header image
О. Славко Зорица: Српске заблуде о биск. Штросмајеру Штампај Е-пошта
четвртак, 09 јул 2009

Протојереј Славко Зорица

СРПСКЕ ЗАБЛУДЕ О БИСКУПУ ШТРОСМАЈЕРУ

(Прилог поводом 90-годишњице смрти Ј. Ј. Штросмајера)

 Мноштво је примјера који потврђују тезу да Срби у лицу својих истинских непријатеља желе да угледају лице пријатеља. Случај ђаковачког бискупа Јосипа Јураја Штрисмајера, вође Народне странке, „познатог хрватског родољуба и мецене", како га дефинише уџбеник из Историје за 2. разред Опште средње школе у Србији, управо је илустрован за тип поменуте заблуде.

 

Тешко да данас има неки већи град у Србији и Црној Гори а да у њему нема улица са Штросмајеровим именом; има је чак и у Книну; уџбеници у српским школама говоре о овом бискупу само са афирмативним предзнаком, а југоносталгичари, дакако међу Србима, машу Штросмајеровим именом готово као својом програмском заставом и сматрају га неком врстом свога жреца. Да чудо буде веће и неки листови православног правца хвалили су овог католичког достојанственика, поводом његове смрти 8. априла 1905. године, и тврдили да се он тобоже „ниједном приликом није дао завести верском интолеранцијом и тесногрудношћу наспрам православне цркве". Насупрот њима српска штампа и публицистика у Далмацији, крајем прошлог вијека гледала је у Штросмајеру опасног борца против православља и недостојног превртљивца, који је мијењао своје политичке ставове и погледе на питање вјерске сношљивости као што се мијењају оброчни менији. Његов најутемљенији критичар и разоткривач Никодим Милаш написао је да је Штросмајерова окружница од 28. фебруара 1881. године „произвела толико зла међу јужним Словенима и толико одалечила Србе од Хрвата да је тешко данас казати да ли ће они икада више добра браћа бити".

Шта је то било у окружници што је изазвало православне Србе у Далмацији, првенствено епископа Никодима Милаша и друге зналце богословља, оборужане и политичком културом, да одмах реагују на њене поруке? Био је то отворени Штросмајеров напад на Православље као на „шизму" и позив да  кривовјерна" браћа пређу на унију, тј. да признају папу као свог врховног пастира уколико желе да нађу спасење за своју душу, а судећи по ономе што је написао пред своју смрт 1905. године о руском поразу од Јапанаца код Порт Артура, прелазак на унију значи, по њему, и спасење тијела. „Ако је данас снашло Русију сво оно што ју је снашло у рату са жутом расом, узрок је томе што Руси нијесу хтјели послушати моју поруку да се сједине са са римском Столицом. Сузе моје не могу данас Русима помоћи". Другим ријечима, унија би Русима донијела душевно спасење и победу над Јапанцима да су је, којим случајем прихватили. Не треба заборавити да је Рим додјелио бискупу Штросмајеру ону исту улогу у односу према Србима и Бугарима коју је дао пољском бискупу Ледовском у односу на Русе. Они су требали меденим рјечима и благим поступцима да поткупе „шизматике" и да их приведу унији са Римом која за све православне Словене „може бити залог земаљске и вјечне среће". И заиста, Штросмајер није заборављао да понекад истакне љепоту православног богослужења и да својим изјавама често подиће православнима и да на свој начин говори „о црквеном јединству". Ни ту није био оригиналан, као што није био оригиналан ни у оној тврдњи о могућности руског спасења пред Јапанцима, а поготово не у ружењу „шизматика".

