. Сведочио је о томе онај који је дрво посекао скупа са зетом: „Откако исекох запис, онемоћах, и штап ми сам дође у руке, па нигде не могу без њега. Ишчиле снага из мене. (…) Нико не зна где ће казна да га затекне. Мог зета снађе дубоко под земљом, у туђем бунару. Спустио се доле и угушио од гасова. Није могао од смрти да се одбрани. Као што запис није могао да се одбрани од његове секире.“

ДА СЕ ПРОРОЧАНСТВО ОБИСТИНИ

Реч „грех“ је од старог нашег глагола „грести“, што значи „ићи“. Грех је „огрех“, промашај циља: идеш, залуташ, и, ако се не вратиш на прави пут – падаш у провалију. А баш покајање је повратак на прави пут, свецела обнова ума и срца, утемељење у вери, нади и љубави; јер без љубави у свет у коме живимо продире ништавило.

Владика Николај је, у пророчкој песми „Небеска Литургија“, најавио доба у коме ће на власт у нашој земљи доћи људи „којих би се марва застидела и вепрови дивљи посрамили“, који подвлашћеним Србима неће дати да своју децу зову својом, нити да слободно дишу и мисле. У то доба биће „тесна гробља, а мало гробара“. И још каже: „Гробарима отежаше руке.“ Па ипак, у истој песми, Свети Николај Жички је прорекао да ће се, после свенародног страдања, молитвама Светог Саве, Срби вратити себи, и да ће се свуда орити: „Алилуја!“

Остаје нам да се трудимо да се ово пророчанство обистини, користећи своју слободу на покајање и стваралаштво.

Извор: „Печат“