...Испада да није Дух Божији (што је Црква исповедала столећима) надахњивао Свете Оце саборске да одстране јеретике од јединствене Цркве, већ њихова обична људска немоћ. (’’Хришћани су сами криви за настале поделе и одушевљавање њима. Није било хришћанске љубави и ето раскола. Сам раскол је доказ грешности по њиховој људској природи’’). Стога је ово са аспекта православног Хришћанства не само хула на Канонске Саборе Цркве и њихове канонизоване учеснике него и индиректно ’’непријатељство према Богу’’ (који је надахнуо светитеље да реализују та ’’одлучења’’).
На сличан начин проф. Боровој (као богословствујушчи софист који наставља да се супротставља двехиљадегодишњој историји Цркве, Светом Писму и (Светом) Предању), тумачи раскол православних и католика (т.ј. као резултат личне греховности конкретних чланова Цркве која ни у чему није обавезивала ’’истините хришћане’’ тога доба.)... Ако у основама Хришћанства леже вероучитељне истине (догмати), које је Црква добила путем Божијег Откровења и који се стога прихватају као богословски аксиоми који се не доказују, у основи гностичке (квазихришћанске) религије Новог доба уместо наведених догмата налазе се или лична богословска мудровања (теологумени) Светих отаца које Црква није прихватила и није признала за своје учење, или слична мудровања ’’нових отаца’’ т.ј. набеђених богословских ауторитета (епохе модерне), њихови спекулативни религиозно-философски ставови (или теолошки софизми) које слепо, као истину прихвата велика већина учесника тог историјског процеса, буквално као да су ’’спонтана пројављивања Апсолута’’ (т.ј. породи ’’лажног разума’’ самога гностика сматрају се пројављењем ’’Апсолута’’). Стога се у основама приступа Руске Цркве за ’’богословски дијалог’’ са представницима ’’неправославног хришћанства’’ (који треба да припреми терен за ’’успостављање јединства цркава’’, што се очигледно пројављује као коначан циљ екуменског покрета уопште, као и ’’православног екуменизма’’) за оправдање учешћа у том пројекту РПЦ поред других неогностичких ’’аксиома’’ користи се идеја, која не само да никада није била својствена Хришћанству, већ му је, без сваке сумње, потпуно страна. Ту концепцију су формулисали ’’нови оци цркве’’ именујући је ’’грехом поделе у хришћанству (раскола)’’. Тврдити да је та концепција јеретичка, значи не рећи ништа, зато што се овде пројављују ставови који се налазе потпуно ван граница Хришћанства. Ако класичне јереси, као правило, одбацују или искривљују одређена учења Цркве, тада ’’православни екуменизам’’ лажним објављује сво историјско Хришћанство. Због тога је овде правилније говорити не о јереси, већ о потпуном одступању од Хришћанства као таквога. Идеологија која проглашава историјске ’’поделе у хришћанству’’ као грех саме Цркве (самих хришћана), једнозначно сведочи о себи као нехришћанској, нецрквеној, неправославној по духу. Негира се јединство и светост Цркве, која се по доктрини ’’православног екуменизма’’, показује као она која непрестано греши „поделама“, то јест зато што од себе одлучује јеретике и расколнике, што Црква Божија чини од када је Христос основао. Он је говорио: ’’Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови. (Мт 10:34-36). Другим речима, одвајања су настала због истина које је открио Христос. Те поделе настају већ током Његовог овоземаљског живота не само међу Јеврејима (т.ј. унутар старозаветне цркве којој је превасходно дошао обећани Спаситељ (Месија), но и међу Апостолима (Јудин пад, одречење и покајање Петра). ’’Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. (Дел 20:29-30). ’’Дјецо, посљедњи је час, и као што чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је посљедњи час. Од нас изиђоше, али не бијаху од нас; јер да бијаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас. (1 Јо. 2:18-19). ’’Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав дио има вјерни с невјерником?’’(2 Кор. 6:14-15). ’’Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити, И бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ.’’ (2 Кор. 6:17-18) Дакле немогуће је убедљивије пројавити свој спољашњи однос према Хришћанству него проглашавајући напред наведено ’’грехом раскола’’. Управо се то чини у религији ’’православног екуменизма’’. Тако у свом програмском излагању професора богословља протопрезвитера Виталија Боровоја под насловом ’’Питања историје и богословских основа учешћа РПЦ у међухришћанским сусретима у 19. и 20. веку (до 1961. год.)’’ прочитаном на пленарном заседању Синодалне Богословске комисије РПЦ, одржаном од 6-7. фебруара на Московској духовној академији (Троице-Сергијева Лавра), гностичка синтагма ’’грех поделе у хришћанству’’ стављена је у наслов прве главе (’’Јединство Цркве и грех поделе у хришћанству’’) т.ј. постављена је за основно полазиште целокупног заседања. Због нечега никога из Комисије ово није узнемирило. Добивши прећутну сагласност на изнесену лаж, богословствујушчи софист ради празне убедљивости позива се на другог титулоносног софиста: ’’Хришћани нису сачували већ су нарушили заповест о јединству. Професор А.В.Карташев, познати црквени историчар, професор Свето-Сергијевског Богословског Института у Паризу, последњи обер-прокурор Светога Синода (РПЦ) и Министар Вера Русије, утицајни учесник Сабора 1917-1918. говори о поделама у хришћанству: ’’Хришћани су сами криви за настале поделе и одушевљавање њима. Није било хришћанске љубави и ето раскола (Црква се поделила). Сам раскол је доказ грешности њихове људске природе. Није ли то грандиозни, саблажњујући преступ - дељење Цркве?’’ “Зар се Христос раздијели?’’ (1. Кор 1:13). [2] И заиста, „није ли то грандиозни, саблажњујући преступ назвати одлучење од Цркве јеретика и расколника „грехом хришћана’’, т.ј. грешницима назвати Оце Светих Васељенских Сабора који су их одлучили, међу којима је мноштво Црквом прослављених светитеља, од којих је већина и била прослављена због њихове борбе са јересима? Ако су у гностичком екуменизму Канонски Сабори узрочници поделе, подједнако као и заблудели, који су на њима одлучени од Цркве, у Хришћанству је потпуно обрнуто: Васељенски сабори су се сабирали - да би посредством одлучења оних, који сеју раздор, сачували јединство Цркве. ’’Заповеђено је да се сазове васељенски сабор, који би све пројављене неправилности тако разрешио или умирио, да би отклонио све сумње у вери, без подела у љубави, оне отступивше од истинитог пута призвао чистоти спасавајућим лековима, а друге саветовањем умирио како не би били одлучени од јединства са Црквом.’’ [3] Зато „Није било никаквог разлога да се ја, који сам бринуо зато што је јединство саборне вере нарушено од стране јеретика, не бих одушевљено радовао зато што је оно поново враћено у стање неповређености“. [4] Из свега реченог следи, да ’’православни екуменизам’’ упорно тражи не јединство Цркве (које по дефиницији није нарушено зато што га чува Глава Цркве, а не титански напори гностика), већ јединство са светом (у који се изгоне сви одлучени) као једином алтернативом Цркви. Објективно тражећи управо такво помирење „са осталим хришћанским гностичким светом“ ’’религија православног екуменизма’’, самим тим себе позиционира ван традиционалног Хришћанства, које се само трудило да на све могуће начине огради себе (Цркву) од тога ’’у злу лежећег света’’, који се приближава својој пропасти. Наведене речи Господа (Мт. 10:34-35) свети Јован Лествичник тумачи овако: ’’Дођох да разлучим богољубиве од светољубивих, телесне од духовних, славољубиве од смиреномудрих, а Богу се дељењем и разлучивањем угађа када се оно чини ради љубави ка Њему.’’ [5] На основу напред наведеног основни правац титанским напором грађеног екуменистичког ’’јединства’’ - чине чисто овосветски (сујетни, овоземаљски) подухвати, бриге и заштита, попут заједничке борбе за ’’очување животне средине“, ’’традиционалних породичних вредности’’, заштите ’’права човека’’, социјалне правде и т.д. и т.сл. Он се остацима хришћанског ума учесницика тих подухвата чини испуњавањем Јеванђељске „заповести о јединству“. Но хришћанска оцена сличних дела је супротна: ’’Ви сте од Бога, дјечице, и побиједили сте их, јер је већи Онај који је у вама неголи који је у свијету. ’’ (1 Јо. 4:4). ’’Не варајте се: Зли разговори кваре добре обичаје.’’(1 Кор. 15:33). У томе и јесте ствар што ’’православни екуменисти’’, спремни да обмањују себе и друге, више воле ’’лоше друштво’’ да би ’’успоставили јединство’’ са светом ’’добрих обичаја’’ - него Оце 7 Васељенских, и многих помесних сабора који су им следовали у духу истине, и који су спровели све те ’’поделе’’. ’’У време Васељенских сабора на основу резултата христолошких спорова и њима изазваних отпадања од Источне (Византијске) империјалне Цркве, одвојили су се несторијанци, монофизити и монотелити (маронити) и образовали своје националне цркве. При формирању тих одељених цркава пресудну улогу играли су не богословски већ политички, национални и културно-етнички чиниоци.’’ [6] Испада да није Дух Божији (што је Црква исповедала столећима) надахњивао Свете Оце саборске да одстране јеретике од јединствене Цркве, већ њихова обична људска немоћ. (’’Хришћани су сами криви за настале поделе и одушевљавање њима. Није било хришћанске љубави и ето раскола. Сам раскол је доказ грешности по њиховој људској природи’’). Стога је ово са аспекта православног Хришћанства не само хула на Канонске Саборе Цркве и њихове канонизоване учеснике него и индиректно ’’непријатељство према Богу’’ (који је надахнуо светитеље да реализују та ’’одлучења’’). На сличан начин проф. Боровој (као богословствујушчи софист који наставља да се супротставља двехиљадегодишњој историји Цркве, Светом Писму и (Светом) Предању), тумачи раскол православних и католика (т.ј. као резултат личне греховности конкретних чланова Цркве која ни у чему није обавезивала ’’истините хришћане’’ тога доба.) ’’У историји је прихваћено да се овај догађај условно назива ’’коначном поделом цркве“, мада је Црква Христова увек била и јесте Једна Света Саборна и Апостолска Црква, којој неће одолети врата ада, јер је са њом и у њој Христос, у све дане до скончања века. Фактички и канонски 1054. је настао само прекид односа, престанак комуникације (и изрицање анатема) међу кардиналом Хумбертом, послаником папе Лава IX (који је у том тренутку већ био покојни уместо кога није именован наследник) и Патриархом Михаилом Керуларијем и без присуства других Источних Патријараха. Поред тога и због националне мржње међу Латинима и Грцима у периоду XI — XIII век, тај прекид односа су обе стране (и Источна и Западна) прихватиле као фактичко стање, које траје до данас. (Те су анатеме недавно, уз сагласност Патриарха Атинагоре и Папе Павла IV (и делегација Рима и Константинопоља), биле скинуте „као да нису ни постојале’’). [7] На крају, на ту деценијама, са академских катедри нове патристике, оглашавану религиозну софистику (која се ’’пријатељски односи ка свету’’, а ’’непријатељски ка Богу’’) смо се толико навикли, толико је ушла у оптицај (’’Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде...’’ (Мт 13:15)) тако да је неприметно за већину постала званичном еклисиологиом РПЦ, која је на овај или онај начин оглашена или се пројављује у свим њеним новим доктринарним документима. На пример, у заједничкој Декларацији папе Римског Франциска и Патриарха Кирила (2016.г.), у њеним првим пасусима ми налазимо управо тај екуменистички ’’догмат’’ Карташева-Боровоја о обостраном и универзалном ’’греху поделе у хришћанству’’ и ’’његовим тешким последица за обе стране’’. ’’Ми смо подељени ранама насталим у давним и недавним временима, подељени и различитим схватањима и тумачењима наших претходника у вези наше вере у Бога, једнога у Три Лица – Оца, Сина и Духа Светога. Ми жалимо због губитка јединства које је наступио услед људске слабости и греховности, упркос Првосвештеничкој молитви Христа Спаситеља: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду (да свијет вјерује да си ме ти послао).’’ (Јо. 17:21). [8] Тако испада да се јединство Цркве не нарушава само отпадањем од Ње расколника и јеретика већ и поступцима чланова Цркве. То су са ’’источне’’ стране Свети Оци Православне Цркве (од ’’велике шизме’’ до данас) са којима аутори Декларације немају ништа заједничко. ’’И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човјека.’’(Мф. 26:72). Напомене: _____________________________ [1] Протопресвитер Виталиј Боровој, Бујевски А.С. Православна Црква и екуменистички покрет (историјско-богословски преглед) У књ. Православље и екуменизам. Документи и материјали 1902-1998., МФТИ, 1999. Стр. 8. [2] Карташев А.В. Хришћанско уједињење: Екуменистички проблеми у православној свести. Зборник чланака. Париз, ИМКА-ПРЕСС, 1993. Стр. 91 / Там же. Стр.8. [3] Посланица Лава светог архиепископа Рима императору Теодосију, Дела Васељенских сабора. Казањ, 1908. Т.3. Стр.32. [4] Ibid Стр.185. [5] свт. Игнатије (Брјанчанинов). О следовању за Господом нашим Иисусом Хрисом / преп. Јован Лествичник. Подвижничка слова. Слово 3, 15 / Сабр. дела светитеља Игнатија Брјанчанинова. М., «Паломник», 2006. Т.1. С. 85. [6] Протопресвитер Виталиј Боровој, Бујевски А.С. Православна Црква и екуменистички покрет (истотијско-богословски преглед) Цит. изд. С.9. [7] Ibid Стр.12. [8] Заједничка изјава папе Римског Франциска и Његове Светости Патриарха Кирила. http://www.patriarchia.ru/db/text/4372074. Извор: https://antimodern.ru/greh-razdelenia/ Превод: Православна породица, јануар 2020. Подвлачење преводиоца. |