Први део

           Из редакције „Укарајине Шенгенске“

        Треба напоменути да прва верзија дате књиге у штампаној форми није добила благослов за издавање, иако у наше време добијени благослов не представља гаранцију за душекорсни садржај духовне литературе због великог броја датих најузвишенијих благослова и површног односа према благослову као таквом. Мишљења свештенства о садржају предложене књиге су у датом моменту противуречна. С једне стране, њена вредност је у томе што је писана за савременог човека, који већ практично не примећује велики број греха који су постали саставни део његове свакодневнице. Душепогубне саблазни окружују савременог човека са свих страна и предлажу се од стране овога света у најмодернијем и најпривлачнијем „паковању“, понекад чак и псеудобогословском и на први поглед потпуно „благочестивом“. У књизи су ти „гнојни чиреви“ скривени од стране искусног духовника једноставно и доступно, у Јеванђељском духу а не само на речи. С друге стране могу се срести исправке у нашој публикацији типа скраћеница „от.“ умешто „о.“, што је прихваћено за реч „отац“. Или „от.свештеник Николај“. Тешко је рећи имамо ли ми пред собом дело весте компилације, са свеобразним духовним уметничким садржајем, написаним на основу благодатног извора, или је то прича записана и издата онаква „каква јесте“ на основу житија стварно поштојећег старца, које је прикупљено и припремљено за публиковање од стране мало оцрковљнеог човека, што укључује такву врсту свесно направљених грешака. На основу горенаведеног препоручујемо да се према овој књизи односите с духовном трезвеносћу, и при потреби за њено читање затражите благослов од свог духовника. Уосталом, последња препорука је најопштија и односи се на читање било које духовне литературе.

Редакција сајта „Украјина Шенгенска“

Увод

Одлазимо код старца Антонија. Ко је он – схимонах, јеросхимонах, послушник, монах, архијереј или свештеник – ништа од тога ми тачно не знамо. Пре пола године су почела да се постављају питања поводом неког старца који је имао виђење о крају света. У почетку сам све то окретао на шалу, и уопште се трудио да све то припишем људском неверју у званично, и тежњи да пронађу истину негде ван јерархијских зидова. Чак сам одржао и проповед на ту тему. Али питања нису престајала, већ се њихов број Чак и повећавао. Не обраћати пажњу на њих би било неразумно, тим пре што се та питања не могу сматрати глупим! И више од тога – пошто сам велики поштовалац Светитеља Игњатија (Брјанчанинова), више пута сам наилазио на сагласност старчевих речи са тиме, што је велики богослов и Светитељ XIX века епископ Кавкаски Игнајтије потврдио животом и речју на основу Светог Писма и Светоотачког Предања! А парохијани су ми говорили: „Оче треба да одете код старца!“

На једној од архијерејских епархијских служби, на којој је био велики број духовништва, чуо сам разговор о неком Антонију, још царском протојереју, који је претрпео много тога под совјетском влашћу – и Соловке, и Колиму итд, итд. По ослобођењу му није било дозвољено да служи јер је сматран за сумњовог човека. Деца су се одрекла свога оца и тада је Антоније, свештеник Бога Живог, отишао да ради као ложач парних котлова у неком малом граду. Људи су веома волели „свога попа“! У граду је постојао храм, као и настојатељи бољи или лошији, али су се они смењивали тако да људи скоро нису могли ни да их запамте! Знао је Бог и архијереј. Али Антоније је био ложач парних котлова! Ноћима су код њега долазили посетиоци и молили га да крсти, освети, опева, да се помоли, и уопште за све то што је потребно православној души! Ја нисам издржао и упитао сам: „Какав се то старац доселио у наш град?“ „А ти још ниси био код њега?“ – чуо сам уместо одговора зачуђени глас свештеника, - ми сутра идемо, ако хоћеш можеш са нама“. И ја сам се сложио.

Тренутно путујемо на крај великог града, у кућу жене која је примила тако познатог старца. Он није био познат толико по својој необичној судбини, колико по виђењу последњих година постојања света и пророчанствима о томе како и ко се може спасти. При општем интересовању за то питање, разумљиво је да оца Антонија није плашила неизвесност! Овако сам ја размишљао пред сусрет са њим.

Први сусрет.

Предњи аутомобил се зауставио – стигли смо. Мала, уредна кућа, а поред капије нас дочекује жена са гостопримљивим осмехом – моји сапутници су јој очигледно добро познати, јер се започињу разговори о здрављу попадија, о дечурлији итд. Задивљујуће је то да је жена обучена у довољно светлу хаљину, марама на глави је углавном бела и повезана као у куварице – слободно позади. Очекивао сам црну хаљину, мараму, веома мрачна, хистерична лица (из неког разлога се баш то сматра истински православним ликом), а угледао сам нормалне људе са осмехом на уснама. Из куће је изашло још неколико жена а међу њима је било и парохијанки из наше Цркве.
Ушао сам и … остао укочен.

То стање је немогуће објаснити речима, то је преживљавање неке дечије узбуђености и трепета истовремено. На металном кревету је полу-лежао стогодишњи старац. Био је веома високог раста, нешто испод 1м90, и имао је необично правилне словенске црте лица. Огромна брада и дуга, лагано увијена коса на глави су били бели. Не, то није била циганска седина, већ је та белина била као оличење бића тог човека. Цео његов лик, лик монаха, аскете из првих времена хришћанства, је поражавао величанственошћу и продуховљеношћу, молитвеношћу. Само су му очи биле мало другачије – из њих је долазила нека необична свежина и доброта. На уснама је играо лаган осмех, добар, мио, рекао бих топао. „Уђите, оци свети, уђите!“ „Да, мислим свети! Имам грехова да могу да се исповедам сваки дан!“ Тек што ми је синула та мисао, а старац већ одговара, као да наставља своју прву фразу: „Да, сви имају пуно грехова, али свештеничка светост је посебне врсте, то није светост подвижника, добијена Божијом милошћу и помоћи, у зависности од одсуства грехова. Првобитна свештеничка светост је – дарована, неизбрисива! Други и мудрост пролије, а Господ допуни, - лош, да али свој!“

Људи који су ме окруживали нормално нису схватили да су чули одговор на моју мисао, а мени је то био знак да треба да будем опрезнији! Сви су се по реду целивали са старцем и на његов позив сели на столице које су стајале поред кревета. „Ту су седели неки говорници, - климнуо је старац главом на столице, и осмехнуо се, - и доказивали апсурдност Страшног Суда, краја света, раја и ада, тобоже, све мрачни рибари измислили! Можда су и чули истину, али нису могли да је разумеју. – постојао је недостатак вишег образовања! А ми ево, светле главице, не одбацујемо Божије постојање, али не као Личности, већ као свеопштег космичког разума. И њихови цитати су одабрани а све у прилог душепогубне теорије. А ја лежим и размишљам, - осмех је нестао са усни о. Антонија, - то је њихова ревност за учење, а не за предавање! Завршили су и чекају шта ћу да кажем. А шта да кажем, нема шта да се каже – глупост једна!

На глупост и одговарам глупошћу! А да ли сте видели злог духа, кажем им?! Они увређено одговарају: „Ми с вама озбиљно разговарамо а ви се шалите!“ А ја им одговарам да су се дрзнули и Јеванђеље да цитирају, и да су упознати са делима Светих Отаца, али да их не разумеју! Ви сте дошли да нађете потврду вашим сујеверицама, а пре свега мислима о непотребности Цркве у делу спасења – авај, ја вам нисам помоћник! Да, седео сам. Да нисам био примљен међу клир у неколико епархија. Али да ли то треба да буде повод за хулу на Цркву са Њеним догматима?! Ви покушавате да окренете Јеванђеље против Цркве, а ко вам Га је дао ако не Апостолска Католичанска Црква! А за злог духа се не шалим, то није шала да се он може видети, прочитајте преп. Серафима Саровског или Светог Игњатија Брјанчанинова!

Ћуте, а шта да им кажем, немам шта да им кажем – видети, значи спознати, а спознати – то већ није вера, већ знање! А разговор о вери. О вери је можда мало лакше разговарати, пробај, спознај где је истина, ја верујем у једно, а он – у друго! На први поглед све је логично! Али авај само на први!“

Старац је ућутао. Моји сапутници су осетили да је старац уморан и почели су да устају са својих места и да се опраштају. Ја сам следио њихов пример иако ми се чини да нисам желео да изађем из те куће јер сам осећао такав мир и спокојство у души. Ми смо се спремали да кренемо, и ја сам већ поред врата чуо Старчев глас: „Оче Александре а ми се већ познајемо!“ Као да ме је нешто проболо у груди, да заиста било је нечег познатог у разговору оца Антонија, али шта?! А сећате се, Верхнедонско, а оче Александре?!“

Сетио сам се. Биле су то страшне странице мог живота, да се страшније не могу ни замислити. Спопала ме је туга, или тачније знаци туге, и не желим ни да се враћам на то време, када попадија и ја нисмо две ноћи уопште спавали.

Недеља је а ја не могу да служим. Сви парохијани знају за нашу трагедију, ушли су у Цркву и читају Акатисте. Негде око 9-10 ујутру пришао ми је један младић и рекао: „Отац и попадије су ми наредили да Вам пренесем оче Александре да се не бринете да не предузимате никаква дела већ да се молите! Све се већ разрешило, све је добро!“ Ја сам искрено од тих речи био пренеражен – какав отац и какве попадије?! У насељу је живео мој претходник по настојатељству, придошлица из Љвовске области коме је било забрањено да служи али он у оваквим стварима нема ништа! Код њега су долазили за препродају иностраних марака, али не за нешто слично! А овде - отац и попадије!

Младића сам добро знао, он је често молио да нешто прочита за певницом, трудио се веома и имао је веома добру дикцију. Звали су га Виктор.

„Витја, - питам га, - хајде добро попадије, а ко је отац?!“ „Како ко - отац Антоније! Он код њих стално долази, служи Литургије, исповеда, причешћује, и све нас поучава! Он се за вас такође молио целу ноћ, и рекао је да се не бринете и да је већ све добро!“ Ја то „добро“ тог тренутка нисам видео! Ушао сам у Цркву, - стотину људи се молило, читао се Акатист. Некако сам сам по себи клекнуо, узео „Акатистник“ у руке и… са сузама почео да служим молебан. О томе да је све већ заиста било добро сазнао сам тек увече. И тада се заиста појавило озбиљно интересовање за тог старца - о. Антонија.

Угледао сам га. Била је нека празнична служба у току Великог Поста. Почињем да кадим после Проскомидије, и тад ми је притрчао старији црквењак и само што није викао:

„Оче, о. Антоније је у Цркви!“ Изашао сам да кадим и поглед ми се одмах зауставио на предивном старцу у подрјаснику и топлој, помало старинског кроја раси с протојерејским Крстом са украсима. После кађења, на ћасовима, сам изашао и позвао свештеника да саслужује. Он је учтиво одбио позвавши се на то да ће служити у другој Цркви. На малом входу га већ није било у Цркви. Затим је дошло до премештаја, нова парохија и све је нестајало у сујети текућих дана. Сада опет чујем познати глас.

„Сећам се оче Антоније, сетио сам се!“ „Мислим оче да Вам пратилац није потребан. Навратите, ако између праведничких трудова нађете времена! Ја сам истина је чуо да Ви нас старце не волите, као и то да смо ми тобоже неприступачни, да смо незналице, да и Крст Христов не желимо да носимо, да узнемиравамо туђе стадо и да уопште све невоље долазе од нас, а свети оче?!“ „Када се два иста листића не могу наћи шта онда рећи за људе, оче Антоније“. „Да, да то и ја кажем чекам Вас сутра ујутру!“

Моји сапутници су већ давно изашли и били су зачуђени што сам се ја задржао. А ја сам чекао јутро. Неколико пута сам исчитавао стихове Св. Игњајтија (Брјанчанинова), житија Оптинских Стараца, упоређујући све са овим што се дешава, тражећи за то дужно објашњење.

         Земаљски путеви

         Ујутру сам опет био у аутомобилу и опет путујем сад већ познатим путем ка старцу. Иста жена ме дочекује на вратима, само што се сада у њеном погледу може видети нека тајанственост – њен поглед је поглед човека који зна нешто више него што треба и него што други знају. „Молитвами…“ „Амин“ – чује се иза врата. – „Да, он вас одавно чека, - већ шапће жена, - оче, пожурите!“ Улазим и сада већ у миру посматрам старчеву келију. Али ништа необично нисам нашао: иконе на избељеним зидовима, у светом кутку се налазе два сандука – један већи и један мањи. У свештеничком дому, или у датом случају тачније речено, у дому његовог боравка слична питања не треба постављати – прибор за Крштење и Евхаристију, са Антиминсом.

Објаснићу за људе који не знају о чему се ради. Антиминс је – свилено платно са по правилу изатканим или насликаним приказом Христа у Гробу, и пришивеним честицама моштију мученика. Само на Антиминсу се служи Божанствена Литургија, тачније Њен најважнији део када долази до претварања хлеба и вина у Тело и Крв Господњу. Антиминс обично Архијереј благослови за службу у одређеној Цркви, али у нестабилним ситуацијама у друштву – као што су рат, револуција, опасност од раскола или стране религиозне надмоћи, како је рецимо било при увођењу унијатства у Украјини, архијереји су свештеницима најпоштојанијим у вери благосиљали Антиминсе специјално за службе „на месту на којем се нађу“. Много Антиминса се нашло у рукама духовништва при затварању и уништавању храмова од стране бољшевика. Једном речју речено, ретко ко од свештеника у том периоду није имао свој Антиминс, те његово порекло и код оца Антонија није изазивало никакве сумње.

„Шта је оче Светиње вам привлаче поглед зар не?“ Пошто смо се поздравили свештеничким поздравом и целивом, ја сам по старчевом позиву сео на столицу поред његовог кревета. Разговор нам некако није ишао. Отац Антоније је полу-лежао обучен у бели стари подрјасник, само му је израз лица био другачији него јуче – на њему се видела дубока замишљеност, па чак и нека сањива тужна црта на челу.
„Оче, можда нисам дошао у право време?“ – питао сам старца. „Да, не, шта ти је, ја сам те сам звао. Просто сам се замислио о минулим данима, грех је истраживати путеве Господње, али ја не - све се враћам у прошлост, и све покушавам да схватим како, шта и зашто“.

„Ви сте кажу још били царски наследни протојереј?“

„Ма шта ти је Бог с тобом! Да смо сви у то време имали слично схватање вере и места Православља у животу Русије, тада видиш револуције не би ни било. Не, ја сам из војничке породице, отац је био инжењер у немачкој фабрици. То је у то време био висок положај! Сопствена кућа, кочије, а у кући – пуна ћаса, послуга, коњушари и све што је било потребно. Породица је била православна али безбожни дух времена и бављења Европом није могао а да не затрује духовну атмосферу. Мама је рођена племкиња, рођена је и одрасла на селу које је носило дедино име, и била је најпобожнија. Иако је та побожност више била слична обреду, али истина са призвуком старе епохе. У нашој кухињи се увек неко хранио те неки богаљ, те војник-инвалид… Отац је све то посматрао мирно сматрајући то топлом чудношћу своје супруге, али није узимао учешћа у томе.
Ја нисам успео да добијем образовање – слушао сам лекције на универзитету. Али нажалост не само лекције – каквих само партија није било на курсу, сада већ не могу ни да се сетим! Али њихова суштина је била иста – разрушити, а затим градити. Нешто страшно је долазило од свих тих учења – адски дух мржње међу људима. А људи су долазили на предавања и слушали, и слушали се међусобно! То је као када човек гледа у провалију – од смрти га дели само један мали корак, а њега нешто вуче да погледа једном и још једном! Нису хтели да слушају глас праведника, већ су ишли за неваљалцима. И стигли су ту где су стигли.

У почетку рата се чинило да ће се људи уразумити и увидети да је он Божија казна. Не, нису схватили и пошли су у револуцију. Ја сам у то време променио свој начин погледа на свет, оставио сам светску науку и уписао семинарију. Страшно је било бити иза зидова Тројице-Сергејеве Лавре, али како су се мирно и са трепетом вршиле службе у њеним Црквама! У слободно време сам седео у академској библиотеци и читао, читао, читао… Све сам покушавао да схватим шта се дешавало и да претпоставим будућност. Била је то смелост младости и уздање у сопствени разум! Срећа је да је било довољно стараца схимника, који су успели да ме припреме за живот: читање ме више није толико привлачило колико молитва и молитвено општење. Спорови и дискусије који су увек били аргументовани за обе стране које у њима учествују су сматране празним губитком времена.

Било је то страшно али и интересантно време – мучеништво је очишћавало Цркву. Ако би било и неких новости, оне би увек биле лоше, веома лоше, а најчешће – страшне! Погинули су ми родитељи, и донео сам одлуку – монаштво, живот у свету би за мене био просто неподношљив. И тако сам примио постриг и две хиротоније. Пошто сам ставио Крст на прса, примио сам и крст на рамена – хапшење, логор, депортација… А затим поново хапшење и логор, и уопште о томе не треба много причати“.

„Оче Антоније а како је духовништво прихватило декларацију 27-е године?“ – прекинуо сам старца.

„А како је она могла да буде прихваћена? Архијереји су је различито примили, тако сам чуо јер сам с њима мало општио. А ниже духовништво – мирно, довољно мирно. А шта је у њој па било а да тога није било у историји Руске Православне Цркве?! Слух је парала реч „Совјетска Отаџбина“ или некако мало другације, али је суштина иста. Тада су речи „Русија“, „Рус“ биле белогардејштина! Сами смо криви јер непријатељ нема могућности да примора човека да греши – нема никакве принуде. Он само предлаже грех, а на теби је избор. То је парцијално (појединачно) сагрешење, али из личних грехова израста и грех народа. Шта, зар су само Јевреји оскрњивали храмове и улазили у савез са безбожницима?! Не, наравно. Али то је већ друга тема. Дакле где смо стали оче Александре?“

„Хапшење, логор, депортација…“ – тихо сам напоменуо. И отац Антоније је лагано наставио своју причу.

„Отпустили су ме после рата, - болест се толико развила да нисам могао да ходам, а време је истицало. Један војник ми је предложио да одем у његов родни крај – Чак ми је рекао и коме да се обратим. Људи су топли, верујући, и они су ме цело лето лечили пажљивом негом. Нашли су ми и посао у суседном насељу – постао сам ложач парних котлова. Локалном архијереју се нисам обраћао, плашио сам се јер сам свашта чуо од људи. Мислио сам, прочиће зима и тада ћу нешто потражити. Оци су ми дали адресу једног архиепископа, за кога су ми рекли да је узимао мени сличне – опуномоћено умирујући митом за време обилне трпезе.

А желео сам да служим. Ту негде пре Божића, недељу, или две-три, не сећам се да ли је прошао празник свете Варваре, неко ми је ноћу куцао на врата. Време је било тешко, гладно, хладно, а ја имам угаљ, као други хлеб! Да мислим се отворићу. Ушао је млад момак од својих тридесет година, и стоји збуњен не може да почне. Ја већ нисам издржао већ сам рекао: „Дошао си, причај, шта је тобоже си збуњен, ја не уједам!“ А он ми је рекао због чега је дошао – и ноге су ми се одсекле. А ево шта је он испричао. У проклетим, безбожним тридесетим код његове мајке, веома верујуће жене, су се непрекидно заустављали свештеници без парохија, и монаси, као и мирјани, Чак је био и неки епископ. Они су се заустављали, служили, причешћивали, крштавали, и радили све за чим су људи имали потребе. Нарочито је чешто долазио стари јеромонах и он се људима веома свиђао због своје простоте, меког карактера, и због тога што никад није одбијао ничије молбе. Једном пред јутро је дошао монах са својим обичним кофером, у коме је носио све за службу, и неким завежљајем у рукама. Он је дао кофер мајци мог посетиоца, и наредио да га сакрије – јер су и њега самог већ тражили да ухапсе. Последњи распоред је био следећи: „Ја се нећу враћати, дај то свештенику који ће доћи у ове крајеве по изласку из логора!“ И нестао је.

Жена је ревносно испунила наређење и чак ни Немци нису нашли кофер. И она је сада већ стара и болесна, али је чула да у котларници тобоже ради поп, па је послала сина да се све разјасни. Ја нисам трчао, летео сам као птица не дишући, и не осећајући ни реуматичне зглобове, само да што брже стигнем! То је он – заветни (тајни) дом, лајући невешто као уцвељени неухрањен пас, шкрипа врата и ми смо у кући. На кревету лежи старац, на клупи седе старије жене поред стола. На столу се пуши лонац и ту је чак не кофер, како ми данас схватамо, већ најбољи дрвени сандучић, обавијен кожом. Његове невелике размере су ме приморале да задрхтим – зар нема одежде?! А можда нема прибора за Евхаристију?

Тако сам се узбудио да сам заборавио да се поздравим са људима и да пожелим мир тој кући! „Помаже Бог оче, благословите!“ – поред мене је стајао мушкарац средњих година, веома крупан и очигледно фронтовац, „Бог благословио“. „Ја сам старији син, Василије. Ево оче кључева и све је Ваше, узмите. Само имам једну молбу да мами одслужите опело – слаба је и болесна“. „Све што треба, - молим вас! Само ћу ја да сакријем кофер код себе у котларници, јел' то у реду?!“ – глас ми је дрхтао, а руке су гладиле драги сандучић. Василије се осмехнуо: „Рекао сам Вам – он је Ваш оче Антоније. Јурко, - окренуо се према млађем брату – ће Вам га сада однети“.

Код мене у котларници се налазио један табурет и клупица. Прекрио сам табурет чистом кошуљом, коју ми је неко поклонио, ставио сам сандучић на њега, а сам сам седео на клупици и посматрао своје благо. Смеђа, дебела кожа је имала утиснуте шаре, може се рећи са призорима из црквене тематике: Крст уоквирен виноградским грожђем и лишћем, а у угловима су биле – храмовне куполе. Али ево кључа у рези, покушавао сам да пробушим - али кључ је на месту. Садржај сандука ми не дозвољава да мислим да је реза зарђала. Још једном сам пажљиво прегледао сандук и нашао сам скривени отвор, стављам у њега кљућ са друге стране, обрт и чује се лаган звекет! После тога сам отркрио и другу резу. Отварам поклопац и - просто се дивим чуду! Унутрашњост поклопца се распоређује и претвара у мали иконостас. Унутра су стављене беле свештеничке одежде. Испод њих се налази дрвена преграда, у чијим удубљењима су причвршћени службено Јеванђеље, требник и службеник. С трепетом извлачим ризе и извлачим Јеванђеље - да испод њега, како је и речено у илитону се налази Антиминс! Имам могућност да служим - каква радост!

Извлачим ту средњу преграду. Испод ње у удубљењу су и - посуда за Евхаристију, и прибор за крштавање, и чак и Дароносица. Сама преграда је - мали сталак, преносни Престо. Има чак и ножице. Мојој радости нема краја, али где ћу да служим?! Немам своју кућу - то јест место становања. Котларница је место где и радим и живим. Људи су ме звали да живим са њима, али не желим да им одузимам простор - кућице су остале као земунице после Немаца - сиромашне, а овде ћу се помолити и служити. Да ја сам опасан станар јер могу да ме виде и поново ухвате. Али шта сад да радим.

С том мишљу сам и заспао поред пећи и свог блага. Али ако ми је Господ дао све што ми је потребно за службу онда ћу ускоро добити и место на коме ћу служити - била је то мала кућа на самом крају насеља, коју ми је поклонила једна верујућа старица. Почео сам да служим, и да вршим требе. Никога специјално нисам молио да чува тајне, нисам ограничавао број људи који су долазили на Службу, али се ова тајна строго чувала. Крштавао сам и служио опело - ноћу или рано ујутру, тек што сунце изађе. Новац нисам узимао, а није ми био ни потребан, добијао сам нешто од рада у котларници, људи су ми доносили стару одећу, а што се тиче хране - па зар монаху треба много хране? Жив сам, - и слава Богу.

Тако се неприметно завршила зима а са њом и мој рад у котларници. Лети је било горе - слали су ме на орање сеоских домаћинстава и послали су ми и обавештење. Био сам веома тужан - колико само има празника, а ја не могу да служим. То обавештење су ми дали старице, парохијанке. После су код лекара, чију сам ћерку крстио, и објасниле да ће село остати без свештеника, уколико отац Антоније оде на рад. Испричале су и за моје болести, и како су се старале о мени. Ослободили су ме и поново сам постављен у котларници - путовао сам на Донбас како би набавио угаљ, проверавао сам систем итд.

Тако је протекло неколико година. Мене није напустала жеља да отпутујем у Москву, у Тројице - Сергејеву Лавру. Ствар је била у томе, што чим примиш постриг и свештенички чин мораш да се суочиш са хапшењима и депортацијама, и ја сам почео да се припремам на то. Припрема се састојала у томе што сам све оно што ми је било неопходно - књиге, риза, тамјан, итд., почео да разносим по становима својих верујућих познаника с молбом да све то сакрију док не наступе боља времена. И ево сада гледајући како су моји земљаци сачували службени кофер, обузимала ме је мисао да покушам да сакупим све те скривене ствари. Пре свега - књиге о духовном делању, јер сам у логор отишао као млад монах, и био сам монах само по постригу а не и по духовном делању. Наравно, нешто сам запамтио од поука Тројичких схимника, нешто су ми рекли свештеници, који су седели са мном, али сам ја имао јаку потребу за литературом а најпре за - Добротољубљем. Та мисао ме је и приморала да се упутим у Сергејев Посад.

Тада и није постојало отпуста јер је све и било илегално. Успео сам да од својих надређених измолим неку потврду за пут у Москву. Морам да кажем да се на првој етапи моја замисао показала безнадежном - један је умро, други је погинуо, у стану опет неког другог су - непознати људи - тај човек који седи је очигледно домаћин. Прошло је толико година, рат, чистке...

Већ сам се био помирио са неуспехом, купио сам пирог (врста колача - прим. прев.), стојим и одједном сам чуо следеће: „Оче Антоније јесте ли то Ви?“ Окрећем се - Господе, да ли је то привиђење?! Преда мном је био крупан мушкарац, у скупом оделу које носи престона управа, са капом и кожном ташном у рукама, и мени као бившем логорашу се све чинило веома чудно. Али не, то је он, мој бивши пријатељ са курса у семинарији, који ми је помагао да сакривам по становима верника моју једноставну имовину. Он је био млађи по узрасту, знатно млађи, и није успео да прими постриг и свештенички чин. „Вања!“ - наврле су ми сузе на очи. Загрлили смо се и тако смо стајали, без могућности да кажемо и једну реч због стегнутог грла. Поштански милиционер се вероватно зачудио видевши добростојећег човека како грли скоро сиромаха. Он је пришао, питао Ивана да ли је све у реду, а од мене је затражио документе и дуго их је проверавао. Уосталом можда и није дуго проверавао али сам ја толико желео да останем сам са својим вршњаком да су ми минути изгледали као часови. На крају ми их је немарно вратио и не желећи похвалио рекавши да сам слободан. Отишао сам са Иваном у страну поред северног зида где је било мање пролазника и чуо причу његвог живота.

Иван је био сведок постепених хапшења како студената семинарије и академије, тако и предавача. Гласине о ужасима који се дешавају по логорима и депортацијама, а у почетку су то заиста биле велике депортације, су превазилазиле све допустиве и разумне суровости. У то је заиста било тешко поверовати, али је било немогуће неверовати. Ухапшен је епископ Иларион Тројицки, затворене су Московске Духовне Школе, Ивана су одвели у редове РККА. Служба у Турјестану, чиста биографија, али је срећа што у њој није писало семнарист, већ студент. То је била мања кривица пред влашћу.

Иван одлази на раднички факултет, у институт, и почетком рата прави добру каријеру. Њој је допринело и то што су све истакнуте личности, на овај или онај начин брзо пребацивале из кабинета у „сарашке“ - затворске научне установе, и то у најбољем случају, а у најгорем то су била места ограђена дрветом, угљем, гвожђем...

Млади сарадници су се навелико користили тим околностима - анонимно, јер није било управника! Не знам да ли је сличне опусе писао бивши семинарист Јован, али је он направио озбиљну каријеру из оклопног челика. Он је такође требало да остане али почео је рат и он је као што је познато све исписивао. КБ на Уралу, бесане ноћи 41-е, награде 43-е, једном речју - успех. 44-е је позван да управља институтом у Москви, носилац је ордена, академик, добија стан у центру, у оквиру круга. Нашла се и домаћица за стан - озакоњује везу са бившом потчињеном службеницом КБ на Уралу. Истина, жена потчињена само тренутно постаје управник, чак је и службени аутомобил највећим делом у њеним рукама. Млада жена не зна за религиозну прошлост свога мужа, и она сматра да је његово порекло радничко-сељачко, и да је атеиста. Иван је ушао у партију још у Туркестану. Све је добро али сања Тројице-Сергејеву Лавру! Да и плаши га одговор пред Богом за децу а њих је двоје - дечак и девојчица. Иван Михајлович повремено оставља своју жену и децу, обучен у најскромније одело и путује по светим местима, или једноставно посећује сеоске Цркве. „Желим да очистим душу“ - рекао је.

Није ме позвао својој кући - не сме, његов институт је затворен, кућа је под присмотром, али то што ми је рекао је просто био мелем за душу. Показало се да је Иван, то јест мој пријатељ Вања, сачувао највећи део иметка који је сакрио у време револуције.
А десило се тако да тек што је Вања био демобилисан из Туркестана и био упућен на раднички факултет у Москву, он је одмах нашао и сакупио сву своју имовину. Природно да то није било све, и многи људи су у то време били ухапшени, а њихова имовина конфискована, али највећи део је сачуван. Разумљиво је било да Иван није могао то да чува код себе у општежићу јер је то било опасно. Али у Подмосковљу се населила његова рођена тетка, монахиња из манастира који су бољшевици разорили, па је он и однео код ње моје благо (имовину). О тетки нико није знао, и она му је била рођена тетка по мајци то јест другог презимена, и Вања и тетка су строго чували тајну њихове родбинске везе. Упутили смо се према њој.

Неколико сати смо провели у возовима: Иван је имао свој безбедни план путовања са преседањима, и ми смо били на путу остварења свог циља. Пошто смо покуцали на капију у сусрет нам је изашла старица у црном, сува, мала са тако благим изразом лица да је могла икона да се наслика! На улици она није показивала никакве знаке радости због сусрета са рођаком, али се у кући одмах расплакала. „Вањечка, зашто ниси долазио толико дуго?!“ - питала је она. „Тета Вера, ти знаш да ја треба да се искрадем из куће, а не из Москве! Људмила иако зна да би наш развод значио крај наше каријере, а ревнује за сваку ствар! Мењају већ трећу секретарицу после ње, као вучје завијање. То ме је одвело на море у Сочи, где сам обновио неколико санаторијума и дошао“ - погледао ме је Иван правдајући се. Тета Вера је спустила очи, тихо их бришући крајем хаљине, заћутала је и ужурбала се поред стола.

Почео сам да разгледам домаћицину кућу. Задивљујућа једноставност и достојанство, нема ничег непотребног, а то што има је заиста потребно. Кућица је заиста мала, сала и кухиња са руском пећи која је монахињи служила као кревет. Поред пећи се налазило неколико чађавих, старих икона, и чак је било тешко разабрати ликове на њима. Поред икона је светлело кандило. Жарећи више на кукама које су окачене на зиду. На полици се налази неколико лонаца од ливеног гвожђа и неколико тањира. У сали се налази велики свети кутак са најлепшим, огромним кандилом, вероватно храмовним - оно је било тако велико. На неколико полица се налазила гомилица ланеног рубља. Столица нема, већ само сто и две клупе поред њега - једноставне, изрезбарене и веома добро избељене. „Тета Вера,- почео је Иван, - немој да се узбуђујеш, отац Антоније и ја смо дошли само на кратко, и сама знаш зашто смо дошли. У ствари, упознајте се - ово је јеромонах Антоније, а ово је моја тетка Вера, монахиња Сенклитикија!“ Мати је узела благослов. „Вања ми је много причао о Вама оче, слава Богу да сте живи. Ја већ нисам веровала да ћу дочекати власника свих ових ствари и бојала сам се шта ће са њима бити после моје смрти. Али не, Господ је све уредио! Хајде онда да Вам их дам“.

Моје благо је било сакривено испод пећи, и то неколико великих кофера чији су крајеви били оивичени металним деловима. У једном су се налазиле ризе (свештеничка одежда - прим. прев.) и монашке одежде, неколико комплета воздуха и покривача. Када смо отворили тај кофер у соби се осетио оштар мирис нафталина. Домаћица се збунила: „Не замерите оче то је од мољчавих извештаја али се мирис некако пренео!“ А мени су се сливале сузе низ лице јер сам се сетио како смо у тамним ноћима кријући се носили све то по кућама. Моја монашка одежда! Колико сам био радостан када сам је узео од Лаврских кројача, а обукао сам је само неколико пута!

Вања се изнервирао због задржавања. Схавтивши то, прешао је на следеће своје благо. Боже мој, а одакле је ово?! У коферу се налазило десетак Антиминса, а ја сам имао само један! „То сам ја скупио, - тихо је рекао Вања, - на пијаци у току рата, донео сам их из Туркестана, а војници су њима гланцали своје чизме. Нисам могао да гледам такво богохулство. Сам нисам постао свештеник, али ћу барем на овај начин да послужим!“

У коферу је поред Антиминса било и службених књига, крстионица, сребрни прибор за Евхаристију, тамјан, бочица Мира, које се временом невероватно згусло, и још штошта.

У трећем сандуку су биле књиге и то доста књига. Узимао сам их и као да сам се сусретао са старим пријатељима, наставницима. Књиге су биле свима доступне. „Да, - рекао је Иван као да је схватио моју мисао, - много књига је пропало. Пронађени су и повериоци, у току гладних двадесетих је доста књига распродато, а неки домаћини су ухапшени а њихова домаћинства конфискована. Можда су их и оставили негде скривене по кућама, али ниси могао да тражиш нове људе код којих би се ствари сакриле, - за Библију се доспевало у затвор, - и сматрани су антисовјетима!“ „Шта ти је драги Вања, то је просто подвиг сачувати ово све усред свега што се десило у току тих страшних година! Хвала, рођени, хвала ти!“ - очи су ми се напуниле сузама а једва сам успео да изговорим речи захвалности.

Али то је било пола посла - нашао сам ствари али сада их је требало и превести али како?! Путничких возова практично нема а и ризик је велики - с једне стране милиција а са друге… Иван ми је опет помогао. Кофери су били запечаћени и пломбирани као терет за његов институт. Мене је преобукао у „престоно одело“, скинувши га са рамена, написао је документа за праћење терета и ставио ме на путнички воз. Већ у возу сам у џепу кратког мушког капута који ми је поклонио нашао новац и коверту са дугим писмом од пријатеља...

Да, тако сам отпутовао за Москву. А кући су ме чекали. То је за човека тако неопходно осећање - да га негде чекају. Када сам отишао нисам о томе ни размишљао. Али када ме је први човек кога сам срео поздравио топлим радосним осмехом, постало ми је јасно да сам ту потребан и да ме ту очекују.

Данас није проблем да се ствари допреме до куће, а тада није било ни добрих коња. Довезао ме је рејонски милиционер са старим, трофејним BMW-ом! И не само да ме је довезао него ми је помогао да и кофере пренесем у кућу. А затим је било посетилаца, са и без разлога, људи су долазили, долазили и долазили. Ја нисам могао да дочекам то време када ћу остати сам са својим благом, са својом прошлошћу. Али они наравно нису ни могли да се досете ко ме је дочекао у Москви и да сам дошао са новцем које ти трудбеници нису могли ни да сањају. Долазили су са храном - јаје, хлепчић, брашно, и рибицом коју су деца уловила. Поставио сам самовар, иначе поклон монахиње Сенклитикије, и пили смо прави чај! Иако и редак и до вечери много-много пута подгреван али прави чај!

Наступило је вече, моји драги парохијани су се разишли и ја сам остао сам. Занимале су ме пре свега књиге које су ми остале и нисам имао времена да их прегледам. Најважније ми је било да сам угледао Добротољубље на свом месту. Златоуст, Јефрем Сирин, Григорије Палама, Патерик, део књига је био на грчком језику, а неке чак и на латинском. Све сам наравно заборавио али надам се да ћу се снаћи. Угледао сам неколико књига које нису биле моје. По свој вероватноћи Иванова тетка није чувала само моје благо. Видео сам потписе: јеромонах Нифон, схиигуман Павле, послушник Данило, где сте ви свечасни оци?! И осетио сам огромну одговорност пред Богом и руским светим новомученицима за то што сам жив. А наравно и пред Црквом.

Последња ствар које ме је мучила је била шта ће бити са службом? О томе ме је у Москви питала и монахиња Сенклитикија да ли служим како се она изразила код „сергијанаца“. У тој ситуацији ми није било до богословских расправа, а ја према њима нисам био расположен још од револуције 14-е године - нарасправљали смо се 17-е! Али одсуство да тако кажем законског служења ме је узнемиравало. Сем тога, враћање и добијање свих службених и духовних ствари сам умногоме схватио као позив на службу и то не само тајну, непотпуну. У то време је у нашем селу постојала одлична парохија, како се она схватала у старо време, а не само као долазак у Цркву, већ као заједница људи који љубе једни друге у Господу. Мало ме је збуњивао број Антиминса које сам имао у рукама,и било их је око пет. Шта је то било - да ли поверење на чување Светиња, моштију, или већ нешто друго? И уз много сумње, почео сам својим сопственим напорима да тражим прилоге у Руској Православној Цркви Московске Патријаршије.

Веома брзо, и на моје чуђење без великих напора, био сам прихваћен за свештеника у једној епархији.

„Оче Антоније, - прекинуо сам старчеву причу питањем, - а како се прича да Вас нису одмах прихватили да су вас ваша духовна деца одбила и слично?“

„Ја сам ти причао да сам ја монах још од семинарије. То је друга прича. Код мене се дуго времена налазио неки отац Алексеј. Он је био наследни царски протојереј, имао је и чеда која га нису напустила. Највише ме је вређао син-фронтовац - генерал. Херој Савеза, залупио је врата пред татом. И архијереја је напао тако да отац Алексеј није могао да добије парохију.

Не, са мном је све било једноставније. Истина пре тога су ме одбили једно три пута, али без икакве злобе, без одуговлачења.

Владика је био довољно млад али је и даље остајао на том положају. С властима нисам био у добрим односима али нисам ни ратовао. У сваком случају владици нису посебно забрањивали да прима, и да рукполаже. Ствар је у томе да иако се храмови нису превише отаварали, али старо духовништво је изумирало а сви су прошли затворе и депортације. А ако се у храму није служило онда је он брзо затваран, и то без оклевања.

Десило се да су ме позвали код опуномоћеника, ја сам испунио све папире, и мислио сам да је то све. Али опуномоћеник ме није пуштао, већ је измишљао разговор о лојалности совјетској власти. Ја сам му објаснио да ме не интересује чак ни црквена политика, а камоли светска и да се као грађанин и хришћанин потчињавам власти. Рекао сам му још да ништа противзаконито нисам учинио, нити намеравам да учиним, и то не из страха већ по савести. Он је тобоже одушвљено бодрио моја убеђења и рече ми да потпишем папир. А то је папир за „куцање“! Извинио сам се и одбио, благо мотивисан још у логору стеченом одбојношћу. Опуномоћеник је спокојно и без емоција узео мој потпис и рекао: „Ти си оче будала! Хтели смо да те поставимо у граду, а сада ћеш да идеш у село. А и за то буди захвалан јер те нисмо послали на изградњу народног добра. Донбас је близу и рудник је поред, тако да други пут боље гледај да промениш навике. Иди и спремај се“.