Већ је саски принц Макс, професор философије на једном римокатоличком универзитету у Швајцарској, препоручивао „меки" став према православним током процеса њиховог привођења унији. По мишљењу овог теолога потребно је младе православне богослове примати у римокатоличке заводе и универзитете и тамо им омогућавати да без икаквог труда и муке дођу до докторских диплома „јер је источњак лаком на титуле". Макс није губио из вида ни моћ новца у пословима на унији. Nicht im Reiche Gottes kann heutzutage bestehen ohne Geld“, каже принц (Ништа у царству Божијем не данас без новца). Ових принципа придржавао се и Штросмајер. Ни обећање спаса земаљског и небеског онима који прелазе на унију није Штросмајерова идеја. Њу је, такође неоргиналну, четрдесетак година раније изрекао француски бискуп Дипанлу, говорећи о православној цркви и паду Цариграда под Турке. Обојца бискупа, парафразирали су, међутим, никејског епископа Висариона, који је четири и по вијека прије њих тврдио да би православне прелазак на унију спасио од непријатељског оружија, тога пута Цариград и Грке од Турака Уз сво уважавање Штросмајерове духовне вертикале која је сва у знаку фанатичког римокатолика, треба знати да је он био дубоко одан папи, мада се у једном тренутку чинило да то ипак није. Он је 1867. године учествовао у канонизацији Јосафата Кунцевића у Риму, који је радио на унијаћењу Руса и умро насилном смрћу. Апотеози унијатске Кунцевићеве акције придружио се и Штросмајер и по свим знацима, видио је себе као вјерног сљедбеника свога узора, овога пута међу јужним Словенима, првенствено међу Србима и Бугарима. Оно због чега је ђаковачки бискуп често уздизан у популарној литератури, историјским уцбеницима и југофилским круговима јесте говор у Риму у коме је оспоравао папску непогрешивост. Да Штросмајерово противљење проглашавању тог догмата није даље сезало од практичних разлога, говори и његово образложење таквог става. По бискуповом мишљењу, проглашење догмата о непогрешивости (инфалибитету) папе „успориће остварење уније источне цркве са римском и отежаће задаћу хрватског народа који према положају свом између јужних Словена је позван да буде посредником у дјелу уније". Овим је Штросмајер јавно обзнанио свој рад на унији. Најљепша прилика да се покаже у пуном свјетлу као заступник идеје о унији и њеног практичног извођења међу Србима била је 1881. година, када је папа Лав XIII издао енциклику „Grande munus„ (Велики дар) и прогласио словенске апостоле Кирила и Методија римокатоличким свецима. Енциклика је била сва у знаку оптужбе православне вјере, као шизматичке и расколничке, и позива на унијатску акцију међу православним свјетом. На ово је услиједила реакција православних богослова који су у овој енциклики препознали политички акт а не позив на јеванђелски пут. Штросмајер је хитро слиједио поруке енциклике   и   одмах   издао   своју   коризмену   окружницу   у   њеном  духу. Сви римокатолички бискупи на словенском југу учинили су исто и у хору понављали за Штросмајером да је православна вјера лажна вјера, да је расколничка и да се православни морају обратити на унију ако мисле на царство небеско. Професор задарске Богословије Никодим Милаш одмах је издао књигу „Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља" у којој је, послије својих многобројних претходника између православних богослова, оповргао тврдње римокатолика да је православље једнако кривовјерју и расколништву и у којој је аргументовано показао да је римокатоличка црква заправо расколничка и да су у њој видљиви елементи шизме, као и да догмат о непогрешивости папе нема упоришта у учењима хришћанске цркве која се држи јеванђелског и апостолског учења. Милаш је том приликом разоткрио и праву прозелитску природу дјеловања Ј.Ј. Штросмајера. На Штросмајерову окружницу реаговала су и двојца епископа Српске православне цркве, Герасим Петрановић и Стефан Кнежевић. Све је то опет изазвало католичку страну и уследиле су жустре полемике. Ипак, Милашев критичар, проф. Антон Франки, није ништа могао да нађе против истине у његовој књизи па га је напао као личност именовавши га „немиравком".

Милаш цитира једног савременог писца који говори о Штросмајеру као личности са више лица: „Штросмајер је човјек који заслужује особиту пажњу тиме што он може служити живим примјером колико један човјек може кадар бити да безобзирно мијења своја суђења и да се преврће, а уједно, колико и искрености и озбиљне намјере има код паписта, кад о добру Славена говоре".

Према писцу чланка „Унијатска напаст" из године 1905. објављеног у „Веснику Српске цркве", Штросмајер је оповргао своје ауторство говора што га је изрекао на ватиканском сабору 1870. године у којем је одрицао папи непогрешивост. Тврдио је, према томе извору, да му је говор подметнуо један „развратни поп".,,И ми, познајући све остало што је Штросмајер као богослов написао вољни смо вјеровати, да збиља онај говор он није саставио нити изрекао. Доста је прочитати разне коризмене окружнице а то је и све што је као богослов он издао - па да се види, како је он у тим његовим окружницама мало посвећен био у богословским наукама. Све је у тим његовим окружницама површно, и нема једне оригиналне мисли у њима, него је ту само у китњастијој форми изложено и поновљено оно, што су прије њега безброј пута други римокатолички бискупи написали у својим разним посланицама и књигама. У свјетовној књижевности и лијепим вјештинама, кажу да је Штросмајер версиран био; и у томе је он збиља понеки пут бриљирао. Али то је ствар, која се тек сропедном може уписати у заслугу једног бискупа", писао је приложник „Весника Српске цркве".

