О - куменизму "православних" екумениста

Ексклузивно за посетиоце „Борбе за веру“, превели смо и приредили интервју другог по рангу екуменисте и модернисте Руске Православне Цркве – митрополита волоколамског Илариона (Алфејев). Тема интервјуа су све чешће објаве у руским медијима о баснословним богатствима и примањима људи из врха РПЦ.

Оно што бисмо посебно желели да истакнемо, то је систем како су паписти и остали непријатељи Православне Цркве купили и поткупили издајнике у њеним редовима. Тај систем – принцип, који се несумњиво уочава на примеру Илариона Алфејева, - важи и за српске, али и све остале „православне“ новотарце и екуменисте.

Наиме, паписти су финансијски форсирали јеретичка, модернистичка и реформаторска чињења клирика Православне Цркве, који су се у томе истицали – њихове радове, чланке, књиге, предавања – прецењеним хонорарима, а ти „православни теолози“ – поласкани брдом пара добијеним за своје небулозе и јереси, - умислили да су они заиста теолошки „колоси“ (како се, рецимо, владика крушевачки Давид својевремено изразио о вођи српских новотарских отпадника – Атанасију Јевтићу), па су своје „теолошке опсервације“ и усмеравали у (за)датом правцу.

Простије речено, то је урађено по истом моделу као у спорту: за разбрибригу широких народних маса (али и сопствену зараду), светска сатанистичка елита плаћа милионе и милијарде особама с циркузантским вештинама, какви су рецимо тенисери, фудбалери, кошаркаши и остали... „Врхунски“ тенисер добије милионе зато што успешније од свог противника пребаци лоптицу преко мреже, а „православном“ новотарцу та иста сатанистичка управљачка „елита“ исплаћује милионске хонораре сразмерно његовом бљувању небулоза и јереси, усменом или писаном. Иларион Алфејев је типични пример за то у Русији, а у Србији – Игњатије пожаревачко-браничевски, Атанасије Јевтић, Максим мајмунолог и остала екуменистичко-новотарска булумента.

Све што је Иларион Алфејев у свом интервјуу рекао, развејава се у ништавило само једном истином коју је Господ наш Исус Христос рекао о сопственој имовини (и о имовини Његових следбеника):

„Лисице имају јаме и птице небеске гнезда; а син човјечји нема где главе заклонити” (Мт. 8,20).

То је контекст у коме треба вредновати и сагледавати правдања и самооправдавања сопственог богатства паписте Илариона Алфејева, али и већине данашњих архијереја и свештеника Православне Цркве.

+ + +

ИНТЕРВЈУ:

>>Имовина и приходи архијереја Руске Православне Цркве у последње време привлаче све веће интересовање медија, а чланци на ову тему добијају широк јавни одјек. Јунак низа публикација ове зиме, био је један од најистакнутијих јерараха – председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, ректор Општецрквене аспиратуре, аутор више од сто књига, а такође и композитор, митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев). О својим стварним аутомобилима и некретнинама, изворима и износима прихода, а такође и о праву епископа на имовину и позиву на рад, а не на сиромаштво, он је говорио у интервјуу за Руску информативну агенцију (РИА) „Новости“. Разговор је водила Олга Липич.

- Владико, у децембру, „Новая газета“ објавила је чланак о Вашем пентхаусу у шпанском граду Алтеа,  чија је вредност скоро милион евра. Ту информацију је делимично оповргао „Собеседник“. Но, у јануару „Собеседник“ је написао да Ви имате најмање два мерцедеса и шестособан стан у близини „Третјаковске“ улице вредан 25 милиона рубаља. Како Ви коментаришете ове публикације?

- Дезинформација о стану од милион евра у Шпанији била је демантована не само од стране „Собеседника“, већ и од низа других издања. Али, коме су занимљиви дематији? Ако се жели инкриминација, онда постоји и интересовање за икриминицију, а не за реалност.

Приписана су ми „минимално два Мерцедеса“, који постоје само у машти неких новинара. Ко ми пронађе Мерцедес, ја ћу му га поклонити.

У ствари, ја имам аутомобил „Џенесис“ (Hyundai Genesis – нап. „Борба за веру“), који возим. Ту је и „Ауди“ 2010. годиште, који сам возио раније.

Имам стан у близини „Третјаковске“, али не шестособни, већ четворособни. Његова површина је – 89 квадрата. Колико он данас вреди ја не знам. Купљен је 2005. године за шест милиона рубаља (87.200 евра – нап. „Борба за веру“).