Владика ништа није рекао поводом моје посете опуномоћенику, али је било очигледно да је однос према мени постао поверљивији. Иако је постојала потреба да будем постављен у селу, то се није дешавало: има већ педесет година, монах, без породице, а нема ни данашње образовање, јер више зна историју комунистичке партије него историју Апостолске Цркве. Све то је Владики омогућило да направи неке планове у вези мене, али разговор са опуномоћеним лицем је много тога покварио. Ја сам и поред свега тога кроз неколико недеља примио парохију.

Показало се међутим да не узнемирава толико примање нове, колико напуштање своје старе парохије. Шта ће тамо у селу причати да је дошао болесник, логораш-инвалид који једва покреће ноге. Подигли су ме, обукли, обули, дали посао и чували од проницљивог ока НКВД-а. Овде су ми се десиле најпријатније ствари у мом животу после ослобођења. Али почели су да ме прате. Људи то нису сматрали за издају, али је у свему томе постојао елемент промене. Шта да се ради?! Али прошла су и отишла у неповрат та времена избора за свештеника на парохији у Слобожаншчини, а тим пре у православном свету. Молио сам своје добротворе-парохијане само за једно - да не прецртају моје име заувек, јер и своју кућицу нисам продао већ сам је оставио њима на старање.

Нисам у потпуности ни познавао све прелести и све тешкоће парохијског живота. Неко је задовољан, неко је увређен, а неко сматра немогућим служење попа-крвопије у време изградње комунизма! Колико је било топло Антонију - котлару, толико је постало хладно јеромонаху Антонију, настојатељу храма. Уосталом, ускоро игуману, и потом архимандриту.

Последње уанпређење ме је плашило. Прво, оно је било повезано са преласком у градску парохију, а ја нисам заборавио разговор са опуномоћеним лицем; друго, плашиле су ме промене у црквеном животу тога периода. Умиривао сам себе да је то старачко гунђање, и да нема повода за узнемиравање нити било какве бојазни, али нешто ме је ипак бринуло.

Прошло је неколико релативно мирних година. Трудио сам се да савладам науку духовног делања, парохијане сам покушавао да научим да разликују бело од црног, спасоносно од погибељног. Првих година после рата то је било једноставније: и народ, поучен ратом је био бољи, и људски захтеви су били природнији - кров над главом и корица хлеба. А срећа је била то што си жив. Затим је ситуација постала компликованија под утицајем погубне кинематографије, као и пропаганде. Ми смо били принуђени да ћутимо на амвонима, без обзира где се проповедало. Много људи би нам се смејало и мало би се размишљало.

Али не бих сада о томе. Постао сам игуман, а затим архимандрит и све је ишло рекло би се да не може боље. Али души нешто није давало мира. Почео сам чешће да одлазим у насеље ради келејне службе, а сада сам већ имао и домаћу Цркву по благослову архијереја. Служио сам и служио, молећи Господа да ми открије моју неправедност због које сам изгубио душевни мир. И једном у време јутрења које сам обично служио у три сата за време молитве у којој сам се још једном обратио Господу са питањем које ме је узнемиравало, ја не само да сам чуо већ сам и осетио следећи глас: „А ко си ти Антоније?!“ „Како ко Господе - ја сам архимандрит“. „Не, ти си монах!“ И у томе је био одговор. Да, ја сам монах!

Ујутру сам отишао у епархијску управу и предао молбу за службени положај. Архијереј ме је дуго наговарао да то не радим и морао сам да пристанем да останем у парохији до доласка свештеника у епархију, јер су се у то време многи враћали из логора, пристизали су и дипломци семинарије - међутим ипак се нисам дуго задржао.

Старчество

У логору сам се сретао са старцима који су имали искуство умне молитве. Био је један отац за време чије молитве се снег топио! А у логору се сем основних ствари не може научити много више јер се нема ни времена, ни снаге. Да, изучио сам сву духовну литературу коју сам имао, али сам желео да све осетим и непосредно. И ево сада сам се упутио на пут трагања за науком духовног делања.

Куцајте и отвориће вам се, и скоро десет година сам проживео код неког старца, чувара велике премудрости спасења, какве је људима дала Оптина, и само сам ретко одлазио у своје насеље ради службе. Он ме је пред смрт благословио да идем тим путем. И ево храмљем, грешан, а по мери својих снага.

           Виђење старца Антонија

        Негде почетком седамдесетих, за време служења Божанствене Литургије, удостојио сам се првог виђења. А десило се следеће. У то време је почело опште одушевљење људи са Западом, и сходно томе губиле су се карактеристике које су својствене православним Словенима - скромност, гостопримљивост, нестицање. Стицање се може сматрати најважнијим карактеристиком новог погледа на свет, јер новац и ствари постају вреднији од морала, духовности. И оно најстрашније што се десило је и начин живота људи који себе називају православним, и који веома често строго поштују црквене обреде, постају исти као и многобожци који их окружују! Дошло је до такве нескромности, тежње за каријером, и високим положајем у друштву. За децу из верујућих породица не представља душевну муку ступање у пионире, комсомол, партију. И већ имају оправдање у „рукаву“: „А како ћемо без тога, не живимо у пустињи већ међу људима. Па, грех - ако на тај начин посматрамо све је онда грех, али покајаћемо се и у реду“. Такав површан однос је изазивао страх за саму могућност спасења. Ја сам ишчитавао Јеванђеље, а посебно Откровење, јер ми није давало мира питање о пустињи у коју људи треба да беже.

И ево видим велики број људи који иду, и једу. Неки чини ми се и не једу, већ - пирују, други - блуднице, трећи - пакосте својим ближњима, и сви су они као реком понесени. Међу њима има разних људи, како мирјана, тако и духовника, и војника, и политичара, свих, свих. Велики број људи се просто гурају напред, а неки иду мирно. На њховом путу је страшна провалија која води у ад. Чини се да сви треба да упадну у провалију - али не. Велики део људи лети надоле, видим како некога надоле вуку аутомобили, трпезе, новац, скупа одећа. А неки мирно прелазе преко те провалије, чак некако и изнад ње да тако кажем. Неко од њих посрће, али не упада у провалију - свети мужеви их придржавају и помажу. У провалију не упадају само богаташи, већ и људи који не располажу великим средствима. Али сви они имају једног идола - светску похоту.
Било је страшно. Из провалије су се чули не јецаји, већ урлици и смрад. Али то није обичан смрад, већ како се благоухање не може описати, нити упоредити са мирисом цвета или траве, већ је то благоухање благодати, које Господ дарује од моштију, чудотворних икона или на други начин тако и адски смрад није само обичан непријатан мирис, као смрад сумпора, већ је то осећај ужаса и одвратности - једном речју - ад.

Ево теби и пустиња. И тамо је отшелнике саблажњавао човекоубица, старајући се да им побуди страсти стицања, похоте, унинија. Многи су падали, многи. Истовремено, колико кнежева и моћника овога света се спасло, а које Цркве није присајединила светима - они су имали све, али њихово срце није било везано за пропадљиви свет, већ за Вишњи.

У наше време је страшно и то што искушења вребају човека на сваком кораку и веома често су таква да их није лако открити. Код мене долази велики број људи које чини се мучи једно те исто питање - како се спасти и како поступити у овој или оној ситуацији. Али зар је могуће узети благослов за сваки поступак и то не у току дана већ чак и месеца?! Значи треба препознавати саблазни које су непромењене још од постанка света, јер ђаво не ствара ништа. Друга је ствар то што се за хиљаде година он накупио искуства, и сада су његови предлози човечанству да сиђе код њега у ад много изоштренији, а у суштини цео савремен свет је - његов предлог. Предлог, зато што он нема моћ никога да примора ни на шта, али зато упакује грех у пакет, тако да су слуге таме увек спремни са својим: „Шта желите?“

Још једна данашња карактеристика је скори долазак антихриста. Многи духовни људи кажу да се он већ родио. О томе је тешко судити, непријатељ је лукав па чак и према онима који му служе. Многи од њих су себе сматрали антихристима, и они су изгледали тако на основу својих погледа на свет и поступака, али то нису били они о којима говори Црква. Можда се и родио, можда и није, није ствар у томе. Када су Светитеља Игњајтија (Брјанчанинова) питали о доласку антихриста, он је одговарао да не постоји тачан датум, јер његов долазак условљавају људи својом злобом. Такво је данашње време - време завршних припрема за његов долазак. А ту је и концентрација светске власти јер он неће бити судија само једне стране, већ целог света уз неопходно претварање „људи у звери“. Али и то је мало за то да цело човечанство падне на колена, већ треба изградити такав систем живота, чије би најмање нарушавање повлачило за собом катастрофалне последице - глад, хладноћу, разарање. И тај систем се формира. Кроз неколико година сам видео како ће се све то десити.

Други део

         Друго виђење старца Антонија. Поуке

        Тешко је било то (виђење) прихватити у тим годинама привидног совјетског благостања, и тада нисам мислио да ћу доживети остварење много тога што сам се удостојио да видим.

Дакле, као што сам рекао друго виђење није било продужетак првог, не. Оно се и временски десило много касније а и по садржају је такође било веома различито. Прво виђење је била својеврсна поука, или већ уразумљење. Ја сам се молио за одговор и добио сам га. Друго виђење је може се рећи сасвим друге врсте.

Нисам се ни за шта молио, али ми је Одозго било дато да видим то о чему су ме питали људи који су долазили код мене. Ако прво виђење може да се преприча са већом или мањом тачношћу, онда је друго у принципу немогуће препричати. Ја, ћу оче Александре први пут покушати да ти изложим друго виђење неким редоследом, или језиком светске науке да сисематизујем све то чега сам се удостојио да видим. Покушаћу да то изложим неким редоследом а не баш сасвим онако како сам видео, јер ми је било дано једно али ради веће користи, ради тебе и твојих парохијана мислим да је боље да га испричам другим редоследом. Пре овог нашег разговора све то што сам видео спомињао сам само у одговорима на недоумице верујућих.

Рећићу још неколико речи, али не из виђења, већ о створеном свету како би се боље разумело оно што следи. Господ ствара све живо у јединственом, веома суровом систему. Цела Васељена је апсолутно повезана сваким њеним дејством у најмањој ситници, а за разумна бића као што је човек, чак и дејством нечега што не припада видљивом свету као што су мисли. Дејства неразумних твари не могу да нанесу штету Васељени – она су ограничена како унутрашњим кочницама, тако и инстинктима и саморегулационим својствима саме природе. Човек је друга ствар. Он је саздан по лику и подобију Божијем. И да не бисмо расправљали шта је лик а шта - подобије, шта искорењујемо из себе, а шта не, шта човек има од рођења, за шта је призван да тежи цео живот, у датом случају је важно нешто друго а то су његова дејства, како у материјалном свету тако и са невидљивим особинама, које се одражавају на његову околну средину, на средину његовог боравка, и на целу Васељену. Бог није збрисао са лица земље Содом и Гомор, већ људе који су се одрекли Творчевог Промисла. Управо због тога и говорим да све невоље које се догађају са човечанством и природом, нису последице Божијег гнева, јер ми исповедамо да је Он Свеблаг и Свемилосрдан, и исповедамо једну Истину, али су саме невоље последица сверушилачког дејства самог човечанства, које је посрнуло - не чак ни због непријатеља, јер повода нема нити га може бити, јер је повод - принуда, већ због ђавољих замки. А сада бих започео са виђењем и о томе шта ће се све дешавати у не тако далекој будућности, а нешто се већ дешава и у данашње време. Ево шта сам видео о будућности.

Пре свега, све могуће техничке катастрофе – систем постојања који је човек изградио је по својој суштини сатански, јер апсолутно противуречи Божијим законима, те ће због тога почети да пропада. Падаће авиони, тонуће бродови, експлодираће атомске станице, хемијске фабрике. И све ће се то дешавати упоредо са страшним природним појавама које ће се дешавати по целој земљи, али посебно у – Америци. То ће бити урагани невиђене снаге, земљотреси, најсуровије суше. И насупрот томе – провале облака са поплавама. Са лица земље ће бити збрисан страшни монструм, савремени Содом – Њујорк. Одмазда неће мимоићи ни Гомор – Лос Анђелес.

Чини се да ће бити тешко наћи на земљи такво нешто где ће се човек осећати спокојно, и потпуно безбедно. Човек ће наћи мир само у уздању у Бога, а земља му већ неће дати никакву заштиту. Разгоропађена природа ће највише угрозити градове, јер су се они потпуно одвојили од ње. Једно је рушење вавилонске куле, а друго савремене зграде са стотинама мртвих без покајања и Причешћа – стотине мртвих душа. Те зграде које су постављене на стубовима а у суштини –стрелама, које пробадају земљу и као да стреме према аду – оне ће људима и донети адску смрт под барикадама.

И онај ко остане жив ће завидети онима који су погинули јер ће његов удео бити ужаснији – смрт од глади и гушења.

Призор у градовима ће бити стравичан. Чак и они који избегну потпуну пропаст биће лишени воде и електричне струје, грејања и хране, и подсећаће на огромне камене гробове јер ће тако много људи умирати. Разбојничке банде ће бескрајно чинити своја злодела, чак ће и кретање градом дању бити опасно, а ноћу ће се људи окупљати у великим групама да би заједно покушали да доживе ново јутро. Излазак сунца, авај, неће донети радост новог дана, већ тугу због неопходности да се проживи још један дан.

Не треба мислити да ће на селу царовати мир и благостање. Затрована, уништена поља, изгорела од суше или поплављена пљусковима неће давати неопходну летину. Биће никада раније виђене куге међу животињама и људима, који неће бити у стању да закопају животиње, већ ће их остављати да труле, трујући ваздух страшним смрадом. Сељаци ће страдати од напада грађана, који ће се тражећи храну разићи по селима, спремни да убију човека за корицу хлеба! Да, за ту корицу, коју сада не једу без додатака и сосова ће се проливати крв. Људождерство ће постати уобичајена појава јер ће човечанство примивши антихристов печат избрисати све моралне границе. Ноћ ће за сељаке такође бити период посебног страха, јер ће то бити време најжешћих пљачки. А циљ није само преживети, већ и сачувати имовину ради рада, јер и њима такође прети смрт глађу. Сами људи у селу као и у граду ће такође бити објекти лова. Са стране посматрајући моћиће се рећи да су се вратила препотопна времена. Али не. У то време је над светом била Божија Реч: „Рађајте се и множите“. Данашњи живот човечанства и његова суштина је усмерена на одбацивање и благодати и Божијег Промисла. Али то још увек није крај.

У почетку своје приче сам сумирао све што је томе претходило и то не случајно. Веома често, или тачније речено веома често ми због малог не видимо велико. Због малог греха не видимо и не желимо да видимо кршење основних заповести Господњих. Господ је Творац овога света и створио га је у хармонији са Собом. Сетите се Његових Речи о ономе што је тек створио: „И виде да је добро“.То је рекао Бог, Сведовољни и Свеблаги, Свемогући и Свесавршени, Свемилостиви Промислитељ је сматрао творевину добром то јест свет се налазио у хармонији са Добром, са Љубављу, јер је Бог љубав.

Човек је јединствена твар, која је способна да утиче на постојање света, круна Божијег стваралаштва, такође створен по лику и подобију Добра и Љубави. И заповести, које су човеку дате од стране Творца, нису ништа друго него поуке за миран и срећан живот у свету, у хармонији са њим. Све остало, што противуречи заповестима, је погубно како за свет, тако и за све што у њему постоји и зависи од њега. Све почиње од малога, од школских кецеља, колективног подучавања дечака и девојчица, и то не под руководством духовног лица, већ светског предавача. Ускоро ће и тај назив бити избрисан, и остаће само један – учитељ! Учитељ чега и чему? Колико тих учитеља су морално растројене личности, разведене, неуравнотежене. Други, то јест велики део, чак и ако колико-толико сачувају људско обличје, не знају и не желе да знају правила живљења у свету који је Бог створио. Чему онда они уче децу? Уче о свету не као о Божијој творевини, већ о правилима живота у свету, као области под влашћу поднебесних духова! То је оно мало, из кога произилази страшније веће.

Морална деградација. Колико пута је сатана покушао да је учини свеопштом, свеобухватном, али је увек чинио страшно разобличавање Цркве. А за духове таме је најстрашније – разобличавање. Као што се лопов поткрада у мраку и боји се светлости, тако су и ђаволска посла најделотворнија и најсаблажњивија у одсуству светлости истине. Свет је прекрила тама благостања десет „развијених“ држава, које је непријатељ изабрао као ослонац у делу одумирања целог света. Главно и ударно оружје у том делу је – слобода! Колико крви је проливено у свим револуцијама и превратима, социјалним и псеудорелигиозним, политичким и мистичним расправама на олтару злодуха „слободе!“ То је зао дух који се погордио и био збачен, твар која покушава да присвоји себи место Творца, он је – главни слободољуб. И његова слобода није Богом дарована способност човеку да буде савршен у свакој врлини. Не, његова „слобода“ су – најтеже узе чији је циљ да човека лиши могућности избора између добра и зла, остављајући за њим само одлазак у ад. Ето таква слобода ће и бити постигнута. Протестанти су се својевремено такође борили за слободу и против католичке диктатуре, а када су дошли на власт ти исти баптисти су завели такав терор и баканалију, да се и Европа згрозила! Али куда иду наши?! Зар може да се каже да смо ми – Православна Држава?

Прва слобода која је потребна злом духу, и без које се све остало расплињава је – слобода вероисповести, такозвана толерантност вера. Суштина тог покрета је да отвори широки пут, а пре свега за омладину водећи је ка сатани. Приметите оче да је то једносмеран пут. Пробај да идеш супротним смером – одмах ће те опоменути. Православна Црква им не даје да мирно спавају! Католици су већ спремни на све, прихватају цивилизацију злих духова, „прогрес“. Подржавајући сионизам, они фактички говоре „да“ антихристу.

И видео сам какве напоре чини светско зло да би оцрнило Свету Цркву, непорочно Тело Христово! Њу ће пре свега јавно срамотити у свим новинама, на радију и телевизији. Јевреји са словенским презименом ће на све начине излагати духовништво и православне јавном подсмеху, ругати се њиховим обредима, постовима, начину живота и свему томе што је одувек била основна способност за живот. У саму Цркву, међу духовништво биће слано хиљаде и хиљаде покатоличених рушилаца Православља. Због њихове привидне благочестивости, и другог, страног духа, народ ће напустити њихове храмове. Они ће стајати обновљени и изграђени, али – празни! Тек понегде ће светлети мали огањ истинске светости и привржености духу отачке вере. Ако ко буде желео тај ће и наћи. Нико неће моћи да се оправда речима: „Господе, тражио сам и нисам нашао!“ Усред таме безверја и безбожја по свој земљи ће горети мали огњеви истине. И истинито духовништво ће бити гоњено и подвргнуто свакаквим хулама, а ђавоље слуге се неће заустављати ни пред убиствима, ако Бог буде дозволио да праведник прими мученички венац. Биће много праведних мученика последњих времена!

А ти страног духа ће дочекати властелина, антихриста. Али ће и они још имати могућност да се спасу то јест да распознају ко је он, иако ће власт и новац затворити очи већини. Страшно време! А све почиње од малог – духовништво је престало да носи одежду која приличи свештеничком чину, као и да брије браде по католичком и протестантском маниру како не би изгледали необично.

Друга „слобода“ коју зли дуси свакојако негују је слобода моралног разврата. Авај, људи су је прихватили и она је постала неодвојиви део савременог живота. Блуд – није блуд, већ сексуална слобода (погледајте како непријатељ прикрива своје дејство иза наизглед лепих речи: није блуд, већ разврат, није крађа већ експропријација, и тако ради са свим). Разврат почиње од најранијег узраста у виду васпитања културе полова и његових међусобних односа. Деци ће бити (а то се већ негде и ради) показивана обнажена тела, интимни односи, који распаљују похоту, и све ће то бити представљено за нормално стање. Књиге и телевизор ће бити преплављени нагим људима, и ужасним сценама блуда. Чак је и обнаженост у садашњој одећи само почетак. Циљ је много, много одвратнији – стотине и стотине многобожаца су блудничили опијени алкохолом и наркотицима. Поборници слобода вуку човечанство на поклоњење злим дусима. Ко је кога победио, тај је томе и слуга. Управо тим ропством које је увијено у слободу се људи занимају. Али ни природан блуд неће бити довољан слугама таме. Као пројава истинског слободољубља и слободног мишљења, појавиће се содомски грех и блуд са животињама. Пропаганда те гнусобе ће бити невероватно јака, скоро и јача од полног разврата. Случајеви једнополних бракова ће толико бити разглашавани, као када су у своје време били пронађени антибиотици! Одсвуда ће се појављивати содомљани – уметници, пре свега, политичари, сељаци. Содомски грех ће постати знак веома блиске будућности. Данас се већ организују њихове дивље оргије у виду једногодишњих карневала у Америци, а све ће то бити и код нас у не мање одвратном облику. Сви који се буду противили тој надмоћи злих духова, ће бити проглашени као они који атакују на туђу слободу, дремљиве незналице и антидржавни људи, јер све државе као свој главни задатак постављају заштиту слободе коју креирају зли духови а не заштиту морала.

Одиста слободу коју креирају зли духови јер ни данас чак не може да се сретне искључиво православни чланак, осим у црквеним издањима. А архијерејима дозвољавају да се појављују на телевизији само на велике празнике. Какве само будалаштине не пишу и не говоре, али не о различитим погледима, већ о карактеру светског погледа на свет. Добра слобода је када се може хулити на светост! Све остало је – табу.

А све то је почело од малог и ој, како давно се код нас почело са предајом црквено-парохијских школа на руковођење светској власти. И туда су пошли безбожници у својству учитеља да припремају кадрове за револуцију 17-е године!

Омладина, која је потпала под сатанину власт због потпуног греховног пада, опијена алкохолом и наркотицима, не може да се одупре последњем призиву у ад истинског човекоубице и завршиће живот самоубиством. Број оних који ће дићи руку на себе ће енормно порасти. Тај број расте јер такав крај не изазива дивљење међу околином – то је сама по себи логична последица онога што се десило. Тим пре што ће број болесника који болују од страшних болести, које су повезане са похотом или неумереностима, и затрованошићу света бити тако велики, а њихова страдања тако страшна да ће друштво сматрати самоубиства као неку врсту милосрдног чина. Ићиће чак и толико далеко да ће људе подстицати на самоубиство јер ће све бити усмерено на погубљење заблуделих душа.

Друга страшна ђаволска замка ће бити подстицање људи на претерани рад и повећање личног дохотка. Сама та страст среброљубља је погубна као и уосталом све што није умерено. А неумереност води ка уништењу природе, без обзира у којој области је тај новац зарађен, то ће се свеједно одразити на околину. Други део те замке је у улагању тог новца и средстава. Још једном понављам да је изграђени систем живота невероватно крхак, чудовишно крхак. Тако и новац који користе људи подлеже тој крхкости.
Шта представља данашњи новац?! Превару, привид, илузију, као и та ђавоља „чуда“. Сва произведена техника нешто значи само уз велики број „ако“: ако је гориво текуће, ако радијација није висока (иначе електроника отказује), и тако се може још набрајати и набрајати. Поред тога, савремени аутомобил се не може возити без специјалних вештина! Значи само треба одузети једно „ако“ и све то ће постати гомила непотребног метала. Имамо и пример пред очима: коњ и крава су на цени код сељака.

Даље, велики део новца се чува или у банкама или у хартијама од вредности. Те банке ће банкротирати да би људе бацили на колена. И то ће истовремено банкротирати чак су понављања тога била успешнија. А биће и покушаја заустављања последица природних катастрофа и ратова. И са чим ће човек остати? Са масом непотребних и некорисних ствари, на чије задобијање је потрошио многе године живота, чија је вредност веома релативна чак и у благостању, док за време катастрофа представља прах, ништавило.

Сећам се кад су ме жене питале: да ли је грех ако се у кући налазе кристал и ћилими? Сви су то згртали по кућама. А шта с тим даље? Сада замислите да нема струје, гаса и грејања, па шта ће човек да ради са кристалом и ћилимима? То је за тестеру, секиру и „буржујку“! А ко има те ствари?! Можда један или два човека од стотину.

Рећићу још нешто кад сам се већ дотакао ствари. Како је свет био рационално устројен пре безумног 19-20 века! Тада се правила добра и квалитетна одећа. За њену израду су уложени труд и снага, али су је и унуци носили, ето како су људи ценили своје време! И због тога су имали довољно времена за све, и да буду у пољу, и да иду у Цркву, и да поседе за столом са родбиним на празник. А шта је сада? Постоји сезонска обућа и одећа! Али за молитву се нема времена, помолићу се код куће јер немам времена за Цркву, а деца расту као неурозна јер родитељи зарађују новац. И зато ми не живимо горе од других. А да ли живимо?! Живи само онај ко је слободан, а заробљеник и роб – постоји. Бог је дао Свог Јединородног Сина да би нас извео из ропства греха и страсти, а ми као Јевреји који су изашли из заробљеништва у Египту, ропћемо и враћамо се назад у заробљеништво. Нека гину и деца, нека су и близњи унижени, само да чорба буде не време! А шта је та чорба – то је сир у мишоловци. Када су вратанца затворена али је сир још ту, зар миш зна да је она узета? А њен час већ откуцава, али је сир ту, и она га усрдно гризе, и тако се радује укусном ручку! Али онај ко је поставио мишоловку је већ чуо да је замка била успешна и жртва је ухваћена. Он може одмах да дође и да убије жртву, а може и да јој дозволи да свари храну. Најпре ће се осећати скучено, а затим ће се навићи. Гладни? Такве ни не убијају! А крај је познат мислим да се и миш досетио.

Да, страшна су времена. Погледај само ради чега је дошло до последњег рата? Кажу: Хитлер, борбеност немачког народа, подела Европе и света. Комунисти уводе империјализам и борбу за колоније. Има много тога, али суштина није у томе – суштина је у могућности централизације власти, власти над светом. Свако дрво се познаје по плоду, оно што ти није рекао продавац садница на пијаци, сазнаћеш и оћеш нећеш тада када добијеш плод и дочекаш га. А какви су плодови рата – милиони убијених и унакажених православних људи како у нашој Русији, тако и на Балкану. Главна предстража Православља на југозападу је Србија која је у рукама Хрвата, католика – Јосиф Броз Тито је Хрват, и Хрватска постаје најразвијенија република. Православне области Југославије нису просто у забораву, али се Косово насељава муслиманима као сада и Русија, и Москва.

Други резултат су – Јевреји. Пропагандом је све тако било организовано да су у рату највише претрпели – Јевреји, а не Словени или речимо Французи. Враћам се Балканцима, Срби су ратовали за Тита, Хрвати су били са Немцима, а на крају су највише добили – Хрвати. Тако је и са Јеврејима. Прво, кога су Немци уништили? Велики део Јевреја су полу-Јевреји, или крштени или толерантни према вери, никако не ортодоксни, а поред тога ниједан од руководиоца сионизма није био у Хитлеровим мучилиштима, - они су успели да побегну јер су унапред знали суштину онога што се дешавало. Али ако се расветли све што се десавало, показује се да су прогони омогућили формирање израелске државе. Земљаци су им уделили и искројили земљу. Али код нас кажу – постави за сто. Одвојевали су ту земљу од Арапа. И опет су Арапи терористи, а не Јевреји!

Трећи резултат је – Европа. Шта је још могло да је заустави да се уједини, ако не глобалан рат. И сада се већ може сматрати да је то једна земља, од Турске до Норвешке. Све ће бити јединствено – судство, новац, закони. Све ће бити у сагласности са Америком како при општем уједињењу не би дошло до несугласица.

Који од ових резултата је важнији за сатанисте? Није нам дато да знамо. Мислим и видео сам да су то степенице једне лествице, лествице која води у антихристово царство. Он ће доћи и тада је већ све готово, потпуна централизација, сваки човек је добио свој број и картицу, а на њој је све чак и појединачни погледи на свет. И помоћу те картице ће бити могуће контролисање човека и на земљи, и под земљом, и под водом. Све ће то бити.

Наравно, он ће желети да му се људи поклоне добровољно, као што је свет прихватио Христа. Али је то добровољност, коју има животиња, коју воде на клање. Она иде сама а са стране су пастири са бичевима. Али човечанство је већ у мишоловци, иако је остало нешто мало сира. Зато је Спаситељ и рекао да једва да ће се наћи и једна верујућа душа. Ми смо већ примили услове које нуди овај свет. Људи се нису просто сложили, већ су сами изградили свој систем зависности од њега. А ако си већ прихватио правила игре – играћеш до краја, а у датом случају до Страшног Суда.

Испричао сам ти тако страшне ствари, да више нема скоро ни потребе да идем даље. Најстрашније је међутим то што чути не значи и видети, а видети је значајно ужасније и одвратније. Али треба говорити о свему овоме, како би се сликама из будућности спречавало униније у садашњости.

Да, чини се да је смрт нешто најреалније што постоји у овом свету. Али управо у њену реалност сви не желе да верују, тачније реалност смрти се упоређује са илузорношћу људског постојања. Илузорност се не схвата као обмана, не, јер код Бога нема обмане, јер је Бог – Истина. Илузорност постојања је у њеној брзој пролазности, и у односу самог човека према њој, као што се и наше невоље гомилају у нама самима. Човек се према тој пролазности односи као према вечности, одбацујући највећу реланост смрти. Рећи било коме нешто о смрти, а камоли о смрти свог сабеседника – постаћеш његов непријатељ. А шта бива ако кажеш да ће он или ја вечно живети? Просто, ми се трудимо да не мислимо о смрти, покушавајући да побегнемо од ње по принципу ноја – који сакрије главу у песак и мисли да нема опасности! Погледај колико Светитеља је ставило ковчег у своју келију, а зашто? Да би се сећали смрти, а то је по Светом Писму – залог спасења. Какви су то људи били, истински синови Божији, а пред очима им је непрестано било сећање на смрт – ковчег! Ово говорим ради нас грешних људи последњих времена, јер нас све то води ка вечном животу на земљи, и већ смо се тако извештили да себе обмањујемо, али још само мало и осетићемо еликсир вечне младости.

Као што магарцу привежу мркву испред очију, да би он трчао за њом у току целог пута и да не би узнемиравао власника својим заустављањем тако и сатана предлаже човечанству мркву вечног, греховног живота на земљи. Тобоже, шта тамо да упражњавамо неко духовно делање, молитву и пост, а тим пре да љубимо ближњега свога, па ти или поверуј у то да после гроба остаје само влажна земља, у којој ћеш и сам иструнути, и гроб ће се претворити у прах, или у то да већ постоје начини за подмлађивање, продужетак живота, спречавање старења и уопште све што пожелите. Ако сте превише пробирљиви, а ипак вам се живи - замрзнућемо вас! Када вас одмрзнемо тада ће већ све бити откривено, и ви ћете вечно живети! То је бесмислица коју је смислио неки малоумни човек, али несрећници у то верују. Да, на земљи се можеш сјединити са вечношћу и на своје очи уверити у стварност реалне вечности, а не сатанске подвале. Апостол Павле, преп. Серафим Саровски и колико још других праведника су се удостојили да виде лепоте рајских насеља! На сличан начин је још већи број молитвеника био обасјан нематеријалном Творском светлошћу. Није ли залог реалности и сам облик Божијих људи и људи који следе сатану?

Како се спасти у ово страшно и погибељно време? Данас неки теоретичари расуђују да тобоже човек не може да се спасе ако Бог то не жели, већ ако Бог жели он ће га спасти, а ако не жели - онда је то немогуће. И све то независно од напора самог човека. Калвинисти чак сматрају да не треба ни тежити спасењу јер то нема смисла. Греши брате мој колико ти душа жели, јер свеједно од тебе не зависи да ли ћеш се свидети Богу или не.

Али не, све уопште није тако. Да, без Божије помоћи нико се не може спасти, и Сам Спаситељ је то рекао ученицима па што бисмо ми разбијали главу. Али Господ помаже у оној мери колико сам човек улаже ревности, труда и напора. Како је велики Светитељ Златоуст говорио да ми треба да принесемо све своје, а оно што недостаје то ће Бог додати! Али пошто нема ревности, зато се и спашавамо невољама и болестима. И умереношћу, умереношћу у свему. Ствари, потрошња, то је страшна ђавоља узда на људима. Све је усмерено на задобијање материјалних ствари и томе нема граница.

Почео сам своју причу од првог виђења о томе да су људи одлазили у ад и шта их је тамо вукло. Значи онда не сме се поседовати ни аутомобил, ни кућа ни намештај - упитао би неко. Пре неколико година код мене су дошле две породице које су бежале из Грузије, са молбом да се помолим за њих. Задивио ме је њихов бег и то како су га остварили. У то време је већ било немогуће изаћи из земље, и сви који су покушавали да то ураде законски то јест испоштовали те формалности како би имали могућност да извезу сву имовину планирали су свој излазак, аутомобиле и не знам шта још, били су опљачкани или на граници или у току пута, подвргнути насиљу скоро до убиства. Моји посетиоци су мудро расудили: „Бог дао, Бог и узео, само да преживимо а остало ће се - додати“. Кренули су у томе у чему су били, само су ставили топле ствари у пртљажник, и бежали. Тако им је Господ дао и стан и аутомобил и све се УРЕДИЛО.

То је тај однос према стварима, које неко чува не размишљајући чак ни о својој безбедности, јер их је цео живот зарађивао. А за другога су оне само средство, а не циљ саме по себи. И зато такав човек, са таквим односом према стварима неће бити посебно привучен оним што се зове „престиж“ - само да мени буде удобно. Ево шта је правилан приступ у нашем времену. Не треба гомилати ствари чије назначење вам и онако није јасно, или које ћете једном применити у току времена. Ви их скупљате јер то раде и сви остали. То не треба радити, већ треба имати само оно што вам је заиста неопходно, и што није нешто најскупље већ једноставно и практично. То се посебно односи на топлу зимску одећу и обућу. Постоји само један принцип - одећа треба да буде скромна, од природног материјала и довољно топла.

Такође треба бити веома пажљив са електроником, и електронском опремом. Она се од привидног пријатеља претвара у јавне немилосрдне непријатеље: сваки пријемник постаје истовремено и предајник. Ја сам по том питању више пута разговарао са искусним људима. Посебно што се тиче телевизора, јер се велике битке воде око тог цивилизацијског „чуда“. Мислим да ту није питање толико самог телевизора колико његовог коришћења.

Савремени човек с једне стране превише општи са људима а с друге стране није чудно да је управо то велика грешка. Ево о чему се ту ради - човек не разговара само на послу, већ и на путу, или и онда када нема мирно настројење - он је или узбуђен или уморан. И тако човек не општи са другим у спокојном стању.
Данашњи човек има много слободног времена, и без осуђивања слободно време је сувишно време. А тако је уосталом и у свему: у храни, одећи, стану. Све оно што је сувишно представља велику опасност за душу, али је двострука опасност од вишка времена, јер сама чињеница постојања сувишног времена сведочи о непостојању духовног живота, и неплодоносном животу. Ево погледајте на основу чега се јавља вишак слободног времена. На рачун посла? Не, посао је по томе на последњем месту. Наравно о потпуно палим људима као што су алкохоличари и наркомани не желим уопште ни да говорим. То је тема која је по нечему слична нашој али се по нечему и разликује.

За човека у савременом друштву рад је на првом месту. И више од тога, чак и верујући људи се у току пролећа баве вртларско-повртларским радовима, не обазирући се ни на недељу, ни на Страсну или Светлу Седмицу, тако да се пројављује нека самоуподобљеност. Значи ту нема слободног времена. И чак ставише сви се жале на недовољно времена. Али одакле онда толико слободно време?!

А то је то време које би требало искористити за духовно делање била то молитва, читање духовне литературе или душекористан разговор. Време се губи на забаве. Сатана је навео човека да тако организује сав свој живот, како у њему уопште не би било времена за мир, нити за размишљање о претходном дану, недељи и месецу. Све се замењује забавом. И у таквом систему забаве телевизору је додељено почетно привилеговано место. Управо он, тај идол савремене цивилизације, „поједе“ гомилу слободног времена. А ја бих рекао да је он - страшан деспот и тиранин под чијом влашћу је велики део човечанства и то у таквом ропству какво свет још није видео, јер робови осећају свој унижени положај, јер су у њега доведени насилним путем, а овде се ради о добровољном ропству чак на први поглед и слатком. И само горки плодови бездуховности, суровости и разврата показују да као и у сваком ропству корист има само власник. Зато је телевизору у том систему припреме људи за антихристов долазак додељена не само улога да „поједе“ слободно време, већ је његова рушилачка улога још већа. Човек гледа вести, па чак и православан, и чини му се да је та ствар потребна и корисна, а у сваком случају није штетна. Али вести заузимају само мало времена, а остало је анализа онога што се десило, то јест поглед на оно што се десило који треба формирати код гледаоца телевизијског програма. Не треба ни наводити имена оних који контролишу приказивану информацију, јер је све јасно. Од тог психолошког утицаја ТВ програма код човека се уништава способност за сопствено размишљање, као и могућност расуђивања о протеклим догађајима, а самим тим и могућност формирања сопственог погледа на свет.

Почели смо причу о штетности савременог општења међу људима. Корен те штетности је управо у одсуству индивидуалног мишљења и расуђивања о протеклим догађајима у складу са сопственим погледом на свет. И то није оправдање трагања за данашњим „индивидуама“, не.

Причао сам да се поред маме у кухињи увек неко налазио. Увече бисмо после вечере поставили огроман самовар и сви који су код нас ноћевали би седали да пију чај. Започињао би разговор. Како је то било интересантно! Колико тога поучног је било у причама тих обичних људи! Отац нам се подсмевао због тога што смо волели да проводимо вече у кухињи, сматрајући да образован човек нема шта да научи од малописмених људи. Али променио је своје мишљење пошто је провео неколико вечери са нама. Сви људи који су се окпуљали су били православни, који су имали своје погледе на свет независно од телевизијских информација. Причали су о оним догађајима, случајевима из њиховог живота којима су сами били сведоци или су их чули од очевидаца. У свему томе се тражила поучна страна, последице тога што се десило и деловање Божијег Промисла, као и пројава човекове слободне воље. У тим дискусијама се пројављивала разноликост људског размишљања, које се разликује од овосветског. Људи су тада умели не само да саслушају, већ и да чују и уопштено говорећи више су волели да слушају него да говоре. Иако је понављам свако од присутних имао шта да каже.

Удаљићу се мало од овога, али је интересантно да су ти обични људи већ тада у општем благостању и задовољству у империји видели надолазећу катастрофу. И тај закључак није био само последица њиховог општења са Оптинским или Кијевским старцима, слушања проповеди праведног Јована Кронштатског, колико последица њихове умешности да посматрају оно што се дешава и да закључују не на основу материјалног изобиља људи који их окружују, већ на основу очувања духовности у друштву. Управо недостатак вере, и то не само вере у Божије постојање, већ вере у смислу испуњавања Христових заповести, је те људе наводило на закључак да ће неминовно наступити невоље. Поново ћу се вратити „кухињским“ разговорима, а сада бих наставио о нашем животу.

Да, савремено општење је на том нивоу просто немогуће. И ствар је у томе, да чак и када би се људи окупили заједно за столом њих пре свега раздваја однос према вери. Како је рекао мудри Давид: „Рече безумник у срцу свом - нема Бога!“ Само одрицање Божијег постојања је безумље и прави пут ка безумљу. И то није безумље тих многобожаца које су просвећивали Апостоли и Свети Оци из првих векова хришћанства. Апостол је о данашњим многобошцима рекао да „они неће примити здраво учење већ ће према својим похотама бирати себи учитеље, који ће им ласкати, одвраћајући им уши од истине на басне“. Какво нормално општење је могуће у таквим условима?! Људи су заволели да говоре, али не и да слушају, да уче, али не и да буду учени. Шта је заједничко свима који седе за столом? Алкохол и обилна храна то јест то што је на столу али не и ти који су за столом. У таквој средини се сигруно не може разговарати ни о чему душекорисном, јер се о Богу како су свети учили не прича са пуним стомаком, а да не говоримо са пијаном главом!