Унијатски часопис из 1886. године (стр. 334-335) открива суштину Штросмајеровог интелектуалног и духовног напора, упрегнутога увијек ка истом циљу - превођењу православних на унију. У њему стоји да је папски изасланик Тардини упућен у Црну Гору и „овлашћен од Свете столице радио у договору са монсиоњором Штросмајером и заједно су сви улагали сву своју снагу да добро изведу посао" (на спровођењу уније).

У односима Срба и Хрвата, што је у нашим приликама једнако односима између православних и римокатолика, присутна је једна дуговјечна константа, а састоји се у чињеници да су тзв. „меки" Хрвати били далеко успјешнији проносиоци унијатске акције и политичке перфидије, на рачун Срба, од оних који су тежили истом циљу, али драстичнијим средствима. Најочитији примјери за то јесу Ј.Ј. Штросмајер и Јосип Броз. Влада мишљење међу људима који су компетентни у историјским питањима да ниједан римокатолички вјеродостојник није тако вјешто, својим радом и понашањем, омамљивао одбрамбену моћ православних Срба пред намјером унијаћења и денационализације као што је то чинио Штросмајер. Ми, савременици Јосипа Броза свједоци смо истине да је он био исто тако страствени затирач Срба као и његов саплеменик Анте Павелић, само је то чинио другим средствима, „меким", али не мање опасним, поготово кад се гледа на дужи рок. Оба (Штросмајер и Броз), међутим, имају невјероватан број симпатизера међу Србима, и то оним од политичког, научног и културног угледа. Сјетимо се само 4-ог маја 1995. године када су неки Срби у Београду полагали вјенце на гроб Јосипа Броза, док су под командом његовог генерала Фрање Туђмана клани старци и нејач у Западној Славонији. Мачеве убица, без сумње, да је покретала енергија и старе мржње према „шизматицима", поникле дијелом идејног засада „доброг" бискупа Штросмајера. Не може се рећи да није било православних Срба који су на вријеме прозрели Штросмајерове намјере, као што смо већ видјели, опазили су у прошлом вијеку образовани далматински Срби, као што су били Никодим Милаш, Герасим Петрановић или Стефан Кнежевић. Његов позив на „славенско" ходочашће у Рим поводом проглашења словенских апостола Кирила и Методија римокатоличким свецима, они су дочекали у сличном духу као што је дочекао Теодор Студит понуду неког иновјерног војсковоће који га је наговарао да само једном уђе у односе са неправославнима „Знаш на што личи твоја понуда?", рекао је Студит. „Допусти ми да ти одсјечем главу па хајде куд те воља!“ Јосип Броз је, међутим, наплаћивао неповјерење према себи пред стрељачким стројем, на Голом Отоку, у Старој Градишки или Сремској Митровици, па га није био толики страх ако би се Власи нечему досјетили.

Опрез православних вјерника у некадашњој СР Хрватској, уз сву њихову простосрдачност и успаваност, кад је реч о глађању пута према унији, дошла је до изражаја и 1991. година, почетком овог текућег рата Тада је хор „Иван Горан Ковачић" из Загреба одржао концерте духовне музике у глинској и осјечкој православној цркви, али су на осталим мјестима реаговали православни вјерници и свештенство и осујетили те наступе, протумачивши их као неку врсту увертире за постепену унијатску акцију. Нажалост, тај опрез се показао, касније, као оправдан јер у овом тренутку православни сакрални објекти, као и остало културно благо унутар њих приказују се свијету као баштина хрватског народа. Сјетимо се само буке у загребачком тиску око изложбе икона из Сјеверне Далмације у Београду, које су, и de facto и de jure власништво Српске православне цркве, а њихово излагање је проглашено као „крађа хрватске културне баштине".

На крају, стиче се утисак да ниједан значајнији вођа Хрвата, ни духовни ни свјетовни, није могао доћи нити се одржати на положају уколико у свој програм није уградио антисрпство као генератор свога „успјеха". Ниједан значајнији друштвени покрет на западу није донио срећу човјечанству. Да ли ћемо, и када, прихватити ноторну истину да на западу није грануло, нити ће гранути сунце Ех oriente lux!

Извор: Лист „Црква“, Божић 1995.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 09 јул 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 31 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.