Постоје архијереји којима Црква обезбеђује све неопоходно, укључујући и смештај. Као правило, епархијски архијереји живе у становима и домовима који припадају Цркви. А архијереји, који немају епархију, често то сами себи обезбеђују.

Док сам био монах у Виленско Свето-Духовском манастиру, живео сам тамо у потпуној зависности од манастира. Потом сам служио у парохијама, при којима је смештај био мешовит. У Бечу сам живео у изнајмљеном стану, а у Будимпешти у црквеном. Но, за дужност председника Одељења за спољне црквене везе није обезбеђен стан. Стога, од како сам се из Беча вратио у Москву, живим у свом, имам сопствени, а не црквени смештај, као и сви остали службеници одељења.

- Шта Ви мислите, откуда толико интересовање медија за Вашу личну имовину?

- То интересовање је наручено, а могу претпоставити и – плаћено. Постоје поруџбине да се публикују такви подаци, који могу имати компромитујући карактер, у циљу мог уклањања с дужности председника ОВСЦ-а. За то је посебно заинтересован Константинопољ – јер мене тамо сматрају „кривцем“ оштрог курса према непризнавању такозване „Православне цркве Украјине“, створене на бази две расколничке структуре (читајући ово, човек остаје запањен дрскошћу и манипулацијама којима се користи Иларион, јер да није тако он не би давао овакве изјаве које ни дебили не могу прогутати. За Великог брата из Орвелове 1984, узрочник свих зала у његовој држави био је Емануел Голдштајн. „Православни“ екуменисти су створили свог „Голдштајна“ – Фанар,  нап. „Борба за веру“).

- Често се чује питање: а имају ли, у принципу, монаси, који су дали завет на сиромаштво, - укључујући епископе, митрополите, патријархе, - право на личну имовину?

- Сваки архијереј Руске Цркве, према њеном Уставу, јесте монах. При пострижењу у монаштво, он заиста даје завет на непоседовање, а такође и завет на пребивање у манастиру. Но, ако монаха из манастира упућују на парохијско служење, ситуација се онда мења. И она се поново мења ако он постане архијереј. Манастир је обавезан да доживотно обезбеђује монаха свим неопходним, укључујући храну и пиће, а при служби изван манастира, монах често мора да обезбеди себи све сам.

Правила, која се тичу манастирских монаха, не могу би примењена на архијереја. Од оног тренутка кад монах постане архијереј, он се руководи другим правилима: онима која се односе на активности архијереја.

Ако архијереј живи потпуно зависно од Цркве, он, наравно, може и да нема личну имовину. Међути, црквена правила то од њега не траже. Што се тиче архијереја, који се сам издржава, онда је поседовање личне имовине за њега не само дозвољено, већ и неопходно.

- У којим црквеним изворима можете пронаћи потврду за то?

- Питање личне имовине архијереја, свестрано је разматрано у црквеним канонима. Између осталих, 40. Апостолско правило (IV век) каже: „Нека су тачно познате ствари Eпископове (ако таквих има) и тачно познате Господње; како би Eпископ имао власт при смрти оставити своје коме хоће и како хоће, и да се под изговором црквених ствари не оштете Eпископове, који може бити да има жену и деце, или рођака или слугу. Јер је и пред Богом и пред људима право да ни црква не подлегне каквој штети, кад се не знају ствари Eпископове, нити Eпископ или његови рођаци да буду под изговором цркве подвргнути заплени иметка, или да падну у парнице они, који Eпископу припадају, те се подвргне злу гласу смрт његова.“ Аналогно по садржини је и 32 (41) правило Картагинског сабора (393-419. године) и 24. правило Антиохијског сабора (341. године).

Ауторитативни тумач црквених канона, антиохијски патријарх Теодор Валсамон (XII век), овако коментарише 40-то Апостолско правило: „Божанствени Апостоли... одредили су да имовина која припада лично епископу и она која припада Цркви буду раздељене. У овом случају, епископ има власт да располаже сопственом имовином по својој вољи, како у току живота, тако и у завештању за случај смрти. Тако ни Црква неће претрпети штету у случају могућег откривања дугова епископа, нити ће његова последња воља или изјашњавање још у току живота остати неиспуњени. На тај начин, произилази да ако епископ не открије своју имовину, коју је имао до рукоположења, као и ону која је на законити начин прешла на њега после рукоположења, а која није била црквена, сва његова имовина биће задржана и пребачена у власништво епископа наследника и цркве епископа“.