И постоји још једно страшно зло од телевизора, али авај далеко не последње. То зло је - у подривању ауторитета Цркве. Подриву планском и ђаволски лукавом, у подсмевању духовништву, православним обредима, упоређивању хришћанства са окултизмом и паганством. Све је прожето мржњом према Истини. Неће проћи још много времена а већ ће ТВ организатори почети отворено да се ругају Христу, Светима. Посебно ће се мржња показивати у емисијама о Пресветој Богородици, и све ће бити прожето отровом адске злобе, само прикривено хумором, комедијом - „свесмешни ад“ је већ започето исмевање свега Божијег и духовног који ће и довести до краја. А крај ће бити тада када се појави онај који ће покушати да замени Бога. И он ће одмах ући у сваки дом. Како човек може у истом моменту да уђе у сваки дом?! Знамо да је то једна од Божијих особина - свеприсутност, чак се и Ангели премештају у простору и постоје у времену. А Црква учи да ће антихрист одмах ући у сваки дом и чини се онда као да је то нека противуречност. Али не, Црква Света Саборна и Апостолска је сасуд истине, Божанске правде. Као знак свеприсутности, антихрист ће ући у сваки дом истовремено помоћу телевизора. Сваки човек ће га примити у свој стан и то добровољно!

И примиће га, јер се за то припремао на потребан начин, јер није веровао савету Доброг Пастира да бежи у пустињу, није то за њега - досадно му је и овако на земљи а камоли у пустињи!“

„Оче Антоније, а где је садашња пустиња?- нисам издржао а да не поставим ово питање.

„А ти благословени мој оче свети, не застрањуј умом, да ти храмовни малтер због зуба времена не однесе оно што је потребно иначе не би поставио то питање! Али опрости мени старом! Ви мислите на спољашње, а унутрашње вас не брине. Један нерукотворени храм у људској души вреди десетине камених храмова! Авај, католичанство је тако било занесено због Петровог покајања, а још више при присаједињењу унијата, да се по њему све мери спољашњим и крстови и митре. А ти узми дела свештеномученика архиепископа Илариона Тројицког - он је био мудар светитељ. Ја сам запамтио и његове преписке и наступе.

Оно што је главно у пустињи је - једнообразност, и не задржавати поглед ни на чему, све једнако гледати. Ђаво ствара привиде, то јест зеленило, воду, злато, али се треба обратити Христу, како пишу свети пустињаци, изговорити молитву, прекрстити се и све ће отићи. Тако и данас треба стремити таквом душевном стању, да ти се поглед ни за шта не везује, и да ти пустиња буде оно што те окружује, а ако видиш нешто саблажњиво - помоли се, прекрсти се и исповеди. Осуђуј себе да си видео саблазан у пустињи, значи желео си да видиш, тачније био си настројен према томе.

Шта зачуђен си? Навешћу ти овакав пример: иде гљивар по шуми, у којој има много отровних гљива, али његов поглед се не задржава на њима, не. Треба само да приђе једној доброј гљиви и одмах ће је видети. То је добар гљивар и његова котарица ће бити пуна. А лош види само отровне гљиве и не види чак ни огромни борик! И у котарици нема ништа. Да ли је добар гљивар видео отровне гљиве? Видео их је, али није обраћао пажњу на њих, није заустављао поглед на њима. Зато треба причати и сећати се доброг и душа ће се - загрејати.

Тако је и са грехом - човек око себе види грех и оне који греше, и обраћа своју пажњу на њих. Тако он на овај или онај начин пропушта то што је видео кроз свој ум, и постаје саучесник греха. А ти немој да обраћаш пажњу на све то безакоње, прелистај своје недостатке, с њима води борбу и на њих негодуј - и неће бити порока. Ето то је твоја пустиња. А овако ако си први пут нешто приметио, други пут би се можда појавило и интересовање чиме се то људи баве, а трећи пут би можда већ пожелео и да пробаш! То је оно, и зато се и говори о бекству у пустињу. Али с друге стране ово треба и буквално схватити, јер антихрист неће имати потпуну и апсолутну контролу над нама, јер сам ја и на Западу видео људе који су скривени од његових рогатих слугу. Наравно ко жели да се спасе и ради тога напусти комфор и градске удобности, упутивши се у пустињу биће безбеднији. Али ће људи себе умиривати могућношћу спасења до Другог Доласка. Ево ускоро ће се свима додељивати бројеви, затим ће се увести посебне картице-пасоши, како би се могао одредити положај сваког човека. Да ли је могуће избећи све то? Могуће је, само се не сме трговати нити куповати. Чак ће и они који себе сматрају православнима бити у реду за бројеве и те пасоше. А да ли Свето Писмо и Свето Предање учи другачије?! Ево шта је твоја пустиња - људи су се уздали у Бога и добијали храну од Ангела или су били задовољни малим, да се данас то сматра бајком - јер је ван сваке памети!

Ох тај разум! Једним ножем сече хлеб, а другим - лишава човека живота. А разум је лукава ствар, нема такве подлости и гадости коју разум не би могао да оправда и да не нађе узроке због чега је нешто требало урадити. Тако ће се оправдавати и лични бројеви, и пасоши и ...666! Јер се бројеви неће стављати на безживотна тела, нити ће уводити људе у безосећајна стања, не уопште не. Сви ће све схватати, али ће разум томе наћи оправдање, обавезно ће наћи, а човек који је већ унутар себе припремљен на издају ће умиривати себе разумским аргументима. Мени стогодишњем страцу је тужно да о томе говорим, али ће припрема бити таква да се о неким високим стварима верујте неће ни говорити. А заповест је љуби Господа Бога својега! Предај Му самог себе, жену и децу, тело своје. Апостол љубави је обличавао онога који је уверавао о својој љубави према Богу, а ближњега мрзео говорећи: „Онај који не љуби брата својега кога види, како може да љуби Бога Кога не види?“ (1 Јов.4, 20). При чему се под ближњим подразумевају не само наши крвни рођаци већ и сви они људи који нас окружују. Али издајник последњег времена је и издајник свога семена, који је спреман да све прогута и уништи ради трена земаљског живота, не желећи да се уразуми и схвати да он пре свега издаје себе самог, не предајући се у руке земаљских деспота, већ на вечне муке и преисподњу. Предаје се, предаје се. Ето он, рођени и крштени, док се налази у Божијим рукама. Има слободну вољу и разум где је добро а где зло, и свесно предаје себе из синовства Љубави у ропство злу! А како је тамо страшно!

Замисли се само драги мој оче свети, Мајка Божија се бојала преласка само преласка (!) из земаљског живота у живот вечни због могућности (за Њу немогуће, а за нас - обавезне!) сусрета са слугама таме! Боже, а људи одбацују Тебе, предајући се заувек своме и Твоме непријатељу!!!“

Старац се окренуо на јастуку и заћутао. Испод затворених очних капака су му текле крупне сузе - једна, две, три... Усне је нечујно покретао изговарајући речи молитве.
„Ти мислиш, - продужио је он кроз неколико минута, - Саровски чудотворац пошто је био вазнесен до рајских обитељи тек тако је био спреман да сам пође у ад само да би се други спасли?! Не, то је виши степен љубави, као свеукупност савршенства, то је ако хоћеш Боговиђење и Богопознање. Бог је Сина Свога дао као Жртву за наше грехе, за грехе целог човечанства. Апостол Павле је предложио да он сам буде жртвован за јеврејски народ, а преподобни Серафим - за хришћане међу многобошцима. Они и хиљаде других праведника, који су прошли путем тежње ка савршености, путем Богоуподобљавања, су били спремни да себе жртвују ради заблуделих оваца. Они нису само негде читали, већ су и спознали шта значи то да је „Бог тако заволео свет, да је дао и Сина Свога Јединороднога“ (Јов. 3, 16).

„Оче Антоније, - упитао сам, - а хоће ли бити рата?!“

Старац се горко осмехнуо: „О, роде неверни, докле ћу бити с вама?!“, да ли схваташ то оче? О чему ја све време причам оче Александре?! Па рат се води од стварања света и трајаће све до Другог Доласка Христа - Искупитеља! Да ли ће људи водити рат или неће то није ни важно - тачније, то је само последица а не и узрок. Узрок је у духовности, у настројењу духа. Погледај, Константинопољ је био под блокадом од стране многобожаца, ваших и мојих предака - Словена. Али и у блокади, се и поред свих греховних падова сачувала свест, схаватње, назови то како хоћеш, да су управо греси узрок свих невоља. Бог је с нама док смо ми са Њим. Када су Грци одбацили грех, и прибегли посту и молитви, Господ је пројавио такво чудо, када је од испирања ризе Мајке Божије у мору почела бура и бродови многобожаца су просто били разбацивани у стране. Колико су дивна дела Господња потврђује и чињеница да је после тог чуда велики број Словена примио Крштење. Ево шта је рат: сваки човек треба да води борбу са својим гресима. А од успеха те борбе на духовном попришту зависиће и успеси у земаљском животу.

Последња су времена. Чим Јеванђелисти почну да говоре о њима, одмах се губи рекао бих необична детаљност приповедања. Погледај како је Свето Писмо препуно ситних детаља, како у Њему постоји тачност излагања и све је јасно јер су га писали људи који су били вођени Духом Светим. Сасвим је друга ствар када се говори о времену пред Други Христов Долазак. О чему пишу Јеванђелисти? Они говоре о духовном сиромаштву људи. То се већ тешко може сматрати сиромаштвом, то је нека сатанизација човечанства. Јер су они, пали духови, носиоци свих порока: гордости, пијанства, блуда, среброљубља, властољубља, безбожности. И као последица тога се јављају - катастрофе на земљи као што су земљотреси, страшне небеске појаве, никад пре виђене болести, ратови и слично. Управо ће нестајање духовности довести до погибије свега земаљског. Сам Спаситељ је рекао да дан и час краја времена не зна нико сем Оца; треба стражити да не будете затечени као лош домаћин кога су лопови покрали. У Писму чак нема ни наговештаја неког одређеног рока или дана који се могу избројати.

Али човек се увек труди да проникне путеве Господње, и колико је само било покушаја да се одреди година у којој ће се све завршити али је све остајало безуспешно. Наступање тог краја ће бити неочекивано то јест изненада. И ту као да се појављује нека противуречност - Јеванђеље ће се свуда проповедати, и ми знамо да је то један од знакова краја света, а звук Архангелске трубе је - неочекиван. Али ту немамо чему да се чудимо јер нема никакве противуречности. Ево Јевреји су хиљаде година чекали долазак Месије у свет, изучавали су и Завет, и пророчанства, и Спаситељ је дошао и у људским пребивалиштима се није нашло места за Богомладенца!

Затим ће они први чути Свету Благовест из уста Самог Бога, и шта - биће „осана“, а потом кроз неколико дана, - „распни, распни Га!“ Та Благовест је нарушавала њихов мир, и уобичајени начин живота. Људско учење, и учење стараца им је било једноставније и доступније и њега су и следили. Они и дан данас живе по њему очекујући долазак месије, као цара царева, који ће јеврејски народ учинити владарем над целим човечанством. И дочекаће - антихриста.

Такође и данас, сви ће чути Јеванђељске речи, тачније слушаће их, али их неће чути. Неће чути учење Цркве, Ковчега спасења последњег времена, већ ће следовати за људским учењима, одбацивши истину, опијени баснама како је Апостол и предвидео. Црквено Учење им не прија, јер не одговара већ уобичајеном начину њховог живота заснованог на угађању својим похотама. А Цркву, која им је дала Свето Писмо, ће незамисливо ружити и хулити. И греси недостојних служитеља ће бити приписивани Црквеним пороцима. Смета им Црква. Јер је Црква сасуд испуњен Духом Светим, а Он је - Дух Обличитељ! Обличитељ свету и света. Али не тог света који је Бог створио, света првобитне чистоте природе и духа, већ света загађеног грехом. Света исквареног похотом, света који умире и који тежи да многи људи постану саучесници његове погибије, чији је резултат погибија њихових душа.

Као што вртлог после потопа брода захвата и оне најситиније његове делове, тако ће и данас погибија света, као област под влашћу духова злобе поднебесне, захватити многе, многе животе. Међутим, овде постоји и суштинска разлика - ти животи су се већ раније предали греху и његовом оцу - ђаволу. Нисам још видео човека који је имао жељу да се спасе, и који је ишао тим путем спасења, а да није достигао по својој мери тихо пристаниште. А то пристаниште је једно - Хирстос! То је то тихо пристаниште. Тешкоће и мучења имају само они којима је земаљски живот све што постоји. Земаљски живот је само блесак непостојећег, па чак и ако кажемо нечег постојећег, али веома краткотрајног. Чини ми се да сам о смрти већ причао и да не понављам, али суштина је у свему овоме!

Смрт је највећа реалност свега земаљског!

И опет постављају питање како то да Господ Бог - истински Постојећи, одређује смрт то јест непостојање, као највећу реалност у створеном свету. Али смрт је - одбацивање Постојећег, одбацивање Божијег Промисла, то је смрт, то је непостојање. Господ није створио смрт, јер је немогуће да Живот створи смрт, да Љубав рађа зло. Смрт је управо у неприхватању Живота, у делима супротним делима Љубави, јер Бог је Љубав како је рекао Апостол. И зато смрт, ад са његовим вечниим мукама и зло нису природне појаве, то јест нешто што је својствено свету који је Бог створио, иначе би морали да говоримо о томе да је Творац - Творац и добра и зла. Не, зло је супротност љубави, ад је супротност Рају, његов антипод, а смрт је сагласно томе супротност животу, то јест дело против живота! Шта је то „сатана“? Противник! Свако противљење Божанском поретку и јесте сатанизам, па самим тим и смрт и мучење, јер су благодат и живот само у Богу.
И онај последњи који гура људске душе у погибију нема неко посебно име, јер би за зло то било просто превише и немогуће, и зато је он - антихрист, анти Христос, сатана Христу. Сва његова дејства су с једне стране усмерена на подражавање Христу, а то је пре свега и привлачење људи да иду за њим добровољно, без присиле, иако ће и у овоме бити присутно „анти“. С друге стране то је апсолутна супротност Христовом путу. Христов пут је крсни пут на земљи, и сладосни, венценосни на Небу, у обитељима Цара Славе. Антихристов пут је смрадни пут који није сладак ни на земљи, а његов крај је у -аду! Тиме је све речено, а свако бира оно што жели. Али многи људи ће зажелети да буду заведени његовим лажним чудима. Не антихрист, већ сами људи, који се сагласе да приме на себе сатанин знак, знак богоборства, они ће издавати оне који га нису примили, и слати верне на мучења. Први хришћани су били јавно мучени, на разним скуповима. Страшне ће бити муке исповедника последњих времена, и биће тајно мучени од људи који их окружују. Чиниће их људи који су поучени духовима злобе.

То је још једно зло које доноси телевизија - подучавање људи особинама злих духова! И то се већ дешава јер на човека са свих страна већ гледају монструми. Њих данас називају ванземаљцима, и још којекако, али су то - зли духови. Доћиће време када ће се они слободно јављати људима, служећи антихристу и његовим присталицама. Како ће тешко тада бити борити се с њима!

И поред свега тога ће владати још и глад. Глад ће бити двојака - глад за храном, и најважнија духовна глад. Биће неколико неплодних година, суша, које ће довести до страшне глади. Али ни то није главни узрок, јер су се људи навикли да једу знатно знатно више него што им је потребно за одржавање живота. Преп. Марији Египатској је било довољно неколико зрна и капи росе да би живела и издржала пустињску жегу. Преп. Серафим Саровски Чудотворац се хранио травом и сваки дан се бавио тешким физичким радом. Они су били испуњени благодаћу. И зар само они?! Одбацивши трулежно, они су се сједињавали са Животом, и чак су и њихова тела остала нетрулежна насупрот закона смрти, који је грехом унешен у природу. С људима последњих времена се дешава супротно - један од њихових идола је - храна. Они не једу тада када им се једе, већ једу зато што имају. Зна ли савремени човек уопште за прави осећај глади? Тешко, јер да зна не би му требало толико различитих специјалитета, сосова и рецепата за спремање одређених јела, јер је сво њихово назначење - жеља да се поједе оно што је спремљено. Онај човек коме је храна заиста потребна само ради одржавања снаге не жели све то - њему су довољни и корица хлеба и гутљај обичне воде.

А шта је са опијајућим напицима, који слабе осећај ситости? Све то је - понављање паганских оргија. Али ми заборављамо да је смрт ту, ми смо јој верни и постајемо њени таоци. Тренутно се дешава товљење човечанства, управо товљење. Јер као што сељак тови стоку и живину, коју жели да закоље, тако се и човечанство спрема за смрт а то пре свега духовну. Разлика је само у томе што животиња нема слободну вољу и разум, а човек нарушава природне законе избором појединаца. Али човек има и слободну вољу, и разум, њега нико ни на шта не може да принуди, и све је на добровољној бази. Ово је Живот, а ово је -смрт. Ово је Црква-Истина, које представља Тело Христово, и која је испуњена Духом Светим, а ово је - пир смрти, свелукави закони и светске саблазни. Свако од нас добровољно бира оно што жели.

Многи ће се са тугом и кајањем сећати данашњег дана на Страшном Суду, јер га нису користили за стицање Духа Светога. Нису се одазвали на позиве Цркве да се напајају рекама живе воде благодати Божије. Нису желели да се навикну на пост и на молитву, на добра дела и духовно делање. Тежили су смрти и смрт ће и добити. Зато је и речено да се неће оправдати нико жив, јер то неће бити Суд по људском схватању - тужилац, адвокат, последња реч оптуженог, не тога неће бити. Човека ће осудити или оправдати сама његова дела и мисли. И ко је шта изабрао у овој долини туге и туђиновања, чему је тежио и шта је желео, то ће и добити. Они који су изабрали Живот - ће добити вечни живот и блаженство, а коме је била слађа смрт - ад са његовим вечним мукама. И према учењу Светих Отаца, главно мучење није вечни огањ, већ одсуство Бога! Данас ми, желели то или не желели, имамо као подршку Његову Промисао, и напајамо се на овај или онај начин Његовом Благодаћу, иако је при стварању света изговорена Реч биљакама и животињама, самом човеку и самом свету. Свет не би могао да постоји ниједног тренутка без Божијег Промисла. Ова времена су последња и због тога што су дела људи, који су заведени ђаволским обманама, усмерена на одбацивање Промисла. И ту постаје јасно колико је данас важно стицање Светог Духа, и колико је само у томе залог спасења. У Светом Писму се каже да ће владавина антихриста трајати тачно три и по године. Чини се да ће и у току те три године „једва једна верујућа душа остати“ таква ће бити страшна борба, и толико ће људи лоше бити припремљени за њу. Не стражимо, раслабљени смо и све одлажемо за касније. Касније ћу постити, касније ћу се молити, касније ћу бити ревносан у примању Светих Тајни, касније ћу радити на смирењу, касније ћу чинити добра дела. Али зато сада желим обилну исхрану, стан - сваке минуте, а и аутомобил је веома пожељан. А свет ће нестати као прах, и показаће се да смо голи као миш.

Антихрист ће доћи као избавитељ од социјалних невоља, иако ће оне управо због тога и настати. Адски пород ће имати неометану силу и власт. Људи који се спремају за његов долазак већ сада држе у својим рукама основна земаљска блага. Обмана данашњег благостања ће нестати брже од пролетњих вода. Сетимо се само једног припреме, поновљене пробе, спроведене са људима у Совјетском Савезу - у току једне ноћи су сви који су вреовали банкама постали сиромашни. Годинама су скупљали, неко за живот, неко због здравља, и то целог живота а показало се да је у питању обмана.

Сада ће бити горе јер ће цео свет бити на удару. Све ће бити спровођено преко државе, тако да са њом треба имати што је могуће мање контаката. То је залог као и неприхватање кодова. Никакве банке и кредити не долазе у обзир јер је све то контролисано једном руком и једном главом. У ствари показаће се да та рука и није рука, већ шапа са канџама, и да глава није обична глава, већ глава са роговима. На њој ће уместо лица бити искежена зверска њушка. Зашто они све сада упућују на банке и ради плате и ради пензија? Све веома брзо гоне у један део стаје. Људи ће се веома зачудити када се покаже да ће и последња копејка у њиховом новчанику бити узета, како се то на Западу већ и ради.

Али, авај то и неће бити последње чуђење. Сав тај темељ благостања који је изградио савремени човек, ће се показати непрекидном замком за самог себе. Клопка има опругу, натегни је и - слободан си, чак и заробљене животиње то некад успеју да ураде. Овде тога неће бити. И зли дух ће подстицати неверне или маловерне људе да подигну руку на себе. Ужасно је то што ће им држати опела када их буду сахрањивали, - написаће да су у тренутку самоубиства били у стању неурачунљивости, и ствар решена. Као да се суд таквог или било ког поретка о праштању или казни може вршити на земљи! То је нешто слично католичкој индулгенцији - купио сам и опроштено ми је. И другом несрећнику је већ мање страшно - претходног су опевали са „Светима упокој...“, и опроштено му је, а шта мени смета?! Велики број људи ће отићи у ад и поред тог опела, јер су завршили живот самоубиством, лишивши себе и најмање могућности да се боре за вечни живот, за живот у Животу. Видео сам низ гробова. Људи на земљи плачу и ридају, држе опело, а около плешу зли духови задовољни због тога колико су душа успели да погубе!

И они који остану живи ће завидети мртвима. Да, ужаси болести и рата, погибија ближњих; треба имати велику веру и уздање у Бога да би се све то издржало. Како гордељивац и среброљубац може да издржи понижење, кад је он још до јуче викао: „Ако си паметан, зашто онда ниси богат?!“ Још јуче је свуда владало самозадовољство, а данас тога нема. Антихрист ће ићи на све, и на кодове, и на „666“, и крвљу ће потписати договор са самим сатаном. Али то већ није ни потребно! И тако се трзаш, поскакујеш, и тамо видиш на врату чвор - наш је! Мостић преко те три године антихристове власти је подношење презира са смирењем. Жалац непријатељске саблазни ће бити уперен на верне. Пошто нисмо могли да их саблазнимо комфором и златом, храном и аутомобилима, покушаћемо сада под претњом смрти глађу да их саблазнимо корицом хлеба. Тешко, ој тешко ће бити сачувати душу, када ближњи и деца неће имати корицу хлеба веома дуго. Само онај који верује у Бога, и који верује Богу ће успети да не поклекне. Да ли ће антихрист дати нешто људима? Наравно да неће јер неће имати шта да им да. Он ће имати само накупљено богатство, али богатство које има вредност само у овом свету, који је ђаво организовао, али кога је ђаво и погубио ради стварања услова за зацарење лажног месије! То ће бити озлоглашени долари, као што су то у моје време били „керенки“, на метре. Злато ће се третирати као обичан метал, те људи неће имати ни шта да једу ни где да се склоне од зиме. Вредност ће имати само функционалне ствари, без којих човек не може да преживи - секире, тестере, било какав алат, једноставне гвоздене пећи.
Старац је затворио очи и опет му је канула једна суза. Чинило се да спава али су му усне опет изговарале речи молитве. Нисам знао како да поступим: грех је и да прекинем молитву, а и на лицу му се видео умор праведника.

„Оче, - неодлучно сам почео, - можда је боље да дођем сутра?“

„Мили мој оче Александре да ли знаш да је питање следеће секунде а не следећег дана?! Ех, младост, младост, све ће то назначити, све ће - решити. Мање својевољности, мање сујете, а више слушати Бога. Не треба молити испуњење сопствених жеља, већ откривање Његове Свете Воље. А сутра нећеш доћи и немој ни да се трудиш. Боље дођи за два дана, али немој одлагати долазак на дуже. С Богом, Оче!“

На улици сам тек приметио да је дан на заласку. А све је прошло као један трен! Само опраштање некако није имало исти призвук као и цео сусрет - зашто да сутра не дођем? Старац је уморан, помислио сам. Како сам био задивљен када сам сазнао новости да ујутру треба да будем код архијереја. Обична ствар, али таква подударност!

Трећи део

            Како се спасти.

         Владикино наређење је захтевало одлазак из града. За један дан ми то није успело, па сам морао и другог дана да путујем. А затим - писање извештаја и опет одлазак код владике. Једном речју, ујутру трећег дана сам најмање од свега желео да седнем у аутомобил и да недге путујем, па чак и код оца Антонија. Смислио сам већ и разлог како да се оправдам пред њим, али ми из главе нису излазиле речи: „Не одлажи долазак на дуже!“ Добро, отићи ћу.

Жена која ме је дочекала је била очигледно узбуђена. На моје немо питање очима је одговорила: „Отац је изнемогао, али Вас чека“. О Господе како сам ја још могао и да сумњам да ли да путујем или не

Старац је једва могао да се мало придигне. Притом му је лице било задивљујуће спокојно и благо.

„Слушај оче шта ћу ти рећи. Ти ћеш обавезно нешто писати о мени грешном. Због тога и разговарам са тобом. То ће се десити пре или касније, и нема ни говора о промени имена и месту сахране. Ја сам већ одредио где да се ископа гроб“.
„Оче, - почео сам, - рано је да о томе причате...“

„Оче Александре не губи време јер ми је и тако мало остало. Слушај и памти, можда ће нешто вредети за спасење.

Уочи антихристовог доласка ће настати хаос у скоро свим земљама. У процвату ће бити оне које на основу исповедане религије чекају долазак лажног месије. То су пре свега Јевреји и муслимани. За њима долазе они протестанти, који одричући Божанство Господа нашега Исуса Христа, проповедају царство Божије на земљи. Њихов утицај се и данас види, а надаље ће бити још и јачи. За њих је сада најважније да завладају земљом. Све ће се тајно куповати - и шуме, и поља, и реке. Сибир ће доћи у руке Кинезима, а можда ће узети и још нешто више“. „Па где је онда боље спасавати се?“ - прекинуо сам старца. „А где Господ укаже. Важно је спасавати се а не само водити разговоре о спасењу. Суштина антихристових „чуда“ ће бити у њиховом саблажњивом карактеру. То јест он ће привлачити људе тим лажним чудима. Зато је грех и смртно опасно чак и гледати их. Треба се скривати и скретати поглед. Али ни то још није све. Смисао његовог доласка је тобоже апсолутна правда. Спаситељ је дошао, али не у Своје Име већ у Име Оца - и нису Га примили, већ и више од тога - распели су Га. И данас Га руже и распињу, одричући Његово Божанство и изврћући Његово учење. А антихрист ће доћи - не бог, али као бог, и њега ће примити, признајући га за бога због његових лажних чуда, саблажњивих дела то јест због тога што ће то људима бити пријатно и занимљиво. Зато је и речено да се неће оправдати нико жив - нико неће имати оправдања. То сада говоре псеудоучитељи. Тада када њихова дела и речи прођу проверу Истине, биће очигледна сва лажљивост. Али ће антихриста примити у сваком храму на земљи и клањаће му се као богу. Размисли, оче часни, неће он себе објавити за бога, већ ће саблазним чудима учнити то да му се поклањају као богу! Ето шта је страшно, ето у чему је одсуство најмањег повода за оправдање! А ко ће га примити - људи, за које се сад Јеванђеље завршава Тајном вечером. Они су глуви за Голготу. Крсна Страдања су за Њега, и то се све дешава тамо у Јерусалиму, пре две хиљаде година.

Знаш, када нас је ЦК хватала, ми смо били као овце, нећу да кажем јагањци, да се чак и тако не би упоређивао са Спаситељем. Ми смо мирно ишли на кланицу, и просто је тешко било замислити да постоји такво безакоње. А већ смо знали ко су они. Колико има само пророчанстава стараца о тим временима, о власти служитеља таме. Али смо седели и чекали ко је на реду. Многи су упали у те ласкаве клопке. Како су велики и умни били и архиепископ Иларион, мој учитељ, и митрополит Сергеј, и многи други. Али су грешили у томе сматрајући да се са злим дусима и њиховим слугама може договорити. Мислили су да ако сачувају спољашност, да ће унутрашњост остати сама по себи. Али не, само је то постало очигледно много касније. Таква је ситуација и данас, само ће касније бити много очигледнија.

„Опростите оче Антоније, а како тумачите Апостолове речи о власти и подчињавању њој?“ - опет сам га прекинуо.

„Иииих, душо моја,- рекао је старац, - а није ли Апостол Петар бежао из Рима када га је Спаситељ срео? А нису ли тог истог Апостола Павла спасли спуштајући котарицу уза зид? При чему се овде ради о прихватању реалности и супротстављању сатанизму? Шта да ти наводим примере - узми само великомученицу Екатерину, или великомученика Георгија. Потчињавање је могуће само у делима која се односе на светску власт - обављати своје дужности, и не организовати оружане буне. Браћа Макавеји су - добар пример примене силе против оних који хуле на Бога и Божије. Ако пођеш путем глупог смирења, онда ћес да почнеш да постављаш питања и о прослављању међу светима и Александра Невског, победоносца, и Димитрија, који је погубио нечасне Татаре на Куликовом пољу. Питање за питањем, а Господ их је прославио! Ја се када чујем тако „блажена“ питања сетим житија светог Василија Великог и преподобног Јова, Почајевског цудотворца. Како је било страшно време у које их је Господ ставио и у коме су живели, и зар се свети Василије није молио за погибију цара Јулијана, ја видим да хоћеш да кажеш да је Јулијан тобоже био одступник, али цар и то законити, примети то! И зар Господ није потврдио правилан приступ светог Василија - Јулијан је погинуо али не од земаљског оружја, већ је био поражен копљем небеског војника. А преп. Јов, да ли је он ишао на преговоре са Пољацима? Не, он се с њима и са њховим присталицама борио на све могуће начине, тако да се и праведник тешко могао спасити! А ти - власт!

Божије дело треба разумно творити. Када би у односима власт-начелник - потчињени било присутно толико свевлашће једног и дубоко смирење другог, онда не би било потребе ни за Саборност Цркве. А да нема Саборности, не би остала ни Православна Црква - јер би једини чувари истине били појединци, истовремено као више свештенство - јеретици?! Шта још рећи о светској власти - митрополит Филип и патријарх Никон су светли примери за то. И ти праведници који су жудели за истином су прослављени међу светима: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, преп. Максим Исповедник, преп. Јосиф Волоцки. Али овде треба запамтити и то да су Свети Оци борећи се за чистоту вере и сами били ревносни испуниоци Божијих заповести.

Смирено потчињавање свакој власти је могуће онда када се не прекршује живот по Речи. Јер на путу исповедништва, ако је и негде посут ружама, ће се после „Осана...“ чути „Распни, распни га“. Та неугодност ће и бити повод за самооправдање и прихватање антихриста - знање постоји, а разум се брише гресима. Ако је тобоже свака власт од Бога онда значи, говориће се, да се и антихристу треба подчинити. А томе ће још додавати да је све воља Божија! Зато се и каже да ће се нечастиви зацарити у сваком храму не спомињући ни реч о томе ко је пре њега ту служио. Сети се примера великог старца Саровског чудотворца, колико је он имао икона - једну, књига - десетак, и стекао је велику славу и то не од људи, већ од Бога. Данас сви у кућама имају пуно икона, полице су пуне књига, али нема разумног духовног делања! Сви слушају али мало ко хоће да разуме!“
„Да ја сам управо размислио, - и у мом баштенском камену, колика је радост доносити библиотеку са пола хиљада томова!“

„Још ти једном кажем, не разговори о спасењу, већ спасоносна дела су та која су потребна и сада и тада, нешто касније. Време за оправдавање је прошло, ако га је икад и било. Све треба да буде потчињено само спасењу. Господ је дао и мирно време и за стицање разума, и за слушање Божије Речи, и што је најважније да се стиче Божија Благодат пред предстојећим страшним годинама! Неко ће искористити ово време на добро, а неко за задовољење својих похота. Како је и речено, онај који има њему ће се додати, а онај који нема - од њега ће се одузети. Стражи!“

На томе се и завршио наш разговор. Старца сам посетио још неколико пута. Он ме је поучавао са љубављу, много ми је причао о свом детињству, али је то све било приватно то јест тицало се мене и моје породице. Он се више није дотицао општих питања спасења у последња времена.

          Последњи сусрет...

          После недељне службе ми је пришла непозната жена и рекла да ме чека отац Антоније. И да пожурим. Али после службе су биле требе, чекали су ме парохијани са питањима, једном речју тешко ми је било да се издвојим.

После отприлике неколико сати сам отпутовао код старца. Одмах ме је дочекало неколико људи са веома забринутим изразом лица - очигледно је оцу Антонију било лоше. Одвели су ме у његову келију у којој се налазило неколико старијих свештеника, неколико мирских, и неколико монаха. Очигледно су старца исповедили и причестили Светим Тајнама.

Отац ме је препознао, осмехнуо се и рекао: „Све кречиш оче?!“ Ствар је у томе да сам се ја у то време бавио кречењем храма.

„Да, не, оче, - одговорио сам, - служба, требе...“

Он ме је једва приметним покретом руке позвао да седнем поред њега на кревет. Оци су почели да прелазе у даљи кутак, према столу, како не би ометали наш разговор.
„Ево драги Господ ме позива. Ово је наш последњи сусрет на земљи. Оче Александре надам се да нећеш одбити старца да одслужиш парастос по мом упокојењу у мојој домаћој Цркви. Показаћу ти где. Ако хоћеш, рекао сам људима да одслужиш и Литургију, али ако сам то желиш, - поновио је.

„Оче Антоније, - камен ми је стао у грлу, - па то не може бити!“ Ја просто нисам могао да се помирим са мишљу да ћу се растати од старца. Само што сам осетио сву сладост духовног руковођења, већ сам је губио.

„Оче, ја и ти смо људима јављали главну реалност поднебесног света, а то је да грех рађа смрт. И да је Спаситељ уништио ту смрт. Па шта хоћеш, драги?! Смрт није нешто опрости што постоји, смрт је - додатак греховном животу. Ми сви смо деца Оца Небеског, и нисмо рођени за смрт, него за вечност! Зашто тугујеш душо моја, за све слава Богу!“
После неколико дана сам одслужио Литургију у домаћој Цркви оца Антонија. Душа је треперила: ево Антиминса, он је Николајевски, ту је и сребрни прибор за Евхаристију, вино. Не, то није „Кагор“, то је било вино за Евхаристију које је послато са Свете Горе. Отац Антоније се веома негативно односио према употреби „Кагора“ за службу, не без основа сматрајући га неодговарајућом потребом „Учитељеве вести“. Затим је одслужен парастос на гробу. „Са светима упокој...

           II Део
           

  Догађаји и људи

           Десило се тако да сам после онога што се десило у Верхнедонском заборавио на дивног старца. Све није ишло онако како сам маштао о идили пред хиротонију - пастир на селу, тона прочитаних књига Светих Отаца, аскетска искуства, сопствени трудови - од свега тога је остало како кажу „рогићи и ногице“. Али боље да се на то ни не подсећам.
Прошло је време, и већ сам служио у другој епархији као светштеник Н-ог округа. Округ је био компликован због недовољног броја духовништва и био је веома велики - укључујући пет региона, али су себе сматрали парохијанима и верујући који су живели у окрузима удаљеним и неколико стотина километара. И једном су код нас у време одмора после службе дошли неки људи - молили су ме да осветим неколико кућа које су биле удаљене сто педесет километара од моје парохије. Почео сам да их одбијам објашњавајући да сам уморан после службе а и да су могуће компликације с њиховим локалним духовништвом. Али су ме гледали тако молећиво, да сам одустао од одмора и пошао да се преобучем.

После одслужених треба, људи су у повратку почели да ми причају приче о њиховом необичном свештенику - ложачу котлова - оцу Антонију. Све време у повратку смо разговарали о њему. Заправо, углавном су ти људи причали, а попадија и ја смо само постављали питања када би нам нешто било нејасно. Ти људи су били простодушни и њихове приче су одисале чистотом, и живописношћу - причали су нам како је свештеник Антоније служио тајне Литургије, опела, како је крштавао, поучавао, венчавао, итд.

Те приче су просто плениле због своје једноставности. Није било могуће а не погрузити се у све перипетије животних искушења тога човека. Међутим једно је било задивљујуће - како је он могао да постане, ако не увек омиљен али у сваком случају уважен и од стране верујућих и неверујућих.

Одмах смо схватили о коме се ради - не среће се праведник сваки дан нити у сваком месту. Приче тих људи су биле прожете љубављу и уважавањем. Чини се да се свештеник-ложач узвишавао као неки гранитни блок усред сујетног света. И управо та целовитост и јединственост његовог карактера је људске душе привлачила к њему.

Не знам да ли схватате али је управо та предана ревност у исповедању Православља и праведност духа изазивала највећу сумњу - сви смо ми деца свога времена. А наше време је време сумњи, губитка уважавања према човеку као носиоцу Творчевог лика и подобија. Време греха, време непрекидних духовних падова. Чак и верујући човек тражи оправдање у једном - па сви около греше. Вероватно је и то био повод да се према оцу Антонију односим са неким предубеђењем. Можда чак не толико са предубеђењем колико са опрезношћу, иако се у том тренутку појавила жеља да својим очима видим живу легенду - оца Антонија.

Сусрети

          Прошло је неко време и ми смо се срели. Нећу покушавати да успоставим неку хронологију јер је у делу о пророчанствима све довољно јасно речено. Важно је то да смо се сусрели. Имао сам могућност не само да мирно осмотрим старца, и његову келију већ и да с њим водим миран разговор. Привлачност подвижничког лика је била тако велика, да су све сумње у корист таквог разговора брзо нестале.

У време сусрета са старцем мени се накупило много питања и сва су она почињала речју: „Зашто?...“ У најповољнијем тренутку сам страцу и испричао своје недоумице. Мислим да тог тренутка нисам добио разуман одговор не би било ни предстојећих дугих разговора.

Старчеве речи су ме отрежњивале својом једноставношћу и јасношћу: „Оче, а зашто су теби потребни одговори?! Да ли ће те спасти одговор на то питање, или твој одговор на Божије питање о почињеним гресима?! Мили моје оче одбаци све то и престани да се мучиш! То ти није на корист. Сети се светих подвижника из првих времена Хришћанства - они нису желели ни да слушају о свету а камоли да се баве разматрањем његових недостатака и зато су се и спасавали.

И твоја питања оче је боље променити на следећи начин: после речи „зашто...“ не треба ставити „то и то лоше ће се десити“, већ „зашто ми грешимо? зашто чинимо оно што Богу није угодно?“

Старац се окренуо на јастуку, очи су му биле полузатворене а дугим, танким прстима је равномерно окретао излизане бројанице. Оне су због непрекидне употребе изгледале више као да нису плетене, већ избрушене од неке црне кости.

         Залог спасења.

         Хтео сам полако да се удаљим, али је стари сто шкрипнуо, и отац Антоније је отворио очи:

„Бежиш?! Чекај, оче јел' те нисам увредио? Остани још пошто ионако ниси задовољан одговором, а ја не желим да те оставим у недоумици.
Чини се да је све просто и мислим да си и ти о свему томе више пута говорио у својим проповедима. Тешко је нешто друго - тешко је прихавтити то срцем и душом, тешко је веру исказивати делима. Ми смо тако седели и „диринчили“ у логору и то не годину дана, ни две, чак не ни десет. И знаш велики број духовништва је преживео и ја мислим да је то умногоме захваљујући смиривању и одвајању од зла које је царовало свуда наоколо. Рекли су - урадио сам, и то добро, казнили - спаси Господе. Криминалци су ми одузели хлеб - Господ их храни, а онима који су ме увредили опрости Господе јер не знају шта чине! И све је било са молитвом, све од душе. Али у логор су дошли „градитељи комунизма“. Они су са збуњеношћу у души писали свим органима писма о потпуној грешки у односу на њих, говорили су нешто о праведности и сл. Падали су веома брзо.

Ево и сада је свет усмерио све своје снаге да човека одвуче од оног најважнијег - од спасења. Најстрашније је то што се ради тога користе мрачним силама имајући тобоже добре циљеве и намере. Чини се да би било добро да се све православне Цркве уједине - руске у суштини. И ту непријатељ не спава. И увлачи људе у „борбу за истину“! Све и све, само нема места за спасење! Све се нешто доказује, све изречено се потврђује цитатима, неким сличним случајевима из историје Византије и Русије... А ГДЕ ЈЕ СПАСЕЊЕ?! ГДЕ ЈЕ БОРБА СА СВОЈИМ СТРАСТИМА, СА СВОЈИМ ГРЕХОМ?!

Једном су тако дошли код мене неки људи, и то не први пут, које себе називају мојом духовном децом. Моје савете слушају, али не чују, значи ни не испуњавају их. Они су као духовна чеда инсистирали на својим правима не обазирући се на људе који су се окупили у мојој келији, као и на то да је код мене била једна удовица са којом сам се молио и плакао због њеног заблуделог сина, и ушли су у келију. Онај који послуша је - исповедник вере, штит и мач војујуће Цркве. Али све ово је било у страсти, ван себе, у неком заносу.

Саслушао сам их, распоредио по столицама, и почео да примам своју смирену братију, од света одбачену. Молио сам се и плакао са њима. Ја грешни нисам давао савете већ сам се трудио да сам човек чује глас свога Господа. Приклонио сам врат ради испуњења Његове Свете воље.

Тако је протекло неколико сати. Размишљање је заменило недоумице моје „деце“. А затим - молитва, у току које су потекле и сузе. На крају свега су почели да ме моле за опроштај и да захваљују за наук! А какав је наук - мир вам, - како је рекао Спаситељ! Мир у души, као залог њеног спасења. Ако нема мира - нема ни спасења. А мир је - стремљење ка спасењу, и одбацивање свега онога што не доприноси томе.

Ево твојих „зашто“. Да, то постоји, да то веома, веома смућује. Али зар ти данима не мислиш због чега су се над небом надвили облаци, и зашто не сија Сунце? Да, лети је хладно - то оче није уобичајено, зар не? Али наступа јесен - и то је већ природно. Ко ће „грдити“ новембар због хладноће и мраза?! Мили мој оче Александре да ли ми сада можемо да знамо да ли је на духовном пољу новембар или децембар?! Треба знати само то да ће бити још хладније, биће још већи морални мраз, биће... А то што се сада дешава прихвати као топао дан, и сијање сунашца. Добићеш одговор на своја питања, само ти они већ неће бити потребни...“

Не знам да ли због свог карактера или своје осетљивости, ја се нисам смиривао и поново сам упитао старца: „А оче Антоније, како да поступам ја као свештеник?“ Одговор је на први поглед био једноставан, али и дан данас размишљам о њему: „А како да поступаш оче! Ти си говорио још у Верхнедонском, причали су ми, да је Бог Један те Исти и у граду и у пустињи. Ако зажели - даће, или неће! Не чини, ето то нек ти буде одговор. Нема у природи коју је створио Господ примера када је било могуће доћи у додир са нечистотом и не понети на себи печат те прљавштине. Један научник ми је причао да када људи излазе из џунгле носе на себи мирис трулежи. Без обзира какве чизме обујеш, ако прођеш по дворишту у коме су животиње, упрљаћеш се и добити непријатан мирис. Оче, клони се греховног ђубрета!

Ево сада говоре - Господ је све створио. Да, само трулежни производи у суштини нису створени, већ представљају резултат греховног пада - смрт једемо, смрћу и завршавамо. А производи тог додира са смрћу - живот, нису за нас, већ за биљке. Господ чак и то окреће на наше добро. Нас на смрт подсећа само смрад угинулих зивотиња.
Остави ти оче своје „зашто“, јер ти знаш чувеног оца Алексеја! Праведник! Молитвеност, исповедништво, пост, љубав... Какав је то био човек! Ја сам се с њим упознао у логору - а какво је тамо могло да буде упознавање - сјединили смо се као два дела једне разбијене ствари. Свештеник по пореклу! Он је знао све своје претке од XIII века и сви су носили Христов Крст. Наградни напрсни крст је примио из руку самог цара-мученика. Цар-мученик је целивао очеву руку - цар Николај је волео да узима благослов од обичног духовништва које није било у престоници. А отац је још био млад па се збунио и пао на колена пред царем! А можда је његова душа осетила да се налази поред мученика!
Изашао је отац Алексеј из логора. Све је изгледало много боље - и ранија казна му је поништена, и времена су била лакша, и људи су некако почели да живе, али не - њега нису примили на епархију. Он је одмах рекао: „Нећу ни да узмем јер имам довољно својих проблема“, - истина дао је новац у прво време. Други су ходали наоколо: ни да, ни не. И један архијереј је почео да разговара са њим. Дуго су седели, сат, два ако не и више. Ја сам чекао Алексеја у пријемници, а пријемница је - ходник, нема ни табурета, ни клупице, моје ноге су некако слабе, па ми је било тешко стајати. Не знам о чему су разговарали, али је Алексеј изашао како кажу - сав никакав. Да је имао крв на лицу био би црвен. Ја га никада таквог нисам видео чак ни у логору. „Шта се десило, - упитао сам га, - зашто си тако растројен?“ А он одговара, а боље да је ћутао, и дан данас ми његове речи брује у мозгу: „Ја му кажем, опростите великодушно владико, а ви се не бојите Страшног Суда?“ А он ће мени на то: „Да ли ће тога бити или не, ја желим и овде да проживим!“

Отац Алексеј је отишао кроз пола сата, сат и као и обично окретао своју бројаницу у рукама. Мислим да се молио и за тог сумњичавог архијереја. Алексеј се више није враћао на ту тему, а ни ја га нисам ништа питао. Ми, бивши логораши, смо му заједно помагали колико је ко могао. Он је негде средином шездесетих добио епархију. И ту је у парохији претрпео невоље, па и ти сам то знаш. И отац је све време служио без иједног „зашто“. Није наша ствар да испитујемо „зашто“. Раније је био коњ, а сада - аутомобил, а да су питали „зашто“ тешко да би се нешто с места покренуло. Човек је створен по Божијем лику, а не аутомобили или животиња.

И то „зашто“ га може одвести у ад!“

Старац се молио а ја сам ћутао. А шта сам и могао да кажем јер ми је чак било потребно неко време да „сварим“ све ово што сам чуо.

            Истина и људска мудровања.
 
            Ћутање је потрајало. Старац је затворивши очи, шапутао молитве, окрећући бројаницу. Ја сам опет био спреман да одем, али сам из искуства знао да отац Антоније не спава, већ ми просто даје време за размишљање и моли се, моли се чак и за моје уразумљење.

„Видиш ли драги оче Александре,- наставио је отац Антоније не отварајући очи, - човеку је најтеже - прихватање истине. Човеку је једноставније да прихвати неки поглед, или просто да га испита, али само уколико у њему има и елемент људске заблуде. Код мене често долазе и уметници и научници. Они у почетку када покушавају да говоре о Јеванђељу пребацују разговор на поређења са људским проналасцима - кораном, будистичким списима, и тек тада тобоже почиње разговор о Јеванђељу. У почетку постоји жеља за спуштањем Истине до људских мудровања, а потом следи разговор. И оно што је јасно је како се може испитивати Истина?! Истина захтева, или призива на поступке који су у сагласности са Њом. А ту за нас и настају све основне тешкоће. Ми још и можемо о томе да разговарамо, а кад дође до извршења - ту је већ ствар сложенија. Тако се на пример измишљају теорије о томе како су све религије и филозофска учења тобоже луг са разнобојним цветовима. Све треба да постоје, све украшавају живот, и свет би осиромашио без те разноликости.

То је лукав пример, и тешко је одмах нешто му замерити. Али можда ти цветови нису пример оваплоћења људских мудровања, можда је то пример праведника који су просијали подвизавајући се у светој Истини, шта мислиш? Тада постаје јасно и следеће - зашто при нестанку цветова и траве луг одмах зараста у коров и то не неким дивљим лободовима, већ отровним трњем!

Ревност о којој си говорио је потребна само у делу спасења; свога сопственог, ако се ради о мирјанину, и пастве, ако говоримо о пастиру. Ја тебе разумем, али авај, није све тако како бисмо ми желели. Али погледај са друге стране - ево Старозаветна Црква. Рекло би се да Духа Истине тамо нема, већ постоје само садукејска учења?! Али не! Христу је све могуће и Он оживотворава мртво. Али ако Га не прихвати, оживели мртвац поново умире...

Уосталом... - као да се старац одједном тргао, - Не, јудаизам је замро само духовно, а у ствари само што се није претворио у сатанизам! Он ће православнима задавати највише невоља. И он и ислам. То су као две ноге антихриста који долази, сада се као нешто споре, али ће се временом тргнути. Али када дете учи да хода онда једну ногу заплиће за другу, иако тај страшни демон већ није дете.

Ево његове ноге - јудаизам и ислам, се међусобно препиру наочиглед целог света, али они то нас само уводе у заблуду. И погледај оче како лукаво делује непријатељ - јудаизам проповеда слободу, потпуну слободу од Божијих заповести, истина не за саме јудо-јевреје, већ за све нас, који смо постали од многобожаца. А ислам па супротно проповеда неку привидну строгост, законе и морале... Али они чекају једно те исто и са доласком антихриста ће се брзо међусобно договорити. Да, вама ће бити тешко, а ја то нећу доживети...

А жао ми је деце... Она ће бити рађана у похоти, без благослова и оцрковљења, као - каинити. Колико њих ће пристати на задовољење ниских потреба антихристових присталица! Они ће у почетку за своју утеху користити њихова тела, а доћиће дотле да ће правити и јело од њих. Уосталом и данас се православне крштене бебе убијају у суровим обредима.

           Како се спашавати.

          Антихрист и његове слуге ће бити сложни у свим својим прљавим делима. Нема таквог греха на земљи, сем Богоубиства, који они не би поновили - све ће чинити, па самим тим и јести себи сличне. Све ће то бити, све.

Тешко је рећи чега неће бити, јер ће чинити све могуће гнусобе. Шта да се ради - дисање ада... Сви греховни поступци које су чинили заблудели људи у току седам хиљада година, сви ће они бити учињени за три и по године антихристове владавине! Сви! И то се неће чинити само због тога што је син греха оваплоћени грех, већ и зато да увуче све оне који у својој души имају неку црвоточину. Ако постоји нешто за шта да се закачи, закачиће се само да га увуче у адски бездан. Само онај који је већ сада у пустињи ће моћи да се спасе!

Оче, не гледај ме тако зачуђено! - отворио је старац очи, - није реч о песку, већ о пустињи! А за сваког човека пустиња може бити на различитом месту, али је за све њих најпре у стању душе. Сећаш се оног монаха који је вређао братију, гневио се и напустио манастир?! Али чак да је остварио и потпуно отшелништво, он није престајао да се гневи сада чак и на ствари. Зато и кажем да је пустињу могуће наћи и у шуми, и у великом граду, а могуће је не поседовати је и у правој пустињи. Али спасење неће бити могуће без пустиње!

Разумљиво је да се наш монах није вратио у град већ у манастир. Град није најбоље место за спасавње чак ни мирјанина, а тим пре не за монаха. А велики град није добар чак ни за живот - развратан је, испуњен саблазнима, и телесним и духовним нечистотама. Где је гордост однеговала дрску мисао да изгради кулу до неба?! У највећем граду тога времена, у Вавилону. Где је разврат узео толико маха да је то прелило чашу Господње дуготрпељивости? У два велика града - Содому и Гомору.

Зато се треба одвојити од спољашњег света. И то не у том смислу, да не видимо своје ближње, и да затварамо очи за туге и невоље наших ближњих. Не, не треба гледати туђи грех. То спречава осуђивање, високо мишљење о својим поступцима, гордост и поред тога боље чува од пада. И друго, треба одбацивати све оно што нам непријатељи убацују, и тежити да на то не обраћамо пажњу. То је још теже, али само испуњавање свега тога нас удаљава у пустињу, као место где нема ничега што привлачи наш поглед, нити видљиве саблазни за људска чула. Сем мисли. Њих, њих треба обуздавати као разигране и разуздане коње.

Авај, оче и сам знаш да сада нема Фиве, нема Синаја из времена Лествичника, нема ни Нитрије. У Нитрији је по различитим проценама било и до 300 хиљада подвижника.

Нема ни пустиње као места посебне осаме, и молитвеног сједињења са Богом. И зато пустињу можеш пронаћи само у души, и то свако уколико се уклониш од светских саблазни, од светске расејаности која ти привлачи пажњу за туђи грех. Јер када човек обраћа пажњу на туђи грех, он онда на овај или онај начин, понавља тај грех, иако само у мислима, али га понавља. И тако се неки грех који је неко починио поново рађа можда чак у облику још веће страсне разузданости. „Не судите, да вам не буде суђено“, - то не треба схватати само као ограничење у погледу злих речи. Узвишеност Јеванђељских речи нестаје негде на Небесима као нешто недоступно и непотпуно разумљиво за људски разум који је испрљан грехом. Позив да се одбија гледање туђих грехова је и очински савет да се не иде стопама онога који је сагрешио.

Осуђујући туђи пад, ми и сами падамо, јер се наслађујемо грехом нашег познаника, замишљајући га у својим мислима. У томе је и снага демонске кинематографије. На основу чега се оцењује величина режисерског таланта тог адског порода - на основу произведених утисака на оне које желе да оскверне гестовима лица: приморавају их да се смеју или да плачу - добро. Ако почну да ридају или да се грохотом смеју - још боље. А то није ништа друго него начин да се гледалац примами у други живот где на првом месту царује грех!

Ево ти и пустиња. Сто година проведи у песку, а пустињу можда ни не нађеш. И у престоници је „ако хоћеш“ можеш тражити, иако је такав пут трновитији. Позив на бежање у пустињу ради спасења у последња времена тако треба и схватити не чак као бекство већ као удаљавање од свега тога што нам као саблазан предлаже свет, па самим тим и пре свега, од разоткривања свемогућих туђих грехова.

Ја оче Александре свесно не употребљавам реч познање. Не! Да би се неко заразио од прехладе није обавезно да пије чај из исте чаше из које пије и болесник - некад је довољно да са њим поразговара на довољно блиском растојању. Тако је и са грехом - човек може а да не учествује у оргијама оних који греше, али само слушање о греховним падовима, о детаљима у чињењу греха, већ човека води нечасним путем. И чак и ако нема жељу да тај грех понови, само то размишљање о греху ће осквернити и разделити људску душу. Сети се само прамајке коју је змија управо речју навела на грех.

А у последња времена већ неће бити времена за исправљање. Тад је: да - да, не - не! Авај, то није као пре хиљаду година, када је било могуће грешити пола живота, а другу половину провести у покајању. Зато ће се у последња времена, где то само буде могуће, водити разговор о туђим гресима, наслађивајући се детаљима греховног пада.

Уосталом, не већ ни греховног пада, јер се то неће сматрати падом већ једним од облика пројаве слободе. Неко ће бранити блуд, неко содомију, прождрљивост, а неко ће све то ружити и видљиво разобличавати. Али суштина није у томе, циљ целог тог адског театра је да примора људе да расправљају о греху, и то о његовим најнижим формама - то је важно за оне који саблажњују. Они ће тежити да проведу људе кроз прљавштину, и гнусобу греха, па чак и туђег. То већ и данас постоји, али ће касније бити израженије. А имајући у кући та два саблазнитеља - радио и телевизор просто нећеш моћи да се сакријеш од предлаганих духовних нечистота.

Тако је наша прамајка Ева у почетку просто разматрала забрану да једе плодове и саблазнила се: видом. Затим је почела да тражи оправдање за остваривање греха и овако је расуђивала: „Дај, пробаћу плодове: змија каже да ће бити само боље!“ Адам се увидевши да је жена жива, такође саблазнио и није се покорио Божијој вољи. Сви знамо шта се после тога десило, али се и ми у својим поступцима мало по чему разликујемо од прародитеља. Ево како човек размишља: „Сви кажу да је то добро, а мени још нису познати такви поступци. Треба да пробам или да посматрам друге!“ И ако укључи телевизор тамо му се руком даје како да почини грех.

Треба се обратити Јеванђељу и његовом истинском тумачу, преносиоцу јеванђељског духа у свет - Светој Православној Цркви. Православље је - идеално, јер је то Истина, то је знање, које је Бог дао људима о Себи. Православље на себи не може носити младеже многобоштва, нити људских мудровања, јер то већ не би било Православље, већ противљење њему - протестантство. Људи који себе називају православнима могу да имају и имају много младежа многобоштва, који су преношени од далеких предака. Али управо ти људи представљају сву црквену пуноћу, и зато непријатељ и тежи да у њиховим душама усади што је могуће већи број греховних мрља, како би оклеветао светост Православља, Боговиђења, Богопознања. Циљ је да се јавним приказивањем грехова православних људи саблазне маловерни и просто људи који не стоје у истини.
Само пустиња. Само она може да постане поуздано уточиште за људску душу у последњим временима. Ево оче ти си причао о бездомнима у својој парохији. А они су водили православни начин живота - исповедали су се, причешћивали се - ево ти спасење у најстрашнијим временима! Да ли је могуће преживети? - могуће је. Чак ни не схватајући то, људи су одбацили добра ове демонске „цивилизације“ (већ не волим ни ту реч). За њих нема сумње изражене у „зашто“, они прихватају све онако како јесте: киша - је киша, а не лоше време. Мраз - значи мраз: обуци се топлије и не хули на Бога незадовољством због посланог мраза. Због тога их и Отац наш Небески храни и одева, загрева и мази - због њихове простоте, непосредности.

Ми непрекидно смишљамо гомилу питања, на које или уопште нема одговора, или одговор на њих за нас није користан, није спасоносан. Ум не треба да одвлачи, нити да смета сједињењу душе са Богом, ништа не треба да нас извуче из пустиње.

Нисам ти случајно рекао - извуче. Одвући је - једно, а извући - нешто сасвим друго. Одвући је могуће од неког па чак и корисног дела, али од нечега што се привремено ради, рецимо од молитве. „Ја ево видим по твојим бројаницама, само немој да се увредиш, драги оче Александре, да те често домаћински послови или нешто друго одвлачи од молитве, а?“

Ја чак нисам почео ни да упоређујем своје бројанице и бројанице оца Антонија. Његове су буквално коштане од непрекидног окретања и молитве, а моје су скоро нове, не тако давно купљене у Тројици. Имао сам домаће, такорећи свакодневне, али када бих негде одлазио увек сам се трудио да узмем нове.

Старац је схватио те аргументе којима сам се ја руководио, узимајући у руку несвакодневне бројанице.

„Знаш ли да у првом рату фронтални официри па чак и они из породица са високим позицијама нису волели да посилни посебно гланцају чизме, како би се оне разликовале од позадинских кицошки. Али чак и очишћене фронтовске нису мењали за друге, на којима није било толико материјала, мазива од стремена, и уопште свега тога што би издвајало истинског војника од прерушеног.

Бројанице нису - чизме, и подвижник не треба њима да се горди - ни новим, ни искрзаним. Али последње су оне које су пуне молитве, оне обавезују и позивају на молитву. То је неки мостић између обичног узношења молитве, од кога је могуће бити одвучен, до непрекидног молитвеног стања и непрекидног разговора са Богом. Али ту већ говоримо о извлачењу - то је већ дејство супротно самој основи живота. Из стања молитвености је немогуће некога одвући, могуће је само „извући“, извући из живота, и сместити у смрт“.

„Оче Антоније, али ако говоримо о извлачењу из живота ка смрти зашто ће то како сте ви говорили бити и буквално извлачење то јест извлачење из земаљског живота у ствари уништењем тог земаљског живота“, - упитао сам.
„А ти се врати на почетак, не иди с краја. Шта је Господ рекао Адаму као одговор на потпуно противљење установљеном поретку:

„Земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека. Трње и коров ће ти рађати...“ (Пост. 3, 17:18). Земља се кажњава за грех заједно са Адамом, с тим, ко је учинио грех - лишава се неке првобитне благодати обилне плодности.

На први поглед то изгледа као јавна неправда. Али погледај оче са друге стране. Добар цар управља државом и његова држава је успешна, благословена. Долази нечастан човек и сав народ страда. Човек је круна целе творевине. Од његове похоте се рађа грех, а грех рађа смрт. И та смрт не улази само у све људе, већ и у сав живот. У свима је грех и његова сапутница - смрт. При чему, примети нешто, да Апостоли не говоре о томе као о нечем протеклом, не! Праведни Јаков нам је то рекао не остављајући места за сумњу: „Учињени грех рађа смрт“ (Јак.1, 15). Не - родио, већ - рађа! Апостол Павле, велики просветитељ многобожаца, говори мало на други начин: „Плата за грех је смрт...“. Али погледај - смисао је исти. Даље Апостол наставља: „А дар Божији је - живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем“. (Рим.6, 23). Али тај дар - живот, чини се као да нама није потребан.

Већ је и змија била проклета само за један грех, лишивши се дара да роди само живот. Господ је после пада прародитеља назива прахом, земљом, која је била прекрасна после стварања, и за коју је и сам Творац рекао: „И све беше добро“.

Греси становника два града су били узрок да се земља по којој су ходали претвори у мртво море, мртво! Басен у коме нема живота! Било је само греха, што је довело до апсолутне смрти. Неки наши „поклоници“ у Израелу (они увек путују у Израел, а не на Свету Земљу, и зато јевреји организују те туре са великим задовољством) свим благословом сматрају купање у Мртвом мору и лечење блатом. Лечити последице сопствених грехова - болести, грехом старозаветних нечасних људи, који се претворио у блато и мртву воду!

А ти мили човече мислиш да данас има мање греха?! Да десет пута више него раније, а сто пута више те ђаволштине. Управо ђаволштине, јер према речима Апостола „ко чини грех тај је од ђавола“. А то значи да је на земљи и више смрти. И ја бих рекао - више смрти и то непоправљиве. Смрти безизлазне, јер нема времена за чишћење душа које су доспеле у ад. Зато ће се и са земљом дешавати појаве непоправљивих трагедија.

Сав живот последњих времена је једна непрестана невоља и бол. И овде није толико важно ко је крив за ово или оно. Сам греховни живот је већ катастрофа. Што је „цивилизованије“ место становања људи, тим ће више тамо бити ужаса од техничких и природних апокалиптичних катастрофа. Видео сам савремени Содом - Њујорк у пламену, адска пећ, развалине и небројене жртве. Али да ли су то жртве?! Жртва је увек чиста, а овде су погибије оне оскверњене пороцима, оне које нису сачувале своје чистоте, одбациле Истину и сурвале се у бездан људских, сматрај, демонских мудровања. Његове прве жртве ће и бити они, који покушавају да изграде нову Вавилонску кулу, државе која цвета али без Бога, ван Његовог закона. Они ће бити жртве својих владара. Они ће у својству једне од степеница ка светском поретку власти принети на Ваалов олтар животе својих сународника. Те власти, које чине људи који исповедају јудаизам који се претворио у сатанизам, ће у очекивању лажног месије - антихриста, ићи на све како би изазвали ратове и трагедије светских размера.

Али то није крај пламена и рушења, већ само почетак. Јер је првобитни пламен и рушење вавилонских кула експлозијом у ново време - дело људских руку, иако по Божијем допуштењу. То зло дело, као посебно тежак грех, ће изазвати и природне катастрофе. Експлозија у мору ће створити велики талас који ће „прогутати“ новозаветни Содом. Гомора ће већ ускоро бити подвргнута рушењима од страшних морских бура, од вода“.

„Чекајте оче Антоније ви говорите о погибији од вода, а шта је са Божијим обећањем да неће бити новог потопа?! - прекинуо сам старца.

„А зашто мислиш потоп? - зачудио се старац, - душо моја, зар старозаветни грешници нису имали могућност да се спасу? Имали су! Чак је Ној предлагао градитељима ковчега да уместо плате пођу са њим ради спасења. Они нису хтели, одбили су. Али сада потоп није оно најбитније. Шта вуче људе у адско исчадије - савремене градове? Неумереност. А поред неумерености још и то на шта је упозоравао и Спаситељ и Апостоли - страст расејаности. Зар сам ишта рекао о могућем потопу? Неће бити опште поплаве. Рећићу и више од тога да вода није оно најважније. А главно је то да ће грех уништити земљу и све њене стихије ће људима дати да осете ужас због одбацивања Божијег благослова.

Али расејаност, опрости, и није оно најважније. У садашњем свету све је усмерено против Спаситељевог упозорења: „Стражите!“ Ми не слушамо ни речи Светог Писма, ни Светоотачке савете. Знаш оче, људи ми доносе много, много књига савремених богослова, пре свега аутора, који пишу на православне теме. Замолим своју духовну децу да прочитају ову или ону, а у њима нема спасења!“

„Оче Антоније?!“ - узвикнуо сам зачуђен и не уздржавши се.

„Не, оче, не! То је драги мој оно што се на универзитетима називало критиком. Шта све само не критикују - и протестантизам, и окултизам, и шаманизам, и шта још све неприхватљиво. Неко нешто иступањем доказује, нешто проповеда, убеђује, али колико је то повезано са спасењем?! Није уопште повезано и далеко је од њега. Толико далеко, да је тешко и схватити. А тешко је схватити зато што данас сви људи на овај или онај начин живе у савременом свету са његовим ђаволским законима. Тачније, по тим законима.

           Закон Божији и закон људски.

      Испричаћу ти један случај чији сам био сведок. У логору је губио живот један свештеник, сасвим се претворивши у „сенку“. Он је био тако висок, нескладан, стидљив, слабог здравља. Јеромонах је брзо дошао до тог стања када му је постало тешко и да се креће. А норму му нису смањивали, већ су се баш насупрот трудили да несрећника прекомерно оптерете. Пошто се нико није заузимао за њега, није добијао лакше послове, нити су невољника водили у мању војну болницу. Све су објашњавали тешкоћама изградње социјализма, индустрализације, колективизације... А поред тога, и неопходношћу слугама култа да искупе своју кривицу пред пролетаријатом.

Криминлаци су нам подстакнути од логорске управе у почетку такође страшно досађивали, посебно одузимањем и тако и тако оскудне хране. Уосталом, то је било тешко и назвати храном. Али отац је преживљавао - чинило се насупрот свим природним законима! Иако је он на неки начин и живео по природним законима, али само не у оквиру закона земаљског постојања смрти. Он је с пуном вером примао савете стараца који су се тамо налазили, па је чак и благосиљао преступнике, који су нам отимали храну, и на основу ње стицали углед! Скоро свима у логору је било познато, да је боље појести суварак из руку младог „попа“ с благословом, него украдену храну или ону која је „зарађена“ на картама од стране неког затвореника.

Затим се десило следеће. Отац који је једва успео да дође до дрвног погона је постао сведок највећих мука једног криминалца због заплитања црева. Он се сирома' опаметио, и да ли је некоме отео, или украо храну, али је за логораша било просто незамисливо да поједе толику количину хране. Његова страдања су била ужасна, и несрећник је молио стражу да га стрељају и прекину мучење.

Криминалци су пришли код оца и почели да га моле за помоћ. Отац је узео снег у руку, благословио га, кратко се помолио, и дао га болеснику. Један од њих је то схватио као подсмевање, али су наговори осталих криминалаца који су стајали поред имали свог утицаја. Криминалац који је умирао је отворио уста и прогутао комад благословеног снега. И, о чуда! Буквално кроз неколико минута преступнику је постало лакше, а кроз пола сата је већ стајао на ногама.

Ја већ нећу причати о томе да нас криминалци после тога нису дирали, већ су се чак понекад и старали о нама. Али ствар није у томе. Човек је живео по Божијим законима, који су наравно изнад закона овога света“.

„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - ја сам већ чуо ту причу, и рекли су ми да сте то били ви!“

„А зар је то важно?! Људи ионако свашта причају и увек има неко ко их слуша. Поента није у томе ко је то био, важно је нешто друго - онај човек који живи по Божијем закону увек побеђује и демонске подвале, и људска мудровања. Ево погледај, данас свако ко се сети тражи кривце за неуспехе у свом животу: код магова, гатара. Они су - „узрок свих невоља“, они су - „извор свих људских проблема“. Пишу се и књиге на ту тему, и предавања се одржавају... При чему на страницама тих књига, и у речима тих предавања (мени су касете некако у памети) царују две крајности - прва је следећа: магова, као људи који опште са духовима злобе нема и не може бити; а друга је: вера у постојање магова и њихову свемоћ. Али чак и Апостолска правила говоре о њиховом постојању: гатара, магова, људи који „терају“ облаке и предвиђају страшне казне за таква нечасна дела. А ти отвори Дела, па ћеш видети колико су у њима описане борбе Апостола са слугама духова злобе и победе над њима?! А Житија Светих?! Али питање је у нечем другом - зар је постојање многобожацких нечасних дела сметало установљењу Цркве? Не. И степен ревности за испуњавање Спаситељевих заповести је утицао на живот сваке Христове присталице, а не тобоже неко „бајање“.

Не, оче, у овом случају који сам ти испричао није важно ко је победио, него - како. А победа је могућа само испуњавањем Божијег закона, закона љубави, уз потпуно одбацивање закона палог човечанства, и закона смрти. Један Свети из давнина је причао како је примио Крштење после тога када су њих војнике-регруте у страном граду нахранили Хришћани, не питајући их које су вероисповести.

Тело и душа се постом и молитвом припремају за испуњавање закона, - и ко ће се онда спорити са Спаситељем?! Слава Богу па још није отворено дошло до тога - то ће почети касније. Пост и молитва су најбољи пријатељи на путу спасења, јер пост умирује распаљивање тела, његову жеђ за неумереношћу и похотом, а молитва умирује расејаност и сједињује са Богом. Све што је ван тога су - степенице на лествици за ад. Уосталом, лествице ни нема - постоји само страшан пад у паклене муке.

Старац, под чијим сам духовним руководством био скоро десет година, се није умарао понављајући речи једног светог подвижника: „Боље је дело без речи, него речи без дела“. Сећаш ли се речи псалма: „А безбожнику рече Бог: зашто казујеш уредбе Моје и носиш завјет Мој у устима својима? А сам мрзиш на науку, и ријечи Моје бацаш за леђа“ (Пс.49, 16-18). Ако је судити по речима, наше време је - време самих праведника. Ко ће завршивши чак неку „енту“ духовну школу причати то што би га разобличило као грешника? Мирјани већ дискутују са духовништвом, нижући светоотачке речи као веверица печурке на грану.

А катастрофе се настављају, и то не само настављају, већ се њихов број повећава огромном брзином. Па где су онда праведници?! Зар ми не исповедамо непроменљивост Бога и верујемо Светом Писму, у којем је описано како је Господ помиловао градове и народе ради изабраних Својих. Значи нема оних, ради којих би Божијом вољом требало да се заустави уништење, које је настало ради греха ђаволских слугу. Сви се боре са чиме желе, само не са својим грехом и не са својим страстима.

Колико је било Апостола - сто, двеста, па нека их је било и триста. Шака оних који су исповедали веру и вером Господа Исуса Христа. А обратили су у веру цео свет. Размисли оче, како су ђаволски жречеви имали огромно искуство општења са нечистом силом, и „чуда“ су чинили, којима су људи веровали. Причали су о прошлости и прорицали будућност. А против сви тих нечастивих је иступила шачица малописмених углавном „галилејаца“. Али је иступила са таквом вером којом се и горе - померају! Христос Васкрсе! То су они проносили људима, али су и сами пре свега живели у сагласности са том Истином. „Вера без дела је мртва“.

Погледај, Саровски чудотворац, као да се смеје над светском неумереношћу и делима је разобличава - свет тежи да храном напуни стомак, а он је јео траву.

У свету се срећом сматра могућност да се не ради - а он се труди у зноју лица свог, а плодове свога рада дарује ближњима. Свет се бави стицањем материјалног, надајући се тобоже свом вечном боравку на земљи, а он у своју келију уноси ковчег! Хиљаде и хиљаде научника ће ускоро мудровати о томе како да се без Бога створи хлеб. А он свима нама показује неизмерну глупост такве вавилонске мисли - молите се, и све ћете имати, сачувавши верност, чистоту!“

Мени је било страшно. Старац је тако говорио као да је пред очима видео и прошлост и будућност. То је био као неки прозор у људску душу и у све оно адом створено ради њеног погубљења. Било је просто немогуће дискутовати о било чему - сваки приговор би имао свој одговор у Јеванђељу и код Светих Отаца. Поражавало је и још нешто - све што је говорио отац Антоније није било сакривено негде у богословским дубинама. Не, све је то било на површини, - сви цитати које је наводио су читани-ишчитавани, али авај - несхваћени! Тачније, њихово тумачење је било коришћено у корист својих слабости, како се не би исказале страсти. И у томе је и био сав ужас - знао сам, веровао сам, али нисам испуњавао. И каква је то онда вера, кад и зли духови верују и дрхте, а шта је с нама?!

           Пијење чаја.

          Међутим, у том тренутку је у собу ушла жена и напоменула оцу Антонију да је време да се пије чај, а мени је предложила да му се придружим. Старац је то благословио, и ускоро је унесен велики старински руски самовар. Сви домаћи су се окупили око самовара. Била је то неусиљена пауза, жене су се вртеле поред стола. Када је све било припремљено, отац Антоније је стајавши поред кревета, прочитао молитву и благословио.

Он је већ пио чај у кревету, у полулежећем положају.

Пре чаја су му донели малу чашу некаквог чаја од траве. Он је схвативши мој помало зачуђен поглед, рекао: „Травка оче, то је живот, то је то што је Господ дао човеку за здравље, за укрепљење наших слабости. Нема телесне болести, коју не би исцелило биље. А ево чај је - споран. У многим манастирима је строгим уставима забрањивано да се он пије, тим пре са - шећером!“.

Сам отац Антоније је на тацни имао мало шећера у коцкама.

„Ја сам у логорима заиста заволео да пијем чај, - настављао је старац. Не, не сам чај, - како сам тамо могао да га имам! На празнике су нам давали нешто слично чају, криминалаца није било пред крај, и частили су нас. Али душа се није за то отимала, већ за пијење чаја, као у нашем родитељском дому, када се око самовара окупљао сав дом - и домаћини, и мала Христова браћа, и када је текао миран разговор од кога се стварала милина у души, и све боље разумевање ствари“.

После пијења чаја је било читање Јеванђеља, Страдања Господњих. Млад човек је стојећи читао, старац се молио, и из његових уста би се само понекад отеле речи: „Како је Он страдао!“

Отац Антоније се увек крстио када се спомињало Име Господње или када га је он помињао, придижући се на кревету. Када се говорило о Господњим Страдањима, он се крстио три пута тихо шапућући или Исусову молитву, или додајући: „Како је Он страдао!“

Као по правилу из његових очију су тада текле сузе.

После читања се опет водио миран разговор. Ја сам се бојао да ће отац Антоније због старости изгубити нит приповедања, али је он настављао као да га и није одвлачио разговор о нечему другом.

„Тако видиш душо моја све се сада налази у оштрим канџама расејаности. Частан живот у великом граду почиње само с мраком, при којем се и мало искушење претвара у страст. Какво: „Бдите!“ Напротив, цео живот је „окултурен“ адом и усмерен на то да се пригуше чак и они слаби гласови савести, гласови још не коначно погубљених душа. И шта носи та „култура“? Идеје „моралне слободе“ чија су суштина - култови Ваала и Астарте, култови пијанства, разврата, прождрљивости или култови људског тела... Нико не може да предложи ништа ново - бира се - или многобожачка расејаност и неумереност, или Божанско стражење и обазривост при употреби“.

           Живот заснован на потреби.

           „Сећам се тих година потпуног искорењивања религије за време Хрушчова, када су нас окупљали на „испирање мозгова“ у оквиру рејонског комитета. Састав „званица“ је био добар показатељ - духовништво, и то углавном сеоско. Вероватно су они, по мишљењу организатора, имали највећу потребу за одговарајућим просвећивањем.

Било је такође регионалних предавача атеизма, и наравно партијаца из разних организација. Предавач са веома озбиљним звањима из религије, из Москве, је читао предавање на свеобухватну тему. Не сећам се назива, али је суштина следећа: сва упозорења попова на опасност духовног пада омладине су глупост, то је само начин да се преваре народне масе и искористе у своје сопствене интересе. Али чак није била толико поражавајућа тема тог предавања колико су чудили докази које је наводио страствени говорник. Они су се сводили на цитате из писмених извора древних цивилизација - и вавилонских, и египатских и сл. Оригиналност цитираних доказа није изазвала никакве сумње, као ни ауторов положај и особине материјала, ни позивање на озбиљне истраживаче старине... Суштина свега реченог се сводила на једно - сви древни аутори су се жалили на развратност омладине. А закључак московског госта је био неочекиван - ако су се увек сви жалили на развратност карактера, а ми људи живимо значи да су и морални закони измишљотина. Увек је било лошега, али оно не може да надвлада живот.

Ја грешни сам требало да седим и да се молим, али нисам издржао и подигао сам руку да поставим питање. Рекао сам: „Пошто се већ говори о умрлим народима, после њих није остала ни земља, само једна пустиња! Ето вам резултата распада“. У том тренутку се нешто покренуло! Већ нисам био срећан што сам то рекао и једва да ме нису извели“.
Отац Антоније се осмехнуо, погруживши се у стара сећања. А ја сам посматрао благо лице тог стогодишњег старца и нисам могао да га замислим на заседању партијаца, рејонаца итд. као и то да је направио скандал на предавању тако „високог“ нивоа. Човек, који није упознат са условима постојања Цркве и духовништва у том периоду, не може да себи представи сву храборст бившег логораша, који се усудио на такву реплику! Јер је то било време тоталног пристанка на „лојалност“ властима, проповеди су се унапред давале свештеницима у писменом облику и контролисане су од стане опуномоћених лица. А ето оца!

„А ти оче се не чуди, - наставио је старац, схвативши моју мисао, - требало је ћутати. Тада је већ настао покрет покорности властима у свему - и у духовном и у светском. Спаситељеве Речи: „Ћесару ћесарево, а Богу Божије“ су потпуно извртане, и претворене у „Све ћесару“.

Требало је подржати верне и дати им ослонац. Нека се учврсти један, два - али православна, која не клону духом, то је срећа, и то је могућност да се изведе на пут спасења неко од мирјана“. Отац Антоније је заћутао. Ја сам слушао његово ћутање. Желео сам да слушам и да чујем старчеве речи, да схватим његове мисли и то онако како је он то схватао. Наравно та жеља није била испуњива, али чак свестан тога није нестајало жеље за напајањем плодовима његових духовних трудова“.

Када је он ћутао, ја сам имао осећај сличан осећају човека кога мучи жеђ, а који седи поред извора чисте воде и нема могућност да задовољи своју жеђ. И дан данас не могу да се ослободим од гриже савести: могао сам да га упитам, да сазнам више али то нисам урадио. Човеку је вероватно својствен тај осећај привидне вечности, непроменљивости. Остављајући „за касније“ дело спасења, ми остављамо „за сутра“ и могућност општења са људима не размишљајући о пролазности земаљског постојања. И тада, налазећи се поред старца, није ми долазила на ум чак ни могућност губитка тог извора живе воде. Тако је вероватно мислио и Адам у рају. Губитак се може осетити тек после свршеног чина. Које дете може да схвати губитак родитеља?! То је немогуће, то је ван људских сила. Жалостан сам и не могу да искажем тугу - тугу због наше нежељености да прихватимо Божанско, које надмашује људски разум.

Четврти део

         О прошлости и будућности.