Други канониста, Јован Зонара (XII век), додаје: „Ово правило налаже епископима, који имају сопствену имовину, да је објаве, како се она не би мешала са црквеном, већ да би било јавно познато да је она припадала њима и пре епископства, као и то да је могла прећи на њих после епископства од рођака, то јест наследством, или по завештању, или на неки други сличан начин. Јер они могу сопствену имовину оставити коме хоће, међутим – само православним хришћанима, а црквеном су дужни да управљају са страхом Божијим и да од ње раздају сиромашнима“.

Из наведених правила и њихових тумачења следи да епископ има право да располаже личном имовином. Шта више, правила штите његову имовину од присвајања од стране Цркве. Епископ има право да располаже сопственом имовином, укључујући да је завештава „коме хоће и како хоће“. Важно је само, да његова лична имовина – како она коју је имао пре рукоположења у епископски чин, тако и она коју је на законит начин стекао после рукоположења, - буде назначена, како после његове смрти не би изникли спорови око тога шта је припадало лично њему, а шта треба да припадне Цркви. И тако је свуда, не само у Русији.

- Поред имовине, свештенству се данас често приговара и због високих прихода. Можете ли рећи нешто о својим приходима?

- Плата председника ОВСЦ-а с уделом десетогодишњег стажа износи 49 хиљада рубаља (око 710 евра – нап. „Борба за веру“). Од ње ја добијам половину као хонорар, зато што обављам још три плаћене дужности: настојатеља храма на Ординки, настојатеља Черниговског подворја и ректора Општецрквене аспиратуре. Међутим, мој главни приход се не састоји од плата, већ од хонорара за књиге, филмове и музичка дела. Апостол Павле је зарађивао за живот правећи шаторе, а ја зарађујем интелектуалним и стваралачким радом. Има довољно новца и за мене, и за ближње и за доброчинства.

Ево, на пример, пре неколико година ја сам написао књигу у шест томова о Исусу Христу. Ова књига се издаје том за томом на енглеском, француском и италијанском језику. За сваки том на руском језику, добио сам просечно око три стотине хиљада рубаља хонорара и још око пет до седам стотина хиљада – проценат од профита од продаје. Укупно – милион за то. Затим сам од шест томова начинио један и издао га у серији „Живот истакнутих људи“. Ово издање је брзо распродато, и донело је још милион. Разуме се, не доносе све књиге такву зараду. Али, доносе је оне које се добро продају.

- У Вашој биографији наведено је 139 књига, од којих 64 на руском и 75 на страним језицима. Да ли сте за сваку добили хонорар?

- Не за сваку. За неке нисам добио ништа, за неке прилично мало. Но, књиге након што буду написане, почињу да живе сопственим животом. А аутору у исто време „капље“ новац. Рецимо, пре двадесет година на Оксфордском универзитету издао сам своју докторску дисертацију на енглеском језику. И она се и даље продаје, а ја још увек за њу добијам хонораре у фунтама стерлинга.

Осим тога, књиге се, по правилу, реиздају. На пример, књига „Тајне вере“ имала је 12 издања на руском језику, и преведена је на 17 језика. Књига о Светим Оцима издавана је шест-седам пута и преведена на три-пет језика. „Катихизис“ је за три године доживео пет издања на руском и неколико издања на страним језицима. Ако бројите све репринте, добићете не 139 књига, већ два или три пута више. Додајте овом и по десетак чланака у „Православној енциклопедији“, са укупним обимом око половине целог тома тог издања, неколико стотина чланака у часописима и онлајн издањима. Такође и предавања у домаћим и страним образовним установама.  

- Ви сте још и аутор музичких дела. Да ли Вам за њих такође плаћају?

- Моја музика је писана углавном до 2008. године, али се до сад редовно изводи. Ево, на пример, 12. јануара у Дому музике био је изведен мој „Божићни ораторијум“, а 15. јануара у Великој дворани Конзерваторијума – „Стабат Матер“ и симфонија „Песма успона“. За извођење мојих дела, Руско ауторско друштво наплаћује проценат у корист аутора. Таква су правила. Ако ми се извођачи обрате да одбијем овај проценат, ја одбијам.

Превод са руског и приређивање: „Борба за веру“

Извор: https://ria.ru/20200122/1563685617.html