         Отац Антоније је отворио очи: „Сав ужас, оче свети, ће бити у томе што ће сваки човек схватити неповратност протеклих времена мира. Немогућност повратка дана стицања благодати, укрепљења Божанским даровима. Како је Христос одговорио на страх ученика о човековој немогућности да се спасе? Што је човеку немогуће, Богу је могуће. Само Његовом Благодаћу која нас укрепљује можемо да пресечемо ужасни бездан, који води у ад. Бездан између ада и раја. И веруј, тај понор није неко људско мудровање, није нека многобожачка алегорија, као у митовима, не. Тај понор заиста постоји.

Сећаш ли се старе бајке која говори о томе како је син-богослов пошто се вратио кући за распуст почео да доказује родитељима да се у рерни не пеку две кокоши, како је у ствари било, већ три? Отац је у тој причи мудро поступио: предложио је сину који мудрује да поједе трећу, а себи и жени је оставио праве кокоши. Тако и људи који су одбацили Творца, уздајући се у свој гордошћу обузет разум, добијају трећу кокошку. Апостол је учио: „А кад имамо храну и одјећу, овијем да будемо довољни“ (1 Тим.6, 8 ). Тако је и било, док су у безумном уздању у свој ум људи заборавили да су и њега добили од Бога, само је он затрован садашњим противљењем Творцу. Даље, грешењем човек одбацује Божију Свемогућност, а тиме и само Његово постојање. И ка небу се не извија тамјан молитве и добрих дела, већ страшни дим плодова људских руку. И све мало по мало... Шта само одећа и храна - дај и дворце, аутомобиле, авионе! Чак ни храна и одећа нису оне о којима је Апостол говорио.

Земља, која је чак због једног греха постала проклета, већ не може да трпи човечанство, које је упало у страшне греховне мреже - страшне, одвратне, лепљиве и невероватно чврсте. Затрована и изнемогла земља, већ не може да подржи живот свега живог што се храни од њених плодова. Седам и по хиљада година она је хранила сваку твар. Сада ће глад пре свега жњети плодове тог свеопштег безумног греховног пада.

Неумерност у жељама и потребама је већ постављена на врх угла тог безумља. Што горе, то боље. Земља ће јаукати, али авај те јауке нико неће чути. Сваки велики град је изругивање над природом, и због тога ће постати извор невоља за људе. Најпре извором несрећа, а затим општом гробницом за оне који у њему живе. Какве год терене да истражују научници, и какве год закључке да имају, и какве год архитектуре зграда да измишљају неће ништа вредети, и градови ће тонути у преисподњу, повлачећи за собом стотине и хиљаде душа без покајања, без раскајања... То ће бити неизречиво страшно! Василије Велики је славио Бога јер неће доживети те дане. Велики међу Светим Оцима - свети Василије! И људи ће слушати, али неће чути, неће желети да се одазову на позив Творца на спасење. Француска, та колевка разврата и блуда, богопротивљења, осећа на себи све страхоте због одбацивања Бога. Морске буре и земљотреси, бродоломи, ће доносити смрт свему живом и на приобаљу и на копну - ето шта чека отаџбину револуције.

Онај ко се надао да ће данас у мирној, снабдевеној и успешној држави наћи одушак од живота, у својој држави која је исцепкана злим силама - дубоко се вара. Прелазак на све те услове победничког сатанизма је само добровољно укрцавање у воз супротног правца. И вагони тог воза су на први поглед тако лепи и привлачни, и чак не изгледају као затвор. Затвор и логор је - насиље над човеком. Воз савремене „цивилизације“ је добровољно предавање себе ђаволу. Он већ машта о добровољности следовања његовим позивима, па чак и привидним. Предавање сопствене душе на вечно мучење, добровољно одбацивање жеље за Богоуподобљењем и Богоопштењем - то не да је страшно већ је и горе од тога.
Узми Адама који је први згрешио, па први и није добио оно што је очекивао: тражио је саврешентво чињењем греха, а нашао је смрт. Праоци су били лишени не само рајског Богоопштења, већ нису добили ни ону земљу за коју су знали пре тога. Она је била под утицајем духова злобе, а људи су примали на себе страшан јарам робовања греху.

Тако и сада, тражећи забрањени плод на дрвећу држава које исповедају гордост и поклоњење мамону, граде идоле „слободе“, које носе потпуну неумереност у телесном и равнодушност у духовном животу, људи ће себи наћи власнике - зле духове, сваки у сагласности са својом похотом. Из тога ће настати култови директног поклоњења сатани. Хиљаде људи ће Велзевула назвати богом, узносиће му похвале и приносити крваве људске жртве. Та епидемија безумља ће највише погодити размажену омладину, која не зна за физички рад. Већ раслабљена, заборавивши пређашње словенско целомудрије, она је васпитана на култу поклоњења идолу силе. И зато је много подложнија да прогута адски фалсификат о томе да је Православље вера слабих, а сатанизам - јаких. И повероваће у то.

Борба са свим тим моралним смећем, које је ђаво накупио од времена своје отпадије, на жалост већ не може да донесе видљиву корист човеку у свету, који је на своја рамена примио сатанин јарам уместо Крста Христовог. Зато ће власт и у земљама са привидним хришћанством гушити чак и слабе покушаје противљења америчком лудилу. Она ће почети да лудује поведена изабраним идолом - „слободом“, увлачећи цео свет у тај вртлог смрти, духовне и телесне погибије. Иако ће слуге таме бити све мање заинтересоване за Америку са сваким новим покореним народом. Чак је и сада то само ужасна батина у рукама Израела и рибарска мрежа за светски сионизам. Она је испунила своју улогу у привлачењу свих земаља и народа на ђавољски пут греховног одласка у ад.

Онога ко се до сада није ухватио на мамац америчке демократије „с људским лицем“ и није прихватио култ „слободе“, чека физичка погибија од удараца те звездама украшене батине.

Чак и сада тешко да се може рећи да цео свет не представља Нови Вавилон. Да, да, као онда у стара времена, када су људи имали жељу да владају небесима без Божијег Благослова, против Његове воље, тако се и данас ради на изгрдањи новог светског поретка, заснованог на супротстављању Творцу. Један језик, једна култура, једна религија, један одлазак стада на духовну и телесну кланицу...

Америка већ почиње ако не да смета а онда у сваком случају да раздражује градитеље новог светског поретка. Чак ни привидна независност дејства њене власти у односу на правог домаћина, тог синедриона, који је прихватио на себе и убедио Јевреје да на своје главе приме Спаситељеву Крв, не задовољава оне, чији су преци викали: „Распни, распни Га!“

Престоница „новог света“ неће бити Њујорк или Вашингтон - јер ће они просто нестати. Центар Васељене ће постати Јерусалим, и то ће бити следећи покушај да се завлада светом преко духовног притиска на храм, између чијих зидова је све, сем Јевреја - нешто мање вредно од животиња, а боље од дрвета и камена. И тај покушај ће бити успешан. У старом „центру“ ће бити стрељања, експлозија, и уопште страшног насиља над становништвом. Али и то ће бити искоришћено за уверавање свих и свја у неопходност потпуне контроле над људима.

Страшно ће бити болеснима, хладно и самотно ће бити онима, који у нашим годинама релативног мира нису покушали да стичу љубав, ту свеобухватност свих савршенстава, благодат Светога Духа. А то ће бити само мали одраз, и слаба слика геенског огња и адске хладноће!

Људи ће се наћи у таквој ситуацији јер су опет и опет одбијали да иду путем Богоуподобљавања, путем следовања Христу даље од Тајне Вечере, до Голготе, до Крста. Неки од њих се верујући у постојање Бога уздају у своја добра дела, сматрајући то довољним за спасење, одбијајући да приме Божију благодат у Цркви. Тако се секташи бусају у прса и вичу: „Господе, ја верујем у Тебе!“ Они као да умирују Творца, Тога, Који је Сам Себи довољан, Коме ништа не треба, а тим пре не похвале и признања самог Његовог постојања, јер је ОН И ТАКО И ТАКО - ЈЕДИНИ ПОСТОЈЕЋИ!

Хладноћа и духовна глад неће мучити само оне који су видљиво отпали од наслеђеног духовног блага, Светих тајни, Благодати, коју дарује, понављам, ДАРУЈЕ Православна Црква, јер само Она може да је ДАРУЈЕ. Хладноћу и глад осећају и сви они који себе сматрају православнима, али не желе да приме Духа. Чак ако такви људи и испуњавају обреде, они се не напајају благодаћу. То су затворени, запушени сасуди, и они остају суви колико год ви покушавали да их залијете животворном росом! Јер су затворени... А таквих, авај има много.

За човека је с једне стране привлачно да следи ђаволским позивима, и да прати зов свог грехом развраћеног тела, а с друге - да се нада добијању Божанских плодова. Зато је и вероватноћа исповедништва у последње време увек повезана са мучеништвом, и то ће не само збуњивати људе већ ће их и одбијати од следовања Христу. Стотине хиљада такозваних православних верника ће одбацити своја уверења, Благодат, Бога. Адске силе су већ спровеле своје додељивањем бројева свима. Да ли се то радило насилно? Не, просто су постављени услови - или примаш број и настављаш да радиш или одлазиш. Због прећутне сагласности, а и директног благослова духовништва, цела земља се претворила у логор у коме није важно име добијено на Крштењу, ни презиме наслеђено од предака, већ само примљени број.

 О прошлости.

          Нешто слично томе се већ десило 1917-е године. И то не у октобру, од кога углавном почињу да рачунају почетак власти слуга таме, не, већ у фебруару 1917-е године. Управо је фебруар био месец издаје и државе, и Православља, и самих себе. О могућности дешавања сличног у Русији, упозоравао је свети Јован, Кронштатски чудотворац. Људи су слушали, али нису чули, а и они који су чули - нису разумели. А издали су управо сами себе. Неко је потом знао да се попне на Голготу, поневши Свети Крст мучеништва, а за већину је све кренуло путем у ад. Колико је само међу бољшевицима, војницима, надзорницима, било бивших семинариста, деце духовника, потомака познатих племићких породица!

А шта би било с нама, полуобразованим из духовних школа, да се ПРЕМА РЕЧИМА ВРХОВНЕ ЦРКВЕНЕ ВЛАСТИ, 1917-е, ПРИ СВРГАВАЊУ РУСКЕ МОНАРХИЈЕ, НИЈЕ КОНАЧНО ИСПУНИЛА „БОЖИЈА ВОЉА“! А сви су потписали поздравно писмо привременој влади - и митрополит Кијевски Владимир, и митрополит Московски Макарије, и архиепископи Тихон, Михаил, Јоаким, Сергеј Фински и остали. Неко од њих је понео мученички крст, неко крст исповедништва, а неко... Да!

Чинило се ништа необично то што су до нас непрекидно долазиле вести о ситуацији у Цркви, само је мене то мало интересовало, као и већину духовништва. Схваташ ли оче да НИЈЕ ВАЖНО СПОЉАШЊЕ, ВЕЋ УНУТРАШЊЕ. ЈЕДИСТВЕНА МОГУЋНОСТ СПАСЕЊА И ТЕЛА И ДУШЕ ЈЕ СЈЕДИЊЕЊЕ С БОГОМ, И ОДБАЦИВАЊЕ СВЕГА СВЕТСКОГ. А политика, па чак и светска, иако је повезана са црквеном политиком, све то није корисно. Спаси и сачувај душу коју је Јагње Крвљу искупило на Крсту. Да, душу су тровале све информације о томе шта се дешавало, али су се оне и прихватале као такве - отровне за душу. Ко њој може да смета да се и у тамници удостоји светости и небеске чистоте?! Душа сваког човека може тако да просија да својом чистотом, светлошћу Богоуподобљености, стицању Светога Духа, просветли духовну нечистоту и самог окорелог грешника. Разумом је просто било немогуће схватити све то што се дешавало. Јер нико, сем обновљеника, није јавно предлагао нешто што противуречи Апостолским правилима или Саборним поставкама. Као уосталом и сада. А ако је тако, онда изгледа као да и нема о чему да се говори - живот тече нормално. Међутим већина схвата да нормалности углавном нема, јер недостаје љубави и царује лукавство - али је то немогуће било коме доказати. Ко је разобличавао свештенство које је скренуло у аријанство, монофизитство, и сличне јереси? Пустињски монаси-отшелници, данашњи старци. И зато је све било урађено како би се искоренило старчество из црквеног живота. И пројављено је многовековно искуство претварања белог духовништва у робове без права гласа: у сваком случају одвилкли су се да говоре истину.

Мучеништво је у то време била обична ствар. Колико је само свештеника, који су рукоположени двадесетих-тридесетих, једва изнело живу главу од комесарских револвера почетком двадесетих, кренувши страшним путем на логорску Голготу. Ко је желео да изда, већ је издао и они су још отишли са Спаситељеве Вечере. Несрећници су писали покајна писма у новинама и све то порицали. Неко је покушао да спасе земаљски живот уписивањем у НКВД.

Али се највећи део преосталог духовништва одупрео. Спасавали су се на разне начине - неко је лутао по градовима и селима. То је обично био удео монаха и монахиња из разбијених породица. Они разумљиво нису могли да испуњавају требе, и зато су живели од милостиње и привремених послова: сиромаштво се тако веома брзо прекидало. Било је добро ако су имали неке даље рођаке који су били спремни да прихвате праведне скиталице. Појединци су се одлучивали на сличан поступак - режим свеопште контроле је већ био присутан.

Свештеници су по правилу преживљавали од тајних служби и треба. Али су их немилосрдно хапсили, и примењивали најстрожије статуте - контрареволуција, бандитизам... А резултат свега тога је било одвајање мирјана од Цркве и страшне природне појаве. То су две међусобно повезане ствари. Ђаволизам је по својој суштини рушилачки и не може ни у ком случају бити градитељски. Свет су саградили и сачували Божији људи, а не тобоже градитељи комунизма. Имао сам једну пријатељицу-монахињу - она је била најскромнија и најсмиренија људска душа. Била је сељанка из довољно имућне породице - њен отац је поседовао млин, а њу су хтели да удају буквално пре револуције. Она је пешке ишла из средње Русије за Кијев, а затим у Тројицу. После тога је посетила схимника, који је живео у дивљинама поред Нилове пустиње. Она је ту дошла заједно са сестром, и праведници су им дали различите благослове - једној - брак, а другој - монаштво. Она је у манастиру била само годину или две, али је свети завет сачувала до краја живота.

Њене родитеље су већ у то време ухватили организатори колхоза, и зими затворили у један подрум. Женама су дозволили да обуку хаљине, и оне су остале живе. Мајка није дуго живела после мужевљеве смрти - умрла је од туге. И јадна монахиња је пошла по свету. Радила је код сељака, и у породици, а у манастиру су је научили да ради са ланом и свилом. Највише је живела код сестре, чији муж иако атеиста није гонио жене из поштовања према вери, и није хулио на монахињине погледе. А она, у свим животним перипетијама не само да је успела да очува завете дате Богу при постригу, већ је кроз све несреће мудро пронела књиге убијених монаха. И то не само књиге, већ су била потпуно очувана и писма са духовним поукама и фотографије мученички пострадалих стараца. То је просто било страшно прелиставати та писма - то је био глас вапијућег у пустињи! Они су већ све знали, замисли, знали, видели и апеловали на заблуделе мирјане, и сабраћу - уразумите се! Ови су их слушали, али нису чули, или ако су чули нису поверовали. Замисли душо моја како је било њима који су знали крај тог безумља, да гледају шта се дешава!

По себи могу да кажем, да је тешко било у тим годинама привидног благостања прихватити пророчанства о наступајућим несрећама. Да и саме несреће, ако је неко и веровао у њихову могућност, су просто сматране као неке невоље и пролазне тешкоће. А несреће су већ биле на прагу, куцале на врата, проузроковане развратом морала и одступању од Православља. Све је било прожето духом нихилизма, људских мудровања, паганским духом мистике и директног сатанизма. Популарни композитор, неколико песника и слични „ствараоци“ сматрали су себе антихристима! Они чак нису сматрали за срамоту што су својим поклоницима изопачених страсти причали о контактима са злим духовима, узбуђујући се ђаволом и његовим противљењем Богу!

Свако непослушање и властима, и Цркви, па чак и друштву већина је сматрала као пројаву посебног дара слободољубља. Слободоумље постаје знак доброг понашања, убицама се аплаудира, а над жртвама се смеју, њих мрзе. Та „слобода“ и јесте прави носилац истинског ропства. Врло брзо ће то осетити и убице и ти који су подржавали њихова гнусна дела. Некога од њих ће стрељати, некога ће оставити да неко време ради на „изградњи народног добра“, оживотворавајући те идеје којима су сами развратили Руску државу.

Јевреји са руским презименом ће увести земљу у такву катастрофу, којој ће бити равна само апокалипса. И многи ће мислити да је то већ крај, али ће то бити проба краја времена, само проба, иако веома промишљена и јавно спроведана у сагласности са строгим планом. Данас нико не може да каже када је тај план створен, али мислим да су се главне инструкције за уништење Русије појавиле одмах после слома хазарског каганата (од стране кнеза Свајтослава), којим су управљали Јевреји који су обратили и хазар у јудаизам. Тада им је ратоборни Рус постао кост у грлу, јер је имао намеру да уништи њихову вековну трговину - Велики пут свиле. Убили су кнеза. Избрисали су свој план после заузимања Крима од стране равноапостолног Владимира, који је желео крштавање и казну за богоубице, - Јевреји су ово полуострво такође у потпуности држали у својим рукама.

Много, много пута су потомци оних, који су у страшној ноћи викали: „Крв његова на нас и на децу нашу“, пакостили Светој Русији. Колико вреди једна „жидовска јерес“. Нови мудраци сада то тако представљају, кажу да су тобоже мрачни, необразовани новгородски попови у сусрету са европски образованим људима кијевског кнеза, нешто чули, али нису схватили, изврнули и за све оптуживали Јевреје. Неко може и да поверује у ту басну, али је болно то да често слушамо о словенској неразвијености. Само за кога тада све (!) штампарије из Литваније нису припремале јеретичке књиге и као пословне ствари возовима слали у Новгород, Москву?! И ако Схарије није био посланик синедриона, и ако иза његових леђа нису стајале све богоборачке силе, како је он могао да буде тако мудар да добије подршку Турске, Кримског ханства, Пољске, Литваније и уосталом целе Европе?! Старци су тада спасли нашу Отаџбину. Они су вођени Духом Светим, разобличавали непријатељске интересе. Колико је само трудова и увреда понео Волоцки ревнитељ Православља - преподобни Јосиф! Више свештенство које је имало власт је већ упало у јерес, али је неискварени народ подржао праведнике.
Рушење православних начела је почело у Питеру, у једној његовој парохији, али га је гоњени патријарх Никон предупредио. Тако се и десило: у почетку је у друштву искорењиван традиционални православни начин живота, а то подразумева све - и одећу, и храну, и обредност, и обичаје, све што представља основу постојања једне државе.
Следећи удар је био много јачи и то директно по Цркви - он је такође био ђаволски лукав - деградирање духовништва на чиновнички ниво и ни на који начин непрестижан од вишег нивоа. За раздвајање духовништва и народа је коришћено и присилно удруживање свештенослужитеља, као и привидна разлика у положају између оних који поседују свештенички чин и обичних људи. Привидна због тога што као деца духовништва нису примала свештенички чин и постајали су обични подлаци, власници кметова, а саме свештенике су шибали, као и сељаке све до краја XVIII века. Монахе су подвргавали физичким казнама безмало до средине XIX века. Уточиште се могло наћи код неких људи, а посебно код племића на високом положају, који су поштовали свештенички чин, у време када је подржавано јавно понижавање лица који су од Бога добили посебан дар Духа Светога за вршење Тајни?!

Затим - јавно срамоћење Цркве, њених догми, закона хришћанског живота и духовништва. Када су друштво заслепљено својим страстима привели вери у свом том бунилу, изашавши из наобузданог ада због свог противљења Богу, од Цркве је одузета школа. То је био страшан удар на духовност људи, а пре свега сељака који су представљали већину народа Руске државе. Школа је под руководством духовништва и семинариста, васпитавала лепо васпитане грађане, и закону послушне православне хришћане. ЗАКОНУ ПОСЛУШНЕ! У обичним школама су почели да васпитавају нихилисте. Ко је био први нарушилац закона?! Сатана, а његово име значи - противник, нихилист. Дакле, васпитавана су поколења сатаниста, будућих црвенокосача - мрачњака и стрељаца - свих тих, који ће кроз неколико година играти по иконама, пуцати из револвера у свете иконе, пушити, лежати на светим Престолима, гланцати светим Антиминсима чизме, испрскане крвљу невиних жртава.

После тога ће вика нечастивих у лажној борби бити усмерена против монархије, заштитнице Православља, и остатка начела древног живота наших предака. Како ће Света Гора остати неразрушива стена истинске вере усред будућег океана изопачености, тако ће и Русија као једини ослонац Православља. Цар је изрекао дивну фразу: „Једини пријатељи Русије су њена флота и војска“. Али, авај, и флоту и војску чине људи. Све остало је нешто друго, али су људи најбитнији. А јединице су формиране од редова, матураната секуларних школа, у којима су већина учитеља били нихилисти, сматрај - сатанисти.
И у вишем кругу ситуација није била ништа боља, ако није била и гора. Тешко је било наћи породицу у којој се нису упражњавале спиритуалне сеансе. Православље се већ сматрало неком заосталошћу, старом ствари, коју вам је жао да баците, али и немогуће да примењујете у животу. Како је све слично као у данашње време! „Апостолска правила су застарела“, „уставе треба мењати“... Данас промене које сеју зло, а следећег дана - жетва његових плодова!

Тадашње време жетве посејаног противљења Творцу је било почетком 1917-е године. У фебруару те проклете године ће чак и брат цара-мученика ићи са црвеном машном. Привремена влада је поздрављена од стране свих, све до вишег архијерејства. Признавали су је сви сем стараца, признатих и непризнатих, сада канонизованих или просто заборављених. Они, носиоци Светога Духа су вапили и позивали - православни, уразумите се! Уразумите се! Али, авај, опет су слушали и нису чули, а ако су и чули - нису разумели или нису веровали.

Колико је било њих, отаца и братије, сестара по целој Светој Русији, у манастирима и већ изгнаних из њих? Светих архијереја, који су носили крст Апостолства? Јер сваки од њих који је био гоњен, али сачувао истину је био већи него сунце, које загрева само телом. Духовништво је грејало људске душе, и загревало земљу вером и мученичким следовањем Христу, доносећи јој Божију Благодат. Управо њиховим молитвама је Света Русија и победила у борби у Великом Отаџбинском рату. За њих постојање власти није имало никаквог значаја, постојала је само - Русија. Не схватајући то, многи руски емигранти су одлазили да ратују против Отаџбине под туђим заставама. А рат није вођен против совјета, већ против самог Православља, против руског духа.

Вероватно су организатори битке са главним носиоцем духа Православља - монархијом - већ предокусили жетву плодова антихристове власти над светом. Само они нису учили руски народ пожртвовању, нити оданости Христу. Данас се многи подсмевају пророчанствима великог Кронштатског чудотворца о крају света, заборављајући да у Библији постоји неколико описа сличне промене Божије воље. Пророк је тамо просто био увређен на Бога због тога што Он није испунио своја обећања, за казну исквареном народу. Али су се људи покајали, и Господ је променио Своју већ објављену одлуку. Русија је умивена мученичком крвљу, и зато се и десило то о чему је говорио велики пророк. Чак и они који се у обичном животу ни на који начин не одликују праведношћу, следили су Христа на крсном путу за Голготу. То је било време изванредног подвизништва и истинског исповедништва.

Оче, данас тога нема, нема... Свуда влада похлепа, страст за земаљским добрима, неумереност у употреби... Знаш ли да су негде да ли у Астрахану или у Ростову, у најстрашнијим годинама необузданог бољшевичког сатанизма, извукли архијереја из његових раскошних кочија и приморали да иде пешке. Мени су о томе причали у логору. А реци ми душо моја да ли је Петар Првоврховни отишао из Рима у кочији?! Апостоли су ишли пешке и зато су на свом путу сусретали Христа.

Мили мој човече, схвати да ја ово не причам због осуде - Господ је већ пред вратима и ја знам да ће се завршити мој век. Због вас ми душа страда! И то како страда! Грешни ја, сав у греховним чиревима, али слуга Бога мога. Веруј, ја знам како Он љуби свакога од нас, деце Своје. Он, Творац и Свевласни Господин, пере ноге Својим ученицима! Ко је данас на то спреман? Опери ми ноге!“

Ја сам почео да се окрећем по соби и да тражим неку посуду, воду...

„Шта ти је свечасни оче, ја сам то само рекао примера ради. Пре ћу ја теби опрати ноге, него ти мени! Ти још имаш времена да послужиш млађој братији, а ја га већ немам. РАДОСТ ЈЕ У СМИРЕЊУ, А НЕ У ГОРОДСТИ; ИСТИНСКО ЗАДОВОЉСТВО НИЈЕ У ГРЕХУ, НИТИ У СТРАСТИ, ВЕЋ У СТИЦАЊУ БОЖИЈЕГ ПОДОБИЈА, У ТОМЕ У ЧЕМУ ЈЕ ЧОВЕКУ МОГУЋЕ. Јер тежећи могућем, ти се удостојаваш саучествовању Божанској величанствености. Примети драги, Његова величина није у рушилачкој сили, нити у сили застрашујућој и укоравајућој, већ у сили милостивој, и нежној, подржавајућој и укрепљујућој. Сећаш се како Христос и Апостоли нису били прихваћени у самарјанској средини и како су ученици молили казну за њене становнике? Господ им је тада рекао да ни они сами не знају од какве су силе и шта треба да носе у свет.

А они су у свет требало да доносе мир, и само мир. Јер Господ наш Исус Христос није ништа друго рекао Својим ученицима после Васкрсења, сем: „Мир вам!“ Он им није пожелео здравље, благостање и све то што ми желимо; ми то тако често желимо својим ближњим. Имајући чак камен на души, често по навици изговарамо здравице.
А нису важне све те здравице, већ спокојство, мир у души и мир душе. То је залог мира у свету, његовог благостања и коначно његовог постојања. Ја сам у логорима много слушао о оцима-пустињацима, како из првих времена познања истинске вере, тако и о онима који нису живели тако давно. Увек је било довољно оних људи који су желели да одбаце светске сујете и да избегну чак и додир са светским саблазнима. У семинарији, авај, није било посебног времена за спознају пустињског начина живота. А у местима како они кажу не тако удаљеним ја не само да сам могао да слушам о пустиновању, већ и да посматрам тај отшелнички живот. И њој нису сметали ни надзорници, ни мукотрпан рад, већ супротно - старци су то користили у своју корист. То што је за друге била казна, они су прихватали као могућност укроћења својих страсти, и свога тела. Монотон физички рад је само доприносио могућности њиховог невероватног духовног узрастања, стицању посебне молитвености и одбацивању сујета овоземаљског постојања.

Тивејски отшелници и други с њима су углавном радили на плетењу котарица. Они су их продавали, а зарађени новац су користили за дела милосрђа, остављајући само мали део за свој опстанак. Ми смо тамо били робови, много смо радили и то без икакве награде. Али с друге стране, оци-монаси првих времена су и кувану храну сматрали излишним луксузом, живели су гладујући, што се данас не може ни замислити! Преподобна Марија Египатска се хранила зрнима пустињске траве, и њој је то било потпуно довољно и за живот и за молитвене и подвижничке трудове. И зато онај ко није био навикао на светску неумереност, тај коме је и чинијица брашна - луксуз, тај није био у ропству већ је био слободан! СЛОБОДАН ОД ИЗОБИЉА, А ЗНАЧИ СЛОБОДАН И ОД ЂАВОЛСКОГ УГЊЕТАВАЊА!

Будући да сам учио код оптинског старца, морао сам одмах да научим како се плету мреже. Да, да оче плео сам и још како! То је било прво што сам морао да научим код мудрог носиоца древног опита побеђивања себе, проналазећи истинску слободу у одбацивању греха. Ох, како је било тешко прво време! Бивши логораш, архимандрит, који је чини се прошао све, седи и плете мреже! Какве само мисли се нису појављивале, шта се све размишљало за то време. Смирење? Али шта, рекло би се да ништа није тако смиривало као седење иза бодљикаве жице. Послушање? Корак лево, корак десно... то је било све. Рад? Господе, нас у време рата који смо помрли на изградњи народног добра нико није ни сматрао ни за шта! Али то што је од мене захтевао старац је било ОДБАЦИВАЊЕ СУЈЕТЕ, И СТИЦАЊЕ МИРА У ДУШИ. Управо тај стрпљив, монотон рад је пружао могућност УСРЕДСРЕЂЕЊА ИСКЉУЧИВО НА СЕБЕ САМОГ, ПОГРУЖАВАЊЕ У МОЛИТВУ, ПРИМОРАВАЈУЋИ ДА СЕ ПОСТИГНЕ И ОСЕТИ МИР У ДУШИ. Спокојство сједињено са видљивим плодовима својих трудова је градило тај видљиви осећај смирености.

Старци из моје логорске прошлости су већ прошли науку умног делања, и они су имали НИЧИМ УПОРЕДИВУ НАВИКУ ОДБАЦИВАЊА СВИХ МОГУЋИХ СВЕТСКИХ САБЛАЗНИ. Сваки од њих је био свет за себе, у које свако није имао отворен приступ. Они су обично општили међусобно, и то општење се углавном сводило на неколико речи, а понекад и фраза. ДРУГИ СВЕТ ИХ СЕ ДОТИЦАО САМО ОНДА КАДА МУ ЈЕ БИЛА ПОТРЕБНА ЊИХОВА МОЛИТВЕНА ИЛИ НЕКА ДРУГА ПОМОЋ. ПРЕБИВАЈУЋИ ТЕЛЕСНО У ПРОЛАЗНОМ СВЕТУ, ОНИ СУ СЕ ДУХОВНО НАЛАЗИЛИ ТАМО, СА ТВОРЦЕМ. ЊИХ ЈЕ БИЛО НЕМОГУЋЕ УВРЕДИТИ, ИЛИ ИЗВЕСТИ ИЗ ТОГ СТАЊА СМИРЕНОСТИ. Чак и када су им криминалци у почетку отимали храну, они су се крстили и настављали своје молитвено бдење.

То одвајање од обичних, мирских закона је у прво време код мирјана изазивало чуђење, смех и раздражљивост, а затим - неизмерно уважавање. Свет се може победити само неприхватањем његових закона и апсолутним следовањем Божијем Закону. Свет се управо тога највише и боји, управо против тога и устаје.

Плетење мрежа поред старца је такође било противљење свтеским законима, од којих је главни- расејаност. Тај рад, поткрепљен духовним подучавањем и молитвом, је био начин одвајања од свега тога што нас тако вуче у блато страсти - свега тога, што у себи носе „прелести“ света који је незаустављив у својим жељама и неуздржан у потребама. У почетку је за мене то плетење било просто смирење, жеља да урадим нешто ради похвале. А потом је то већ био посао ради одбацивања празних мисли, ради могућности да се потпуније осети сладост молитве. На крају крајева - рад није ни постојао - постојало је само нешто што је помагало да се пронађе мир!

           Посетиоци.

           Неко је покуцао на врата. Отац Антоније је одуговлачио са одговором. Дошли су наредни посетиоци који су жудели да чују шта нас све чека у блиској будућности. Старац је јавно показао своје нерасположење за примање неочекиваних гостију, и чак их је увредљиво окарактерисао: „То нису посетиоци, то су празноседеоци“.

Та фраза је изазвала мој збуњен поглед који је старац видео и разумео. На питање које није изговорено наглас је уследио одговор.

„Наравно, празноседеоци! Они отимају моје време и себе доводе под гнев Божији! Зашто слушати нешто што без икакве сумње нећеш испунити? Али, они долазе, слушају, расуђују, а без најмање жеље да следе за Христом. Ко од данашњих људи је спреман да се одрекне својих земаљских добара?! Ко?! Да, постоји шачица, стотину-две, коју је Бог одабрао. Зашто повећавати кад је и овако тешко?! У пустињи безверја и разврата наравно постоје и истински страдалници, који заиста жеђају да се напију са извора живе воде Духа Светога, али ови, веруј ми оче, нису ти. Они не желе да чују истине, већ желе да се споре ради доказивања својих мудровања, и утврђивања у својим заблудама. И на томе се све завршава, јер они не траже истину, која једина даје вечни живот. Она, та Истина, и јесте прави живот, и само онај ко ју је спознао, тежи да је истражи, и само тај може пронаћи изворе вечног блаженства. Сама спознаја већ значи следовање. Ако ти знаш да је суд врео, ужарен, зар ћеш га узети голим рукама?! Зашто ми онда са невероватном упорношћу покушавамо да спојимо адски кут са благоухаоном свежином рајског врта?! Зар нас Апостоли не поучавају да вода из једног извора не може истовремено бити и слатка и горка.

Зато је немогуће спојити плодове људске гордости са божнаским смирењем, не. То је узалудан, бескористан и опасан труд - покушати некако сједнити таму сопствених заблуда са светом Истином!“

Старац, очигледно незадовољан неочекиваном посетом незваних гостију, је снуждено гледао. Желео сам да напустим собу, али су ме зауставиле следеће очеве речи: „Остани оче, тај сусрет ће ти користити“. Десило се нешто несхватљиво - ако он сам није видео никакву корист од сусрета са тим посетиоцима, какву сам ја онда корист могао да имам од тога?! Међутим, сетивши се приче о плетењу мрежа, потрудио сам се да из смирења прихватим старчев предлог.

Отац Антоније је напослетку изговорио: „Амин“.

У старчеву келију је ушло неколико људи - не више од десет. Њихов изглед је одавао утисак да припадају добростојећим друштвеним слојевима. Они су се веома учтиво поздравили, старац их је благословио, али није целивао као обично. То ми је одмах упало у очи, иако се на његовом лицу више није видело незадовољство. Разговор није ишао. Чак и на директно старчево питање о циљу њихове посете, гости су одговарали нејасно и неповезано. На крају су згледајући се почели да излажу циљ свог доласка. Он се према њиховим речима сводио на разрешење следеће недоумице: зашто се Православље тако негативно односи према католицима, није ли то просто пројава историјског супротстављања цивилизованој Еворпи и необразованог источног конзерватизма. Њих то питање веома узнемирава с обзиром да су они државни чиновници довољно високог ранга. Грко-католици (унијати) су предали своје документе на увид и регионалном центру, а православни се противе на све могуће начине.

Да, разговор је имао изгледа да буде занимљив! Ја нисам знао ту чувену причу, и схватио сам да гости нису дошли због разрешења својих недоумица, већ да тако кажем, због освећења својих судова старчевим мишљењем - уосталом, потпуно је вероватно да је за њих била довољна и сама чињеница то што су дошли код оца Антонија. Веома често се после сличних посета познатим православним свештеницима, старцима, речи истих непоштедно мењају, при чему то није увек из зле намере: нешто није јасно, а нешто је погрешно схваћено.

Међутим, таква посета ауторитативних лица се врши просто и ради саме посете, ради тога да би се могло рећи: „А тај отац ми је дозволио да се тиме бавим“. Ради се пре свега о армији екстрасенса, магова, исцелитеља, како отворених шарлатана, тако и оних који су у директном контакту са нечистом силом. Чини се да су и данашњи посетиоци оца Антонија имали потребу само за чињеницом да су били код њега иако је било разумљиво и то да су гости били потпуно убеђени да су у праву али су ипак желели да чују и старчево мишљење.

„Оче Антоније, - настављали су они, - али зар не постоје земље са различитим религијама. У тој истој Немачкој живе и католици и протестанти. А да не говоримо у Америци, где се број конфесија не може избројати“.

„Конфесија, - уморно је одговорио старац, - а колико је било тих ваших конфесија у многобожачком Риму?! Али су само православни Хришћани били прогањани! Не може вода из једног извора бити и чиста и прљава, она је или чиста или прљава. Резултат владавине отпалих хришћана, католика, у Кијеву је било постојање џамија, јеврејских синагога, пољских католичких цркава, само није било ниједног Православног храма! Што се чудите, а зар не знате за Спаситељеве речи о власнику дома? Може ли неко сам себе изгонити из храма? Могу ли слуге једног господара дозволити себи међусобну свађу? Једно је једно, а друго - друго. Православље је од другог Господара, и зато је омражено и прогоњено по целом свету.

Као што не могу постојати две истине, тако не може бити чак ни две религије. Истина је једна, и религија је једна. Заблуда, авај, има много. Али то су само заблуде, или ако се преведе на руски језик - грех! Они имају страног духа, страног Ономе, Коме се ми молимо, Коме се обраћамо, и Који јесте истински Творац и Сведржитељ. А све остало је противљење, сатанизам. Зашто се римски епископ сусреће са Јеврејима, поздравља их, каје се и моли их за опроштај за све невоље које им је учинио у току векова, зашто се залаже за муслимане, а православне гони? Дух Свети је Дух разобличавајући - Он је показатељ Истине. И Христос је за Њега рекао: „Доћиће и обличиће“. Управо тај Дух и разобличава све католичке лажи. ГДЕ ЈЕ МЕСТО ЧОВЕКУ КОЈИ ЈЕ УМИСЛИО ДА АКО ПАПА ДОНЕСЕ ПРЕСУДУ КОЈА СЕ НЕ СЛАЖЕ СА БОЖИЈИМ СУДОМ, ОНДА ПОСЛДЊИ ТРЕБА ДА БУДЕ ИЗМЕЊЕН У КОРИСТ МИШЉЕЊА РИСМКОГ ЕПИСКОПА. Чини се да само тако звучи?! Ви сте посланици? Ево, НЕКА САМО ЈЕДАН ОД ВАС КАЖЕ ПРЕД СВОЈИМ БИРАЧИМА ДА ЈЕ ОН, БУДУЋИ СМРТНИ ЧОВЕК, НЕПОГРЕШИВ КАО БОГ, И ДА МОЖЕ ДА РАДИ СВЕ ШТО БОГ РАДИ. Куда вас драги моји воде - у савет или у „петнаестицу“?!“

Присутни су последње фразе оца Антонија примили као доказ са примесом доброг хумора и милостиво се осмехнули.

„Ево ви се смејете, а ја нисам све ово испричао шале ради - стар сам већ да бих се шалио. Главно сте пропустили: ови опуси показују сву дубину католичког пада, степен њихове отпадије од Божијег Закона. Шта причати о тамо неком Христовом учењу - сличне фантазије нису имали ни гордошћу обузети многобожачки владари: египатски фараони и древни римски цареви. И зато је страшно то сво изопачивање које чини Рим. Разуман човек може једноставније да схвати све те секташе - сами себе називају протестантима, противницима. А отац сваког противљења је један - сатана, први протестант и „борац за слободу“.

Мало ко од власти у Русији је схватио опасност од духовне изопачености од стране католичанства - Москва је далеко, а Петербург још даље. Код нас су у битку одлазили појединци, слични Кијевским јунацима. Али они су побеђивали у својим биткама само тамо, у старинским причама, а у животу, авај, ретко. Благочестиви велики кнез Андреј Богољубски се мудро борио са жидовским насиљем у трговини, са зеленашењем, којим је потчињен руски народ - кнеза су убили. Колико је само напора уложио страшни цар Јован Васиљевич против насиља Пољака и опољаћених Руса из западних делова државе. Сви Романови пре Петра а после смутног времена су стражили, штитећи народ од католичког утицаја. Петар Аркадијевич је схватио све проблеме контаката православних са католицима, који су чак покушавали да одвоје од Русије западне и југозападне опољаћене делове земље - и он је убијен. Страдалник почива на светој земљи Печерске лавре, мир духу његовом“.

Старац се прекрстио.

„А ви браћо шта мислите, - проговорио је отац Антоније, - да ли је време бољшевичке власти које је трајало сто година раздвојило нас словенски православни народ?“

„Наравно, оче, - одговарали су гости не очекујући тако једноставно питање, - наравно, народ се искварио“.

Један од придошлица, иначе бивши секретар горкома, се представио и почео да наводи цифре које очигледно доказују сву погубност совјетске власти. Ту је било и података о употреби алкохолних напитака пре и после 1917-е, и о животном стандарду, о количини откупљених јаја, сира, меса и сл. по глави становника у Руској царевини. Било је података о свему па чак и о стотине хиљада аршина платна и цица, који су набављени за државу.

Ја сам слушао са великим интересовањем - много тога ми је било апсолутно непознато и у потпуности је мењало мој поглед на монархијску Русију. Наравно, ја сам морао да читам мемоаре Вите, Суворина, и многих других савременика последњег цара, али су подаци које је износио бивши секретар горкома имали велики утицај на мене!

„Добро, ви пријатељи само причате о телу, а хајде да причамо о души, - одговорио је старац. - Мање од сто година је било потребно да се разори велика империја, Трећи Рим. А католици су четристотине година владали западним и југозападним земљама Свете Русије! Ево, ви све говорите о могућности заједничког живота, али цеви за пијаћу воду, и опростите, за канализацију никоме не пада на памет да споји! Веома стара руска пословица, за коју нико не зна колико је стара, говори о капи жучи у чаши меда. Кап! А данас је супртоно - покатоличена жуч је размера меда а тешко да се може наћи кап истинског православног исповедања. Четристотине година су их учили једноме, васпитавали у духу Рима, а сада они на исконски православним територијама покушавају да уче људе томе страном које су примали са мајчиним млеком. Шта добро нам могу донети покатоличени и искварени људи?! Одатле и настају духовне невоље. Зато су њхови храмови празни јер православна душа осећа страни дух. Али је главно то да они не могу бити духовна заштита пастви, Православљу, Правоверју, јер нису правоверни. Један апостол Јован је цео Исток подржавао својом вером. Ириније Лионски је чак успео Запад да за неко време утврди у вери и истини, коју је упијао од светог Поликарпа, епископа Смирнског, ученика Јована Богослова. Зашто је данас наступио сатански пир, бал обешћашћивања и духа, и тела?!

Од тога, да су чисту живу воду Православља, којом су наши преци утољавали духовну жеђ, дошло се до прљања страним учењима. И уопште доносе духовни отров и њиме поје људе, у прошлости - православне, а данас оне који су постали Ивани, који се не сећају своје лозе. Почело се са бријањем браде, огољењем мушког лица, а завршиће се потпуном баханалијом по примеру древних многобожаца. А ви кажете - католици!“

Посетиоци су ћутке седели. Чини се да су их неке старчеве речи приморале да се замисле.

„Значи, нема излаза?“ - упитао је посетилац, који је себе назвао бившим секретаром горкома, - Православни и католици се никада неће ујединити?“

 „Како, - одговорио је отац Антоније, - када се скоро већ сви уједњују. Том скупу ће привући и оне који себе називају православним, али који уопште не следе црквене одредбе“.

„Опростите, али ја то схватам као крај?“ - упитао је најмлађи од слушалаца.

„Да не,- замишљено је одговорио отац Антоније, - пред крајем смо, али још није крај. Пре би се рекло да је то почетак. Почетак неповрата, и почеће одбројавање времена. А ако то и назовемо крајем, онда је то крај обичног светског поретка“.

Придошлице су приметивши старчев умор, учтиво му захвалили за разговор и почели да се опраштају. Добивши благослов за пут и савет да се баве спасењем, а не политиком, они су отишли. На крају, истина, један од посетиоца није издржао и покушао је поново да започне разговор о уједињењу католика и православних. Али његови сапутници су га одвукли.

Ја нисам издржао и прокоментарисао сам посету руководеће господе: „Ето видите оче, можда они и нису узалуд седели, нешто су и запамтили“.
„Запамтили, како да не запамте. Само шта?! - одговорио је отац Антоније. - Нису стекли ништа мање утисака него што дете добије у зоолошком врту. Данас ће их поделити са породицом, сутра са - управом, а затим ће доћи ред на познанике, а унијатска парохија ће у сваком случају бити отворена“.

Авај, старац је био у праву, ускоро је регистровано неколико унијатских, грко-католичких парафина.

Крај природног светског поретка.

        „Оче Антоније, - упитао сам га, - поменули сте крај обичног светског поретка, како то схватити“.

„Па тако треба и схватити. Да ли је казна Содоме и Гоморе ток обичног живота? А претварање Лотове жене у стуб од соли? Наравно да није. На крају векова људи ће сву земљу гресима претворити у Мртво море, а сами неће постати сољани, већ камени стубови због своје непокорности Богу. Грех ће бити узнесен до поклоњења, а сами грехопоклоници ће себе довести до стања бездушног камена.

Већ данас је нарушен ток нормалног живота, али и целокупно одрицање човечанства од Бога Сведржитеља. А то је исто што и тестерати грану на којој седиш. Или што свиње раде, ишчупати корен дрва које те храни, и исушити извор воде којом си утољавао жеђ.
Свет је пре тога, ставивши врат под јарам зла, све време покушавао тако и да учини - да тестера, чупа, заглуши. Само сада већ неће бити могућности за исправљање учињених грешака. Сатима ће се одбројавати дани пре почетка страшне освете свим отпалима.
Слаб човек, који је само на речима био у вери, али који је и у мирније време остао затворен сасуд за примање Божије благодати, просто неће моћи да се успротиви злу свих адских сила. Он нема ни навику да тражи помоћ у заступништву Господњем, јер се као дете уздао у Његову помоћ. Увереност у своје снаге ће постати корак ка смрти. Богу треба веровати, свим Његовим речима и у свему. Речено је: „Стражите!“, - значи стражи. „Стичи љубав, - учи се да волиш. Господ је учио да је чак и безмислена реч против ближњег - осуда - веруј и не хули на брата твога. Свако зна да дела милосрђа искупљују прошлост - указуј милосрђе онима којима је потребно, недге помоћу и топлином, а негде - копејком. И немој да жалиш, јер не делиш оно што је твоје, већ што ти је Бог дао!

„Ето то је основа нормалног живота, фундамент светског поретка“.

Ја сам ћутао. Страшно ми је било и да замислим да ће се радити нешто још одвратније и ужасније у поређењу са оним што представља данашњу реалност. Шта још може бити горе од те незаштићености савременог човека од државе, криминалаца, који уосталом формирају своја друштва за чије постојање су заинтересовани од органа „заштите власти“ до оних, у чијим рукама се налазе државна материјална богатства. А старац, пошто се вероватно мало одморио, је наставио.

„У логорима сам видео изражено зло криминалаца. Њихова бесконачна расправљања, обичне туче и туче ножевима... Истовремено, ништа људско им није било страно, и за њих је увек био отворен пут ка покајању и многи су га користили. Да, на првом месту су поштовали физичку снагу. Али су почели да уважавају и духовне вредности, чак и не схватајући их у потпуности, и не одмах. Неко од њих се спуштао до стања сличног звери, али већина њих је иако у основном облику, сачувала људски лик. То причам због тога што су ови људи иако преступници били отворени за добро. Као узе Првоврховних Апостола у Риму? Речју Божјом, својом праведношћу и чистотом, они су све оне затворенике који су мучени у затвору учинили овцама стада Доброг Пастира, и обратили их од зла ка Христовој љубави, испунивши грехом опустошене сасуде људске душе живом водом Светог Духа. Али да би могло да се учини тако нешто добро, треба и сам бити испуњен драгоченом росом вере и љубави.

У последње време ће све и свја бити у злу. Не рођењем, већ добијеним васпитањем и страшном жељом за грехом. Деца из привидно сређених породица ће се погрузити у тај адски порок - наркотике. Жене ће бити блуднице, као у Првом Риму, не само због новца, колико из жеље за задовољењем телесне страсти и похоте.

Содомија ће се сматрати нешто слично као одабрана храна на пиру стомакоугађања. Неће бити чак ни моралних, а камоли духовних ограничења у чињењу греха, и све ће неизмерно распаљивати страст. Безстрасност ће бити одбачена и од многих који себе сматрају православнима. Девственост девојчица и дечака - како је то ужасно чути, - више неће бити благо за које је заповеђено да се чува слично крхком суду са драгоценом течношћу.

Оче, не свиђа вам се?! А шта од свега тога ми већ нисмо знали? Нису ли чувени песници, и то примети, најпознатији, дискутовали у својим поемама о томе с ким је боље задовољавати похоту - да ли са девојком или младићем?! Управо су нам они донели ту гнусобу пре неколико десетина година. Они ће бити прибројани победницима на сатанском пиру, муслиманима последњих времена са Јеврејима и осталима који пророкују царство добра на земљи. Несрећници...

Али и то је за похотљивце последњих времена само нека међуетапа. Ускоро грешнике с новцем већ неће задовољавати сличне похотне забаве. Они ће почети да служе своје госте јелима од тих дечијих тела, људождрество ће се сматрати потпуно нормалним чином, чак и више од тога - знаком лепог васпитања. Оно ће затим од задовољства прерасти у обично стомакоугађање. У почетку ће то бити нешто слично јелу од хиљаду шевиних језика из времена Првог Рима. Ти ћеш то доживети... крепи се!

Господу ништа није немогуће, и Он ће верне сачувати и у последње време. Најјаче наравно чека Голгота, страшна тајна Голгота, коју припремају све адске силе. Али ће бити и истинског духовништва, које ће Спаситељ сачувати ради служења Божанске Литургије, ради сједињавања верних са Христом, који ће се крити међу дивљим развратом безбожника. Нико од оних који жуди за Причешћем неће остати неутешен. Имаће они и духовно руководство, и исповест и што је најважније, Причешће Светим Телом и Крвљу Христовом“.

„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - али како ћемо бити удостојени свега тога? Сви смо ми људи грешни, на овај или онај начин, али смо под влашћу света. Како се удостојити - нећу рећи - изабранима, али како се сједнити са изабранима?!“

„А ти буди сједињен јер све је речено у Јеванђељу, Апостолским Делима, растумачено Светим Оцима. Тежи да испуњаваш оно што су они рекли и записали. Сети се да је Христос предложио младићу који је испунио све заповести Божије: „Продај све и пођи за Мном“. Само милосрдна љубав и може верујућег човека учинити истинским Спаситељевим сапутником. Сам знаш да је робовски удео - тачно испуњавање заповести, а синовски - уподобљење Богу љубављу ка свој својој браћи у Христу. Колико пута је Он понављао да није дошао на земљу ради праведника, већ ради уразумљења грешника, и њиховог обраћења ка Добру, милосрђу и благости.

И треба се уразумити, чувши глас Сина Божијег, следећи Његов земаљски живот, као пример понашања свакога који жели спасење. „НАС РАДИ ЧЕЛОВЈЕК И НАШЕГО РАДИ СПАСЕНИЈА СШЕДШАГО С НЕБЕС...“. Цео Његов живот је успињање на Голготу са Крстом на безгрешним раменима. За нас смисао таквог успињања није само у трпљењу страдања, већ и у Васкрсењу, већном животу, светом и благом, у сијању Божије славе!

Све нам је откривено: Христос чак није имао где главу да заклони, а ближњима је чинио само добро. Он и Његови ученици нису увек могли да приложе чак и најмањи новчић за Цркву. У страшном тренутку пред неправедним судом и Голготом, знајући шта Га чека, Христос се молио до крвавог зноја. А тај део молитве коју су записали Апостоли, гласи: „Оче! кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо Мене! Али не моја воља, него Твоја да буде“. И она треба да буде смисао живота сваког Хришћанина. Треба, али авај оче, није постала... Ето шта је страшно.

Пети део   

Како свештеник да сачува праведност.

А ево шта ћу ти речи: олтарски, црквени новац користи са опрезношћу - тамо се чува и лепта сиромашне удовице и лепта оног сиромаха који у џепу нема ни за црквену свећу. Сећај се тога увек и зарађено троши са трепетом, не узимај вишак, да не изазовеш Божији гнев. Ако хоћеш више, поступи као Апостол Павле, који је могао да има све од олтара, АЛИ СЕ ЦЕО ЖИВОТ ХРАНИО ПЛОДОВИМА СВОГА РАДА. А ти ако можеш да радиш, онда ради и не гледај на оне који себи спремају адски огањ користећи се црквеним новцем. Боље је да претрпиш и необезбеђеност, па чак и сиромаштво, али да се не огрешиш о оно што је даровано Богу. Сети се Илијине деце, која су крала од прилога, принесених Господу. Они су се узмајући нечасно оно што је туђе, богатили смрћу не зарађујући драгоцени живот, мислећи да ће украдено користити њиховој срећи, они су по свом безумљу и непоштењу, навлачили Божји гнев дан за даном. Шта се променило? Ми свето исповедамо да је Господ Бог непроменљив, значи и сваки онај који нарушава заповести ће такође бити покаран, као и сви нечасни људи у прошлости. Страшно...“

Рађање катастрофа

         „Оче Антоније, - почео сам издржавши паузу, - али свет је изграђен по довољно суровим законима. Већ се сада види духовно разлагање због отпадије од Божијег Закона. Али како то може да утиче на земљу, на могућност катастрофа и свих других катаклизми“.

„Катаклизма, кажеш? - старац се осмехнуо, - и где само новостворени мудраци ископавају те речи! Нема никаквих катаклизми, као ни неких других „изми“. Како си ти још рекао, - „по довољно суровим законима“?! Не, мили мој човече, ИСТИНА НЕ МОЖЕ БИТИ НЕЈАСНА - довољно, недовољно... ЗАКОН БОЖИЈИ НИЈЕ ЗАКОН ЉУДСКИ, за који знаш где му је руда. Закон Божији је непроменљив и не може бити довољан или недовољан. Да је да, и не је не, а све остало је од ђавола, нема никаквих варијанти. БОЖИЈИ ЗАКОН ЈЕ ЗАКОН ВЕЧНИ, ЗАКОН НЕПРОМЕНЉИВИ, ЗАКОН НЕРАЗРУШИВИ. Да, Творац, Саздатељ света, који постоји по овом закону, може да уноси промене, да нарушава да тако кажем поредак ствари, не наносећи притом никакву штету његовој изградњи. Али то може само Он. Свако од нас који покушава да наруши закон постојања света, угњетава и нарушава место свог привременог боравка. А у основи сваког закона лежи - ДОВОЉНОСТ. Гради човек себи кућу већу него што му је потребна - прво сече дрва за изградњу а затим за огрев. Са градом је још горе - па ако чак човек и живи удобно, добро, али живи у мртвом свету не осећајући се делом Богом створене природе. Само је у граду обезумљени разум могао да смисли по смислу чудне речи: „Човек - како то гордо звучи“. А то је све зато што су градови првобитно створени да повређују и уништавају живу Божију творевину од просте старе руске песме до цара природе.

Где је неповређен осећај за свет? Где је рад као празник живота? Где је физички рад празан? Не, не мртва фабрика која убија и душу и тело. То није та коју има сељак, који се труди за рађање новог семена, нове врсте. Али и сељак тежи да од земље узме више него што му је потребно. И аутомобили, и одећа, и неумерене гозбе. Ето те неумерености и рађају твоје катаклизме!

Најчешће се када се говори о будућности поставља следеће питање: „Што је Бог тако немилосрдан, зашто је способан да погуби све народе?!“ Господ не погубљује људске душе, већ ђаволска неумереност у свему. На каквом се величанственом месту налазио деница, али је пожелео Божије место. Неумереност је погубила и њега и наше родитеље. Све су имали, а желели су да „постану као богови“. Плодови целог рајског врта су им били доступни и благословени за употребу, али се нека јабука показала пожељнијом од повиновања Творцу и блаженог општења са Њим! То је та страшна адска неумереност.

Сатана и све његове мрачне слуге су оваплоћење неумерености и то не само због опијености пороцима, већ и због необуздане тежње за уништењем људских душа. Погледај, Христос говори само о спасењу малог стада, и о томе да ће при Другом Страшном Доласку једва наћи једну верујућу душу. И то говори Бог Који је Себе предао на понижавајућу смрт ради спасења те једине душе, јер је узан пут спасења, узан је и трновит пут ка рајском блаженству. Нико човека не присиљава да иде њиме. А ИСТИНА ЈЕ УЗАНА ЈЕР ОНА НЕ ДОЗВОЉАВА ОДСТУПАЊА, НЕ ПРИХВАТА СУЈЕТУ ЉУДСКОГ МУДРОВАЊА.

Пут ка аду је сасвим другачији, он је широк и на њему је дозвољено све што одвлачи од праведничког пута. Потпуна слобода за... грех и греховност! Слобода заблуда и мудровања, својевољности и празнословља, празнине и похоте, стомакоугађања и пијанства. Све је јавно и све се чини отвореним, све сем истине. При чему, што се човек више удаљио од трновитог праведничког пута, тим мање има могућности да пронађе правилан поглед на свет.

Колико православних је било у Русији пре револуције? Тешко је набројати! Али велики број људи је одлазио у храмове само чисто обредно, ради реда. Сви градски становници су били распоређени да одлазе у одређене храмове, у којима су требало да се према установљеним правилима исповедају и причешћују Светим Тајнама. Зато је највећи део становништва у царевини био православан само реда ради.

Уколико би остала мирна времена, онда би највећи број људи с таквом вером отишао у други свет, не осетивши велику милост Божију - познања Истине које је Он даровао, и могућности да се истински поклањају Богу у Православљу. Али наступила су страшна времена одступништва, и колико верујућих људи су примили венце исповедништва и мучениства! Придошлице из свих сталежа су тежиле да пронађу пут истине и да њиме прођу ка рајском блаженству. А зар већина њих у мирно време монархије, није ни размишљала о тим посебним видовима светости, сматрајући да је само формална припадност Христовој Цркви довољна за спасење. И само посматрање ужасних плодова греха, и отпадништво од Бога их је приморало да одаберу истинску стазу спасења, коју су заборављали у мирнијим временима - временима привидне победе Православља.
То се односи и на све нас, придошлице из тих времена. Сви смо ми у већем или мањем степену били православни само по имену. Православни по навици - закон Божији у гимназији, исповест и Причешће по распореду. Негде су се и постови поштовали, али опет обредни постови, а не духовни. Да, није се јела масна храна, али и ту посну храну која је била на столу данас и за Светлу Седмицу већина људи наше многострадалне Отаџбине није могла ни да сања!

А прочитај шта су нам нудили часописи, новине, књиге?! Чак су и православни по имену уносили пометњу у главе грађана. Какво поштовање јересијарха Лава Толстоја! Уосталом, тог гласника паклених идеја, и саблажнитеља маловерних је тешко и назвати јересијархом.

А колико је само било кукоља у „радовима“ јеврејских песника и писаца?! Авај, све је то био резултат уношења духа екуменизма у наше православне душе. Ево тај, руској души чудан поглед на свет је тако брзо ушао у живот, да се већ прихаватао као нешто природно, закономерно. То је то зло о коме сам ти већ говорио. Узми само колхозе, које сви данас оштро критикују, чије је формирање однело хиљаде, ако не и милионе живота правих сељака и уопште, који су били потпуно страни нашем начину живота. Ко је унео ту идеју у царевину?!“

Ја сам, логично, знао идејног родитеља колхозног система вођења сеоског домаћинства, али само што сам заустио да одговорим старац је наставио.

„А ти оче свети не одговарај, уверен сам да знаш. Овде су недавно код мене дошли „поклоници“. Као и обично, узели су благослов да путују у Свету Земљу, а посетили су Израел јер су њега само и видели. И какво узбуђење је код њих изазвало то што су видели Светиње, - и што оно као и наши колхози у њиховом оваплоћењу!

Али не треба обраћати своју пажњу на дејства непријатељске стране. Треба пратити њена дејства, али то не треба да постане циљ само по себи. Паметан пуковник посматра противничку војску, али више од свега спрема своју за битку. Тако и ми, мили мој човече треба да се спасавамо припремом своје војске - испуњењем заповести и закона љубави. Ако би се свако спремао за битку, и заиста уздао у помоћ Свевишњег, а не само говорио: „До Бога је високо, а до власти далеко“, - онда ни непријатељ не би био тако страшан.

Душо моја, оче Александре, ради то што већ и радиш. Само додај томе молитвеност и подвижништво, а мучеништво ће ти се додати, у то не сумњај. Трпи“.

Време.

         Старац је заћутао, а ја сам размишљао о његовим речима и келија се испунила тишином. И управо ме је та тишина прекинула у размишљању: „А зашто се не чују откуцаји сата?“, - та мисао ме је одвукла од размишљања о ономе што је отац Антоније испричао. Ствари у келији су биле толико једноставне и скромне, да је чак и краткотрајно посматрање било довољно да се закључи да у келији нема сата. То је за мене већ било просто несхватљиво. С друге стране, већ помало познајући старца покушавао сам да у томе откријем неки посебан, њему познат духовни смисао.

„Оче, опростите, - почео сам, - а зашто код вас у келији нема сата?“

„А о каквом ти сату говориш, душо моја?“, - проговорио је отац Антоније мало се осмехнувши.

„Како о каквом, па о обичном зидном или стоном сату!“, - одговорио сам.
„Подвижници старих времена чији пример треба да следимо, су стављали ковчег у келију а не сат. Имај смрт пред очима а не сате - и спашћеш се!“

„Оче Антоније, - рекао сам, - али зар није потребно да се и време некако зна и ради правовременог почетка службе у Цркви?“

„Сва та неопходност о којој ти говориш се заснива на тој истој неумерености, - одговорио је старац. - Као прво, постоји време које одбројава Сам Бог, - то је време које је одређено кретањем звезда. Оне ће и показати када да се служе службе, како је и установљено „Типиконом“. Друго, време није величина коју људски разум може да схвати. Оно је на земљи веома релативно - свако зна да један те исти час може да траје другачије: ако је то очекивање нечега - то је једно. Ако је то неочекивана радост, онда тај час прође као минута.

Али ће наступити време, када ће вернима сваки минут изгледати као година, као читав живот - толико ће бити страхота свуда наоколо. А сатови ће као и раније тик-таком одбројавати секунде, минуте, часове...

Енглеске неће бити, острво ће се преврнути у море, оптерећено океаном грехова, греховних издаја Бога. Грехом, као неправилно одабраним путем, путем заблуда.

То исто чека и источног тиранина - Јапан. Њихови сатови ће такође наставити да одбројавају људско време, али је за његове становнике оно већ стало. Њихово уздање у разум и његове могућности су већ препунили највећу чашу Божије дуготрпељивости. Земљотреси и морски таласи ће уништити нечасна острва, новог Вавилона, идола поклоништва палој човековој природи“.

„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - а Индија, Кина и друге земље, каква ће бити њихова судбина?“

„Оче, ти не разговараш са Оним Који одређује судбине, већ само са Његовом жалосном сликом. Како је могуће са тачношћу говорити о судбинама целокупних народа?! Могуће је нешто рећи само о ономе што је било откривено, али сети се опет, увређеног пророка. Удео свих ће бити један - Страшни Суд. А до Њега...

Кина ће заузети велики део Русије, - наравно са Украјином. Све земље иза гора и даље ће бити „жуте“. Сачуваће се једино држава благоверног Андреја, његовог великог потомка Александра и најближих рођака из њихове генерације. Оно што се одржало, то ће и постојати. Али то не значи да ће се сачувати Православна руска држава у пределима који ће бити под антихристовом влашћу, не. Назив и може да остане исти, али начин живота већ неће бити великоруски, нити православни. Руска начела уопште неће бити основна начела за становнике који су у прошлости били православни.

Најезда „жутих“ - није једина. Биће најезде и црнаца - гладни, раслабљени неизлечивим болестима, Африканци ће напунити наше градове и села. И то ће бити много, много горе од тога што се данас дешава - насиље придошлица са Кавказа, из Средње Азије... Њихов број ће расти и они ће радо примити све то што им се предложи за мрвицу хлеба: учиће у уједињену „цркву“, примиће антихриста...

И зато ће бити свега, сем Православља, јер је оно први разобличитељ сваке неправде, лажи и сујете у поднебесном свету. Управо је оно посебан показатељ правде, чистоте и истине.

Да, лакше ће бити спасавати се у селима. И то се просто објашњава - рекло би се ђаволска ужурбаност. Исто се може рећи и за наше Полесје Белоруско. Али није важно место, важно је одбацивање свега што везује човека са сатанистичком суштином наших држава, са људским начином живота, који је усмерен на зависност од неког „центра“. А у том центру се неће морати тражити рогови - и тако ће све бити очигледно. Исквариће сав народ, свакоме ће дати број, као у логору код нас за време Стаљина, - то је била прва проба да се цео свет претвори у логор.

Затим ће се вршити притисак са тешким порезима, дажбинама - на све: и на земљу, и на воду, и на грејање. И десиће се тако да ће човек сав свој новац почети да даје тамо некој „држави“, а то мили мој није држава, није отаџбина, већ је то рогати кушач. И човек ће бити у потпуној власти онога коме је дао своје уточиште, јер није навикао да држи постове, а тим пре не строге постове. Није навикао да живи „горе од свих“, није смирио своју гордост, а све је одлагао „за касније“. А дошло је то погубно „касније“, и оно се нема с чиме сачекати, као човек који није узео кишобран за време пљуска. Господ ће уредити да се не дугује превише новца ради тамо неких кредита - биће довољно за хлепчић, и слава Богу. Све остало је - неумереност.

Држава ће бити, а већ је и сад, главни непријатељ спасења. То је многоглаво чудовиште, без имена, без звања, које живи само на рачун исисавања последњих сокова из људи, који му се клањају. Главе тог монструма су - разне власти: председник и министри, савети, свакојаки парламенти, бандити разних врста: као милиционери и они у тренеркама; судови, посебни делови војске, и уопште сви они који гутају плодове људског рада, хранећи тело чудовишта“.

„Оче Антоније, - прекинуо сам га, - а шта је са потчињавањем власти, како је објавио Апостол?“

„А шта ја причам а да то није у сагласности са Првоврховним?! - старац је зачуђено отворио очи, - Није ли Павле разносио Јеванђељску реч насупрот свим забранама власти? Зашто је био кажњен Апостол Петар, зашто је гоњен Апостол Јован Богослов? Па шта да ти причам кад и ти знаш о прогонству Светитеља Јована Златоустог, и трновитом путу светитеља Василија Великог. А колико је претпрео Свети Григорије Палама? Ако се тако говори, онда ни највећи праведник светитељ Гермоген није требало да просвећује, поучава и благосиља народ на борбу са Пољацима и осталим завојевачима?! Исто је власт била у питању, и исто Богом допуштена, али због људских греха, због греха...

Треба правити разлику, ЈУДА МАКАВЕЈ ЈЕ УСТАО ПРОТИВ ВЛАСТИ због чистоте исповедања вере, али сада пребива са праведницима. А ЈУДА ИСКАРИОТСКИ ЈЕ ИСПУНИО НАРЕДБУ ВЛАСТИ - ПРОДАО ИМ ЈЕ ХРИСТА, МЕЂУТИМ И ЗЕМЉА ЈЕ ОДБИЛА ДА ПРИМИ ТЕЛО ИЗДАЈНИКА. Два човека са истим именом. Чини се да сви иде у прилог томе да и Макавеј буде гоњен, али не, Божије дело треба вршити са разумевањем. Једно је - када се ти супротстављаш властима из своје гордости, због сопствене сујете, а друго је - ради ревности за Божију веру. Не треба ратовати - АЛИ НЕКА УВЕК НЕПРИЈАТЕЉ ТВОГА БОГА БУДЕ И ТВОЈ НЕПРИЈАТЕЉ! ТО СЕ ОДНОСИ НА СВАКУ ВЛАСТ!

ВЛАСТ ПОСЛЕДЊЕГ ВРЕМЕНА ЈЕ - ВЛАСТ ДЕМОНСКА, ИСКВАРЕНА. Само захваљујући њеним дејствима морал је данас толико уништен, али ће то бити још горе кроз неко време. Сви ти судови, парламенти, који се потчињавају длакавој шапи рогатог господара, који ће преварити људе да се њему поклоне. Али они неће бити приведени толико силом, колико ће имати своје присталице у замкама похоте. Он сам неће распрострети те мреже, већ како се каже, не бих био искушан да нисам желео да искусим. Човечанство се убедљиво и свесно припрема за антихристову власт, оно жели заробљавање његовим мрежама, јер људима не одговара Христова слобода, Његов Крст и Његова Голгота.

Данашња власт је - привремена власт, неразумна. То није исто што и руска монархија, када је отац предавао сину наслеђе заједно са одговорношћу за њега. Да ли је цар био бољи, или лошији, али он је био православни раб Божији, отац својих поданика, домаћин у земљи коју је по наследству предавао рођеном сину. Сви садашњи изабраници - раби, нису од Бога. Њихов домаћин ће чинити све, да се потчињени народи не задржавају на кратком путу у ад, како би све потчињено помагало главноме - изградњи светске државе и доласку антихриста. И каквој се то власти треба приклонити?! И ништа не смета ни противити јој се када су у питању вера, спасење... Ћесару само ћесарево, али Богу - Божије!

Биће могуће преживети једино по примеру првих Хришћана - испуњавати дужност, али свето чувати и штитити своје Хришћанство. Само ће Хришћанима последњих времена бити теже него Христовим следбеницима из првих времена - и саблазни ће бити веће, и контрола строжија. У прва времена су постојале многобожачке државе, и борба против Хришћана је била само од стране Јевреја то јест њима створеним идолопоклоницима. Сада ће све адске силе напасти на последње верне како би их саблазниле, како би их одвратиле од пута спасења и усмериле на клизав и страшан пут у ад. То ће и бити главни циљ свих оних који ће држати власт у последњим временима.

Судбина мира.

        „Оче Антоније, - почео сам опет, - а шта је са пророчанствима о обнављању руске монархије, и периоду успона Русије?“

„Душо моја, ја сам ти већ рекао, - одговарао је старац, - да судбину света може да зна само Сведржитељ. Мени је било дато да видим опасности последњег времена и то како се спасавати, и ја о томе причам. Међутим, зашто расправљати да ли ће бити или неће бити монархије - какве везе то има са спасењем? Ја то овако схватам: обновиће се монархија, и шта - хоће ли сви људи поћи у Цркву, почети да држе духовне постове, чувају целомудреност, и почети да се уче да воле ближњег?! Наравно, обнављање монархије може да буде дугоочекивана киша после страшне суше. Али после таквих пројава Божије милости из земље веома брзо ниче коров, који брижни земљорадник спаљује. Тако да треба водити рачуна да и са монархијом не буде исто - да коров у нашим градовима толико не нарасте да не остане места за добро биље отаџбинске благочестивости.

Иако не треба много туговати - погледај, колико је светих просијало у разна времена, после Апостолских проповеди. И то највише у периоду гоњења - гомиле мученика, исповедника, апологета. Ми исповедамо да је земаљска Црква - Црква војујућа, само желимо да је видимо као победничку. Тако је боље: и од власти какав-такав углед, и од богатих копејка. Ради исправно, и људи те неће понижавати. Иако је наш народ толико срдачан, да чак ни нерадника не оставља гладног“.

„Оче Антоније, - био сам упоран, - а шта ће бити са нашим крајем, са Православном Русијом?“

„Ех, мили мој, то је некад било важно а не сад на крају времена! Сада је много важније где је боље спашавати се - рекао је старац с неком тугом. - Запамти душо моја, и оно најлошије Господ окреће на нашу већу радост и корист. Оче јесу ли твоји родом из Русије?“

„Да, - одговорио сам, - из Тверске губерније“.

„Ти тамо давно ниси био?“ - опет је упитао старац.

„Двадесет година, оче Антоније, - одговорио сам му, - а шта тамо да радим, - село је обрасло шумом, тако да се од станице до њега не може доћи. Сва насеља и села су замрла, земља је прекривена непроходном шикаром, и блатањаво је. Тамо нема живота!“
„А шта ти мислиш, - наставио је отац Антоније, - зашто је Господ дозволио тако нешто? Тверска област је извор воде не само за целу Русију, већ и за многе делове Европе. А Полесје, које је људима недоступно због Чернобилског отрова? Зар то исто није извор вода?“

„Не знам оче Антоније, вероватно то Господ дозвољава због греха“, - рекао сам неуверљиво.

„Због греха, наравно да је због греха али не и без Промисла о нашем спасењу, - једва се осмехнувши, одговорио је старац. - То је место спасења! Кажњавајући нас за уздање у нас горди ум, Отац наш Небески међутим чува за нас пустињу са изворима вода, јер суше последњих времена и људска зеђ неће бити само духовна. Биће и обичне, телесне, људске жеђи. Ево рецимо ти сад желиш да утолиш жеђ и како ћеш да је утолиш ако нема водовода или воде у флашицама? Никако! И зато ћеш ако нема воде пити из реке или вештачког језера - снаћићеш се. У градовима скоро уопште нема бунара, а и вода у већини њих није боља од речне.

То је једно, друго. Седео је са мном један бивши партизан из тих места, и причао ми је приче о њиховим бојевним дејствима и то да се партизанска база налазила у шуми. Управо је шума била гаранција безбедности одважних браниоца Отаџбине, њихово уточиште и могућност да сачувају залихе хране и оружје без бојазни од немачких претреса у граду: они су живели међу људима, и радили углавном на железничкој прузи. А ево зашто је бивши партизан седео са мном: погинула је већина његових другова, неко је издао, а он је био у шуми и преживео је тешка времена. Дошли су наши и мислили да је издајник и само што га нису стрељали, добро је да је успео да сачува неке документе, и на крају је двадесет година био у логору, није преживео све муке и увреде, а био је изузетан човек!

Тако и ја када сам се вратио из логора, и људи су ме довели у колико-толико нормално стање, имао сам могућност да путујем по крају - набављајући дрва и угаљ по наруџбини. Путујем и гледам, - а шума скоро да и нема! Питао сам: „Где је шума? Кажу да је ту била шума“. Одговарају ми: „Исекли су је ради обнављања народног добра!“ И то тако гордо изјављују као да су учинили неки подвиг.

Шуме се секу и за дрвени грађевински материјал - то је новац, и сва та жеђ за богатством је због неумерености. Али земља затим постане блатњава, Господ је благослови шикаром - и православна душа има где да се спашава. А у шикари (младој шуми) има и јагода и печурака више него у старој шуми, а и човека је теже пронаћи. Зато ти крајеви и постају дивљи, прерастајући у новопројављене пустиње, будуће уточиште за све који не желе да иду на ђавољем поводцу. А биће ђавољи сапутник онај ко прими адски број и жигосани пасош“.

„Чекајте оче, - прекинуо сам старца, - како човек може да буде без пасоша ако сада обавезно проверавају његов лик на железничкој станици, и карту не можеш да добијеш без пасоша?!“

„А шта ће ти карта душо моја? - једва се осмехнувши одговорио је отац Антоније, - Где се ти спремаш да путујеш за време антихриста?!“

„А ви не говорите за данашње време, - проговорио сам мало се збунивши, - онда је јасно“.

„То је то, - наставио је старац, - што су сви навикли да путују с места на место, али мало ко клечи на коленима у молитви! Али све то је некорисно, ој, како је некорисно! Та сујета промене места уништава душевни мир, и изводи из стања мира, размишљања. Ко се креће напред-назад, врти се, окреће се, и све време се налази у покрету? Зли духови! Ево и ми се због своје сујете уподобљавамо њима. Блажени пастир митрополит Јован је видео људе који играју са ликом злих духова. Нема мира и то не само међу демонизованим играчима, већ и у обичним људима.

А зар за све то не постоји опомена, да ће људи бежати али не тражећи духовно спасење, већ уточиште за тело - и неће га наћи.

Нови пасоши ће имати на себи антихристов печат и на основу њега ће радити. Не знам да ли данашњи пасоши сигнализирају путницима или не, али су ми искусни људи причали да ће то тако бити. Они су будући прави православни хришћани били болни у души што су се присајединили тој кампањи следовања за људима, уместо да су тражили савет како да поступе“.

„Оче, - прекинуо сам старца, - а да ли ви имате нови пасош?“

„А шта ће ми оче? Мене су возом возили у логоре, да путовао сам у Москву - тада је још био стари пасош, совјетски. Никада у животу нисам летео авионом, већ више пешке или возом. Видиш, често је било тако да ме неко одвезе аутомобилом, нарочито у последње време - пошто су ми ноге ослабиле. Цела адска клопка је у томе да човек жели све више и више, и нема краја тим жељама. Чини се да је тако добро за неколико сати авионом прелетети раздаљину и од неколико стотина врста, а није лоше путовати ни са данашњим аутобусом - они су тако лепи. А упореди старо ходочашће, пешке, са летом или путовањем возом. Тада су људи у току пута размишљали, слушали Божији свет, тешили душу благочестивим разговорима. Како су били занимљиви ти ходочасници! Ми смо у кухињи док смо пили чај слушали њихове приче буквално отворених уста. Чак је и отац почео да нам се придружује желећи да саслуша приче са путовања по светим местима.
А сада?! Долазе код мене људи после путовања и као тобоже да ми све испричају - прочитали су толико и толико акатиста, одслужени су ти и ти молебани итд. А где је стражење, где је размишљање, где су понесени трудови?! Празнина... То је пустиња, само не пустиња молитвености и борбе са страстима, већ духовна пустиња у којој нема чак ни малих изданака самопознања и невидљиве борбе“.

„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - значи та ходочашћа нису корисна?“
„Зар сам ти ја то рекао? - старац се чак придигао. - Свако човеково напајање благодаћу светих места је корисно, просто неопходно. Али ја причам о нечем другом. Један човек црпи воду из бунара добрим ведром, а други - пробушеним. Има ли разлике? Па како да не!

Почели смо о пасошу. Не, ја тренутно немам ни нови ни стари пасош. Због чега су власти смислиле те папире? Да би лакше контролисале православне људе. За време цара се узимао пасош само када се напуштала Русија. Црвени демони су уредили да их свако и у сваком тренутку има при себи. Не дај Боже да се не представиш надређеном у фабрици - одмах следи логор. Али то је још ситно. Људи који су дошли са Запада су ми причали да се на основу тамошњих новчаних картица већ може одредити где се налази власник. С пасошима ће бити још и горе - није једноставно одредити где си нешто куповао, али ће моћи да се сазнају сви подаци о теби као и то где се налазиш - на земљи, под земљом, и над земљом.

Постоји неколико циљева за све ово. Прво, да се људи приморају да се користе банкама, да сав новац односе тамо, у мамонов пагански храм. Ох, и они ће све увући у ту игру! Само та игра је слична игри мачке и миша - никакве уштеђевине неће човеку обезбедити изобиље последњих година живота човечанства. Као што ће мачка, изигравши се са мишем, појести га у сваком случају, тако ће и банке власнике тих уштеђевина довести до просјачког штапа. Иако, ма какви власници, само је један рогати господар свих тих паганских храмова!“

„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - шта значи не треба имати ни уштеђевину, нити неке залихе? Зар неке резерве, па чак и мале, нису потребне?“

„Оче, зашто тражиш у мојим речима оно што нисам рекао? - одговорио је отац Антоније. - Ја причам о банкама, о сувишном новцу који људи теже да сачувају за будућност. Само то је већ грех и заблуда која је неспојива са Православљем. Како је поучна Христова прича о човеку који је сакупио богату летину и желео да изгради нове житнице! А час његовог живота је истекао, и у току ноћи је узета душа тог несрећника који је желео да живи дуго и безбрижно. Али то ни на који начин не оправдава расипништво, ако је Господ благословио да се има и више од оног што је потребно. Пре неколико година сам био на селу код једног свештеника, и тамо су ми показали локалну „знаменитост“ - жену, којој је „на књижици“ пропало неколико милиона совјетских рубаља! „Милионерка“ је била одевена у панталоне и кошуљу од непромочивог платна, и кажу да је увек била у сличној гардероби. Има више од осамдесет година, живи у веома трошној кућици, а у нову кућу коју је изградио њен отац почетком седамдесетих - није ни ушла. Крајем осамдесетих нова кућа је иструлила и срушила се. Ето шта се дешава!

Душо моја, није важан предмет већ однос према њему, да ли је супружниство грех? Не, али не за све. Праведни Јован Кронштатски је и сам просијао и своју супругу је уздигао до светости. А неко од Богом благословеног брака ствара шталу, гинући и сам и увлачећи у погибију и целу породицу. И више од тога, - он је саветовао супружнике да иако се међусобно одвајају, да то буде на кратко време ради молитве и поста, али уз обострану сагласност. Видиш чак и у односу на Тајну треба трезвено расуђивати, а најважније је да се не саблазни онај чије је тело наставак твога тела.

Уштеђевине су потребне у последње време, па чак и обавезне, али треба скупљати и чувати духовне ствари. Иако и светске ствари нису наодмет - само не новац или намештај са опремом. И једно и друго има вредност само у условима овако уређеног света, а илузорно је у неко друго време. У ствари, праву вредност ће имати оне ствари које данас многи не желе ни да примете - старе пећи, „буржујке“, како су их назвали комунисти. Секире, тестере, мотике - то су ствари које су веома потребне у домаћинству - ето шта ће бити вредно. Онај ко купује нове електронске апарате, закопава свој новац у земљу, тачније - део свог живота му одлази у ветар. А то претеривање је равно самоубиству.
Како се човек односи према поклонима ближњих, посебно родитеља? Чува их, и уважава у поклону не само његову вредност колико успомену. Све што имамо је - дар Оца нашег Небеског, почевши од самог нашег живота до последње копејке. Значи, све што имамо треба обазриво да користимо.

Онај ко се већ данас припрема да живи ван постојећег друштва, ван његових закона, тај ће бити заштићенији од ђаволских ланаца. Не прикупљај све оно што има неку вредност само уз „ако“: ако има струје, ако има батерија, ако ти просто дозволе да се свим тим користиш. Данас наравно ствар која се продаје лоше ради, а купује се под утицајем духа данашњег века. Само је њена вредност релативна чак и у данашњим условима. А затим се све то претвара у гомилу непотребног ђубрета, за чију је куповину потрошен део живота.

Иако је то само једна страна медаље. Друга ствар је у томе, што ће сво то „електробогатство“ ускоро почети да прати своје власнике и да прислушкује њихове разговоре. Причао сам на ту тему: сазнали смо да ће се ускоро прислушкивач стављати и у пеглу. Слава Богу што су код нас у кући све пегле на угаљ, а нису електричне!“ - осмехнуо се старац.

„Оче Антоније, а шта је са телефоном, аутомобилом и сличним стварима?“ - упитао сам.

„А што аутомобил? Па можеш да га имаш, само једноставан без свакакве електронике. управо та озлоглашена електроника ће постати бич за човечанство. Њени творци, зли духови, приморавају народне масе да је користе, а од ње се има само штета а никаква корист. Сећам се када је после рата дошао нови „власник“, управник логора. Истина ратовао је у СМЕРС-и. Он је из Немачке довезао огроман, леп аутомобил, који се некако необично звао, некако бесно“.

„Хорх, сугурно“, - прецизирао сам.

„Не сећам се оче само знам да је нешто зверски. И све је приморавао да га перу - а барем да је негде путовао него до села и натраг у логор. Тада није било правих путева. И тако га је он возио по неким беспућима, али се не сећам да је имао неки озбиљнији ремонт. И аутомобил није имао никакву електронику. Ја мислим да је та електроника као „цивилизација“ - људи су живели без ње и били срећнији него данас. И зато човеку све то није корисно, оно му и сада смета, одлази му велики део живота док то заради, а затим постаје погубно за њега.

Чување новца у банкама је права глупост. Новац је ђавољи проналазак и најважнија потврда за то је њихова измишљена вредност. Комад папира, који вреди много рада у овоземаљском свету. Значи то је превара која потиче из области деловања поднебесних духова злобе. Тај папир нема вредност, све је само обмана због које неко и душу продаје.
Телефон, кажеш. А то је такође превара и заблуда. Чини се овако - чућу глас свог познаника, па чак и драгог човека, и разговор се своди на питање - одговор. Али реци ми душо моја ми читамо писма Светих, Апостолске посланице, - да ли би све то било могуће да су се они користили тим истим телефоном?! Пише човек писмо и мисли, мисли и о себи и о човеку коме шаље писмо. То је могућност да човек мало стане и да изведе неке закључке, да размотри оно што се десило као неки посматрач са стране. А телефон? Сујета једна и празнина. Здрав си - здрав сам, шта радиш - нешто. И све тако... Не, мили човече, писмо је део душе с болом написано, оно је као проповед доброг пастира - од срца срцу“.
Старац је заћутао. Ја сам такође ћутао и врпољио сам се на столици - одвикао сам се од тих совјетских лоших столица. Тешко је замислити да су их људи користили да непрекидно седе на њима. „Али, - помислио сам, - цивилизација има и привлачну страну“, - замислио сам меку фотељу.

„Не свиђају ти се наше столице, - отворио је очи старац и осмехнуо се, - све нешто шкриприш! И ја се нешто нисам навикао на намештај“.

Литургија у време прогона.

        „Оче Антоније, - почео сам опет ја, - ево ви кажете да ће на селу бити једноставније спашавати се. Али тамо је сваки човек као на длану, сви и све једни о другима знају, каква је то пустиња и како у селу наћи уточиште?“

„Хајде да почнемо од тога да сам говорио о мирјанима, а не о свештеницима, - одговорио је старац. - То је много важно, јер ће мирјанину бити много једноставније да пронађе себи уточисте последњих година. Духовниство су као војници у рату, њихово није да се крију, већ треба да буду у првим борбеним редовима против сатанизма. Сви смо ми дали завет и сви смо се заклели да ћемо носити Христов Крст, па га тако и треба носити а не покушати пребацити га на туђа рамена.

Да, биће изабраних са призивом за ношење Литургијског Крста ради малобројних верних који ће још остати, и вршиће се Евхаристија. Иако не очекују мучеништво, многи од њих ће се удостојити венаца“.

„Оче Антоније, - опет сам прекинуо старца, - опростите, али вас молим да прецизирате где ће се служити Божанствене Литургије? Ако почну најсуровија гоњења, а правослани храм је удаљен неколико километара, у џеп не можеш да се сакријеш, како ће онда бити организована служба? Што, зар ће власти дозволити некоме да одлази у храм и служи? А ако служба буде ван освећеног храма, ко ће онда то благословити, како бити уверен да не служиш себи на смрт, већ на живот?“

„Е оче где си накупио сва та питања?! - осмехнуо се старац, - А знаш ли зашто ти се гомилају та питања - ја питам, ја ћу и одговорити. У души има много сумњи, и ти би могао сам да нађеш одговор код Отаца Цркве, да сумњаш душо моја, сумњаш посебно слушајући глас савремених тумача Светог Писма и Апостолских правила. А ти мили човече прими оно што су Апостоли написали без сумње, и не слушај оне који покушавају да „осавремене“ нашу Цркву. Кажеш, где служити Литургију? Тамо где се нађеш, - тако је поступало духовништво у времену отворених гоњења“.

„Оче, а шта је са правилом Лаокидијског помесног сабора, зар оно не забрањује да се Литургија служи по кућама?“, - са сумњом сам упитао старца.

„Ако се тако приступи томе, - мирно је одговорио отац Антоније, - онда сагласно Правилима, ја себе треба да преслишам, а и у доброј трећини наших храмова не би требало да се служи јер их није осветио владајући архијереј. А сви служе, па тако и у бившим кућама, купатилима, клубовима,... шта, јел' смртно греше? Ти си сам причао колико си молитвених домова отворио по селима и служио у њима“.

„Ви оче тако скрећете са теме, владика је давао благослове, у принципу, а ја сам већ био свештеник у то време“, - одговорио сам старцу без посебне уверености.
„Ти, оче свети хоћеш да кажеш да је он посебно давао благсолов за службу у сваком молитвеном дому? И у сваком молитвеном дому те је благосиљао да освећујеш Престо?“ - отац Антоније ме је испитивачки посматрао.

„Не, наравно рекао сам - у принципу“.

„Немој се мучити, мили човече, сва та ограничења су повезана са местом на коме су мошти - у Грчкој их је архијереј само при освећењу храма стављао под Престо. А без моштију се заиста не сме служити. Код нас су мошти у Антиминсу, и зато га архијереј и даје као благослов за службу. Да ли је теби владика за сваки молитвени дом давао Антиминс? Наравно да није и ти си путовао са једним и свугде служио. Шта мислиш, да ли су после револуције старци-јеромонаси, који су остали по вољи, служили или не? Ево ти душо моја одговор: све треба да буде разумно.

С чијим благословом су служене Литургије на телима полуживих мученика у римским тамницама? А служили су на обичним квасним хлебовима, и сигурно не на „кагору“! А шта је са Причешћем пустињака од стране Ангела? Шта даље да причам, - има много примера привидног нарушавања прихваћених обичаја и у Житијима и у самом Јеванђељу! Све што је радио Спаситељ у Свом овоземаљском животу је било нарушавање правила које су измислили људи, а на основу Синајског законодавства. Зато је Он и навукао толику мржњу на Себе од стране оних, који су узели себи за право да тумаче Речи Господње. Он је нарушио људска правила, али је све чинио у Духу Светом, у Духу Божијем. Зато је Самарјанки и рекао да ће ускоро бити могуће свугде се молити Богу духом и у Духу. То је Спаситељ рекао, па ти размисли шта и како!

Трећи Рим није држава, - то је духовна мисија ради спасења остатка људи који желе да задобију вечни живот. Чини се ситница - Антиминс са пришивеним моштима мученика, уместо Престола са закопаним делом таквих истих моштију испод њега, као код Грка. А зар Византија није била спремна да служи Богу при најезди страног духа, нечасних Агарјана? Чим се служба завршила, безбожници су заузели храмове, и сада се само историчари сећају тога да је територија данашње Турске била место проповеди и Апостола, и њихових ученика... Да је управо тамо Господ прославио и Николаја Угодника, и Василија Великог, да не набрајам све. А зар римска гоњења нису била ништа мање сурова, али су тада Хришћани служили у духу, а кроз време - већ у слову!

„Црвена“ гоњења нису била ништа мање суровија у поређењу са агарјанским, али колико људи се само спасавало, причешћивало на тајним Литургијама, које су се служиле управо захваљујући особеностима руских Антиминса. Ја сам дошао већ у то време, када су се храмови отварали, иако сам и сам имао искуства са тајним Литургијама. Свештеници који су постављени тридесетих година, су причали како су вршили службе и у подрумима. Господ чува Русију у свему и припрема је за службе у антихристово време. Зато је уведена чисто руска новина: зашивање дела моштију мученика на Антиминсу, добијање писменог благослова од архијереја за његову употребу у служби - то ће такође служити спасењу верних у току најсуровијих гоњења последњих времена.

Биће служби и у храмовима, само за кога?! „Гнусоба запуштености“ - то је богохулство над светињом. Да ли светости има код секташа или је некад било?! Не, није је било! Значи, оскверниће се то што је носило у себи дисање Духа Светога, благодат Божију. Плаши то, отрежњује, али бавити се посебним истраживањем - ко је свет, а ко грешан - такође није ствар за православног човека. Ако возач буде гледао у страну следећи туђе прекршаје, обавезно ће и сам доспети у незгодну ситуацију. Треба пратити себе и следити пут свога спасења, да се не упадне у провалију или не скрене с пута.
Цело Православље се заснива на личном спасењу. И то није егоизам, нити занемаривање ближњих, и њихових радости и страдања, никако. Спасење се гради на основи љубави: према Богу, према ближњима, и према свима ко нас окружује. И срце онога ко се спасава не може а да не састрадава са браћом у Господу. Али је сасвим друга ствар, када ближњи не желе да иду спасоносним путем, већ желе да иду главним путем у ад. Онај који покушава да иде трновитом стазом спасења ће наравно састрадавати са њима, али није дужан да им прави друштво. Разговор је у таквом случају могућ само на нивоу одговора на питање о борби са грехом. Иако и ту треба знати меру. Узми само какву је забрану поставио Господ Јеврејима у вези бракова са многобошцима?! Најмудрији Соломон је због жена из страних племена дошао до тога да је приносио жртве идолима, а у ствари - злим дусима. Лоши разговори кваре добре обичаје, оче...

Данас многи воле да говоре чак о непотребнсоти православног монаштва, подвижништва. Православље је по њиховим речима застарело, треба га прилагодити новим животним условима. И ако се оно као такво показало просто небесном маном! „Апостолска правила“ су одбачена и рефорамтори су бацили све „тешко“, - иако је то само био повод и неко оправдање за учињен „улазак у народ“. Али и наша прамајка је желела јабуку, а резултат задовољења те жеље је – тужан.

И све се то ради уместо тога да се просто спасава - спасавај своју душу, душе ближњих и даљних, својим примером, својом молитвом. Ништа не треба да саблазни наш здрав разум.

Можда су то уобичајене речи, које су у себи накупиле горчину. Али се управо њихова уобичајеност завршава неиспуњавањем благословених добрих дела. Оно што се некоме жели се исказује на чудан начин, као обична фраза: „Буди здрав!“ Ако смо пожелели - добро, а ако и нисмо у томе нема ништа страшно. Нико не верује у испуњење свих тих жеља - нема основе за ту веру. Било да си рекао, или ниси, све изгледа као неки празан суд, без икаквог смисла, несхватљив, чудан, као неки ехо древних времена. Поступком или једном речју - тако треба говорити.

Цео људски живот треба да буде служба Богу. И то не служба у смислу приношења неке жртве - Богу то не треба. Већ служба, као непрекидна тежња за сједињењем с Њим, и уподобљење Њему у свему томе што је човеку могуће.

Али већини људи то не треба - тако им је много једноставније да живе. Ако и постоје неке моралне недоумице, разумом ће све то разрешити и оправдати.

Не! Истинска блискост с људима који нас окружују није у посети ресторанима, већ у молитви и љубави према људима у Господу. Праведници првих времена Хришћанства ни на који начин нису тежили изучавању многобожачких дела. А ако су их и знали, онда су их користили за заштиту прогоњеног Православља. Али чак је и та истинска апологетика веома брзо искорењена. Само истинска дела и речи које сведоче о Истини служе утрвђивању вере. Али ни једно ни друго не може да постоји само по себи: вера без дела је мртва, и дела без вере такође нису спасоносна“.

„Оче, опростите, - нисам издржао да не прекинем старца, - али при таквом приступу вас може само обузети униније у смислу - ко се може спасти? А и сумње се само повећавају - до чега су дошли „тихоновци“, „катакомбници“?“

„Оче свети, хајде да идемо редом. Униније је удео - или лењивог слуге, или сина који нема апсолутну љубав према Оцу. Униније неће обузети душу човека за кога је „живот - Христос, и смрт - добитак“. У сваком случају оно се јавља као последица маловерја, присутности сумње у души, одсуства потпуног уздања у вољу Божију и жеље да се она испуни.

Апостол Петар бежи из Рима и сусреће - Спаситеља. И на питање збуњеног ученика: „Господе, куда идеш?“, Исус Христос је одговорио да иде на страдања. Првоврховни Петар је схватио смисао виђеног и вратио се у Рим да прими крсну смрт. Али размисли - шта га је приморало да тако поступи?! Зар га је Господ приморавао да принесе такву жртву, или му је предлагао нешто слично? Не, није било ништа од тога. ХРИСТОС ЈЕ РЕКАО само то, КАКО БИ ОН ПОСТУПИО У СЛИЧНОЈ СИТУАЦИЈИ, то да је Он спреман опет и опет да приноси Себе на жртву ради спасење људи. А Апостол је имао апсолутну веру у Спаситеља, као и то да је управо пут који је изабрао Господ најбољи за његово спасење. Он све прима са вером, а истинска вера рађа и истинска дела. Зато се и треба трудити стицати Петрову веру у Реч Божију и испуњавати с вером Јеванђељско учење, и тада неће бити унинија. Зар Господ није рекао да је човеку немогуће да се спасе, али да је Богу све могуће, и то је и доказао Својим земаљским животом.

 О расколницима.

А сада нешто о расколницима, или како си их ти тамо назвао - „тихоновци“, „катакомбници“, и који још? Не треба бркати душо моја Божији дар са кајганом! И једни, и други, и трећи, и десети су сами себе одвојили од Цркве. Они се лажно користе слободном вољом, напали су на Тело Христово, покушавајући да унесу раздор и људска мудровања у нешто што је Богом установљено. Да, мили човече, у Црквеној историји су међу светима прослављени Максим Исповедник, папа Мартин, Иполит Римски, Максим Грк, да и великог Паламу треба навести, и не само њега већ и све оне који су остајали скоро сами у чувању истине. Али они нису напали на јединство Цркве, разобличавајући недостојне свештенике, већ су сами били истински ревнитељи подвижниства, чистоте вере и црквеног јединства. А узми западне побуњенике, све те лутеране, англиканце, и остале „ане“? Они су желели да приђу Православљу али путем противљења - па чак и заблуделом католицизму. Не, оче, циљ не може да оправдава средства, он треба да их одређује. Лошим средствима нећеш постићи добар циљ.

Тако и наши побуњеници - можда је њихов циљ и добар, али начин... Сејући раздор, пожњећеш расправе у којима нема љубави. А Бог је љубав... Могуће је не прихватати мудровања неког човека, па имао он чак и високи црквени чин, само се његова глупост не сме приписивати грешкама саме Цркве. Првосвештеник Илија је био добар и богопослушан човек, али је своју ревност у Господу изгубио због телесне привржености недостојним чедима својих (чресл). Данас се авај ревност губи не због животног инстинкта очувања лозе. Сви људски падови се углавном дешавају због неразумног настројења према ђаволској саблазни - новцу, власти, похоти, - његови предлози су једни те исти и нису се изменили током хиљада година.

Ја мислим да ћес тешко моћи да нађеш разлику између свештеника-расколника и тог, Царство му Небеско, оца Алексеја. Они су истовремено служили ван државом озакоњене Цркве. Служили су на старим „Николајевским“ Антиминсима, а и ја сам то радио довољно дуго времена. А РАЗЛИКА ПОСТОЈИ - ЈЕДНЕ СУ ОДБАЦИВАЛИ, А ДРУГЕ СУ ИСКЉУЧИВАЛИ. РАСКОЛНИЦИ УЗИМАЈУ НА СЕБЕ НАЈСТРАШНИЈИ ГРЕХ - ОНИ ПОКУШАВАЈУ ДА СВОЈИМ СУДОВИМА ЗАМЕНЕ БОЖИЈИ СУД, И ДА ОДРЕЂУЈУ ШТА ЈЕ ТАЧНО, А ШТА НЕ. А реци ми како слеп човек може да говори о лепоти шумских цветова?! МОЖЕ ЛИ ОНАЈ КОЈИ ЈЕ ПОГРУЖЕН У ГРЕХ ДА ПРОЦЕНИ ПРАВЕДНОСТ? Ако човек у чист поток сипа прљавштину, вода ће се наравно замутити. Само ће она бити прљава од тог места на ком је он излио своју прљавштину. Али зар при томе извор неће остати и даље чист као и раније - хладан и бистар?

Сав ужас расколништва није само у томе што они непрекидно оскверњују чисту воду, колико у томе што посежу за самим извором, желећи и њега да оцрне. Они се такође хране са тог извора, али га одбацују уподобљавајући се палим духовима. Ти исти такође, будући створеном твари, не могу да постоје без Животодавца, ван Његових доброчинстава, од којих је најважније - живот свих твари, али се они противе Животодавцу. Ето расколници се уподобљавају таквим заблуделим и отпалим људима“.

„Чекајте Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - где је та линија која одваја истинску службу од расколништва? Ево, како се може одредити у нашем животу?“

„Душо моја, ја ти само о томе и говорим али ти не желиш да слушаш. Узми на пример опет пале духове, као прву твар која је ступила на пут противљења. Све њихове снаге су усмерене на - рат против Творца, на саблажњавање других ради одбацивања Бога, и на противљење Духу. Они не стварају и не могу да стварају, они само покушавају да разруше створено. И сваки протестант, без обзира на то какве има илузорне добре мисли у свом грехом повређеном уму, је осуђен да цео свој живот војује са Истином. А извор истине на земљи је - Света Православна Црква. Црква, али далеко не увек они, који су себи узели за право да говоре у Њено име. Стара прича, али се од тога није умањила њена истинитост - пут у ад је поплочан добрим намерама.

Добро сећање на оца Алексеја дуго није било прихваћено у оквиру постојећих епархија. Нису га прихватали по људским законима, али никако не Божијим, нису га прихватали упркос свим Апостолским и светоотачким поставкама. Али он није нарушавао законе Цркве, и био је велики праведник. Оно што се после десило са њим је показало последице сопствених сагрешења оних који су у томе учествовали. А све је расудио Сам Господ, ти знаш како су њега сахранили? Обукли су му најлошије ризе, жалили су да му дају метални Крст како иначе треба дати свештенику у руке, - они су направили дрвени. И нису га закопали на црквеној земљи, већ на заједничком гробљу. Црква је кроз неколико дана покрадена и однесено је управо оно што је требало да оде са праведним исповедником у гроб - Крст, ново Јеванђеље, ризе...“

„Опростите оче, али зар је то могуће упоређивати - храм и човека, па чак и светог живота?“

„Па зар човек није храм? Шта смо причали за расколнике, да они такође граде „храмове“, да Духа нема ни у самим „основама“, као ни у тим расколничким плодовима безумне људске городсти - нема. И не кажем то ја грешан, већ оци тако уче! Само присуство Духа одређује да ли је то храм или мртвачница.

Код мене је не тако давно дошао један млад човек, семинарист. Желео је да добије благослов за други брак и рукоположење. Ја већ нећу говорити о његовим погледима, јер је то била не само смеса источних и западних заблуда, већ је и сама смелост да се нападну Апостолска правила одисала сатанизмом и противљењем.

И тако се он развео од прве жене не проживевши са њом ни месец дана. Каже, ова друга није таква. Замолили су га да се удаљи са семинарије, док не среди своје породичне ствари. После првог венчања му отац-духовник није разрешио друго, чак као мирјанину, толико је одвратан био његов развод. И ја сам наравно одбио да му дам благослов за венчање и хиротонију. Он је дошао са својом мамом и веома, веома упорном женом. Пошто сам одбио да дам благословом, његова мајка ме је кривила за реакционарство, и суровост због тога што уништавам живот њеног сина... По њеном схватању - каква је разлика да је био жењен једном, или два пута, нешто је лупетала о свештеницима који греше блудом“.

Старац се осмехнуо, - „А кроз неколико месеци сам сазнао да је он већ рукоположен, да има парохију, и то чак неколико парохија, и да је материјално добро обезбеђен. Са њим су и сестра, и мајка умирени новцем, и нова „попадија“. Значи, ниси само они, чланови породице тог новојављеног „пастира“ одбацивали Правила Светих Апостола?! А где је Дух? Ево ти већ и гнусоба распуштености - бездуховност, обездушеност. А нема Животворног Духа - све је мртво, све носи у себи смрт. Зато је баћушка Серафим говорио да је циљ човековог постојања - стицање Духа Светога, односно - стицање живота. Живот ће довести до Живота, до Богоопштења, а стицање смрти - до оца лукавства и погибељи - ђавола. Зато је и речено не скупљај гнев на дан гнева“.

Отац Антоније се прекрстио и не журећи, наставио.

„Причао сам ти како сам видео људске погибије. Они нису Судом били одређени на вечне муке, већ сосптвеним стремљењем ка телесним делима - сви су обожавали своје страсти, стицали су смрт, и она их је одвукла у ад. Као што је похота родила грех, и њиме донела смрт у свет, тако и бављење том истом похотом води у преисподњу.

То је та наша стара, позната похота, која ће одредити и погибију земље. Ево оче, погледај Књигу Живота - Јеванђеље. Колико пута нам Апостоли говоре о трпезама а и Сам Спаситељ и Његови ученици, о тим трпезама које је Господ даровао оним људима који Га следе?! А Јеванђеље није зборник људских мудровања, и зато је оно строго и кратко, међутим о трпезама нам говори много пута. А зашто је то тако? А све је тако зато што нас они који су примили Светог Духа и били вођени Њиме уче о потреби за јелом, о умерености у јелу. Шта се једе за трпезама које је Спаситељ благословио - печена риба, мед у саћу, хлеб... Само се неколико пута индиректно говори о месу на столу, и то не зато што је оно скверно, већ зато што распаљује људску похоту. Све ми је дозвољено, али ми није све на корист...

Неумерено узимање хране повећава желудац, и навикава човека на преједање. С тим заједно иде и лењост за молитву, нестаје природног апетита, и здраве жеље да се храном укрепљују своје снаге. И зато код човека са страшћу стомакоугађања преједање изазива потребу побуђивања апетита вештачким методама - свакаквим додацима, кулинарским умецима, алкохолним напицима. А да би све то било доступно, потребно је све више и више земаљских дарова. Тако се и смањује она, хранилица због људске неумерености.
Неумереност и њено понављање не само да доводи похоту до стања огњеног крилатог змаја, већ рађа и нове страсти. Стомакоугађање поспешује блуд, а жеља за задовољењем тих страсти ће неминовно довести до сваке друге страсти, а то није далеко ни од директне крађе. Огрезнувши у задовољавању својих страсти, људи долазе до најстрашнијег - убиства брата себи сличног. Шта је покренуло Каина на преступ у односу на Авеља? Завист, толико уобичајена за данашње време. Свето Писмо нам не наводи неке друге узроке првог убиства на земљи, сем тога да је један брат имао Божију наклоност. А ми данас тако нешто нећемо ни сматрати за грех, а његове последице су биле непоправљиво ужасне - појава на земљи уништења себи сличног бића, проклетство Каина и свих његових потомака.

Ниси себи поставио питање: колико је данас тих каинита, који су наследили древно проклетство и носе га другим народима?! Чини се да се све већ давно завршило доласком Христа на земљу и Његовим Искупљењем палих људи. Али зар већина потомака првоубице нису срцем примили Христа, и зар њихово поклоњење Богу није исто као и родоначелника ратова и убистава - Каина. Иако, не само њихово...
Схваташ ли Апостолске речи о лошим разговорима који кваре добре обичаје? А ако само кашичица жучи квари целу теглицу меда, онда је опрости страцу што понавља, данашњи свет пре тегла жучи са кашичицом меда. Меду је тешко да се не поквари у тој тегли! Зато је Спаситељ и рекао да ће тешко и једну праведну душу наћи када дође Други пут.
Не дозволи својој души да се напаја жучем страсти, да он не би замутио и искварио све оно добро у њој“.

Шести део

            Прошлост и будућност.

         Отац Антоније је заћутао; узимајући у обзир његове године било би нормално претпоставити да старац спава. Међутим, покрети дугих, сувих прстију који су као и обично окретали старе, излизане бројанице су показивали да је будан. Гледао сам његово лице са танким, словенским цртама и продуховљеним, величнаственим изгледом и дивио сам се - како је тај човек могао да прође таква животна искушења и да све то издржи.
Ја сам често морао да разговарам са људима, које зову „седеоци“. Али чак и они који су се искрено раскајали за оно што су починили су по правилу били људи који су у затвору „одеседели“ више десетина година, носећи на себи жиг „зоне“. Старац, који је без кривице био окривљен, је провео иза бодљикаве жице више десетина година и притом не само да је сачувао своју душу, већ је постао и ослонац за друге у делу спасења.

Пошто сам био заокупљен сличним размишљањима, ја некако нисам ни приметио да је отац Антоније већ отворио очи и пажљиво ме посматрао.

„Јел' те то мисли обузимају, оче свети?“, - изговорио је он са топлим осмехом.
„Да, размишљам оче Антоније, ви сте већ били у тако суровим условима какви ће мислим бити и у време антихристовог царства, па сте се ипак спасли. Значи, спасење је могуће?“ - одговорио сам му питањем.

„Не, мили човече, то време са оним који долази се не може упоредити! - одговорио је старац. - Те године покушаја ђаволизације Русије су последица греха, али то је био само део припреме људи за примање антихриста. Наравно, било је страшно - у почетку су Свету Русију обезглавили убиством цара и целе његове породице. Затим су почели да ломе кичму православне државе: уништавали су сељаке, духовништво, верне...

Богохуљење је највише од свега оскверњавало душе. Најстарвичније је било скривање моштију, ругање над њима и над светошћу уопште. Човек слаб духом је то посматрао и мислио: „Мени су говорили: то се не сме радити - Бог ће казнити. А ови шта раде, и ништа, нема ни грома, ни муње!“ И сам се упуштао у све тешке ситуације.
На срећу таквих је било мање, него оних који су чували веру. Али су одступници били кажњени! Колико њих који су осквернили светиње, играли на иконама, је долазило код мене да се каје! Неко је долазио сам, а некога су доводили. Кроз неколико десетима година су осетили на себи карајућу Десницу Божију.

Логори, ужасне северне депортације, глад, и хладноћа су многе сламали и они су се сами молили да умру. Када је почео рат, знаш колико је било оних који су желели да „сперу са себе преступ крвљу“?! Наравно, руској души својствена бол за судбину Отаџбине такође није била на последњем месту.
И све то је била само проба адксих сила. Само одступништво од вере није носило суштину коначне смрти - било је времена за покајање. А ево у страшне три и по године одступништво ће постати смрт, човекоубица не само да ће се одрећи Христа, већ ће ради веће уверљивости печатом очврснути своју власт над погинулом душом. Све, кавез се затворио! Смрт!

Да ли разумеш о чему причам? Одбројавање последњег времена је почело Првим доласком Христа на земљу, о томе је Сам Спаситељ говорио, а Апостоли Јеванђељем пронели кроз цео свет. Али чак и тада после издаје Сина Божијег и Јуде пут ка спасењу није био затворен. Благоразумни разбојник, који је у свом животу починио толика зла се спасао у последњим минутима свог живота.

Тога нема на крају. Ту неће бити времена за размишљање. И земља ће потпуно изнемоћи страдајући због људске жеље да је искористе не по мери, већ више од неопходног. А њу ће сви развлачити, забадајући у и без тога израњављено тело свакакве стубове, цеви, копајући јаме, као и некаквим каменоломима.

Питао си како ће настати сви ти земљотреси? Био је код мене један познат научник, геолог. Он је из мог места, ја сам га знао док је још био дечак, а сада живи и ради у престоници. Ево шта је он рекао - тамо где из земље-матице довозе адско гориво, тамо обавезно настају потреси. Више или мање, раније или касније, али се они у сваком случају догоде. Ево ти један пример деловања људске неумерености на природу.

Какав је смисао аутомобила, авиона, и свега осталог што не може да ради без адског горива? Зар се људски живот променио на боље или су се изменила осећања среће и туге? Све је то непријатељска замка - окупити људе заједно ради ради заједничког рада у фабрикама, и одвојити их од Божијег света. А саме фабрике користити са директним назначењем - уништење онога што је Творац створио!

То је један узрок, а колико их само има? Мислим да само Бог зна, а за нас не би било ни корисно да знамо“.

„Оче Антоније, - упитао сам старца, - а како се од тога сачувати? Ко може да каже где ће се земља трести, а где не?“

„Душо моја, - одговорио је старац, - ти још учиш?! А ја ти цео дан само о томе и причам. Лош лекар лечи последицу, а добар пре свега тражи узрок болести, да би је излечио. Од чега ће земља почети да се тресе и подрхтава? Она ће се затрести од страшних људских грехова и то више пута. Треба тежити чистом животу и бирати такво место за живот где је мање греха. Некада ће то бити чак не ни на основу праведности становника, већ због њиховог малог броја“.

„Село?“ - прекинуо сам старца са тајном надом да ће он оправдати живот у великом граду!

„Оче Александре опрости али ја сам ти већ говорио тим поводом и немам толико времена да понављам. Чуо си то што ти се не свиђа а нешто друго не очекуј да ти кажем. Можда се уместо села може живети у неком малом граду али без тог сатанског проналаска - вишеспратница. Рецимо, удаљена варош са једноспратницама.

То је једно. Друго су - извори вода. Најбоље од свега је ако се место живљења налази негде где су извори многобројних вода. Тим пре што та места нису насељена, а и углавном су запуштена, па самим тим и безопаснија. Већ сам ти причао да ће и село бити уточиште али само у неку руку. Видео сам масе гладних, осатанизованих због онога што се дешавало, од греховних падова грађана, који крећу у пљачку у села. Јеванђеље треба схватити буквално - речено је бежи у пустињу, значи бежи, не разматрај свете речи. И Господ ће бити с онима који испуњавају Његову Свету Вољу, а то је сигурније него следовати плодове грехом упрљаног разума.

Антихристова дејства светских размера ће бити могућа само зато што људи то сами желе, јер им је он мио. Зато сатана толико пута и покушава да провери спремност човечанства да га (антихриста) прихвати, бојећи се наредног неуспеха. Велики светитељ је упозоравао да ће управо људска злоба створити погодну средину за њега. Ја додајем: и сви греси који су у суштини последица злобе.

Али чак и тада када ће му служити све адске силе, он неће моћи да контролише оне, који су остали верни истинском Творцу. Зашто данас православне људе подучавају на потпуну покорност властима? Да би им у будућности што лакше ставили ђаволски јарам, и ударили печат. О парохијском духовништву и свештенству не желим ни да говорим - свети дозвољавају да су масони у олтару, и да наступају са солеја. Када је тако нешто било виђено?!

Једном је тако код мене дошао неки заступник губернатора, пред овим изборима. Тај човек је често долазио код мене и исповедао се. Очигледно душа која није окаменила, али жели да окуси и од колача оних који држе власт. Тако ме је он молио да се молим за победу губернатора. А ја му кажем: „Он је масон; могу само да се молим за његово уразумљење“. Посланик се збунио и рекао: „А да ли сте ви видели неког губернатора а да није масон?!“ Тако је то оче. А чему се чудити - они су прокрчили пут свуда још за време Петра, а за време императора Александра I су се веома осилили. Затим је забрањено њихово постојање, али је то исто што и запретити корову да расте по пољима. Децембар 1825 године је то показао, и само захваљујући царевој одлучности држава је спасена од смутње - планови бунтовника су били наполеоновски!

Власти се треба потчињавати по питању свог посла, али не треба чинити никакве уступке по питањима вере. А људи се веома често, заглушивши глас савести, и глас Анђела-Чувара, потчињавају властима у свему. И они се чак не боје ни гоњења, - у њих мало ко верује, - већ се боје да у очима своје околине не изгледају као бела врана. Посебно се деца и омладина, угледајући се на своје родитеље, навикавају на ту зависност од људских мишљења, а то је страшно. Тешко нама, који не желимо да чујемо и поверујемо свом Богу, Који нас учи: „НЕ БОЈТЕ СЕ ВРЕЂАЊА ОД ЉУДИ, И НЕ ПЛАШИТЕ СЕ ЊИХОВИХ ЗЛИХ РЕЧИ!“

Сећаш ли се старе пословице: „Ако хоћеш мир - спреми се за рат!“; у односу на нас се то може овако протумачити: „АКО ЖЕЛИШ СПАСЕЊЕ - ПРИПРЕМИ СЕ НА ГОЊЕЊА. Господ нас стално упозорава: „СТРАЖИТЕ ДА НЕ УПАДНЕТЕ У НАПАСТ!“ ЈЕР „БЛАЖЕНЕ СЛУГЕ КОЈЕ КАДА ГОСПОДАР ДОЂЕ НАЂЕ БУДНЕ“. А људи не желе да бдију и да страже.

За нас је пример живот првих хришћана. Замисли Први Рим: друштво разнобојних многобожаца, а њихове занимације најдивље могуће - убиство човека од стране човека гладијатора који се може упоредити са дивљом звери; блуд, који је уздигнут до поклоњења, стомакоугађање. Зар се могу и набројати сва њихова безумља?! Тога чак није било у многобожачкој, размаженој Грчкој, - тамо су се бавили наукама, филозофијом: смишљајући како да изграде храм „Непознатом Богу“. Рим је нешто друго. Колико вреде сами култови, скупљени из целог света!

И ето у таквим условима, не да су само постојали већ су својим животом процветали међу светима хиљаде и хиљаде Хришћана. Њихов положај у друштву је био веома различит - од последњег роба до достојанственика, великог војсковође. Али њихов живот се одликовао једном заједничком карактеристиком - неприхватање страног морала и негирање државе онда када би власти покушале да их принуде да поступају по прихваћеним правилима. Јер се од првих хришћана ништа друго није захтевало сем испуњавања прихваћених животних правила у римском друштву то јест спољашњег поштовања прихваћених обичаја. Они су међутим увек, чак и под претњом смрти, поступали по Божијим законима, не прихватајући и одбацујући људске законе.
Данас није ни потребна никаква принуда - познаник пред познаником и сваки тежи да ревносно испуни друштвено прихваћена правила живота. „Свака власт је од Бога“ се схвата у смислу - шта веле да власт неће учинити - све је од Бога. Исповедајући слично, иза леђа те исте власти се не шкртари са неласкавим карактеристикама њених представника. И ето шта је резултат, један грех прелази у други, тамо - у трећи,... и тако по затвореном кругу.

Али чак ни то није најстрашније. Страшно је то што се човек навикава животињском понашању: власник је позвао, и она је дошла, нешто јој је наредио - и следило је испуњење заповести, без размишљања, без процене последица за спсење душа... А да би верујућем човеку било лакше да преступи закон Божији, власник у једној руци има бич, а у другој - медењак са мирођијама. А поред још и „духовно“ оправдање за издају Божијег закона: „Свака власт је од Бога“. И у томе је посебан мамац - учење човека да се храни из власникових руку. Не верујемо Богу! Господ је рекао: „У зноју лица свог ћеш зарађивати хлеб свој“, а за нас је то нешто страно. Започни ту тему са научницима, са инжињерима, па чак и са лакрдијашима свих боја, са било ким и са сваким - много ће клеветати о стваралаштву, о развоју личности, о било чему. Чак и верујући. Нико не жели да пролива зној, јер то није пријатно. А Богу треба веровати, и то веровати као што деца верују својим родитељима, да му они не могу ништа лоше учинити.

Градови ће бити под посебним надзором мрачних сила, и управо ће у њима бити једноставније бацити људе на колена. Ако хлеб не стигне у град, људи ће се за дан сложити да се антихристов број стави било где. Али и пре његовог доласка, становници градова највише осећају тешкоће те смутње који предстоји проћи. И биће их лакше пронаћи, него по селима, посебно удаљеним, заборављеним. Зли духови ће свуда летети и издавати - али неће бити времена да се сви пронађу, јер ће Господ пружити Своју помоћ онима који ревнују за спасење.

Ја скоро сваки пут када људима причам о неопходности да напусте уобичајен начин живота, видим недоумицу у њиховим очима - зашто? И онда почињу нејасна објашњења, позивање на малу образованост становника чак и малих градова. А ја им кажем: „А спасење?“, а као одговор добијам: „А мени је тамо неки отац рекао да је свуда могуће спасти се, и он такође у центру града има двособан стан у вишеспратници!“.
Када чујем тако нешто, постане ми тако страшно и тада преводим све Спаситељеве речи на нас, на духовништво. Сећаш се како је Он говорио фарисејима, да они сами не улазе у Царство Божије и да другима не дозвољавају. Мајка Божија се бојала преласка из једног света у други, и молила је Божанственог сина Свога да Је сретне и проведе! А нама је свеједно, ми ни не размишљамо да ћемо кроз неколико година угледати зле духове али не на овој светлости већ у будућности и то у свим њиховим грозним видовима. Ви ћете то доживети, ја нећу.

Али ако не желиш да тражиш село за себе, онда измени начин живота који се заснива на потпуној зависности од државе“.

„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - а шта је са радом у установама и предузећима? И ту наравно постоји зависност од државе, али је она минимална, да ли је то алтернатива?“

„Оче ја не кажем да властима није могуће да сваку ту твоју „фирму“ затворе у трену. Колико непаметноваца нису могли да трепну, када су се од господара претворили у слуге. Али чак и ако то одбациш, зависност и даље остаје - без обзира где радиш нећеш моћи да преживиш без куповине у радњи или на пијаци. А то је већ под контролом државе. Тако ти је то. Вишеспратницу замени са кућом у предграђу и добрим парчетом земље. Одбаци моду у вези свега - одеће, покућства, аутомобила, свега. Оче, људи не схватају да сав новац иде у један центар и припрема се за њега, да, за њега. Машу главом, али нико не верује. Наравно, на селу нема тог комфора као у граду, па је у томе и спасење. Одвоји град од села - град ће умрети, а село ће преживети и десет година. Иако и тамо доспевају саблазни и преко телевизора, и студената... Али примети, град их извлачи, и увлачи у сатанска наручја, али сам у села не иде! Они који стоје иза свега тога знају да је тешко обухватити необухватно! Једноставније је привући на мамац људе у град, и учинити их неспособним за живот без помоћи из центра, и тиме олакшати себи посао.
Пре годину и по дана су код мене дошли неки људи. Једни су били са села, а други из (старац изговара име неког малог града) Н-ска. Сељаци су се видно снебивали иако су дошли раније, и грађани су први почели да улазе. Разумљиво, свакога од њих су довеле неке личне невоље, али су се сви жалили на једно - у граду је престала да ради пекара. Ја сам био у том градићу, он је недавно изграђен има свега десетак вишеспратница. Изграђен је са одређеним циљем, који се изгубио са распадом земље. За људе који су се навикли да једу само свежи хлеб, затварање пекаре је просто била катастрофа.

И потом улазе сељаци, сви заједно, њих шест-седам, једва је било довољно столица. Причају о ономе што их највише боли не стидећи се својих земљака. Питам их о животу... и они почињу да се жале да је председник колхоза продао пекару, и да се престало са печењем хлеба! Питам их како су то преживели, пошто су вести из града лоше. А они кажу: „Сами печемо; слава Богу пшеницу имамо, самељемо брашно и печемо“.
Ето ти разлике између села и града. Сељаци и мељу пшеницу у домаћим млиновима, одвезу га у рејон, али тамо треба платити, а пара нема. Ето тако они преживљавају на рачун земље-хранилице која даје зрно сељанину коме је својствена довитљивост. Те ствари су за град несхватљиве.

Бивши сељаци, који добију или купе стан, свим силама покушавају да се укорене у граду. Трпе све мане, узимају од родитеља који су остали на земљи, само да се не враћају у село. Ето то је већ помрачење ума!

А непријатељ се радује - сами иду њему у руке. Људима се чини да је у граду боље спасавати се - мање рада, већа могућност да се одлази у Божији храм, и да се читају духовне књиге. Али то су погубне фантазије заробљеника заробљеног данашњим комфорним умом. Многи данас имају вртњак или повртњак, али то не сеоских 60 соток (земљишна мера - прим.прев.), већ и више. Са 6 соток се не може преживети, а ми нисмо у Галилеји где се убирају и две-три летине годишње. Да, и у градском начину живота нема те везе са живом природом, као на селу. Идила градског живота ће проћи као летњи јутарњи облак, и још и брже, само се ништа неће моћи повратити.

Не могу се набројати све непријатељске клопке, и то је незахвалан и некорисан посао. Важније је нешто друго - како поступати да се не упадне у распрострте мреже мрачних сила. Знаш већ како је светом Василију Великом било откривено виђење тих демонских мрежа, које су раширене по земљи у последње време. Он је захвалио Богу што не живи у последња времена! Василије Велики! А нама је свеједно...

Недавно је дошла једна жена и плакала молећи за молитве - муж је после добијене плате ушао у лифт и путовао кући. На неком међуспрату лифт је заустављен, њеног мужа су извукли и отели му новац. И не само што му све узели већ су га и претукли скоро на смрт. Питао сам је да ли се код њих то често дешава и показало се да се то дешава непрестано. Било је и случајева понижавања жена. Кажу ми: „Ми се оче трудимо да дођемо кући пре мрака и да више из стана не излазимо. А нисам успела ни да одем - чекају неког од суседа да би их било више!“ И то је само у једној кући, а то је тек почетак.

Кроз неколико година ће и дању бити опасно налазити се на улици због разбојника. Да, разбојника затрованих моралом америчке песнице, те ће очајни, обични људи почети да примењују те чудне принципе прекоморског опстајања. Као што скорпион убија самог себе, тако ће и они доносећи нову порцију отрова злих дела у свет, приближавати крај свог земаљског, пролазног постојања. Умираће слично градским животињама-луталицама - без исповести, без Причешћа, без опела, чак и без гробова. Неће бити тако једноставно чак ни закопати леш на гробљу, и лешеви ће лежати у кућама данима, док се рођаци и ближњи не договоре са бандитима који контролишу гробље. И зато ће као и увек у тешка времена, почети да се појављују гробови у двориштима, на трговима, и где је год је могуће. Тамо ће сахрањивати тајно, с циљем да сакрију гроб, јер ће у граду по ноћи почети да лутају гомиле самих палих људождера - у нади да ће преживети ако поједу мртваца!“

Отац Антоније се прекрстио брже него обично. Слично се крсте православни у случају нечег веома грешног, и одвратног са речима: „Господе, помилуј!“ Вероватно су му те слике из виђења до сада стајале пред очима, и он није просто препричавао нешто виђено, већ је описивао то што му је било откривено, то што је он овог трена видео. Иако је то само моја претпоставка.

Старац је наставио: „ВЕРА У БОГА И ВЕРА БОГУ, НАДА НА БОГА И ЉУБАВ У ГОСПОДУ“, - то је једино што човеку на земљи не дозвољава да се преда вечним адским мукама, што не дозвољава да му се у срцу појави униније због онога што се десило; да не падне у очајање због тога што је видео одвратну запуштеност на светом месту; да заустави лукави разум за прихватање сада кода а потом - печата. ЧОВЕК КОЈИ НЕМА ПОТПУНО УЗДАЊЕ У ГОСПОДА И КОЈИ МУ НЕ ВЕРУЈЕ ЈЕ ВЕЋ МРТАВ. Удео таквог човека ће бити страшан на земљи, и после стајања пред Спаситељем на Страшном Суду.

Чак и сада ми често чинимо такве ствари да бих се гризао од муке. Последњим судом осуђени и својим сопственим избором зла одређени за ад људи ће се сами гристи али ће бити касно“.

Старчеви очни капци су се спустили и из очију су му текле сузе. Било је очигледно да је за њега разговор на тему краја света и Страшног Суда био претерани душевни напор. А ја сам одједном помислио: „Ако праведан човек, али ипак човек, толико страда због људске погибије, колико и каквих огорчења ми приносимо Христу безгрешном, Који је Крв Своју пролио за искупљење нас неразумних?!“

„Оче Антоније, - прекинуо сам ћутање, - а при бекству у пустињу, шта ви сматрате да је најбоље понети са собом?“

Не бришући сузе, старац се топло, али тужно осмехнуо: „Ти си се спремио да бежиш негде мили човече? Гоњења су ти већ за леђима, тако да не мораш да бежиш - биће времена да мирно отпутујеш“.

„Како то оче?“, - прошла ме је језа по леђима.

„А тако ето оче као тамо - „ножеви извучени...“, не сећам се даље. Биће и већ јесте. НЕ БОЈ СЕ ГОСПОД ТЕ НЕЋЕ ОСТАВИТИ. ВИШЕ МОЛИТВЕ, ВИШЕ АСКЕЗЕ - ПРЕТРПЕЋЕШ. А шта да понесеш? Навике за молитву и веру у Бога, уздање у Његову помоћ, добра дела и наравно смирење духа. А од материајлних ствари човеку ће веома бити потребне - грађевинске алатке, секире, лопате, и већ поменута „буржујка“. Наравно, одећу и обућу, једноставну и практичну, и уопште све што може да помогне да се преживе три и по године. То и различите лекове, шибице, со,...“

„А књиге оче Антоније?“, - запиткивао сам.

„Њих би људи требало да читају раније и да испуњавају оно што су Свети оци написали. У зависности од могућности са собом треба обавезно понети Јеванђеље, Апостол, Псалтир. Пожељно је понети Библију, „Лествицу“, „Невидљиву борбу“ старца Никодима Светогорца, Пролог, „Школа благочешћа“. Мислим да неће доћи до читања и испуњавања „Добротољубља“, иако ни то неће бити наодмет. Ако постоји могућност да се узме све што се жели онда то треба и учинити јер се књигама треба држати те линије - биће страшно. Временом је могуће и униније, а треба се борити и са очајањем. Зато се треба трудити да се понесу укрепљујућа дела светих отаца, или зборници њихових мисли. Али само не треба носити спорне књиге и оне које критикују или нападају. То су отворена врата за улазак непријатељских сила у душу. Чини ми се да је јасније шта треба понети него оно што не треба понети ни под којим условом. А не сме се носити ништа што може да сједини са светом палим под антихристове ноге. Схваташ ли, пијаном човеку је спокојније у души када око њега сви пију. Блудница жели да види све блуднике око себе, а човек са страшћу стомакоугађања - прождрљивост. Тако ће и људи који приме печат тежити да сви са њима деле њихов удео. Не знам како, није ми дато да знам, али људи без печата ће се лако показивати мрачним силама, ако их да тако кажем привуче њихов изглед. Тако да СА СОБОМ НЕ ТРЕБА НОСИТИ НИКАКВУ ЕЛЕКТРОНИКУ! Чујеш, никакву. Чак и аутомобил треба да буде једноставан, без икаквих западних трикова - иначе ће и он од пријатеља постати непријатељ.

ЕЛЕКТРОНИКА, чак и она најпримитивнија - радио, магнетофон, ће ПРИВЛАЧИТИ ЊИХОВ ПОГЛЕД. Те направе и не морају да дођу до њихових руку, али ће оне који су примили печат за корицу хлеба усмерити по трагу верних. И зато је боље удаљити се од греха и избавити се од свега још сада. А ако ти је жао онда немој са собом да носиш опасне ствари.

Али се не треба много задржавати на томе, може али није неопходно. Треба само знати и то је то. ТРЕБА МИСЛИТИ О СТИЦАЊУ ДУХОВНИХ БЛАГА, БОЖИЈЕ БЛАГОДАТИ И НАВИКА ПРАВЕДНИЧКОГ ЖИВОТА. Много тога вероватно нећеш успети јер нема довољно времена, али ако има могућности да оставиш неке пороке, и за то слава Богу. Иако већ и нерасуто значи већ скупљено. За мирјане је душеспасоносно наравно да се присаједине православној заједници са ревносним пастирем, али је то скоро немогуће. Иако, у крајњој мери треба уложити све снаге да се пронађе свештеник који служи и који се није поклонио антихристу, да би се имала могућност Причешћа. Мени је познато неколико ревносних пастира у чијим храмовима су формиране добре заједнице. Они већ сада купују кућице у предграђима и припремају их за службу у време будућих потреса. Ако те Господ удостоји да живиш у таквој заједници, онда приступај Светим Даровима што је могуће чешће, како су то радили први Хришћани у епохи римских гоњења. То ће те крепити и припремати за евентуално примање мученичког венца. Чувај се оних који су примили печат и поклонили се антихристу, разговоре с њима треба избегавати, али никако то показивати, а посебно не показивати да ниси примио печат и све остало што је у вези са тим, и уопште на ту тему не разговарати. Треба мало причати, а углавном ћутати - јер прича може да изазове подозривост, и већ сад треба почети живот са мало приче. Схваташ ли, неће увек бити могуће одредити да ли је човек примио печат или не, и како се понашати са тим кодовима. Колико људи је долазило код мене за благослов да прими печат, буквално покушавајући да изнуде моје одобрење за такав поступак. Ја сам све одбијао да благословим. Неко је одлазио љут, а неки су говорили: „Спаси Господе, оче! Све смо схватили, нећемо примити, опростите за узнемиравање“.
Недавно је дошао један од таквих људи на високом положају са питањима из личног живота. Гледам га - и нешто није у реду. Прекидам његову причу и питам: „А да ти којим случајем ниси примио код?“ Он је истина поцрвенео и одмах је признао да су и он и његова жена примили кодове. Затим је уследило јасно објашњење о раду, о болници... Али нешто друго је интересантно - он пре тога дуго није био код мене и ја сам се распитивао о њему, а између осталог и о томе да ли је примио код. Али су сви били уверени да је та породица одбила да прими кодове. И ето шта се дешава! Зато треба бити обазрив у општењу са људима али без подозривости да се не би упало у грех“.

Спасење у граду.

             „Оче Антоније, а за оне који остану у граду има ли шансе за спасење или не?“- упитао сам.

„Зашто? Друга је ствар - један у граду, а два у селу. Али се треба разумно користити са „може - не може“, када се ради о спасењу душа?!

Један отац ми је причао један догађај који изгледа као прича. Једна од страна њихове индустријске зоне, - они су иначе правили сандуке за војску, - се примицала огромном блату са мочваром. С једне стране чак није било ни бодљикаве жице - сви покушаји бегунаца су се завршавали у другој стражи. Вапаји за помоћ оних који су бежали су код некога изазивали само саосећање, а код страже - злурадост. Блато није било толико страшно, јер се ни зими није потпуно замрзло. У сваком случају, зимски покушаји бекства су имали сличан резултат. Али на бег се одлучио белорус, бивши шумар, који је добро познавао блато. Он је дуго посматрао блато, нешто је процењивао, распитивао се где су тонули претходни бегунци, истраживао је где се налази гас, зарђала места... углавном, спремао се. И тако су они пошли, њих пет-шест и свештеник, тај који ми је ово причао. Пошли су ујутру, по магли, и ишли су као гуске. У почетку је све ишло добро, удаљили су се неколико километара од логора, и одморили на острвцету. А затим је пошло - први, други, трећи... сви покушаји за спасавање су пропадали у жидкој, смрдљивој мочвари и завршавали се тиме да је и сам спасилац пропадао. Најглупље је погинуо Белорус - закачио је штапом неку птицу на чистој води и она га је повукла. А смена страже је била свега пет-шест метара од обале пливајућег острвцета, али толико је недостајало. А већ се видела обала са друге стране мочваре! Свештеник је допузао до ње! Ето па извуци поуку: спасио се онај ко је био најлошије припремљен за тај бег, пошто је сву своју наду положио на Господа. Тај коме је како кажу Сам Бог наредио да дође се саблазнио на храну, одлучио је да нешто поједе и погинуо је. Тако је и са спасењем у граду. Паметан војсковођа увек тежи да његова војска буде бројно надмоћнија у односу на противничку. Ако за то нема могућности, онда треба применити неке досетке, како би се надоместио недостатак војника. Тако и ми у последња времена имамо само једну предност а то је - вера. Али се и правило вере Апостол Петар саблазнио. Значи треба се клонити саблазни палог света и укрепљивати своју веру, уздајући се у потпуности на Бога“.

Часови историје.

 Отац Антоније је заћутао. Ја сам седео и размишљао о ономе што сам чуо. Као и увек семена сумње су давала своје плодове - зар је све то могуће?

„То је тако страшно, - поделио сам своје утиске са страцем, - и у глави нисам могао да разаберем да све то може да се деси“.

„А зар нам Јеванђеље о томе не говори? - одговорио је старац, - Зар да ти препричавам кад се сваки дан и сам укрепљујеш читањем Јеванђеља. Мени грешном је толико појединости било откривено како ће то бити. А Спаситељ је већ Апостолима говорио шта ће бити, а затим су Апостоли преносили вернима. И сви Свети су се на овај или онај начин дотицали краја света. Опрости, али нема ни једног старца, који не би поучавао духовна чеда о спасењу у последње време. Али тада се још „развијала“ та адска „цивилизација“, али је Господ дао некоме да види авионе, аутомобиле, електронику... Мислим да је светом човеку то било јасно, а људима - не. Колико спорова је само изазвала тврдња да ће антихрист ући у сваки дом. И ми смо се у семинарији спорили, и то још како! Све је постало јасно тек са проналаском телевизора. А пророчанства о металним птицама, које при полетању стављају у себе за људе смртоносна јаја? А челична паучина која треба да обавије целу земљу? Тај скакавац из Откровења. Зар је мало нејасних предсказања из Виђења Апостола Јована Богослова, и мање познатих стараца? Тешко је прихватити предстојеће невоље. Али да ли си ти размишљао душо моја да сито друштво уопште није склоно да прихвати опомене о могућим будућим трагедијама? Како је преподобни Јован Кронштатски Чудотворац упозоравао људе, и јесу ли га слушали? Тешко је било иза спољњег благостања увидети предстојеће невоље. Русија је само у комунистичкој пропаганди била сиромашна и несрећна. Чујеш! Власт је имала могућност да још од почетка одобри држави кредите у висини од две милијарде златних рубаља! То је колосална сума и тешко да нека држава у то време има такав буџет. Жита и свих других пољопривредних плодова је било у вредности од неколико милијарди златних рубаља. Милиони свиња, оваца, стотине хиљада крава и коња. Јаја су мерили пудима (1 пуд = 16.38кг, прим.прев.) јер је птица било небројено! Русија је хранила пола света, али и Русима је све било доступно: овца је коштала нешто између једне и две рубље, крава - до пет рубаља, а добри радници су у фабрици добијали стотине рубаља месечно! То ти причам, да је та ситост била погубна, заборавили су да је основа благостања у духовности, у Божијем благослову. Када су обавезно Причешће у војсци заменили грађанском државном службом, један човек од десет је наставио да недељом одлази у Цркву! А непријатељ није дремао. Рат Јапана са Русијом је већ био плаћен од стране јеврејске заједнице у Америци, тако да су они имали могућност да створе смутњу унутар земље и да покушају да потпуно униште Православље?! Прва мировна ни на који начин није уништила државне снаге, њу нису осетили како треба, у сваком случају не на храни. Нико није уводио картице или нека друга ограничења. Чак је и у време рата тешко било замислити да ће се земља демонизовати повучена демоном „слободе“. И одиста свето место не бива пусто - узели су иконе и заменили их портретима злих духова. Ти кажеш, тешко је замислити?! Ми смо већ поробљени страним духом; руски и словенски се и не осећа. Можда само у Цркви и то не у свакој. Али на реду је већ ратовање Русије са другим народима: странцима, Кавказцима, Кинезима, ... Сада су они углавном само присутни у земљи бавећи се углавном пијачним пословима. Странци, као и ивек, се труде да на све начине унизе достојанство православних и да ставе шапу на безбројна богатства Русије - Мале, Беле, Велике. Али доћиће и време њихове директне владавине“.

„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - ако је могуће поновите оно о руском духу у Цркви?“

„Ја оче не волим разговоре о томе, - нерадо је одговорио старац, - а и шта је ту нејасно? Одакле долази концертно певање са солистима и свом сличном уметничком опремом? Од католика. Где можеш да чујеш исконско старо руско црквено појање - само у десетак манастира и Цркава! Да ли се композиторска дела која изводе горди светски певачи могу назвати молитвеним појањем? Наравно да не, - јер наше певање - молитва, омекшава срце и покреће га на сузну, чистосрдачну исповест. Данашњи (рулади) представљају једну расејаност, забаву. С појањем је све јасно, а сада нешто о живописању храмова. Добро, напуштене су канонске иконе, и прешло се на живописне, иако је и та новина од Рима. Оно и није тако лоше, али оно што данас представљају као канон је - мртво. То уопште нису те методе иконописања из давнина које су дошле до нас. Дакле, живописно зидно сликање - али то није то што малају у нашим храмовима! Људи који немају појма о Православљу, на основу католичких и унијатских метода у најбољем случају хемијским бојама стварају нешто ново“.

„Опростите, - прекинуо сам страца, - а зашто сте рекли „у најбољем случају“?

„Једном је један свештеник дошао сав ужаснут - отркио је међу сликарима правог сатанисту. Отац га је истерао, а овај се увредио јер је тобоже добро радио. Тако да је у тако осликаним храмовима немогуће подићи очи - јаркост боја је неописива. А ако још томе додаш да већина „икона“ у таквим храмовима носе у себи и католичке заблуде, онда се поставља питање - за кога се спремају ти храмови? А лаж у храму Истине? Вештачке свеће у свећњацима, вештачко уље у кандилима, вештачко цвеће за украшавње икона, вештачки тамјан у кадионици. У совјетско време није било могуће узети прави тамјан, али шта је данас! Плаштанице мастимо женским парфемима, или колоњском водом. Зар нема ароматичних уља? Има, али не желе да троше, јер ће благочестиве жене и тако и тако донети мирисе. Али то је већ последица, спољашњи одраз узрока. Сваки храм има настојатеља, а над настојатељем је - архијереј. Ко само стоји иза његових леђа?! Пре неколико година код мене је дошао један свештеник који је буквално био у стању нервног растројства. Служио је петнаест година у чину на селу, и зато још није добио протојереја, а није имао никаквих казни од стране архијереја. Сада му је забрањено да служи са следећим образложењем, скида му се чин - јер владајући архијереј зна како да се односи према непокорнима. Почињем да га испитујем, отац се узнемирује, скреће мисли. И на крају сам пошто сам схватио о чему се ради сам испричао историјат забране.

„Тако?, - упитао сам.

„Да, оче , тако, - одговорио је старац. Показало се да је узрок забране његовог служења било поштовање... царских мученика! А ствар је била у следећем: тај свештеник је пре неколико година био са породицом и паством на ходочашћу у Русији. А тамо су се већ тада свуда продавале иконе царске породице и књиге о животу царских мученика. Купивши и прочитавши књиге, поревновавши њиховом подвигу, свештеник је уз помоћ пастве, пронашао у Тројице-Сергејевој Лаври папирне иконе које су однели кући и урамили. Окачили су их поред (кануна) - Мученици још нису били канонизовани, па су служили службе за покој душа, а ко је хтео обраћао се мученицима и за помоћ.
Неко је „обавестио“ владајућег архијереја. Он је наредио да се свештеник „доведе у ред“: захтевало се да се скину и однесу иконе. Паства се побунила јер је већ било случајева добијања чудесне помоћи после молитви испред икона. Тада су оцу уручили „вучју карту“ како се говорило код нас на универзитету. Видиш ли, случајност - то је свеопшти хаос који се не испољава преко материјалног. Ми исповедамо да је Бог хаос довео у ред подредивши догађаје строгим законима постојања. Тежња за хаосом је својствена само мрачним силама. И зато, ако се нешто дешава, значи да је неко за то заинтересован. Ето па ти размисли шта и како“.

„Тако ви сматрате оче...“

„Ништа ја не сматрам, - нежно ме је прекинуо старац, - мислим да знам правила, и увек сам се трудио да их испуњавам. И зато када ме нешто питају, ја покушам да објасним и да неког нешто научим. Ако испуни и послуша - слава Богу, неко се уразумио; ако не испуни - боље да није долазио јер се могао оправдати незнањем.

Једном, некако после Васкрса, после Недеље Мироносица, дошао је код мене један духовник из оближње епархије. Придошлица из пољске Украјине, али веома побожан и праведан старац. Будући да је и сам био велики молитвеник, а притешњен са свих страна, он је и сам знао одговоре на своја питања, али му је био неопходан разговор и поређење погледа. Он је после дугог разговора отишао да напише молбу за разрешење од духовништва и настојатељства. После тога је доспео у још већу немилост, али је већ дошао миран.

Тежак је Крст свештенства, ој, како је тежак! Данас је све тако уређено, да желео-не желео, правила се нарушавају. Многи зато кажу да се не може спасти у свештенству, већ да треба радити нешто угодно, само да се не саблазни паства и да се тајно не чини нешто грешно. Али таква врста осуде је покушај присвајања Божијег Суда, чак и над самим собом. У Јеванђељу Сам Спаситељ каже да човек сам не може да се спасе, али што је немогуће смртном човеку, Богу је могуће. Ти само принеси све своје, потруди се са своје стране, а Господ ће додати оно што недостаје. Непријатељ се посебно труди да искушава духовништво и да одвуче пажњу пастира од спасења, да би потом растурио њихово стадо. Има само један излаз - стражење, а на замке мрачних сила просто не треба обраћати пажњу, а посебно се не треба предавати злом духу среброљубља.
Свети Тихон Задонски и преподобни Јован Кронштатски су оставили веома корисне душеспасоносне поуке за свештенство. И други су писали, али поуке Светог Тихона и преподобног Јована су посебно доступне и практичне. Јер каквог је духа пастир, таква ће бити и паства. Ето то је најстрашније. Мирјани се опредељују за свој пут или на спасење или на погибељ. Тако је и за породице. Пастир може да исквари цело стадо. Примајући свештенички чин, скоро сваки свештеник машта о праведничком венцу - авај, сви смо ми грешни и сви падамо. Истина, једни устају, а други то стање почињу да сматрају прихватљивим“.

„Оче, - нисам издржао грижу савести, - та прича са свештеником ми је позната - она је почела на скупу духовништва. Владика воли да његова одлука буде поткрепљена поставкама духовништва, или уважених протојереја“.

„Јеси ли ти такође гласао за забрану?“, - упитао је старац.

„Не, на првом скупу је било донета одлука о одласку свештеника на парохију. Знам ко ју је донео и зашто: тај свештеник је био локални свештеник, што у нашој епархији већ повлачи за собом већу пажњу, а поред је служио владикин земљак. Нисам знао крај приче - знам да је после премештаја замолио да га ослободе од послушања због удаљености од двеста до двеста педесет километара од места служења“.

Глад.

 „Оче Антоније, ја нисам у потпуности схватио основу глобалне глади - катастрофе, ратови, утицај технологије, су јасни. Па нека је и затровано, али треба да буде жита мање или више, и немогуће је да га уопште неће бити!“ - упитао сам старца.

„Оче, - одговарао је отац Антоније, некако полако, размишљајући, - да ли си некада размишљао о овом питању: зашто пре револуције није било жита, али га је Русија продавала у невероватно великим количинама?“

„Вероватно је било знатно мање људи“, - неуверљиво сам одговорио.

„Кажеш мање, а почетком века је у царевини било нешто више од 130 милиона људи. Пре прве мировне конференције број становника се повећао, као што увек бива у држави у процвату, али је у сваком случају било мање људи него сада - то је јасно. Али земља је обрађивана помоћу стоке за вучу - коњи су вукли плуг на лаком земљишту, а волови на тежем. Брзина обраде земљишта не може да се пореди са савременим тракторима. Поред тога и пашњака је било много мање - очуване су шуме, било је много испаша, ливада за косидбу. Да ли ти можеш да замислиш колико је било потребно хране за месну стоку, не рачунајући ту птице?! У шумовитим крајевима мочваре се још нису исушивале. Али је хлеба било довољно. С временом је постајало све горе и горе, без обзира на то коју би технику, хемикалије или ђубрива користили - хране свеједно није било довољно. После рата је дошло до страшне невоље - две неродне године и ужасна глад четрдесет седме. Долазило је до људождерства. У то време је код мене долазила да се исповеда млада жена: она је побегла из колхоза, користећи се радничком опремом за успостављање рудника у Донбасу. Добила је нормалну плату, и омладина се навадила чим добије плати да одлази на пијацу и купује пихтије на комад. Али једном је један од младића нашао у пихтији дечији палац.

Данашње изобиље хране на Западу је привидно, као и сва њихова „цивилизација“. Да, они на рачун хемије и свакаквих ђаволских смицалица успевају да одагје неки одређени број птица, животиња, хлеба... али не толико да чак и њима буде у потпуности довољно. Њихови сопствени прозиводи се сматрају веома лошим па се тако и нама извозе. Прави производи су веома скупи и увозе се и у Европу и у Америку. Тако је данас. Свет треба само мало да се заљуља и неће бити ни тих мрвица, које сада имају. Ствар ће довршити десетине нових животињских и биљних болести, које ће и за човека бити смртоносне. Ми имамо готов производ, али у то време ће неко морати да ради и на пољима - град наставља да мами здраве људе из села. Поред тога, сатанизована Америка ће довести до страшних природних промена и то све нагоре. Затвориће се небески извори вода, земља ће се исушити без икакве наде за влагу. Нешто ће нићи, али то неће бити довољно за све. Стока ће пропадати јер ни за њу неће бити довољно хране ни воде. Реке ће или пресушити или ће се претворити у одводне јаркове, из којих ће истицати смртоносне мијазме. Исто ће бити и са језерима, рибњацима... Морско становништво ће такође помрети и поред њих се неће моћи живети. Риба и морске животиње које труле ће подићи са дна сумпорводоник и донети неочекивану смрт становницима приобаља. Ето ти глади. Она је увек страшна, али земља још не зна за овакву глад - неће бити ни хлеба, ни воде, ни Јеванђељске љубави ни састрадања. То ће бити тужан резултат људске неумерености, и следовања сопственим страстима. Глад који се десио за време цара у Поволожју је такође био последица неумерености - продаја хлеба је доносила велики новац, и сељаци су га продавали не остављајући резерве. Видиш, могуће је и изградити добру кућу, и сашити нову одећу, како ништа не би било лоше него код других. Држава је тада спасла људе помагајући им у свему. Већ за време бољшевика је глад била вештачки изазвана јер је новац који је био сакупљен за помоћ људима отишао на куповину парних локомотива и свакојаких аутомобила. Колико је тада људи умрло!

Глад последњег времена ће бити још гора - неће бити наде на боље. Раније смо знали да треба некако преживети милошћу Божијом, и онда се ојача од нове летине. Сада тога неће бити, нестаће вере у Бога и нестаће и вера у боље сутра. Размишљаће се само о себи како би се преживело чак и на рачун свог ближњег. Као што су некада у блокрианом Лењинграду бандити отимали од људи картице за хлеб или принуђивали човека а понекад и целу породицу на смрт глађу тако ће се и сада храна отимати и красти. А биће и убијања. На местима истицања чистих вода ће бити могућност за утољавање жеђи и одгајања неког јестивог зелениша, па и хлеба. Господ ће дати нешто суварака као за празник. Моћи ће се наћи и риба у потоку и јагоде и печурке у шуми. На разноврсну храну не треба рачунати, али нешто ће се већ наћи. И гоњења ће у шумским областима бити знатно слабија, а главно је не предавати се унинију и страху које ће сугерисати зли духови. Тако се и сада треба спремати за све са уздањем на Господа, али не сме се размишљати само о ужасима онога што ће доћи, већ о стицању Божије Благодати“.

„Оче, а кад већ причамо о пределима рецимо на Северу Русије, у Сибиру где су веће дивљине, да ли је тамо и боље склониште?“, - упитао сам.

„Сибир ће бити „жут“ у потпуности. Далеки исток ће припадати Јапанцима, а за Сибир, његову нафту, гас и злато ће се водити битке и то чак не са нашима већ са Американцима. И без обизра на то што се звездано-пругаста батина светског сионизма налази у њиховим рукама, они неће моћи да победе Кинезе. И потећиће жуте реке на европски део Русије. Цео југ ће горети и пролиће се словенска крв!

Јапанци неће предати Кинезима Далеки исток - острвљани ће просто негде морати да живе. Јапанци знају за наступајуће трагедије својих острва: њима је то било откривено преко мудраца. И сада они купују земљу, али им је најпримамљивији Далеки Исток Русије.

Европски Север је привлачан али тамо не можеш да преживиш без познавања неопходних навика. Старообредници су се скривали у северним европским деловима, као и у сибирским, али су људи бежали одатле у групама. Јер је у групи увек једноставније настанити се на неком новом месту. Сем тога, људи тог времена су били природнији, више су знали, мање су захтевали од живота, били су јачи и здравији. И зато је и боље не гледати на ту страну, јер и јужније има довољно пустињских места за сакривање од антихристових слугу“.

„Оче Антоније, и оружје треба имати уза се ради рецимо лова?“, - упитао сам старца.

„Ти о себи говориш?“, - одговорио је старац са скоро прекорним питањем.

„Па не наравно, говорим у принципу за све“, - појаснио сам.

„Не, оче, лов није користан у последње време, - веома озбиљно је одговорио отац Антоније. - И најмање убиство и проливена крв па чак и бесловесног бића ни на који начин неће доприносити очувању духовности, која је толико неопходна за спасење. Пост и молитва, молитва и пост; не знам шта може оправдати убиство дивље животиње - можда само реална опасност од смрти глађу. Али ће се тим разлогом оправдавати и примање антихристовог броја, и људождрество... Не знам, нисам видео дивљач убијену у лову код оних који се спасавају.

Последње време треба схватити као јединствену могућност за очишћење и за молитву Творцу за опроштај грехова који су учињени у мирна времена. Свако, чујеш ли оче, свако ће тих година морати да претрпи моралне, духовне и физичке муке. У мањем или већем степену - али то је већ нешто друго. Други Долазак Спаситеља ће значити крај тих мука за оне који су знали уз Божију помоћ да сачувају верност. И Господ ће скратити године антихристове владавине само ради малог броја оних који су Му остали верни. Зато ће за њих то бити празник. А како се ми спремамо за празник - постом!

То ти је одговор за лов. А што се тиче оружја - питање је сложеније. Свако треба сам себе да испита да ли је спреман да почини убиство или не. Ако је спреман онда је боље да не носи оружје са собом, да се не би искушавао. Ако човек не може да подигне руку на ближњега онда се оружје и може понети како би се заплашили непожељни гости: биће много луталица које ће тражити храну. У сваком случају се треба уздати у Господа, али не треба заборављати ни мудрост: „Не кушај Господа Бога твога!“ Рећи ћу још једном - питање је тешко и мислим да нема јединственог одговора. Сваки човек треба да поступа по својој савести. Шта је оче свети, више нема недоумица, а?“

„Да, оче Антоније, спаси Господе! Време је и да пођем кући“.

„Ја те не терам мили човече, дођи и не заборављај пут до старца!“

          Закључак.

          Још неколико пута сам се срео са старцем пре његовог упокојења, које му је било откривено. У нашим световним установама висе таблице са упозорењем: „Када изађете, угасите светло“. Старац је, живећи по другим законима, све учинио да би онима који остају да живе у тешка, последња времена било светлије, топлије, разумљивије. Родивши се последњих година XIX века, он је доживео до почетка XXI века. Прошавши све адске кругове катастрофа XX века, не само да није био злобан на све и свја, већ је стицао љубав коју је буквално изливао на људе који су га окруживали. Он је у привидно једноставном разговору чешто користио народне речи, иако је био веома образован човек. Отац Антоније је одлично владао латинским, грчким и немачким језиком. У његовој сопственој кућици на полицама су стајала призната светоотачка дела на том истом грчком. Старац није волео да разговара о томе, иако сам га ја неколико пута питао колико језика говори. Задивљујућа је била и још једна његова карактеристика - он је умео да слуша али и да започне разговор; при чему, чак иако посетилац није желео да разговара о нечему што га је болело, отац Антоније је некако ненаметљиво усмеравао разговор на ту тему. А затим је све постајало лако. Слушајући туђе приче, старац је нерпекидно извлачио из њих нешто поучно за све и то затим користио у поучавању својих духовних чеда. При првом сусрету са њим ме је поразила још једна особеност праведника - стогодишњи старац, који је проживео тако компликован живот је реаговао на лаж са дечијом одсечношћу. Он патолошки није прихавато лукавство, лаж, чак ни обичну неискреност, сматрајући их основом сваког греха и „непријатељским узама за стезање православне душе, ђаволским узама у њој“. Прошавши десетине година логорског ада, он се није жалио ни на какве невоље у свету или могуће земаљске муке. „СТАРАЦ СЕ БОЈАО САМО ЈЕДНОГ - ДА СВОЈИМ ПОСТУПКОМ ОГОРЧИ ОНОГ, КОЈИ ГА ЈЕ ИСКУПИО СВОЈОМ ПРЕЧИСТОМ КРВЉУ. ЗАТО ЈЕ ЧЕСТО НА ПИТАЊЕ О ТОМЕ КАКО ПОСТУПИТИ У НЕКОЈ СИТУАЦИЈИ ОДГОВАРАО: А ШТА БИ ГОСПОД УРАДИО? ЗАР БИ НАС СПАСИТЕЉ МОГАО ДА...“ и даље је уследило дело за које је посетилац желео да узме благослов - мито, отимање од ближњега, лаж, ...

Он је био љубазан до нежности, и љубосвеобилан и према обичним верницима - радницима, сељацима, техничком интелигенцијом. Истина, само у тим случајевима када једноставност није била синоним каинитства и хамства. Са глумцима, „слободним сликарима“, „друговима руководиоцима“, и свима онима који су себи узели за право да се назову „стваралачком интелигенцијом“, старац је био веома опрезан. Он је углавном разобличавао неправедност њихових погледа, коју је изазивало боемско расплињање. Најстрожије се односио према духовништву и то посебно писменом. То је овако објашњавао: „Дошао је човек-грешник - ја преко њега саветујем још пет-шест палих. Долазе слободоумници - они имају још више саблазни: можда сто, можда двеста. А ако је пастир сагрешио, и још покушава да проповеда, онда он може да саблазни хиљаде и хиљаде људи!“

Био сам сведок следећег догађаја: код старца Антонија је дошао један „од проверених“ свештеника, са поклоном за њега: својом брошуром која је издата улагањем личног новца, а „за сиромашне“. Ја сам мало знао тог свештеника: и људи су ми причали а и разговарао сам са њим пар пута у епархији. Та његова брошура ми је такође била позната, и ја сам требало да је оценим јер су ми је неки људи донели да је погледам. У брошури је било тврдњи које су у најмању руку спорне, а било је и оних које како кажу не треба ни коментарисати. Пошто је аутор био свештеник, морао сам да будем суздржан о оцени, али сам верницима само препоручио да се не удубљују у изучавање лукавстава злих духова на основу њихових прича. Сада ми је било интересантно да чујем шта старац мисли о томе. Отац Анатолиј (име је промењено) је ушао у келију и својим телом буквално испунио цео слободан простор - он је био веома висок и необично крупан. Имао је око четрдесет - четрдесет пет година, он је као успешан митрофорни протојереј и љубимац владика, узимао благослов некако са висине свог положаја. Али то није узнемиравало кротког старца. А затим га је тако пристрасно разобличио да га је мени било чак и жао. Он је то све добио, због тога што је од верних узимао новац за проверавање рукописа: „Како вам брзо стигне, тако и дајте“. Старац Анотоније је за разговоре са нечистим духовима и њихово објављивање у брошури која је дељена вернима, наводио јеванђељске цитате, и речи древних подвижника да нечистим духовима не сме дозволити ни да отворе уста, а тим пре да се не слушају њихови разговори. И уопште, тешко је рећи шта није било подвргнуто разобличењу. Отац Анатолиј се најпре храбрио, а затим се стустио, да би на крају разговора тражио опроштај. Старац је смекшао, али је на крају рекао довољно оштро: „Бога моли да ти опрости, јер казну већ носиш на леђима. Своје књиге сам запали, заврши дела милосрђа, старачки дом, са собом за сироте и спремај се...“ Кроз неколико месеци је стигла вест да је отац Анатолије погинуо у аутомобилској несрећи. „Отишао је у вечност и старац Антоније“.

Прошло је неколико година. Појавила се могућност да посетим Верхнедонск. Али авај, то путовање ми није донело радост - у кући више није било манастира: старе монахиње су се упокојиле, послушнице су се разишле. Неко је био пострижен у манастирима, неко се нашао поред духовних стараца. У селу је једино остала схимонахиња Варвара која је као и раније носила послушање у хору.
 
            Преузето са сајта: http://www.zaistinu.ru/articles/?aid=543 , до = 548
            Превела са руског Др Радмила Максимовић
            Священник Александр Краснов, публикация - „Украина Шенгенская“ / 16.06.2005

Извор: bogotrazitelj-srb.org